Odgovor Pečata Ugričićevoj NBS Ubistvo s predumišljajem ili bombardovanje NBS

Piše Odeljenje za odnose sa javnošću „Pečata“

Reagovati toliko žustro, drsko i bezobrazno na tekstove koji su ukazivali na štetnost mnogih pojava iza kojih stoje institucije kulture u Srbiji, a koje dovode do procesa rasrbljivanja – može samo čovek nadahnut averzijom prema svemu što ima srpski nacionalni predznak. A Sreten Ugričić u velikom broju slučajeva, i to obavljajući funkciju direktora NBS, tu averziju nije čak ni prikrivao

Navršava se četiri godine od kako je Narodna biblioteka Srbije (NBS) prekinula da obavlja svoju osnovnu delatnost – da pruža usluge studentima, naučnicima, istraživačima, uopšte ljudima zainteresovanim za knjigu. Kada će ponovo proraditi, nemoguće je ni naslutiti. Ne postoji primer u svetu da jedna tako važna nacionalna institucija u mirnodopskim vremenima zakatanči svoja vrata na tako dug period. No, NBS je jedinstvena u svetu i po tome što se na njenom čelu već bezmalo čitavu deceniju nalazi čovek čiji su kriterijumi za ocenjivanje nacionalnih vrednosti – a(nti)nacionalni.
O tome svedoči i dopis Sretena Ugričića (odnosno Odeljenja za odnose sa javnošću NBS) „Pečatu“ u kojem se uz neverovatnu količinu antinacionalne histerije, optužuju autori i urednici „Pečata“ da su svojim prilozima u 144. broju (u okviru temata „Srbijanstvo i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi“) iskazali „patetične i histerične klevete, iskonstruisane manipulacije, zavere i afere, pseudo-patriotsko busanje u grudi…“, te tako dali tipičan primer „nepristojnosti, bezobzirnosti, nestručnosti i manipulativnosti“ koja, navodno, „i dalje dominira našom javnom scenom“. Zaista je neverovatno da direktor institucije od prvorazrednog nacionalnog značaja primer „nacionalne histerije“ uočava u protivljenju velikog dela književne javnosti (a njoj pripadaju i pomenuti autori) da se iz korpusa srpske literature odstrane oni pisci koji zapravo čine njene temelje i ključne oblikotvorne elemente. Zar je „nacionalna histerija“ protiviti se razgradnji srpskoj jezika i srpske književnosti?
Reagovati toliko žustro, drsko i bezobrazno na tekstove koji su ukazivali na štetnost mnogih pojava iza kojih stoje institucije kulture u Srbiji, a koje dovode do procesa rasrbljivanja – može samo čovek nadahnut averzijom prema svemu što ima srpski nacionalni predznak. A Sreten Ugričić u velikom broju slučajeva, i to obavljajući funkciju direktora NBS, tu averziju nije čak ni prikrivao.

KAKO PROMENITI IDENTITET SRPSKOG NARODA
Za NBS sporni prilozi u 144. broju nisu prvi slučaj da se ime Sretena Ugričića pominje u „Pečatu“. Međutim, toliku prisutnost na stranicama našeg nedeljnika Ugričić nije zaslužio zahvaljujući svojim delima, niti kao značajan filozof, estetičar ili književnik koji, na primer, smatra „da je Gavrilo Princip veći terorista od Osame Bin Ladena“. Njegovi stavovi, i dometi kao pisca, ne samo zato što su prožeti antinacionalizmom ili anacionalizmom, obezbedili bu mu tek mesto u fusnoti kakvog obimnijeg pregleda savremene srpske filozofije ili književnosti, i sasvim sigurno ne bi bili predmet interesovanja jednog ozbiljnog magazina kakav je „Pečat“, da Sreten Ugričić, na štetu Srbije i srpske kulture, ne obavlja funkciju direktora NBS. Tada njegovo „lik i delo“, prožeto mržnjom prema svemu što ima epitet srpski, moraju da budu predmet interesovanja, ali i da budu izloženi kritici, pa i javnoj osudi. Jer, kao slobodni umetnik ili slobodni mislilac, Ugričić ima pravo da dela u skladu sa svojim antinacionalnim osećanjem, ali to njegovo pravo prestaje onoga trenutka kada stane na čelo jedne nacionalne institucije. Mada, neverovatno je da je Ministarstvo kulture uopšte i postavilo za direktora NBS čoveka koji se otvoreno suprotstavlja tradiciji i nacionalnoj kulturi, kojem se od reči „patriotizam“ diže kosa na glavi.
Sve nacionalne biblioteke u svetu afirmišu nacionalnu kulturu, nacionalni jezik i pismo. To je činila, naravno i NBS, sve do 2001. godine, kada je na talasu petoktobarskih promena, na njeno čelo postavljen Sreten Ugričić, pre toga, inače, obučavan u Soroševom Fondu za otvoreno društvo. Odmah pošto je zaseo u direktorsku fotelju, Ugričić je definisao da je potrebno učiniti diskontinuitet u radu NBS. Taj diskontinuitet predstavljala je promena karaktera Narodne biblioteke, koja je trebalo da postane ustanova sa nadnacionalnim, a ne nacionalnim i tradicionalnim karakterom. Naprosto je neverovatno da su sve Vlade i Ministarstva kulture dozvolila da se duh NBS prilagodi „filozofskim“ stavovima Sretena Ugričića, čija je esencija misao da identitet srpskog naroda nije jezik, kultura, tradicija, istorija, nego nešto što je prolazno, što se lako može nametati i menjati. U želji da utiče na promenu identiteta srpskog naroda, Ugričić je najpre promenio identitet Narodne biblioteke. Iz ulaznog hola biblioteke, sa uočljivog mesta naredio je da se ukloni vitrina sa izloženim ugljenisanim ostacima knjiga nađenih prilikom otkopavanja temelja Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu. Sa prozora ove ustanove naložio je da se skinu zavese koje je specijalno za NBS uradila Desa Tomić Đurović sa starim slovima Miroslavljevog jevanđelja, i da se zamene običnim novim. Dao je nalog i da se u holu biblioteke ispred kataloga i čitaonica ukloni velika drvena skulptura Bogosava Živkovića na kojoj su se isticala krupna arhetipska srpska lica sa šajkačama i šubarama, u kojima su se naslućivali likovi Karađorđa i drugih srpskih junaka. Vrhunac je bio i pokušaj revidiranja istorije, oteletvoren u činu ukidanja 6. aprila kao dana NBS.

PODOBNI I NEPODOBNI PISCI
O svim tim „delima“ Sretena Ugručića „Pečat“ je u više navrata pisao (posebno je značajan tekst Jova Bajića „Pod katancem pet miliona knjiga“), ali Narodna biblioteka Srbije nijednom nije reagovala. Nije Ugručić reagovao ni kada su ga, i na stranicama „Pečata“, „prozivali“ naši pisci (Ljiljana Habjanović Đurović, Mirjana Bobić Mojsilović, Zoran Živković, Dobrilo Nenadić, Momo Kapor) zbog toga što je tradicionalnu Nagradu za najčitaniju knjigu (koju 30 godina dodeljuje NBS) preimenovao u Nagradu za najbolju među čitanijim knjigama. Nije se obazirao na argumente da posao bibliotekarstva nije ocenjivanje vrednosti knjiga, a ponajmanje podela pisaca na podobne i nepodobne, odnosno „politički korektne“ i „politički nekorektne“. Sreten Ugričić je tim povodom dao intervju, ali ne za srpske medije, nego za hrvatski „Feral“. Opisujući genealogiju srpske proze na prelazu iz 20. u 21. vek kao „konverziju dihotomije soc-realizam/soc-estetizam u nac-realizam/nac-estetizam“ Ugričić je novinaru Ferala objasnio: „Nacionalisti-realisti stara su garda koja se još ne da i uporno objavljuje: Ćosić, Kapor, Vitezović, Bratić, Danojlić, Markov, Dragoslav Mihajlović, Dobrilo Nikolić. A nacionalistički estetisti bili bi: Pavić, Beli Marković, Goran Petrović, Miro Vuksanović.“
Besramno je odlaziti u susednu državu (i to kao upravnik jedne od ključnih nacionalnih institucija) i tamo degutantno osporavati vrednosti sopstvene nacionalne kulture, a neodgovorno je, čak sumanuto, nakon pomenutog skandala ne smeniti takvog čoveka sa tako značajne funkcije koju obavlja.
„Pečat“ je jedini časopis koji je otkrio, i dokumentovao skandaloznu prevaru Narodne biblioteke Srbije da je njen sajt od strane vodećeg svetskog pretraživača „Google“ ocenjen sa najvišom ocenom (10). Kada smo obnarodovali i objavili fotografiju koja neumoljivo dokazuje da je rang sajta na koti osam (a ne 10), na sajtu NBS je temeljno skrajnut link priče o dobijanju „desetke“.

IDEOLOŠKI UKALUPLJENA KNJIŽEVNOST
Nedavno objavljeni konkurs NBS kojim se otkupljuju knjige iz oblasti društvenih nauka, humanistike i angažovane književnosti za mrežu matičnih i univerzitetskih biblioteka u Srbiji, na najdrastičniji način oličava rad direktora ove nacionalne ustanove i pokazuje kako se NBS postepeno povinuje ideološkim obrascima Sretena Ugričića, odnosno onih centara moći koji su ga instalirali na ovu važnu funkciju. Naime, u ovom konkursu doslovno stoji: „U izbor ulazi i kvalitetna domaća i prevedena književnost, problemski i kritički orijentisana, sa izrazitim društvenim angažmanom, odnosno knjige domaćih autora, autora iz regiona i inostranstva, koje na književno uspeo način obrađuju teme poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ, odnosa pojedinca i politike, slobode i jednakosti u uslovima dramatičnih ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena, pitanja krivice i odgovornosti, ideološke i medijske manipulacije, statusa i odnosa između raznih i različitih vrsta identiteta (nacionalni, klasni, kulturni, politički, verski, polni itd).“
Iz ovoga izvoda jasno se vidi da NBS prevazilazi svoja ovlašćenja, vrednujući savrmenu književnost po ideološkoj matrici. Nije li apsurdno da čovek koji institucionalno utiče na stvaraoce i izdavače (jer ovaj konkurs je i opomena izdavačkim kućama koje teme i modele treba da štampaju da bi im knjige bile otkupljivane), a književnost sagledava kroz ideološke kalupe (zapravo, dnevno-političke, ispraženjene od ideologije), optužuje autore i urednike „Pečata“ da se nalaze „u raljama stare (nacionalističke) ideologije“.
Umesto da kao direktor NBS, što mu dopušta zakon, a nalaže moral, reaguje na to što su u Biblioteci grada Beograda pojedini srpski pisci svojevremeno stavljeni u odeljak pod nazivom „Crnogorska književnost“, Sreten Ugričić degutantno vređa autore i urednike „Pečata“, što su tragom informacija o ovom skandaloznom događaju (o kojem su još od pre dva meseca pisale mnoge dnevne novine – „Pres“, „Politika“, „Večernje novosti“ – a NBS nije demantovala te napise) ukazivali na različite oblike rasrbljavanja srpske književnosti, smatrajući da veliki deo odgovornosti u tom procesu ima i NBS. A da je to tačno svedoči i deo dopisa NBS upućenog „Pečatu“ u kojem Odeljenje za odnose sa javnošću zapravo priznaje da su navodi trojice autora „Pečata“ potpuno na mestu: „Suprotno normi koju propisuje NBS, Biblioteka grada Beograda nije poštovala obavezni međunarodni standard univerzalne decimalne klasifikacije UDK, po kome ne postoji crnogorska književnost, nego samo srpska književnost u Crnoj Gori“.