RUŠENJE SPOMENIKA Sigurna kuća za bronzanog Boru

Piše Ljiljana Bogdanović

O rušilačkom činu kojim je spomenik jednom od najvećih srpskih pisaca grubo oskrnavljen, savremenici kažu: Spomenik Bori Stankoviću bio je dobro pričvršćen za postolje, ali  nije bio dobro pričvršćen za duše nekih današnjih Vranjanaca!

Pod okriljem mraka i noći, ovih su se dana neki misteriozni Vranjanci neočekivano obračunali sa svojim najslavnijim sugrađaninom. Razračunavanje je bilo kukavičko, „svi na jednoga“, koji – sapet u nepunu tonu bronze – nije inače ni mogao da se „brani“, pa je u zoru osvanuo prizor oku ružan a srcu uznemirujući. U svet je tim povodom, uz desetak foto-svedočanstava brutalnosti, otpravljena i kratka vest: „Vandali su u noći između četvrtka i petka (24-25. juna) u gradskom parku u Vranju srušili spomenik piscu Bori Stankoviću. Ovaj bronzani spomenik težak je oko 700 kg i već je ranije uništavan – obaran, šaran grafitima… Radnici komunalnog preduzeca ‘Komrad’, njih desetorica, podigli su ga u toku dana, ali su ga na mesto vratili bez pričvršćivanja za postament, a moguće je da je tom prilikom spomenik delimično oštećen, jer se, u brzini,  nije vodilo računa o potrebnim merama i stručnom prilazu ovom poslu.“

KO MU (NAM) JE KRIV
Istog jutra, zabeleženo je i to da su, zgroženi apsurdnim  prizorom „na bok poleglog“  bronzanog pisca,  Vranjanci listom negodovali, a gradska vlast, organi reda, a pogotovo lokalni ministar kulture, u izjavama uzdržano pominjali  „vandale“, „huligane“ i „neku decu“, dok su lokalne šaljivdžije, među njima i oni fizikalci koji su spomenik „valjali“, tojest vratili ga na mesto, poentirali: „Napio se Bora noćas, ko mu je kriv!“
Poznavaoci ne samo lokalnih, već i širih – republičkih i regionalnih prilika, dobro međutim znaju da su navedeni  komentari „skroz“ pogrešni: oni prvi zato što su reči poput „huligani“ i slične, omiljeni eufemizam za bitange i skotove, dok je podrugljiva opaska o alkoholisanom Bori (za koju bi sam pisac verovatno imao više razumevanja, čak simpatije) komentar problematičan utoliko što možda i svi mi, ovako apatični i autistični, možemo da osećamo da smo velikom piscu nekako dužni, tojest pred njim i te kako – krivi!
Književnik Miroslav Cera Mihailović, urednik Književne Zajednice „Bora Stanković“ i dugogodišnji organizator proslavljenih književnih susreta „Borina nedelja“, za „Pečat“ kaže:
„Nema toga mesta na svetu koje se identifikovalo sa jednim čovekom, jednim piscem, kao Vranje sa Borom. Vranje i Bora nisu samo sinonimi između kojih stoji znak jednakosti, to je nešto više – to je jedno. Srušiti, stoga, Borin spomenik u Vranju, isto je što i srušiti taj grad, srušiti samoga sebe. Pravim Vranjancima, onima koji već duže vreme ne mogu prepoznati sopstveni grad, a još manje se pomiriti sa njegovim sistematskim i studioznim urušavanjem, ni ovakav vanumni vandalski čin nije neočekivan. Na ova pitanja odgovore mora da da ne samo lokalna, već i republička vlast!“
Da li na lokalnu elitu na vlasti cilja univerzitetski profesor Radivoje Mikić,  kada u  svom komentaru ovog događaja za jedan  beogradski dnevnik kaže :Spomenik Bori Stankoviću bio je dobro pričvršćen za postolje, ali  nije bio dobro pričvršćen za duše današnjih Vranjanaca, posebno onih kojima nije stalo ni do prošlosti , ni do tradicije, ni do njihovog mesta u današnjem životu? Profesor rezignirano primećuje i da „sve to ima zajedničku osnovu, a to je nihilizam prema svemu što čini dublji koren našeg nacionalnog identiteta“.
Oko pomenutih „nihilista“ za Mihailovića ( inače čestu metu zakulisnih  kritika neistomišljenika), nema nejasnoća , pa ih on i precizno imenuje: „Lokalna vlast u gradu, svojom pseudokulturnom politikom, svakako da je umnogome doprinela stvaranju specifične atmosfere zatiranja svega što i zamiriše na tradiciju ili reprezentuje nacionalnu kulturu. Recimo i da u vlasti sada participiraju ljudi koji su ne samo bez radnih i profesionalnih iskustava, već su i vlasnici vrlo problematičnih biografija. Ingenioznim kadrovskim rešenjima dovedeno je u pitanje obavljanje osnovnih delatnosti više institucija u kulturi, u čemu prednjači Gradski odbor Demokratske stranke, ali se ni ostali ne mogu amnestirati.“

Vranjanci se šale da se Bora Stanković napio i pao sa postolja

OD IDEOLOGIJE DO BAHATOSTI
Da li usijanu atmosferu u Borinom voljenom rodnom gradu, sada  „hlade” republički autoriteti? Među retkima koji su se javnosti  ovim povodom  obratili bila je Vera Pavlović-Lončarski,  direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Njene reči da „ljudi nemaju odnos prema spomenicima u javnom prostoru i da su nedovoljno upoznati sa njihovim značajem za zemlju, te da  spomenike ruše iz ideoloških razloga, bahatosti i iz koristi“ zaslužuju pažnju, ne samo zbog funkcije koja gđu Lončarski obavezuje.
U svom promišljanju situacije,  prema nepisanim pravilima javnog istupanja režimski podobnih i u rukovodeće fotelje solidno smeštenih kulturnjaka, direktorka najpre  „proziva“ , šta drugo, do  kobne devedesete.
„Iz tipično ideoloških razloga su 90-ih godina rušeni spomenici narodnim herojima na Beogradskoj tvrđavi, odnosno u prostoru Savskog šetališta, a to su spomenici Moši Pijadi, Ivu Loli Ribaru i Đuri Đakoviću, i svaki put su ih vraćali na postament, jer su to spomenici kulture koji su postavljeni nekome ko je nešto značajno uradio za zemlju. Iz istog, ideološkog razloga, rušeni su nadgrobni spomenici, spomenici drugih naroda i veroispovesti (crkve, džamije) u mestima gde su oni u manjini.“
Kako sad ovo nabrajanje imena Moše Pijade, Đure Đakovića,  te džamija i grobalja povezati i smestiti u objašnjenje koje pije vodu za „slučaj Bore Stankovića“, zna gđa Lončarski. Oni koji zaista ne razumeju kako iz „naređanih“  premisa slede odgovarajući zaključci, tojest ne uvide neposrednu vezu između recimo događaja iz vremena minulih sukoba i ratova i savremene autodestrukcije  i nasrtaja na vlastitu kulturu i identitet,   trebalo bi, verujemo,  to što pre da nauče, bolje će razumeti duh svog vremena, a i nemile događaje poput ovog u Vranju.
Pavlović Lončarski, sudeći po nekim napomenama u nastavku,  ipak ne misli da je političko-ideološko razjašnjenje svemoćno, kao  i da  spomenike uvek uništavaju baštinici lošeg domaćeg vaspitanja stečenog devedesetih Ona  priznaje da je u toj motivaciji  i nešto socijalnih,  psiholoških i drugih faktora. „Primera bahatosti u odnosu na spomeničko nasleđe ima svuda, posebno u  Beogradu, gde ih ljudi ruše ili nagrđuju, šaraju i – kao u slučajevima nedavno ukradenih golubova sa fontane ‘Buđenje’ i krađe skulpture dečaka na Čukur česmi, – oni razvaljuju, uništavaju, napadaju zbog koristi , odnosno  prodaje.“ A da bi se to osujetilo,, smatra ona, leka ima. „Potreban nam je ozbiljniji stav u odnosu na tu vrstu nasleđa, stalno je potrebno ljudima govoriti kako su spomenici deo njihovih života, jer žive u tom gradu, zemlji i podsećati ih da je podignut nekome ko je za njih nešto značajno učinio. Suština nije u tome koliko iznosi materijalna šteta, nego da spomenici imaju takav tretman da nikome ne padne na pamet da piše po njemu, da se iživljava, da ga krade ili uništava“. zaključuje Vera Pavlović.
Ko je odgovoran što spomenici nemaju „takav tretman“, nije naravno samo pitanje za ovu funkcionerku.

Vranje i Bora nisu samo sinonimi, između njih je znak jednakosti

OD NASILJA LEKA IMA
Da li je, na primer, onim „preduzimljivim“ Vranjancima vredelo govoriti da su  „spomenici deo njihovih života“, i da su oni sami stvoreni i vaspitani u kulturi čiji je reprezentativni deo upravo čovek nad čijim su se spomenikom iživljavali? Da li je u aktuelnom poretku opšte nacionalne „zombiranosti i autizma“ –  gde se odnos prema tradiciji, naciji i identitetu, uređuje prema posebnim pravilima „proevropskog i demokratskog svetonazora“, tako sumnjičavog prema nacionalnom – govor i ubeđivanje lek i rešenje? Gotovo šokantno zvuče ovim povodom dati odgovori nekih psihologa,  Žarka Trebješanina naprimer, koji  ocenjuje da bi spomenici u javnom prostoru trebalo, pre svega, da budu bolje čuvani, „zato što ljudi više nemaju nikakvo osećanje prema njima.“ Novine citiraju objašnjenje ovog poznatog stručnjaka uverenog „da nema potrebe razmatrati takvo ponašanje iz psihološkog ugla, već da policija mora da reaguje adekvatno“. Kazna i motka, dakle, nikako strpljenje i  ubeđivanje!? Nije li, u duhu vremena, možda delotvornije organizovati i sponzorisati akciju koja bi javnom i medijskom kampanjom  popularisala stvaranje nekakve hipotetične i svemoćne „sigurne kuće“ za spomenike, dela i pojedince? Dugotrajnim spinovanjem, društvo, pa i „huligani i neka deca“, dobro su uostalom razumeli značenje pomenutog pojma. Malo je onih koji ne mogu lako da pojme (i ustuknu) da je „sigurna kuća“ pouzdan  put za nicanje bezbednog i čuvanog „krova“ za one i ono što je ugroženo ili devastirano permanentnim nasiljem!

Један коментар

  1. Avatar

    Zamislite, draga Ljiljana, sta bi tek uradili sa Svetim Justinom Celijskim, za koga ni ne znaju da je Vranjanac, da se kojim slucajem njegova bista nasla `u Vranje`.
    Nas novoprojavljeni pravoslavni svetitelj, jedan od najvecih srpskih teologa,ucenik Svetog Nikolaja Ohridskog slavi se 12.juna.
    Mislim, da se i gdja.Loncarski obavesti o znamenitim Vranjancima.
    O ravnodusnosti, autizmu koji vodi u zombiranje ste tacno primetili.
    Nazalost svuda je tako, ne samo u lepo Vranje.
    Hvala za tekst.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *