Почетна / Свет / Tajna spaljivanja Hitlera

Tajna spaljivanja Hitlera

Piše Bogdan Đurović

Po zvaničnoj verziji, šef KGB-a Jurij Andropov naredio je 1970. da se ostaci Adolfa Hitlera, Eve Braun i porodice Gebels ponovo spale i da se pepeo prospe u reku Bideric, ali sumnje i dalje ostaju

U skladu sa svojom politikom kritičkog sagledavanja Drugog svetskog rata i sopstvene uloge u događajima sredine 20. veka (uključujući i suprotstavljanje pokušajima revizije istorije), Moskva je počela da otvara bogate arhive FSB-a koje se odnose na period Drugog svetskog rata. Tako se, po drugi put za poslednjih godinu dana, u intervjuima agenciji „Interfaks“ oglasio načelnik Uprave registracije i arhivskih fondova FSB Rusije, doktor pravnik nauka, general-potpukovnik Vasilij Hristoforov. Ovaj naučnik izneo je u ova dva intervjua nove činjenice u vezi sa radom sovjetskih obaveštajnih službi tokom i posle rata, od kojih je najzanimljivija ona da su 1970. godine tela Adolfa Hitlera, Eve Braun i porodice Gebels, po naređenju tadašnjeg predsednika KGB-a Jurija Andropova – ekshumirana, spaljena, a potom bačena u reku Bideric. Međutim, i pored dokaza koje ruska strana prezentuje u pogledu autentičnosti posmrtnih ostataka nacističkih vođa, postoje i druge teorije, koje dovode u pitanje njihovu verziju. Može se postaviti pitanje: da li su u maju 1945, ispred Hitlerovog bunkera, zaista pronađeni ugljenisani ostaci firera i Eve Braun? Ako nisu, da li je on uopšte izvršio samoubistvo popivši otrov, ili je možda uspeo da se izvuče iz savezničkog obruča – kako neki pretpostavljaju – podmornicom. No, ove teorije zavere zvanična Moskva u potpunosti odbacuje…

RADIOIGRE SA BERLINOM
Sovjetski obaveštajni organi (NKVD, NKGB i vojna kontraobaveštajna služba „Smerš“) od samog početka rata 22. juna 1941, suočili su se sa strašnim protivnikom oličenim u nemačkim specijalnim službama, potpuno pripremljenim i mobilisanim, sa značajnim iskustvom u diverzijama i špijunaži stečenim za prethodne dve godine. Zato su sve snage skoncentrisane pre svega za odbranu od ovih napada i na zarobljavanje nemačkih agenata. Ubrzo su Sovjeti došli u posed radio-stanica kojima su nemački špijuni bili opremljeni. Moskva je započela takozvane „radioigre“ sa Berlinom. Pre svega, u cilju presretanja nemačkih kanala i linija veze, otkrivanja i likvidacije agenture, zaplene oružja i opreme. Istovremeno, otkrivali su planove i poteze neprijateljske agenture, zamisli njihove komande i po mogućnosti dezinformisali protivnika u vojnim, političkim i ekonomskim pitanjima. U pojedinim trenucima, „Smerš“ je istovremeno vodio i do 70 radioigara, kako iz duboke pozadine, tako i iz neposredne blizine fronta. Od kraja 1941, do septembra 1943, „Smerš“ je koristio 80 uhvaćenih nemačkih špijuna sa radio-stanicama, koji su radili po diktatu Moskve.

Hitlerov bunker: snimak iz 1947. godine

Rusi su tokom rata uhvatili ili likvidirali više od 6.000 nemačkih agenata-padobranaca i oko 3.500 diverzanata. Sa druge strane, samo od 1. oktobra 1943. do 1. maja 1944. godine „Smerš“ je u neprijateljsku pozadinu prebacio 345 agenata, od čega su se njih 57 infiltrirali u nemačke obaveštajne organe i škole, odakle su odneli vredne informacije. Ukupno, tokom čitavog rata, sovjetski organi bezbednosti prebacili su na neprijateljsku teritoriju više od 2.000 operativnih grupa, koje su poslale preko 4.000 obaveštajnih poruka. Glavna oblast interesovanja ubačenih grupa bio je sam Hitler, kao i njegovo najbliže okruženje. Tokom bitke za Berlin, sovjetski kontraobaveštajni oficiri i specijalci delovali su u posebnim formacijama „Smerša“ i njihov prvenstveni zadatak bio je zauzimanje administrativnih zgrada i hvatanje u njima Hitlerovih, Gebelsovih i Bormanovih saradnika i zaplena važne dokumentacije.
Kako objašnjava Hristoforov, Hitler je posle povratka iz Frankfurta 17. januara 1945. neprekidno boravio u bunkeru ispod Rajhkancelarije. Prema svedočenju zarobljenog SS oficira Paula Marzersa, Hitler se 28. aprila još uvek nalazio u bunkeru, a pripadnik firerovog obezbeđenja Erih Haberman, koji je 3. maja pokušao da beži, saopštio je sovjetskim operativcima da je nemački vođa mrtav. Tako su govorili i drugi zarobljenici iz Hitlerovog bunkera. Još 2. maja pronađena su ugljenisana tela za koja se pretpostavljalo da su ostaci porodice Gebels, a tri dana kasnije u jednom krateru u blizini i sagoreli ostaci muškarca i žene – Adolfa Hitlera i Eve Braun, kako je pokazala sovjetska ekspertiza. Tom prilikom, sačinjeni su protokol i skica lokacije. Još 3. maja, posle pronalaženja Jozefa i Magde Gebels, formirana je specijalna grupa sovjetskih vojnih lekara, pod rukovodstvom glavnog patologa Crvene armije Krajevskog i glavnog sudsko-medicinskog eksperta Prvog beloruskog fronta Škaravskog.
U njihovom izveštaju se navodi da na izgorelim telima nisu pronađeni tragovi fatalnih povreda i oboljenja, ali da su u ustima svih leševa otkriveni ostaci smrskanih ampula. Na osnovu te i činjenice da su leševi imali miris gorkog badema, kao i na bazi sudsko-hemijske analize koja je otkrila prisustvo cijanida, komisija je došla do zaključka da je smrt nastupila kao posledica trovanja navedenim otrovom, stoji u izveštaju. Tako je, kaže Hristoforov, razvejan mit koji se širio Berlinom, da je Hitler presudio sebi iz pištolja u svom bunkeru. Međutim, kako proizlazi iz arhivske građe, ministar unutrašnjih poslova Berija je tek 16. juna izvestio Staljina i Molotova o rezultatima ekspertize i izjavama svedoka. Nalazi sovjetske komisije potvrđeni su i tokom svedočenja asistentkinje Hitlerovog zubara, profesora Blaškea. Ona je ponudila i rendgenske snimke vođe Rajha koji su bili u profesorovoj arhivi. Do istog zaključka je došao i američki ekspert, doktor Mark Beneke. Sve to, kaže Hristoforov, dovoljno je da se razveje sumnja u identitet posmrtnih ostataka.

Da li je moguće da je moćna sovjetska obaveštajna mašinerija dopustila Hitleru da pobegne i podmetne lažnu lobanju?

PROTIVREČNE IZJAVE SVEDOKA
Početkom juna 1945. godine, tela Hitlera, Eve Braun i Gebelsovih zakopana su u šumi kod grada Ratenou, 70 kilometara zapadno od Berlina, da bi 21. februara 1946. bila prebačena na teritoriju sovjetskog vojnog logora u istočnonemačkom Magdeburgu, gde se nalazilo i odeljenje „Smerša“. Šef KGB-a Jurij Andropov potpisuje 13. marta 1970. belešku o neophodnosti potpunog uništenja svih posmrtnih ostataka, što je učinjeno 4. aprila, kada su spaljeni u gradu Šenebek, 11 kilometara od Magdeburga. Sve što je ostalo, izmrvljeno je u prah zajedno sa ostacima uglja i bačeno u reku Bideric, navedeno je u zapisniku koji je tom prilikom sačinjen. Kako tvrdi Hristoforov, već tada je bilo jasno da sovjetske snage neće zauvek ostati u Nemačkoj, pa je bilo neophodno uništiti Hitlerove ostatke, kako njegov grob ne bi postao mesto hodočašća neonacista.
Ostao je, međutim, sačuvan i izveštaj sovjetskog potpukovnika Klausena, od 24. juna 1946, pod nazivom „Zaključci o materijalima istraživanja okolnosti nestanka bivšeg rajhpredsednika Nemačke Adolfa Hitlera“. Navode se rezultati ekspertize profesora Semjonovskog, koji je proučavao delove lobanje koji su „moguće otpali od tela nađenog u jami 5. maja“ i koji se danas čuvaju u Moskvi. Uprkos svemu, ova komisija „nije smatrala mogućim da donese konačne zaključke po ovom pitanju“, pa su korišćene formulacije „pretpostavlja se ostaci Hitlera i Braunove“, kao i delovi lobanje „pretpostavlja se Hitlera“.
Postoji i analitička beleška iz januara 1946. general-potpukovnika NKVD-a Amajaka Kobulova, koji je izrazio „određene sumnje zasnovane na protivrečnostima u izjavama svedoka“ i postavio čitav niz pitanja na koja nema odgovora (zašto ni jedan izvor ne govori šta je sa telima učinjeno posle spaljivanja ispred bunkera, zašto ni jedan lekar nije konstatovao Hitlerovu smrt, zašto postoje različite verzije o iznošenju tela iz bunkera i licima koja su u tome učestvovala, zašto su različite izjave o izgledu iznetih tela, da li su bila spaljena u potpunosti ili ne…). I ne samo to: još 4. maja, posle zauzimanja Rajhkancelarije, pronađen je leš Hitlerovog dvojnika Gustava Velera.
Kobulov je u svom izveštaju predlagao objedinjavanje svih materijala kojima su raspolagale sovjetske službe i „temeljnu i čvrstu ponovnu proveru svih grupa činjenica“. To je i učinjeno iste godine i, prilikom nove pretrage terena, pronađeni su fragmenti lobanje, koji su tek 1948. prebačeni u Moskvu, a od 1954. nalaze se u specijalnoj prostoriji KGB-a. Međutim, Amerikanac Nik Belantoni sa Univerziteta Konektikat, kome su ruske vlasti nedavno odobrile jedan sat rada sa ostacima lobanje, posle analiza (uključujući i DNK) koje je sproveo, tvrdi da ona ne može biti firerova, jer je pripadala ženi staroj između 20 i 40 godina. Da li je moguće da je moćna sovjetska obaveštajna mašinerija dopustila Hitleru da pobegne i podmetne lažnu lobanju? U to je zaista teško poverovati.

2 коментара

  1. Sta bi bilo da je bilo, moramo vjerovati rusima? njihovi podaci i izjave su vjerodostojni ili frizirani uglavnom se poklapaju sa navodima u knigama Traudul Junge( Hitlerove sekretarice) Bis zur letzten Stunde(Do poslednjeg casa) i Rochus Misch ich war Hitlers telefonist,Kurier und leibwächter( bio sam Hitlerov telefonista kurir i licno obezbedjenje) Der letzte Zeuge( poslednji svedok), samo cudo da su preziveli i bili dugo u Rusiji na robiji.Rusi kaz da su identifikovali les Hitlerov tako sto su doveli Hitlerovog zubara i uporedili snimak glave u stavri zuba koji je bio plombiran i ustanovili da se radi o Hitleru,ovdje se postavlja pitanje dali su to mogli unapred pripremiti,pa sigurno da jesu bar su oni bili tada majstori improvizacije od kojih je svijetska „elita“ nazalost to sve preuzela i koristi do danas u punoj snazi i moci da zavlada svijetim.




    0



    0
  2. Improvizacija mislio sam na tadasnju Njemacku da ne bude zabune




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *