SAMIT G 8 Cinizam bogatih i moćnih

Rubrika
Piše Miroslav Stojanović

Lideri Grupe 8 su tek posle dramatičnog apela Unicefa odlučili da u narednih pet godina izdvoje pet milijardi dolara za pomoć majkama i deci u najsiromašnijim zemljama sveta, a samo ceh samita održanog minulog vikenda u Torontu iznosio je milijardu dolara

Visoka politika zaista zna da bude cinična: lideri najbogatijih zemalja sveta jedva su se odlučili da nešto učine za ubogu sirotinju – u narednih pet godina izdvojiće pet milijardi dolara za najveće žrtve globalne finansijske krize, majke i decu u zemljama trećeg sveta – a samo na račun njihovog dvodnevnog boravka u Torontu minulog vikenda (formacija G 20) zemlja domaćin je izdvojila milijardu dolara.
I ta cifra neće biti konačna: u trošak za podizanje čelične ograde oko gradske četvrti u kojoj se održavao skup i angažovanje gotovo dvadeset hiljada policajaca, nije uračunata šteta nastala u njihovom obračunu s militantnim delom među inače mirnim demonstrantima – antiglobalistima („s takvim nasiljem ovaj grad se nikad nije suočio“, konstatovao je šef policije Vilijam Bler) i „smeštaj“ za šest stotina uhapšenih.
Da je taj novac blagovremeno upućen na ovu adresu, ne bi, primetio je jedan nemački list, umrlo 40.000 žena i 700.000 novorođenčadi u najsiromašnijim zemljama sveta. Moglo je, u ovim zemljama, da pohađa, i završi, školu trideset miliona đaka, moglo je pedeset miliona ljudi dobiti čistu, zdravu vodu za piće. A da bi ova cifra bila shvatljivija sitom zapadnom svetu, izračunato je kako je Kanada mogla time da plati godišnje troškove njenog vojnog kontingenta u Avganistanu.

MRVICE SA BOGATE TRPEZE
Više od te sume (pet milijardi evra), da podsetimo, izdvojila je nemačka vlada samo na račun indirektne pomoći moćnim automobilskim koncernima kako bi ublažila posledice finansijske krize koje su i njih pogodile: ko god je „ustupio“ stari automobil kupujući novi, dobijao je dve i po hiljade evra „gratis“. O astronomskim ciframa, a reč je o stotinama milijardi dolara ili evra koje su najbogatije zemlje, kao što su SAD, Japan i Nemačka, i svaka od njih ponaosob, ubrizgale u bankarski „krvotok“, priskačući u pomoć glavnim uzročnicima krize, da i ne govorimo.
Niko se, međutim, i bukvalno niko, konstatovao je Unicef u svom ovogodišnjem izveštaju, nije setio najvećih i tragičnih gubitnika najteže krize posle „velike depresije“ s početka minulog veka: ionako nesrećne dece u zemljama u razvoju koje je kriza gurnula bukvalno na granicu između života i smrti.
Ako je kriza za industrijski razvijene zemlje predstavljala šok, iz kojeg su, nadajmo se izvukle pouku, ona je za ovu sirotinju, konstatovao je, komentarišući izveštaj Unicefa dobitnik nobelove nagrade za mir 2006, državljanin Bangladeša Mohamad Junus, „bila cunami“.
Ovaj izveštaj je, sročen kao dramatičan apel liderima bogatog sveta, obelodanjen neposredno uoči duplog samita, najpre G 8 (industrijski najrazvijenije zemlje, uključujući Rusiju) i odmah zatim G 20 (pored ove osmorke, dvanaest zemalja u privrednom usponu, poput Kine, Indije, Meksika, Brazila i Turske (skupina koja predstavlja dve trećine ukupnog stanovništva u svetu i stvara devedeset odsto ukupnog bruto dohotka) bio, po svemu sudeći, odlučujući argument za naprasnu darežljivost i velikodušnost bogatih.
Upozoravajući apel Unicefa, sa alarmantnim brojkama i podacima, očigledno je smišljeno tempiran u času kada se jedan broj zemalja iz ovog ekskluzivnog kluba (pre)bogatih, suočen sa dramatičnim razmerama, i posledicama finansijske i dužničke krize – a reč je, pre svega, o evropskim zemljama – odlučio na rigorozne mere štednje i drastično kresanje izdataka koje bi, sasvim lako, mogle da budu fatalne tamo gde je „najtanje“ – da presahne i ono malo zlehude pomoći koja je sirotinji do sada stizala s bogate trpeze.

NIZBEŽNI SOROŠ
Izgledalo je da će to stezanje kaiša biti razlog i povod za žestoko transatlantsko sporenje na samitu u Torontu, što bi dodatno dramatizovalo ionako varničave rasprave u zemljama čije su se vlade odlučile na krajnje nepopularne i bolne rezove.
U Grčkoj i Španiji ključa nezadovoljstvo građana, koji će, bez sopstvene krivice, platiti ceh ovog rigorizma, a bezbrižnog Silvija Berluskonija su, na put u Kanadu (ovoga puta s jednom plavom lepoticom) ispratili gnevni gradonačelnici svih italijanskih varoši – mnogi iz premijerove stranke – koji su, s omčama oko vrata, demonstrirali protiv najavljenih vladinih mera u Rimu.
Do žestokog sudara između dve oštro suprotstavljene opcije mogućeg izlaska iz krize, koje su simbolizovale stanovišta američkog predsednika Baraka Obame i nemačke kancelarke Angele Merkel, možda i iz tih razloga, u Torontu nije došlo.
Merkelova je mogla da odahne. Odavno njena zemlja, upravo zbog kancelarkinog tvrdog i bespogovornog insistiranja na rigoroznoj štednji, kako bi se sanirali državni dugovi (gotovo dva biliona evra, od opština, preko pokrajina do federacije) i, za koju godinu, otklonio zabrinjavajući budžetski deficit, nije bila izložena tako žestokim napadima, američkih političara i medija, s one strane Atlantika. U to se uključio famozni i neizbežni Džordž Soroš, svojim sumornim predskazanjima da će Nemci, onim što su naumili, izazvati propast evra i socijalne lomove u zemljama evro zone.
Šlagvort za ovu kampanju, koju su neki nemački mediji označili kao „opasno huškanje“, pružio je sam Barak Obama. Američki predsednik je, neposredno uoči samita u Kanadi, upozorio lidere Grupe 20 da bi stezanje kaiševa u času kad se naziru još krhki znaci privrednog oporavka i polaganog izlaska iz krize moglo biti fatalno.
„Kralj dugova“ (dug SAD-a u ovom času iznosi  trinaest biliona dolara), Obama, je, naime, uveren da nije vreme za štednju. Njegov recept za izlazak iz krize je podsticanje potrošnje, ako treba, i gde treba, uz pomoć državnih intervencija, i novih zaduženja, ne pitajući za cenu. Glavna briga američkog predsednika, koji je došao na tron zahvaljujući obećanjima da će građanima obezbediti sigurnu egzistenciju i blagostanje, u ovom času je kako smanjiti rekordnu nezaposlenost i eksplozivno razočarenje građana.
U ostvarivanju tog sudbinskog cilja, Obama glavnu prepreku, i opasnost, vidi u naglašeno izvozno orijentisanima Nemačkoj, Japanu i Kini, zemljama koje ostvaruju ogroman suficit u razmeni sa SAD. Amerikanci više nisu voljni, upozoravao je u predvečerje kanadskog samita, da obezbeđuju drugima blagostanje nauštrb sopstvenog. Njegov zahtev je izričit: Nemci i Japanci treba više da troše, kako bi bili u prilici da kupuju više američkih proizvoda, a manje izvoze, a Kinezi bi, iz istih razloga, trebalo da odustanu od veštački i programirano depresiranog juana, koji podstiče njihov izvoz i destimuliše uvoz američke robe.
Na evropske programe rigorozne štednje s uočljivom zabrinutošću gleda, inače, i Peking. Kad Evropljani stežu kaiš, ispaštaju Kinezi: manje se kupuje njihova roba, a smanjena prodaja povećava nezaposlenost. Na Barakovu stranu, kad je reč o ovoj temi, stala je odlučno predsednica Argentine  Kristina Fernandez de Kirhner: njenu zemlju je rigorozna štednja svojevremeno dovela do bankrota.

U SUSRET NOVOJ KRIZI
I dok je kineski predsednik Hu Đintao, pred let u Toronto nagovestio promene u monetarnoj politici i makar doziranu revalvaciju nacionalne valute – čime je otklonio eventualno kinesko-američko varničenje na samitu – Merkelova je ostala pri tvrdom stavu da je rigorozna štednja i sanacija državnog budžeta, za njenu zemlju, i Evropljane uopšte, „uslov svih uslova“. Do tog zaključka došlo se posle „grčkog šoka“ i gotovo paničnog straha od „efekta domina“ i novim dramama u Španiji, Portugaliji, Irskoj, Italiji i Velikoj Britaniji. I uverenja da bi odstupanje od toga dodatno ugrozilo ionako poljuljano poverenje finansijskih tržišta i građana, s moguće katastrofalnim posledicama po sudbinu evra, pa i same Evropske unije.
U strahu da bi ta njena beskompromisna pozicija bila uzdrmana, i pri činjenici da njene ideje o zavođenju reda na haotičnom finansijskom tržištu (reč je o oporezivanju banaka i stvaranju fonda iz kojeg bi one, umesto države, da pokriju posledice sopstvenih rizičnih poslova i oporezivanje finansijskih transakcija, pre svega trgovine problematičnim „derivatima“) nisu prošle, nemačka kancelarka je doživela jednu, inače neobavezujuću,  formulaciju iz završnog dokumenta – da će članice Grupe 20 u nekoliko narednih godina, najpre osetno smanjiti državni dug, a potom „izbrisati“ budžetski deficit – kao veliku satisfakciju i pobedu. Dogodilo se, rekla je, „više od očekivanog“.
U Berlinu su je sačekali sve haotičnija situacija u vladajućoj situaciji i krajnje neizvestan ishod izbora za šefa države, posle naprasne ostavke maleroznog Horsta Kelera.
Moglo bi se, naime, lako dogoditi da ne prođe kandidat vladajuće koalicije (i nje lično) Kristijan Vulf. Jedan broj poslanika liberalne stranke već je javno nagovestio da će 30. juna glasati za Joahima Gauka, veoma popularnog protestantskog pastora i prvog vladinog opunomoćenika službe za čuvanje arhiva istočnonemačke službe državne bezbednosti. Gauka su predložili opozicioni socijaldemokrati i zeleni.
Jedan broj eksperata, ne samo u Nemačkoj, doživeo je samit u Torontu s neskrivenim razočaranjem. Lideri najuticajnijih, i najodgovornijih zemalja, izbegli su i ovom prilikom da se suoče s gorućom temom: regulacijom finansijskog tržišta i bankarskog sistema, iako su se, u dramatičnim danima krize koja je buknula koncem 2008. zavetno zaklinjali da će to učiniti odlučno i – radikalno. Ispostavilo se da su pozicije i interesi njihovih zemalja različiti (jedni bi malo šta, dok su drugi, poput ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva za posve nov finansijski poredak, bez izričitog oslonca na dolar i evro) i da je finansijski lobi veoma žilav, pa se zajednička rešenja odlažu.
Ako se to ne bi učinilo na samitu u Seulu, krajem godine, rovita situacija na finansijskom tržištu mogla bi lako da se pretvori u novu globalnu dramu, čije bi posledice bile katastrofalne: manevarski prostor država da intervenišu je alarmantno sužen, njihove kase opustošio je „finansijski cunami“ koji je nedavno tutnjao planetom i nije sasvim protutnjao.
Ono što je sasvim sigurno, jeste činjenica da se kineski predsednik sa ovog skupa vratio zadovoljan. Ostvario je dva cilja: ojačao je uticaj svoje zemlje u MMF-u (zapadne zemlje su pristale da pet odsto svojih glasova „prepuste“ Kini i ostalim zemljama u usponu iz Grupe 20) i, najavom da će se juan ubuduće ponašati „fleksibilno“, osnažio političko i ekonomsko partnerstvo sa SAD.