Почетна / Колумне / SLOBODAN ANTONIĆ Mašine za prljanje

SLOBODAN ANTONIĆ Mašine za prljanje

Piše Slobodan Antonić

U našoj zemlji kulturne institucije, od uglednih književnih podlistaka do biblioteka, vode antikulturnu politiku, prave blato i kulturnu pustoš, sa ciljem zatiranja svake kulture u Srbiji

U još jednom od svojih sjajnih eseja, objavljenom u poslednjem broju Letopisa Matice srpske, Milo Lompar je opisao kulturnu politiku koju mnogi mediji i zvanične institucije vode u Srbiji kao „hrvatsku kulturnu politiku“. Reč je o doslednom drobljenju srpske književnosti na književnost Srbije, Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, pa se Srbiji, kao najznačajniji pisac, „velikodušno“ ostavlja samo Bora Stanković. Takva kulturna politika, pokazuje Lompar, nije od juče, već je sistematski razvijana još od Drugog svetskog rata. U Srbiji su je prihvatili određeni intelektualni krugovi koji se sebe videli kao „napredne“ i „antinacionalističke“, pri tome ne shvatajući da takvom „nesebičnom“ politikom zapravo hrane druge nacionalizme, a prvenstveno hrvatski.

HRVATSKA KULTURNA POLITIKA
I zaista, ako pogledate kulturne rubrike i dodatke ne samo „drugosrbijanske“ štampe, već i nekih građanskih novina (koje su, u međuvremenu, „evropeizovane“), videćete sa koliko se snage i upornosti Srbiji nameću ideje i interesi „hrvatske kulturne politike“. Svako autentično stanovište, koje izrasta iz stvarnih temelja srpskog kulturnog identiteta, odmah se proglašava „nacionalizmom“ i „primitivizmom“, a kao jedini dozvoljeni kulturni obrazac nameću se modeli koji imaju blagoslov iz Zagreba, kao, verovatno, „ovlašćenog staraoca“ nad srpskom kulturom.
Recimo, sud o tome ko je u Srbiji dobar pisac, a ko ne, zavisi, za mnoge medije i podlistke u Srbiji, od toga šta o tome misli hrvatska kulturna javnost. Zato su Pavle Ćosić ili Slobodan Vladušić loši pisci, ali su Tomislav Marković i Saša Ilić vrhunski. U tom smislu, drugosrbijanski kulturtregeri napregnuto prate šta se o srpskoj kulturi govori u Hrvatskoj. A neobično je to da u Zagrebu i dalje postoji fiksacija na ono što se dešava u Beogradu.
Da je to tako najbolje svedoči popularnost stavova Mirka Kovača, i u Hrvatskoj, i u Srbiji. Kovač je, poslednjih godina, postao jedna vrsta hrvatskog državnog pisca. Njegov roman “Grad u zrcalu” nagrađen je državnom nagradom „Vladimir Nazor“, a zatim i nagradom „August Šenoa“ Matice hrvatske. Ovu drugu nagradu autoru je uručio lično predsednik Matice hrvatske, kao izraz naročitog poštovanja prema Kovačevom hrvatstvu („Jutarnji list“, 30. juni 2008). „Od svih naših pisaca Kovač danas piše najljepšim hrvatskim jezikom“, pohvalio ga je i Miljenko Jergović (isto).
Ali, umesto da uživa u počastima svoje nove kulturne sredine, Kovač neprestano govori i piše o kulturnoj sredini koju je napustio – o Beogradu i Srbiji. Pogledajte bilo koji njegov intervju ili, recimo njegovu poslednju knjigu „Pisanje ili nostalgija“, pa ćete videti da njegova glavna tema ne prestaju da budu srpski pisci. I ne samo da su takva njegova sećanja na hrvatskom i bošnjačkom kulturnom prostoru veoma tražena (gotovo da se pomisli da je Kovačeva glavna kulturna funkcija da se priseća sve novih i novih ružnih pojedinosti o Beogradu i Srbima), već se ona zatim uredno i više puta prenose po beogradskim kulturnim rubrikama. Kovač se uglavnom žali na nacionalizam koji su beogradski pisci pokazivali još sedamdesetih i osamdesetih godina. Žali se na Borislava Pekića, jer mu se ovaj podrugivao što je Malvinu napisao na hrvatskom („taj bloody jezik“, ruga se Pekić), žali se na Kiša „što je dozvolio da bude sahranjen po pravoslavnim običajima“, žali se čak i na žene velikih srpskih pisaca (Selimovićeva je uobražena, Kišova histerična, Pekićeva zagledana u muževljevu veličinu, itd).

ISMEJAVANJA NACIONALISTA
Ali, kada dođe do savremene srpske proze, a naročito do „momaka iz Betona“, e onda Kovač više nema nikakvih primedbi. „To su sjajni momci, pišu briljantno“, objektivan je on. „Okupljaju se oko kulturnog dodatka `Beton`, koji izlazi kao podlistak `Danasa`. Oni su tako duhoviti, oštroumni, u kontaktu sam s nekima od njih. Ismijavaju nacionaliste. Divna je parodija Tomislava Markovića na Bećkovićevu pjesmu `Ćeraćemo se još` koja se zove `Jebaćemo se još`. Roman `Berlinsko okno` Saše Ilića je briljantna knjiga. (…) Jedna odlična generacija“. Eto, dok je generacija Borislava Pekića postavila osnov za „genocid iz devedesetih“, dotle generacija Tomislava Markovića „ismijava nacionaliste“ i dobro piše – pa zar nije lako onda izabrati prave pisce za srpske čitanke?
Ne samo ove istinite reči, već i većina ostalog što Kovač izgovara o srpskim piscima, odmah se prenosi u beogradskim medijima, i to po više puta. Njegov dugačak esej o Dobrici Ćosiću – u kome je on ljubazno i objektivno Ćosića zvao „Gedža“ – najpre su E-novine prenele u pet nastavaka, da bi ceo ogled odmah preneo i „Peščanik“. Matrica onoga što piše i govori Kovač, a što je i dominantna ideja drugosrbijanskih kulturnih podlistaka, jeste da se, najpre, jedan višedimenzionalni pisac kakav je Dobrica Ćosić, sa svim njegovim nedoumicama, lutanjima, preispitivanjima, svede na primitivnog „Gedžu“, da se, u drugom koraku, cela tradicionalna Srbija, sa svim njenim nedoumicama i lutanjima, svede na Dobricu Ćosića, da bi se, na kraju, zaključilo da takva, „gedžovanska Srbija“ i nema pravo na postojanje. Ili kako je to lepo formulisao Filip David: „Srbija Dobrice Ćosića još nije poražena“!
Osnovna delatnost „hrvatske kulturne politike“ u Srbiji je izgleda rat sa Dobricom Ćosićem. Čovek ne može a da se ne začudi upornosti sa kojom „Beton“, „E-novine“ i ostale „mašine za prljanje“ nasrću na Dobricu Ćosića. Čovek se jednostavno pita – kako im već jednom ne dosadi? Kada je 17. juna ambasador Rusije Aleksandar Konuzin uručio Ćosiću „Medalju 65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“, kojom ga je odlikovao predsednik Medvedev, već sutradan je u E-novinama objavljen tekst pod naslovom „General paraknjiževne vojske“. Tekst se sastoji u primitivnom ismejavanju čitave ceremonije, da bi se na kraju za Ćosića reklo: „On nije pisac, on je vojnik s perom u ruci, a osnovna odrednica njegovog nazovi spisateljskog rada je, kako kaže Branislav Jakovljević“ – on je, da objasnim, jedan od „momaka iz Betona“ – „`militarizam duha`. I dodaje: `U filozofiji, njegovo ime je doktrinarni istorijski materijalizam. U književnosti – socrealizam. U politici – staljinizam`. Sasvim po meri duha koji Srbijom vlada već više od dve decenije“. Uz ovaj tekst su, naravno, dodati i uvredljivi anonimni komentari, u stilu: „Koja farsa od države, KGB svoje agente odlikuje u sred Srbije“ i „Bolje bi bilo da je odlikovan posthumno.

DEKULTURALIZACIJA SRBIJE
Može se Ćosić voleti ili ne voleti, kao pisac ili političar. Ali, u čitavom ovom ludilu, u čitavoj ovoj histeriji koja prati svaki njegov korak – „Staljinizam!“, „Socrealizam!“, „KGB!“ – ima dosta sistema. Taj sistem možemo parabolično imenovati i kao „hrvatska kulturna politika“. Ali, ono što je u tom sistemu osnovno jeste da se prlja i kompromituje svaka javna ličnost, svaki književnik, svaki umetnik, koji ima makar malo nacionalnog ili državnog osećanja. Dobrica Ćosić i Borislav Pekić su, tokom sedamdesetih i osamdesetih, bili antipodi po mnogo čemu – od književne estetike, do pogleda na demokratiju i politiku. Ali, evo ih danas zajedno kako se vrte po mašinama za prljanje, i kako ih, kao u kineskoj Kulturnoj revoluciji, vuku po podlistcima i kulturnim dodacima beogradskih evroreformskih medija, sve okićene tablama na kojima piše „Ja sam srpski nacionalista“ i „Ja sam inspirator genocida u Srebrenici“.
To je zaista mučno i gledati. Ne samo zato što će red ubrzo doći na svakog ko se usuđuje da misli ili piše drugačije, već i zato što glavni mučitelji i dželati iz „Crvene garde“ bivaju ekspresno unapređeni u znamenite pisce. To čak nije ni „hrvatska kulturna politika“. To je, jednostavno, antikulturna politika, sa ciljem zatiranja svake kulture u Srbiji. „Mašine za prljanje“ za drugo i ne služe do pravljena blata i kulturne pustoši. Što je najgore, naše kulturne institucije – od uglednih književnih podlistaka do biblioteka – pošto ih preuzmu „crveni gardisti“, ubrzo se i same pretvaraju u svojevrsne mašine za prljanje. Ova kultura je izdržala mnogo toga, preživeće i ovo. Ali, sramno saučesništvo uglednih medija, institucija i ljudi u „dekulturalizaciji“ i „raskultivisanju“ Srbije, teško da će biti zaboravljeno.

3 коментара

  1. То је идеја и основна интенција деловања обезглавити Србе, а у чему се поприлично одмакло.Уништити српску интелектуалну елиту и сваки покушај чувања националног идентитета и родољубља означити, преко својих слугана, за идиотизам и назадност.Сваки вид уништавања српског националног идентитета и културе се проглашава за цивилизацијско дело од великог значаја. Данајци.




    0



    0
  2. „Ova kultura je izdržala mnogo toga, preživeće i ovo. “

    Одличан текст професоре.




    0



    0
  3. „Плачи вољена Земљо Србијо“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *