VLADISLAV JOVANOVIĆ Tajni pregovori za ulazak u NATO

Razgovarao Uglješa Mrdić

Utisak je da je rukovodstvo Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova poslednjih nedelja malo utihnulo kada je u pitanju borba za opstanak Kosmeta u sastavu naše države. Da li i Vi imate utisak da je oslabila diplomatska borba Srbije za Kosmet?
To je spoljni utisak u poslednje vreme. Ključna greška koju je učinila srpska vlast u borbi za Kosmet napravljena je pre dve godine kada su naši takozvani zapadni prijatelji počeli uveliko da lobiraju za nezavisnost Kosova. Tada su vršili pritisak na nas da na to pristanemo. Tada je Srbiji došla čuvena ponuda izgovorena preko Ričarda Holbruka da Srbija mora da bira između Kosova i Evropske unije. Tada je rečeno da ako Srbija ne izabere EU izgubiće i Kosovo i šansu za ulazak u EU. U tom trenutku smo mi trebali da prebacimo loptu u njihovo dvorište i da kažemo da nije na Srbiji da bira između očuvanja svoje teritorije i ulaska u EU, nego da je na Zapadu da izabere hoće li Kosovo ili Srbiju da ima za svog prijatelja. Ako EU izabere Kosovo, onda će to značiti da gubi Srbiju, jer naša država mora da se bori za očuvanje svoje teritorije. Za njih, za zapadne sile, cilj je da ceo Balkan stave pod svoju kontrolu. Bez Srbije kao središne tačke na Balkanu oni to ne mogu da ostvare. Prema tome, Srbija je za njih značajnija nego Kosovo. Mada je njima najvažnije da imaju i Kosovo i Srbiju za svoje partnere. Oni sada igraju na tu kartu, da imaju dobre odnose sa Srbijom i sa tzv. državom Kosovo, jer su Međunarodna zajednica (MZ) i EU uočili da se Srbija slabo bori za očuvanje svoje teritorije i da će tokom vremenom i brojnim pritiscima Srbiju i naše rukovodstvo uspeti da natera na priznavanje Kosova. Na Zapadu ocenjuju da će Srbija da podlegne pod svim tim pritiscima, jer je našem rukovodstvu toliko stalo do ulaska u EU da je zarad toga spremno da učini sve, pa i da se ako treba, odreknu Kosova. Mi ništa nismo učinili na vreme da ih od toga razuverimo i da im stavimo do znanja da ta njihova zamisao, koliko god ona bila u njihovim očima, može vrlo lako da znači otuđenje Srbije od Zapada i njeno prisajedinjenje nekim drugim svetskim organizacijama. To je potez koji mi nismo učinili, a da jesmo nama bi doneo takozvanu ofanzivnu poziciju, a ovako smo u defanzivnoj poziciji i Zapad vrši pritiske na Srbiju. Istovremeno smo učinili i drugu taktičku grešku.

Koja greška je u pitanju?
To je što smo odmah posle otimanja Kosova, valjda da se ne bismo zamerili Zapadu i otimačima Kosova, izjavili da se odričemo svih drugih sredstava borbe za Kosmet i povratak ustavno pravnog povratka Srbije na područje južne pokrajine sem diplomatskih mera. Time smo se kao jedna suverena zemlja lišili prava na svoju suverenost.

Šta je trebalo da učinimo?
Trebalo je da kažemo da ćemo koristiti sva sredstva koja stoje na raspolaganju jednoj suverenoj državi. Drugo je pitanje da li ćemo koristiti neka od tih sredstava i ako ih koristimo na koji način ćemo to činiti. To je moralo da se učini radi afirmacije naše suverenosti i naše odlučnosti i ozbiljnosti i pred trećim zemljama. Jer ako mi našu borbu svedemo samo na diplomatski otpor onda je to poruka i svim drugim zemljama da mi nismo baš toliko rešeni da vratimo Kosovo pod našu kontrolu već da to činimo iz manje-više nekih kozmetičkih razloga. To su dva propusta, prema mom mišljenju, koja je naša vlast učinila. Da nije učinila ta dva propusta dovela bi našu državu u bolju pregovaračku poziciju od današnje i u razgovorima sa Zapadom i sa EU. Naše članstvo u EU je jedan prirodan i razuman cilj.

Da li je interes Srbije ulazak u Evropsku uniju?
Interes i EU i celovite Srbije je da bude član EU. Nismo smeli da prihvatimo mogućnost da budemo jedina zemlja u Evropi, koja će za ulazak u EU pristati da bude teritorijalno amputirana. To se nije desilo ni sa jednom zemljom. Ne treba neprekidno da vučemo za rukave predstavnike EU i da ih moljakamo da nas prime, nego da EU prepozna interes da ima partnerski odnos sa celovitom Srbijom. Treba im reći da nismo zainteresovani za ulazak u EU dok Kosovo ne vrate pod našu kontrolu. Zašto smo mi prihvatili da drugi počnu verovati da bi tako nešto bilo moguće. Mi smo na kraju i prihvatili takvo jedno raspoloženje. Srbija je u poslednje dve godine, za tako kratko vreme, usvojila mnogo zakona po standardima EU, a oni nam uzimaju Kosovo. Oni nas korak po korak teraju da prihvatimo novu realnost, da prihvatimo evropske standarde i na kraju da prihvatimo da Kosovo nije naše. I ako bi došlo do eventualnog ulaska Srbije u EU, to bi se desilo između 2016. i 2020. godine. Ova ekonomska kriza je uzdrmala EU i pitanje je šta će na kraju biti od nje, kao i od evra. Te stvari će se razmrsiti u narednih nekoliko godina.

Da li smo oslabili našu političku agilnost u razgovorima sa nekim zemljama?
To možda može biti tačno, a možda i ne. Vidim da je ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić i dalje jako agilan, ali i da nailazi na razne kineske zidove kao posledicu moćnih pritisaka od strane zapadnih sila koje mi čak i u toj situaciji kada oni nastavljaju da lobiraju kod trećih zemalja da priznaju Kosovo, ne smemo da imenujemo. Mi samo govorimo o stranim pritiscima.

Zašto?
Zato što naša vlast do te mere ne želi da se zameri zapadnim silama da kada govori o stranim pritiscima na treće zemlje da priznaju Kosovo, ne spominje imena tih stranih sila. Te zemlje nam čine zlo svake vrste, podržavaju albanske teroriste, odvajaju Kosovo od Srbije i šetaju se po svetu vodeći kampanju protiv nas da i druge zemlje treba da priznaju Kosovo. Umesto da ih imenujemo (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija itd) mi ih nikada ne imenujemo. Onda te treće zemlje na koje one vrše pritisak, a koje do sada nisu rekle ni da su ni za ni protiv odvajanja Kosova od Srbije, imaju otežan položaj, jer ne znaju šta da čine. S jedne strane imaju zapadne pritiske, a s druge strane nas koji čak ni ne navodimo imena zemalja koje nam otimaju Kosovo. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je, u inače vrlo dobrom izlaganju u Savetu bezbednosti (SB) UN ipak, izbegao da kaže ko vrši te pritiske. A vrše ga stalni članovi SB, to jest oni koji to najmanje smeju da rade jer su dužni da poštuju Povelju UN i da poštuju teritorijalnu celovitost i suverenitet država. Svi oni su angažovani u aktivnostima koje su protivpravne, protiv Povelje UN i protiv interesa Srbije. Umesto da naši predstavnici usred SB navedu koje su to zemlje koje rade protiv Srbije, mi se ni tu nismo usudili da kažemo njihova imena. U toj situaciji treće zemlje koje su do sada odolevale zapadnim pritiscima uočavaju da se mi nedovoljno borimo i vide naše slabosti. Svako izbegava da bude sa svakim i tako da nam tu i sa psihološke borbe nije dobra pozicija.

S druge strane imamo otvorenu podršku Rusije i mogućnost da budemo članovi nekih drugih svetskih organizacija poput BRIK-a, Organizacije evropske kolektivne bezbednosti, koju je predložio ruski predsednik Dmitrij Medvedev, ODT…
Dosta toga se vrti i oko pitanja da li Srbija treba da bude u NATO-u. Kod nas u Srbiji imamo popriličnu polarizaciju po tom pitanju. Jedna agresivna, ali dobro istrenirana manjina javno i energično poziva na ulazak Srbije u NATO, dok se ogromna većina po istraživačima javnog mnjenja, preko dve trećine stanovništva, protivi ulasku Srbije u NATO. Već na početku nije profilisan glavni cilj, jer treba prvo da definišemo šta je NATO. Ako je NATO evropski projekat to znači da on dodiruje ono što Rusija predlaže sve vreme, a to je da se stvori neka vrsta sistema kolektivne bezbednosti za sve evropske zemlje, koje bi međusobno garantovale bezbednost svakoj zemlji. Onda je to nešto što bi nama moglo da odgovara. Ali, ako je u pitanju natovska Evropa, znači američka Evropa, jer je sada NATO američki projekat, onda tu nama ne bi trebalo da bude mesta, jer takav sistem ne obezbeđuje kolektivnu bezbednost svim evropskim zemljama. Naprotiv u odnosu na Rusiju na primer, takav NATO se često postavlja prilično ofanzivno, jer želi da se širi na Istok na račun nekadašnjeg prostora Sovjetskog Saveza i primakne granicama sadašnje Rusije. To nije ono što je potrebno Evropi i mi ne treba da ulazimo u takve igre. Jedini napor koji bi bio transformisan u sistem kolektivne bezbednosti bio bi nešto što bi svima nama u Evropi odgovaralo. Takav NATO garantovao bi bezbednost celoj Evropi i Severnoj Americi, a ne bi predstavljao nikakvu opasnost za mir i bezbednost drugih regiona, što sadašnji NATO predstavlja. Jer NATO je, pošto je izvršio agresiju na Jugoslaviju, što je bio trening za nove vojničke upade u druge zemlje, nastavio sa agresijom u Avganistanu, Iraku, a pominje se mogućnost dejstvovanja NATO-a u Somaliji, Sudanu, Koreji, Iranu… Time se otvara mogućnost opasnosti zbog vojnih intervencija NATO-a i u drugim zemljama.

Da li će do toga doći?
Ostaje da se vidi. Ali ono što je sigurno da mi kao Srbija u takvom društvu, koje čini sadašnji NATO, ne treba da budemo. Mi nikada u svojoj istoriji nismo bili agresori ni prema jednoj zemlji i zato ne treba da se nađemo u jednoj agresorskoj vojnoj alijansi. A poseban razlog za to je i NATO bombardovanje koje nam se dogodilo 1999. godine. Svet oko nas nikako ne bi u toj situaciji mogao da shvati da zemlja koja je tako podmuklo i surovo bila bombardovana i šta je posle toga sve NATO dozvolio na Kosmetu i sada radi na otimanju Kosova od Srbije ide u zagrljaj svom dželatu. To je neprihvatljivo za nas i sa vojnog, političkog, strategijskog i moralnog stanovišta, jer to ništa drugo ne bi značilo za nas, mislim ulazak u NATO, nego jednu okupaciju. Zato Srbija ne sme da pristupi ovom vojnom sistemu koji ostvaruje političke strategije SAD-a na štetu drugih država i naroda.

Spominje se da Srbija treba da uđe u NATO, jer i zemlje koje je okružuju idu putem učlanjenja u NATO. Šta bi Srbija dobila eventualnim ulaskom u NATO?
Srbija bi bila jedan pasivan član bez Kosmeta. Ako je NATO tako dobroćudna vojna alijansa kako nam je predstavljaju, iako znamo da ona to nije, onda bi to za nas bila idealna situacija, jer bismo u tom slučaju, posle eventualnog ulaska i BiH, Crne Gore i Makedonije, bili okruženi članovima te „dobroćudne“ organizacije. Praktično bi prema toj logici stvari bili kao bubreg u loju. Više ne bismo morali da mislimo na svoju bezbednost, jer bismo bili okruženi dobroćudnim državama, koje su članice „dobroćudne“ vojne alijanse. Onda bi svi ti „dobroćudni“ sprečavali mogućnost da nas bilo ko napade. To je dečiji argument kojeg oni koji su za ulazak Srbije u NATO potežu, a vrlo dobro znaju da je NATO dobroćudan ne bi se tako širio i ne bi učestvovao u toliko agresija. To što je NATO uradio Srbiji je zločin prve kategorije, za koji još nije odgovarao, niti tražio oproštaj od našeg naroda, a nije ni nadoknadio učinjenu štetu. Naravno gubici u ljudskim životima se nikada ne mogu nadoknaditi. Takođe, ne treba zaboraviti da je u istoriji bilo situacija gde je jedna zemlja bila vojno neutralna iako je bila okružena drugim vojnim savezima čak iako su ti savezi ratovali između sebe. Neke zemlje su bile okružene državama koje su međusobno vodile strahoviti rat, pa su ipak opstale na kraju. Najbolji primer je Švajcarska. Neutralna u Drugom svetskom ratu bila je i Švedska, koja je doduše propuštala neke vozove Vermahta prema Norveškoj, ali je razvila svoju industriju i postala bogata zemlja. Nije smak sveta biti vojno neutralna zemlja. Ako je NATO, kako nas uveravaju, dobroćudna vojna organizacija, onda svi njihovi članovi postaju anđeli istog trenutka kada uđu u tu organizaciju. Ali mi znamo da to ipak nije to i da NATO nije anđeo. Sada se razmatra ta nova vojna doktrina NATO-a, koja još nije usaglašena, jer je očigledno da je NATO video da nailazi na teškoće u tom svom vazdušnom širenju i da sada pokušavaju da nađu neku drugu ulogu za NATO, jer ta organizacija je izgubila svog glavnog protivnika, bivši SSSR i Istočni blok i onda je pokušao da se opravda agresijom na nas, pa je onda angažovan u azijskim zemljama gde je naišao na teškoće. NATO ima velike gubitke i mnoge zemlje članice ove alijanse više ne žele da učestvuju u ratnim operacijama u Aziji. Sada je sam integritet NATO-a doveden u pitanje. Španija, Italija, Nemačka i još neke članice NATO-a polako izvlače svoje kontingente iz akcija ove vojne alijanse. Sada ka NATO-u teže neke minijaturne zemlje, na primer Crna Gora ili Hrvatska koje zbog nekih svojih interesa žele u tu organizaciju. Glavni članovi NATO-a solidarni su sa činjenicom da je NATO u krizi. Ako je NATO u krizi, onda šta ćemo mi sa tim bolesnikom. Neka prvo taj bolesnik ozdravi, pa da vidimo šta će posle toga od njega biti.

Kako komentarišete činjenicu da ni sve članice NATO-a i EU nisu priznale jednostrano nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova, poput Španije, Portugalije i drugih?
Pet zemalja EU nisu priznale jednostranu nezavisnost Kosova isključivo zbog svojih interesa, jer nisu htele da učestvuju u stvaranju presedana, jer bi se onda to okrenulo protiv njih zbog sopstvenih unutrašnjih problema. Kada su te zemlje odbile da priznaju Kosovo, što smo mi s pravom gromoglasno pozdravili, promaklo je da su oni istovremeno glasali za slanje EULEKS-a na Kosovo. A EULEKS ima jedan jedini cilj, a to je ostvarenje Ahtisarijevog plana da se učvrsti i afirmiše kosovska nezavisnost. Sve te zemlje su glasale za slanje Misije EULEKS-a na Kosovo, drugim rečima napravile su neku vrstu dila sa borbenim ostatkom EU i NATO, ali nisu dovoljno učinili da zaštite nas. Da su mislili i na nas onda bi sprečili donošenje odluke o dolasku EULEKS-a na Kosmet. Drugim rečima mi ne sprečavamo taj presedan niti EU i NATO da dovrši svoj projekat na Kosovu time što će poslati Misiju EULEKS-a. Kasnije smo pod očiglednim pritiskom prihvatili dolazak EULEKS-a i formiranje šest oblasti na Kosovu o kojima se više ni ne govori. Taj EULEKS sada osporava održavanje opštinskih izbora u Severnoj Mitrovici i saopštavaju da svi lokalni izbori moraju da budu pod jednom kapom, takozvanom Vladom u Prištini što je direktan šamar Srbiji. EULEKS je u stvari zaobilazni način da EU pomogne NATO-u i SAD-u za ostvarivanje njihovog glavnog cilja na Kosovu, a to je da nezavisno Kosovo stane na noge i definitivno bude prihvaćeno u svetu kao ravnopravna država.

Da li je, prema Vašem mišljenju, višenedeljni sukob na relaciji EULEKS-a i takozvanih prištinskih vlasti namešten da bi se kao javno predstavilo učestvovanje ove Misije u istragama protiv albanskih terorista i zločinaca?
Nemam nekih konkretnih informacija, ali mislim da tu ima više bitnih stvari. Kao prvo to kosovsko separatističko rukovodstvo je prilično nestrpljivo i želeli bismo da što pre bude samostalno i ostvari svoj cilj da sakrije svoje prljave tragove, jer oni nisu učestvovali samo u zločinima i terorističkim akcijama, nego i u organizovanom kriminalu, trgovini kokainom, drugim narkoticima, ljudskim organima i ljudima. Prema tome, što duži opstanak EULEKS-a, UMNIK-a i KFOR-a na Kosmetu, to je i veća opasnost da se uđe u trag nekim od tih nepodopština u kojima su albanski separatisti učestvovali. E, zato se njima žuri i po neki put učine nešto u nervozi, kao što je recimo ukidanje mobilne telefonije našim enklavama na Kosmetu, što nije bilo u dogovoru sa UMNIK-om i EULEKS-om. Oni su to uradili i zbog želje da testiraju otpornost službenika ovih međunarodnih organizacija da se tome suprotstavi. Istovremeno su hteli da testiraju i našu saradnju sa tim organizacijama. S druge strane EULEKS želi da se ostvari Ahtisarijev plan i da Kosovo stane na noge ne kao mafijaška država, koja bi izvozila svoje probleme u ostatak EU, nego kao država koja bi bila relativno zaštićena od tih svojih kriminalaca. To je i razlog zašto EULEKS uznemirava neke od svojih kosovskih rukovodilaca, a neke od njih i hapsi. EU u velikoj želji da Kosovo postane samostalno od Srbije, kao i da ga očiste od organizovanog kriminala, da bi kao takvog pripremili za pristupanje EU.

Kao reagujete da kritike koje dolaze na račun Srbije iz EU, da naša država nedovoljno čini kako bi imala dobre regionalne odnose sa državama bivše SFRJ? Da li je uopšte moguće da Srbija i ima dobre odnose sa jednom Hrvatskom čije je rukovodstvo počinilo genocid nad srpskim narodom?
Srbija se u očima Međunarodne zajednice tretira kao glavni krivac za sve što se desilo na Balkanu u poslednjih 20 godina. A Srbija je i dalje najotvorenija za saradnju sa svima i ima najmekše stavove i najmanje zluradosti prema vladi bilo koje zemlje bivše Jugoslavije. Takva Srbija je i dalje pod pritiscima. Srbija će i dalje javno biti proglašava najodgovornijom za sve što se desilo i jedina koja se javno izvinila svima dok druge zemlje poput Hrvatske i ne pomišljaju da se javno izvinu za počinjene zločine. Ubistvo tolikog broja ljudi u Srebrenici je strašan zločin, ali je i strašan zločin proterivanje oko pola miliona Srba iz Hrvatske, ubijanja srpskog stanovništva u Bratuncu, Sarajevu, u operacijama Oluja, Bljesak i mnogi drugi zločini. Proterivanje Srba iz Hrvatske, to jest etničko čišćenje, je jedan vid genocida. Hrvatska ni ne pomišlja, kao što je uradila Srbija, da usvoji jednu takvu deklaraciju u svom Saboru kojom bi se javno izvinila za zločine nad Srbima u Hrvatskoj. Zapadu i njihovima saveznicima odgovara da se Srbi proglase za glavnog krivca za sve što se dešava na Balkanu. Prema njima Srbi su u 80 odsto slučajeva krivi za sve što se desilo dok su Hrvati, Bošnjaci i Albanci zajedno krivi nekih 20 odsto. To je problem koji ne zavisi od nas, već od onih koji žele da takvu sliku naprave i da nas učine odgovornim i krivim za sve što se desilo. Regionalna saradnja je nešto što je korisno i za nas i za druge da bi se rešili brojni problemi, a naročito oni iz vremena rata. Treba da dođe do generalnog pomirenja i da svi daju svoj doprinos boljim odnosima. Ali ne da se samo Srbija proglašava krivim za sve i da samo mi nešto činimo da dođe do pomirenja. Nečiji cilj je da se opet pravi nemir i da se održavaju loši regionalni odnosi. Prepreke koje se prave da ne bi došlo do popravljanja odnosa prave druge države bivše SFRJ. To se očigledno vidi na primerima postupaka Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije koje priznajući nelegalnu nezavisnost Kosova, prestaju da priznaju Srbiju kao nezavisnu državu. Mi sa tim zemljama imamo problem što nas ne priznaju u našim granicama i ne poštuju naš suverenitet i integritet. Priznajući nezavisno Kosovo, oni su prestali da priznaju Srbiju. Naša vlast posle zapadnih pritisaka, je olako prešla preko toga smatrajući da je to nevažno. Od nas se traži da ne otvaramo pitanja koja su neugodna po druge države, a da progutamo njihovo priznavanje nezavisnosti Kosova. Mi smo pristali na tu igru, iako nije bilo neophodno da na to pristanemo. Mi dajemo veliki doprinos regionalnoj saradnji, a druge države daju mnogo manji doprinos ili ga uopšte ne daju. Mi treba da iniciramo rešavanje tog problema a ne da ćutimo da se ne bi zamerili zapadnim silama koje su nam prethodno učinili sve da Kosovo bude oduzeto. Mi smo oštećena strana a ne oni. Te republike i međunarodna zajednica i dalje se diskriminaciono odnose prema srpskim žrtvama u ratovima za vreme krize na Balkanu. Pre nekoliko dana učestvovao sam na jednoj tribini na Akademiji za diplomatiju i bezbednost na kojoj su bili gosti profesori i gradonačelnici iz zapadnih zemalja. Postavio sam javno pitanja zbog čega se razdvajaju zločini u Srebrenici i Bratuncu. Kada se obeležava godišnjica zločina nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici dođu strani i naši državnici, predstavnici Međunarodne zajednice, a kada se obeležava godišnjica zločina nad Srbima u Bratuncu onda ne dođe niko od njih. Nema ni međunarodnih ni bošnjačkih predstavnika što samo pokazuje da se pravi razlika u kvalitetu žrtve. Prema njima srpske žrtve su manje vredne i ne zaslužuju da se njima oda pošta. Oni žele da se održi ta neravnoteža po pitanju krivične odgovornosti za počinjene zločine da srpske žrtve ne budu vredne poštovanja, kao neke druge žrtve i sada mi to treba da prihvatimo. Takva praksa nije pretpostavka za jačanje međusobnog poverenja i za regionalnu saradnju. Sve je to klin koji su drugi zabili i sada neće da ga izvuku. Evo pogledajte samo primer Harisa Silajdžića. On je pred najavu dolaska u Beograd sam definisao razloge svoje posete. Njega interesuje slučaj sukcesije i poseta Iliji Jurišiću. Neuobičajeno da on kao goste limitira pitanja o kojima će se govoriti i da ih svodi samo na ono što njemu odgovara. Ta pitanja su marginalna u odnosu na centralno pitanje a to je pomirenja, rešavanje posledica rata, razvijanje regionalne saradnje… Običaj je da se pitanja dnevnog reda utvrde pre nego što dođe do posete.

Kako komentarišete apel hrvatske premijerke Jadranke Kosor koja je zatražila od premijera Srbije Mirka Cvetkovića da se nekadašnji predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević proglasi krivim za ratna dešavanja devedesetih godina?
To je samo nastavak hrvatske politike iz devedesetih godina, koja je tada vršila progon srpskog stanovništva i koja sada želi da osudi sve Srbe koji su bili prinuđeni da se samoorganizuju na otpor da bi se sačuvali od sprovođenja aktivnosti na svom proterivanju. Hrvatskoj je cilj da Srbiju proglasi agresorskom kako bi prikrilo sopstvenu agresiju koju je činila nad Srbima. Ne samo što su prema Srbima nastupali sa neoustaškim parolama i organizovali ubijanja i proterivanja srpskog stanovništva, hrvatski rukovodioci su nastavili i danas sa politikom HDZ, koja je danas opstala u liku Jadranke Kosor, koliko se god ona predstavljala kao demokratska opcija u HDZ-u. Podsećanja radi, Franjo Tuđman je otvoreno rekao nakon Bljeska i Oluje da je Hrvatska mogla i da izbegne rat, ali tada ne bi dobila nezavisnost. Govorio je da mu je cilj da ne bude više od 3,4 procenta Srba u Hravstkoj, što je i učinio. To znači da je Tuđmanova politika bila politika etničkog čišćenja Srba. Srbi u Hrvatskoj nisu bili agresori, nego građani koji se samoorganizovali da bi se branili. Srbija isto tako nije bila agresor, jer je JNA bila regularna vojska SFRJ, koja je branila granice svoje zemlje i narod od paravojnih formacija. JNA je bila jugoslovenska armija 1991. godine kada je počeo rat, i kao takva prestala je da postoji tek nakon raspada SFRJ 1992. godine. Drugo je pitanje što su od JNA povremeno otpadali drugi i prelazili na stranu hrvatskih paravojnih formacija. Taj zahtev Kosorove znači vraćanje u prošlosti i održavanje HDZ-ove politike i da nekim u Hrvatskoj uopšte ne odgovara bilo kakvo poboljšanje odnosa između Hrvatske i Srbije.

Šta bi Srbija trebalo da uradi kako bi popravila dobre odnose za spomenutim zemljama nekadašnje SFRJ?
Morali bi prvo da se vratimo na Badenterov izveštaj, koji je podržavao nezavisnost Hrvatske pod uslovom da se osigura specijalni status za Srbe. Hrvatska je prvo prihvatila taj izveštaj, a kasnije je iskoristila ratna dešavanja da protera Srbe iz Hrvatske. Mi bi morali da istaknemo u razgovorima sa predstavnicima MZ i EU, da je Hrvatska vrlo daleko od ispunjenja svojih evropskih obaveza sve dok se ne reše srpska pitanja u Hrvatskoj, to jest vraćanje Srba na svoja ognjišta, povratak oduzete i uništene imovine i omogućavanje života za Srbe povratnike. Hrvatska je na vrlo providan i perfidan način napravila niz poteza da bi sprečila povratak Srba, a jedan od njih je podizanje optužnica protiv stotina Srba iz Hrvatske. Nikada ne znamo ko je na tim optužnicama, ko može da bude na njima i kada će se znati konačan spisak. Do pre nekoliko godina taj broj Srba je bio oko četiri, pet hiljada. I dan danas ima incidenata u Hrvatskoj u kojim su žrtve Srbi povratnici, kojima je pri tom ugrožena i materijalna situacija.

Kako poboljšati odnose Srbije i Crne Gore?
Naš ministar spoljnih poslova je bio u pravu kada je rekao da je crnogorsko priznavanje nezavisnosti Kosova udarac nožem u leđa Srbiji. Njega su optuživali da mu je izjava gruba. Nije njegova izjava gruba, nego postupak Crne Gore, koji je u suprotnosti sa istorijom i karakterom Crne Gore kao države još ranije kada je postojala kao nezavisna. Ona se duhovno vezivala za Kosovo. Setite se Njegoševe pesme „Ovamo, onamo“. To što je Crna Gora uradila priznajući Kosovo je nešto što će obeležavati odnose naše dve države kroz generacije. U Crnoj Gori vlast narod stalno plaši baukom Srbije ne bi li se Crnogorci ujedinili oko vlasti. To što rade je vrlo podlo. Priznavanje Kosova je pad ugleda i časti imena Crne Gore za vek vekova. Ne sme ds zaboravi da je mit o Kosovu prvo opevan kroz gusle u Crnoj Gori.

Kakvu sudbinu predviđate Republici Srpskoj?
Republika Srpska je istorijska činjenica, koja je dobila potvrdu u jednom međunarodnom dokumentu, to jest Dejtonskom mirovnom sporazumu. Njena državnost u okviru unije BiH je dobila međunarodno priznanje. Međutim, to godinama ne odgovara bošnjačkom delu BiH, a naročito onom krilu njihovih političara u koje spada i Haris Silajdžić. Njihov cilj je unitarna Bosna, koja bi kao takva pristupila EU i NATO-u. U toj situaciji se vrše vrlo neprincipijelni pritisci na Republiku Srpsku. Dejtonski sporazum je napravio BiH, kao državu sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda. U Evropi postoji država koja je više razdeljena od BiH, a to je Belgija, gde su holandski Flamanaci na severu i francuski Valonci toliko razdvojeni da pojedinačno potpisuju i neke međunarodne sporazume. Ako mogu tako izdeljenu zemlju da drže zajedno, zašto ne bi i BiH. Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma ima obavezu da se  suprotstavi ukidanju Republike Srpske i da istovremeno ima dobre odnose sa BiH kao celinom čiju nezavisnost priznaje i da održava specijalne odnose sa Republikom Srpskom. Srbija bi morala da bude mnogo pažljivija i da ne ide na ruku zapadnim pokušajima ukidanja Republike Srpske i stvaranja unitarne BiH kroz neke postupke kao što je Istanbulska deklaracija, nego da stalno afirmiše Dejtonski sporazum.

Šta mislite o Istanbulskoj deklaraciji?
Ta Istanbulska deklaracija je priča za sebe. Tu smo mi učinili nekoliko gafova. Kao prvo pristali smo da sa jednom zemljom – Turskom, koja je učestvovala u rasparčavanju Srbije priznavanjem nelegalne nezavisnosti Kosova, garantujemo suverenitet jedne druge zemlje – BiH. A to nije smelo da se čini. Ako je trebalo da se garantuje nečiji suverenitet i integritet onda je to naš. Jer je osporen teritorijalni suverenitet Srbije, a ne BiH. Mislim da je tu naše predsednik dosta nepromišljeno prihvatio da za partnera u garantovanju teritorijalne celovitosti BiH izabere zemlju koja je sama sebe diskvalifikovala za tako nešto, jer je jednu članicu UN – Srbiju, zajedno sa drugima rasparčala i deo njene teritorije priznala kao nezavistan. Sa takvom zemljom se ne može ni jednoj zemlji garantovati bilo kakva podrška. Drugi problem je što smo u toj Deklaraciji podržali akcioni plan koji se tiče članstva BiH u NATO-u. Mi kao vojno neutralna zemlja treba da budemo neutralni prema svim takvim akcijama koje vode članstvu bilo koje zemlje u bilo kakav vojni savez. Sve se to dešava pred obeležavanje 15 godina od zločina u Srebrenici gde će biti predstavnici naše države, BiH, drugih zemalja i međunarodne zajednice. Nije u redu što nije javno saopšteno da isti ti ljudi posle treba da odu u Bratunac na komemorativni skup povodom zločina nad Srbima. Predsednik Srbije je trebao da insistira na tome, a nije. Želeo bih da podsetim da je rukovodstvo Turske 1992. godine našem predsedniku Slobodanu Miloševiću  čvrsto obećalo da neće priznati nezavisnost ni jedne republike SFRJ, dok one sa Srbijom ne postignu dogovor. To je svečano obećao turski predsednik Demirel. Čim se Milošević vratio u Srbiju, posle nedelju dana Turska je zajedno sa Bugarskom postala zemlja koja je odmah priznala odjednom nezavisnost četiri republike – Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije. To znači da se po ko zna koji put u istoriji Turska „nefer“ ponela prema Srbiji. Na žalost postupcima državnog rukovodstva mi prećutno priznajemo nezavisnost Kosova.

Da li ste zadovoljni odnosom Srbije i Rusije?
Mislim da odnos Srbije prema Rusiji nije iskren, jer je naša država izabrala zapadni kurs. Taj kurs Srbija na Zapadu, a ne Srbija između Istoka i Zapada zastupa državno rukovodstvo. Taj kurs malo ometa pitanje sudbine Kosova i Metohije, jer je Rusija za očuvanje teritorijalne celovitosti Srbije. Ali to ne smeta Srbiji da bude bliža sa SAD-om, zemljom koja je organizovala i bombardovanje naše zemlje i rasparčavanje naše teritorije. I posle svega što nam je učinjeno, mi idemo u zagrljaj SAD. Srbija radi na evroatlantskim integracijama. Samo što se o ulasku Srbije u EU govori javno, a o ulasku u NATO tajno. Odnosi sa Rusijom, kao i sa Kinom su od nas od velikog značaja i zbog toga što su te dve zemlje stalne članice SB UN, a od odluke tog tela zavisi naša budućnost, to jest budućnost naše teritorijalne celovitosti. S druge strane Rusija i Kina su dve zemlje koje su uz još njih nekoliko u velikom ekonomskom usponu i sve veći značaj imaju u svetskim okvirima, a pri tom mi s njima nemamo nikakvih spornih tačaka. Dobro je što smo poslednjih nekoliko godina proširili naše spoljno-političke horizonte i prema ostatku planete. Vlast u Srbiji je otkrila da ne postoji samo Zapad, nego i Rusija, Istok, Azija i Južna Amerika. Ali i dalje ne postoji ta ravnoteža kod nas i naše rukovodstvo se ne odnosi sa tom širinom i iskrenošću prema njima kao prema nekim zapadnim zemljama. Vrlo je važno da zadržimo podršku tih zemalja, kao što su Rusija, Kina i zemlje trećeg sveta. Najbolje je za jednu malu zemlju kao što je Srbija da ima što bolje odnose sa većim brojem svetskih sila. Na taj način lakše ćemo se braniti od spoljnih pritisaka. Podsetio bih da se Srbija posle političkih promena 5. oktobra 2000. godine opredelila samo za saradnju sa Zapadom. Potpredsednik Savezne Vlade prilikom posete Moskvi 2001. ili 2002. godine izjavio da Rusija interesuje Srbiju samo zbog dugova i nafte. To reče u sred Moskve i ostade živ. Takve stvari ne smeju da se dešavaju. Prva DOS-ova vlada je zatvorila oči za dve trećine sveta. Tada Srbija nije pokazivala nikakve vizije, već samo visok stepen odanosti Zapadu. Tada smo se ogrešili o Zimbabve. Zimbabve je zemlja koja je kao nestalna članica SB UN, glasala protiv uvođenja sankcija SRJ. Rusija je tada glasala za sankcije, a Kina je bila uzdržana. Zemlja koja je i pored svih opasnosti stala uz nas, mi smo umesto večne zahvalnosti toj državi, posle petooktobarskih promena zatvorili našu ambasadu u Zimbabveu. To je bila jedna od prvih stvari koju je DOS uradio, jer je Zapad imao loše odnose sa Zimbabveom. Tada smo vodili politiku drugih zemalja a ne politiku naših interesa. Rusija nas nikada nije napadala, a pomogla nam je kada je god mogla, a od nje zavisimo i zbog Rezolucije 1244. Neki naši političari koji su se ispilili u poslednjih deset godina okrenuti su samo Zapadu.

Do kada će, prema Vašem mišljenju, Rusija imati strpljenja za ovakvo ponašanje našeg državnog rukovodstva prema njoj?
Rusija je s pravom rekla da će podržavati naš stav u vezi sa sudbinom Kosmeta, sve dok ga i mi sami budemo podržavali. Onog trenutka kada mi sami prestanemo kao država da podržavamo teritorijalnu celovitost Srbije, onda će prestati da nas podržava i Rusija oko očuvanja Kosmeta. Naši političari koji su na vlasti to ne vole da čuju i najviše bi voleli da pitanje Kosmeta sklizne sa dnevnog reda i da možemo mirno da uđemo u EU. One zemlje koje nisu još uvek priznale samostalnost Kosovu su zbunjeni našim postupcima. Rusija želi da ima dobre odnose sa Srbijom i zbog svojih ličnih ciljeva, jer se polako Rusija vraća na Balkan. To iritira Zapad koji je Balkan proglasio za zonu svog interesa. Zapad preko nekih svojih uticajnih političara želi da Srbiju udalji od približavanja Rusiji. Setimo se da su u Srbiji sa oduševljenjem prihvatili dolazak Baraka Obame na vlast u SAD-u sa nadom da će on poboljšati odnose naše dve države, jer ima drugačije poglede na svet. Obama je svim zemljama osim Srbiji ponudio otvorenu saradnju i svi osim nas bili su na američkoj listi za popravljanje odnosa. Američki potpredsednik Džozef Bajden je prilikom posete našoj zemlji usred Beograda jasno rekao da je Kosovo nezavisno. To je uvredljivo, SAD nas smatra poraženom zemljom i misli da sa nama može da radi šta hoće. Samo nas tretira na izrazito negativan način, a sve druge uvažava.

Koji su razlozi, pored onih koje ste naveli, da SAD ima takav odnos prema Srbiji?
Amerika je prihvatila stav Velike Britanije, Nemačke i Vatikana da je Srbija kao zemlja koja je istorijski i duhovno bliska Rusiji, stalni nepouzdani oslonac zapadnih sila. Drugim rečima oni nas smatraju kao malu Rusiju na Balkanu. Oni decenijama rade na tome da oslabe Rusiju što govori i širenje NATO-a prema ruskim granicama. Njima je Hrvatska jedan od glavnih oslonaca na Balkanu, a zažmurili su nad zločinima počinjenima nad Srbima, dozvolili su proterivanje pola miliona Srbija iz Hrvatske, nisu sprečili naoružavanje OVK na Kosovu, podržali su surovu borbu protiv Srbije itd. Zapadu je cilj da oslabi Rusiju i Srbiju i vojno, politički, ekonomski i moralno.