Почетна / Друштво / Ratifikacija SSP-a: Zavera evropejskih travestita

Ratifikacija SSP-a: Zavera evropejskih travestita

Piše Branko Radun

Monopol na „evropsku priču“ prigrabila je korumpirana elita koja ne shvata ni značaj evropske kulture ni značaj moderne tehnologije, nesposobna da Srbiju uredi kao civilizovano i prosperitetno društvo, uplašena da prizna građanima kako naša zemlja nije ni predviđena za članstvo u EU

„Udri vraga ne ostav mu traga ili gubi obadva svijeta“
Njegoš

Naši mediji poklonili su značajan prostor vesti da proces ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju može da počne. Odluka administracije EU da da zeleno svetlo početku ratifikacije SSP po ko zna koji put predstavljeno je kao „važan korak u procesu“, čak i kao „prelomni momenat u približavanju“ obećanoj zemlji blagostanja.

SRBIJA TALAC HAGA
Savet ministara EU „prima na znanje“ da se započne ratifikacija SSP-a u 27 parlamenata, te u skupštini EU. To je proces koji će trajati nekoliko godina, a čuju se i mišljenja da će neke članice EU čekati i odluku međunarodnog suda u Hagu, povodom spora u vezi sa secesijom Kosova i Metohije. Inače, nije redak slučaj da se preko neke manje zemlje, a za račun velike sile, „odradi“ blokada nekog procesa ratifikacije unutar EU.
Da ne bi bilo nikakve dileme oko toga da pritisci na Srbiju ne jenjavaju potrudio se Jelko Kacin, potcrtavši svojom izjavom da ovo zeleno svetlo znači da „proces ratifikacije može početi, ali se ne može završiti bez okončanja saradnje sa Hagom“. Holandija je i do sada imala ulogu „moralnog arbitra“ koji ne dopušta „lošim momcima“ sa Balkana da postanu „kandidati za mesta kandidata za člana“. Stoga holandski ministar spoljnih poslova Ferhagen ponavlja da postoji 147 koraka, i da na svakom koraku države članice mogu uložiti veto, te da na Srbiju treba vršiti pritisak dok ne uhapsi Mladića. Zaključak je da se pritisak na Srbiju pokazuje uspešnim.

BEZ KOSOVA I BEZ EVROPE
EU su se potrudilaIsto tako su se potrudili da nam razveju jalove nade da se neće tražiti novi i institucionalni nivo prihvatanja Kosova kao nezavisne države. U tom pogledu izjave engleskog i francuskog ambasadora prilično su jasne – Srbija mora da prihvati i prizna nezavisnost Kosova. Oni, naime govore da nema „dva koloseka“ ka Evropi, po njima uslov ulaska u EU nije „normalizacija odnosa“ Beograda i Prištine, nego formalno priznanje nezavisnog Kosova. Očigledno je da nije dovoljno što je naš ministar spoljnih poslova nedavno u Sarajevu sedeo pored „kosovskog ministra spoljnih poslova“, što Beograd toleriše da se na međunarodnim skupovima Kosovo tretira kao država. Prihvatanje secesije Kosova u ovoj meri ne bi tolerisala nijedna normalna i nezavisna država, ali po rečima zapadnih političara – Srbija „može i više“. A jasno je „i da i može i hoće“ samo je problem kako to da odradi, a da domaća javnost to „pogrešno ne shvati“.
Uostalom, pre dve godine toliko slavljen SSP, ne znači mnogo. Jednostrane primene sporazuma – originalan doprinos sadašnjeg režima međunarodnoj praksi – donela nam je samo mnogo niže prihode od carina i veći uvoz strane robe, a time i gušenje domaće proizvodnje. No, pošto zahvaljujući šuškave ideologije evra korumpirani političari o tome ni ne razmišljaju, sasvim je prirodno što se o tome nije nije ni vodila koliko-toliko pristojna javna rasprava. Od ove vlasti se može očekivati da u svom nestrpljivom i diletantskom evropejstvu jednostrano proglase Srbiju „članicom EU“, bez obzira na to šta o tome misli Brisel.

LOKALNI HOHŠTAPLERI I MUTIVODE
Srbijom vladaju ljudi koji svoju šampionsku korupciju i neodgovornost sakrivaju iza table sa žutim zvezdicama. Evropejstvo je omiljeno utočište lokalnih hohštaplera, političkih mutivoda, kontraverznih biznismena koji posluju ili žive na ivici zakona. Takva nesposobna i korumpirana elita prograbila je monopol na „evropsku priču“ koja im je omogućila da vladaju i tako ojade zemlju i narod. Pri svemu tome oni niti žele niti mogu Srbiju da urede kao civilizovano i prosperitetno društvo. A gluma evropskog opredeljenja, pri čemu se ni ne shvata značaj evropske kulture ili moderne tehnologije, vodi u ćorsokak. Pri svemu tome domaći „evropejski travestiti“ u savezu sa briselskim birokratama kriju istinu od grđana Srbije – da naša zemlja nije ni predviđena za članstvo u EU. Barem ne u dogledno cobelovsko vreme.
No, činjenica da Srbija nema „evropsku budućnost“, kao u ostalom ni „region“, te činjenica da tolerišemo secesiju Kosova, a korak smo i do formalnog priznanja Prištine kroz formulu „normalizacije odnosa sa Kosovom“, polako probija medijske koprene. Ta istina se, međutim, i dalje prikriva, jer bi se svaki razuman građanin ove zemlje zapitao šta to Srbija dobija direktnim prihvatanjem i posrednim priznanjem Kosova?
Odgovor je jasan – ništa, osim možda šanse da uđe u NATO i da se o svom trošku bori za tuđe interese, kad već ne želi da se bori za svoje. Ili, pak, da dobije priliku da pomogne agilnoj Turskoj da ponovo na Balkanu postane dominantna sila, uz nadu da će ovaj put biti milostivija. Stoga je njegoševska mudrost veoma primenjiva na sadašnju srpsku situaciju – ko se ne bori, taj gubi oba sveta, gubi bitku i na materijalnom i na duhovnom planu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *