Oblak nad Evropom

Piše Dejan Lukić

Kresanja budžetskih deficita širom Zone, dovešće u najgorem slučaju sadašnji pad ekonomija do stanja sličnog Velikoj depresiji (1930. godine), a u najboljem, do ”izgubljene dekade” kakvu je proizvela nedavna desetogodišnja stagancija japanske ekonomije

Posle jedanaestog septembra 2001.godine  najčešći refren  Amerikanaca  bio je” zašto nas  toliko mrze”. Navikli da sebe samozadovoljno, često bez stvarnog pokrića, doživljavaju kao benevolentnu silu, zbunjivala ih je radost kojom je na ulicma Gaze, Libana i drugde po svetu “proslavljan” teroristički napad na zgrade Trgovinskog centra u Njujorku. Na drugim krajevima, u drugim prilikama, gorele su američke zastav po svetu – Parizu, Havani, Rimu, Madridu…”.
Vremena se brzo menjaju pa se danas Evropljani, koliko i Amerikanci pitaju u nedoumici zašto izazivaju toliko malo i sve manje repsekta u svetu”, piše kolumnista u Evro Observeru, Roberto Foa, komentarišući “crni oblak” koji se nadvio nad EU u njenom vrtlogu dvostruke krize, krize evro-zone i krize identiteta. Nije sam.

REKVIJEM ZA BRISEL
Poslednjih meseci i sedmica serija analiza i pretskazanja ima prilično sinhron način gledanja. Direktor Visoke škole za međunarodne odnose u Singapuru Kišore Mahbabani, inače često prisutan na stranicama američke štampe, piše da Evropa  “još  ne shvata koliko postaje irelevantna za ostatak sveta”. Ima u vidu sve slabiji uticaj “nedefinisane” Evrope u prostoru između SAD, Rusije i rastućih sila Kine, Indije, Brazila.”
Ričard Has, predsednik američkog Saveta za spoljne odnose, na javnom nastupu u Vašingtonu izriče čak neku vrstu rekvijama Briselu ”Baj, Baj, Evropo kao visoko rangirana silo”.
Nova vlada u Londonu, sa njene strane, pere ruke od  pokušaja  Brisela  da sa 750 milijardi evra, bar privremeno, baci pojas spasavanja evro – zoni pogođenoj “suverenim dugovima” – Grčke, Španije, Portugalije, Irske…Pred poslanicima parlamenta u Vestminsteru, Vilijam Hejg, šef diplomatije, hvaleći boga što Britanija nije u evru, objašnjava da njegova zemlja, istina, nema prava da se direktno meša u biznis spasavanja “tuđe” valute; London u toj trci, kaže Hejg, nema svog konja, neće  učestvovati u tom poslu, niti će prihvatiti dirigovanje budžetske discipline iz briselskog centra, kako to forsiraju Nemačka i Francuska. ”Te mere se nikada neće primenjivati  u zemljama koje su zadržale svoje nacionalne valute”, kategoričan je šef Forin ofisa. I  još pojašnjava:”Mi uviđamo važnost održavanja dijaloga o smanjenju budžetskih deficita širom evro-zone (60 odsto britanske trgovinske razmene ide preko zemalja EU),ali ostajemo apsolutno pri stavu da naš nacionalni budžet jeste naš nacionalni budžet i mora da bude prvo iznesen pred naš parlament, pa onda prosleđen Briselu na znanje”.

PRELAZAK RUBIKONA
Paralelno sa istupom Hejga u Vestminsteru, u londonskom Stiju sa guštom je citiran i cirkuliran autorski članak Vaclava Klausa, češkog predsednika, pod naslovom “Evro-zona je propao projekt”. Klausova poenta je u tvrdnji da je evro od početka bio, ne ekonomski i finansijski, nego politički projekt koji je trebalo da heterogenu (ekonomski, politički i fiskalno) Evropsku Uniju drži na okupu:”Ljudi kao što sam ja shvatali su od početka da je ideja o zajedničkoj evropskoj valuti opasan projekt koji će nam doneti, ili velike probleme ili dovesti do nedemokratske, centralizovane  Evrope”.

Sadašnja kriza evra je, po Klausu, uostalom i u analizama dela analitičara na Temzi, samo ogledalo krize celog socijalnog i političkog modela EU konciprane (po Lisabonskom sporazumu) kao super države u kojoj se, malo po malo, poništavaju  nacionalni suverniteti.
Kriza evro – zone je, stoga, kriza identiteta EU. Gotovo celi trilion evra poreskih obveznika u Zajednici, ubačenih u spasavanje evro – zone, neće, misli Klaus, na dugi rok rešiti krizu identiteta. Da bi uspostavio i kontrolisao budžetsku, finansijsku i ekonomsku disciplinu, Brisel mora da pređe Rubikon i zaputi se na put dalje centralizacije. Hazardna opcija. ”Evropljani to ne žele, jer osećaju da će to biti još više na štetu njihove slobode, demokratije i prosperiteta. Postoji, međutim, realna opasnost da će, i pored toga, politička elita učiniti i taj korak iza leđa onih koji su je birali. To je ono što me trenutno najviše brine. Nedavne nagodbe u EU centrali u Briselu, bukvalno iza zatvorenih vrata, o paketu pomoći  Grčkoj, pokazuju koliko u Uniji nema demokratije”, piše  češki presednik, pa zaključuje:”pre petnaest godina ponekad bih pričao kao vic da će Evropi biti potrebna nova plišana revolucija (po uzoru na onu u Čehoslovačkoj). Na žalost, sada to nije više vic”.

KRV, SUZE I ZNOJ
Evro koji je proizvod “političkog projekta” preti sada, idu dalje analize u Londonu, da sruši sam  politički projekt. Zemlje Unije, u zoni evra ili van nje, u dubokoj su ekonomsko-socijalnoj krizi i nalaze se na pragu drakonskog kresanja javnih troškova, povećanja poreskih nameta, ekonomske stagnacije ili, u najboljem slučaju, usporenog rasta prozivodnje.
Prosečan budžetski deficit u 16 zemalja evro – zone ove godine iznosi oko sedam odsto bruto nacionalnog dohotka. Planovi u Briselu su da se  do  2013.godine deficit nacionalnih budžeta  svede na  propisani limit EU od tri odsto. To  znači da će u sledeće dve godine zemlje članice morati da za pet odsto smanje svoje budžetske manjkove. Prema predviđanjima u britanskom Trezoru i Sitiju, to praktično znači 2,5 odsto godišnjeg smanjenja rasta privreda do 2016. Ali prosečan rast u evro-zoni, od 2001. godine  do sada, bio je samo 1,1 odsto godišnje, pa treba očekivati da će kresanje deficita oboriti privredni rast na nultu tačku (ili još niže).
Analitičar Džordž Ajrvin u ediciji “Politička ekonomija” prognozira da će “pro-cikličko” kresanja budžetskih deficita  širom Zone, u najgorem slučaju sadašnji pad ekonomija dovesti do stanja sličnog Velikoj depresiji (1930-tih godina), a u najboljem, do ”izgubljene dekade” kakvu je proizvela nedavna desetogodišnja stagnacija japanske ekonomije.
Statistke na koje se poziva ova analiza prilično su nepovoljne. U Britaniji, nova upravo kreće u ciklus agonizirajućeg kresanja javne potrošenje od šest milijardi funti samo u ovoj fiskalnoj godini. Premijer Dejvid Kameron izašao je u utorak pred narod sa pozivom da se pripremi na znoj i suze, eho apela na “krv, znoj i suze”, koji je Vinston Čerčil  uputio Britancima na početku  Drugog svetskog rata.

Britanija je trenutno u crvenom 770 milijardi  funti -nasleđa koje je zemlji ostavila trinaestogodišnja populistička vladavina Blerovih i Braunovih Laburista. Samo na kamate za ove dugove, Britanija će morati da plaća 70 milijardi funti u toku narednih pet godina. To je suma koju, na primer, zemlja izdvaja za prosvetu, ekologiju i transport, zajedno.
U drugim zemljama, posebno u evro-zoni, ”histerija deficita” preplavila je scenu. U Irskoj, seča potrošnje proizvešće, prema većini analiza, ovogodišnji pad bruto nacionalnog dohotka od 9 odsto i dalje povećanje  budžetskog deficita.
Prognoze za  Grčku gde su  EU i MMF  nametnuli imperativ smanjenja deficita od 10 odsto u sledeće dve godine, predviđa se pad nacionalnog dohotka od celih 20 odsto.
Španija i Italija su već objavile svoje mere stezanja kaiša od 15, odnosno 25 milijardi evra. Portugalija se obavezala Briselu da će  do 2013.godine  skresati budžetski minus sa  sadašnjih 9 odsto, na zadatih tri odsto.
U Francuskoj gde  budžetski deficit iznosi  8 odsto (u Britaniji je, poređenja radi, 12,2) predsednik Nikola Sarkozi je pod pritiskom da sledi Angelu Merkel u Nemačkoj. Merkelova je obećala (2009) da će njena zemlja izbalansirati budžet nakon 2016. godine, što u nemačkim uslovima znači  kresanje potrošnje za oko 10 milijardi evra godišnje.
Ako su “znoj  i suze” dnevni red života Evrope u narednim godinama, kriza evro-zone i breme “suvernih dugova”otvorili su, istovremeno, pitanje celog evropskog političkog projekta. ”Opravdana je briga da bi ceo ‘socijalni model’ Evrope mogao da bude teško pogođen nedostatkom javnog finansiranja do te mere da prestane, jednostavno, da postoji ili, pak, da od njega ostane samo program finansiranja određnih segmenata socijalne pomoći ugroženoj klasi još uvek zaposlenih, kakav je slučaj u anglosaksonskim zemljama”,analziara “Politička ekonomija”, alarmirajući da će “kresači budžeta, po diktatu MMF i EU, pokopati socijalnu Evropu”.
Na ovoj tački debate upravo je širom otvoreno pitanje o sudbini “evropskog projekta” u celini i, sledstveno, uticaju Unije na svetske poslove. “Ovako nedefinisana i kontraverzna iznutra, EU uživa sve manji respekt ostatka sveta” (Telegraf). Po oceni pomentug Foa u “Evro Observeru”, Brisel “suviše docira” u nastupima prema spoljnjem svetu, nedemokratski vrši  pritisak na promene režima i unutrašnjih političkih odnosa u zemljama koje čekaju u redu za članstvo u Zajednici, ili su u zoni takozvanog “bliskog susedstva”. Prema ovom mišljenju, Evropa se ni danas nije otarasila kolonijalnog manira.

KOLONIJALNA AROGANCIJA
Foa ukazuje na interesantno ispitivanje o razlozima zašto EU ima sve manje uticaja na građane širom sveta, pogotovo u srazmeri sa “mekom silom” (novcem) koji u to ulaže.”Kad god sam u toku istraživanja anketirao ljude izvan EU o tome šta ‘Evropa’ znači za njih, uvek sam bio iznenađen koliko malo pominju demokratiju, ljudska prava ili, pak, ’dobar život’. U najvećem broju slučajeva slušao sam sećanje na evropsku kolonijalnu vladavinu i primedbe na naš prenaglašen osećaj vlastite superiornosti. Dok mi Evropljani spominjemo godine kao što su 1918, 1945, ili 1989 (pad Berlinskog zida,”pobeda” Zapada u hladnom ratu), ostatak sveta spominje godine naših kolonijalnih osvajanja (1842, 1857, 1884)”. Kada bi, kaže, EU mogla da kredibilno ispriča da se, na primer, 1945.godine pomirila sama sa sobom i da se, zaista, otresla kolonijanog nasleđa u svom mentalitetu, Brisel bi bio manje osporavan. Ali kad god se nađemo licem u lice sa spoljnim svetom, naše maske po pravilu padaju”.
Šemus Majln iz “Tajmsa” deli ovo mišljenje i slučaj naziva “Kolonijalnom arogancijom u biću EU”. Navodi kako “zemlje širom sveta dugo već ne podnose zapadno mešanje  i moralisanje. Stranci izvan Evrope prosto se ugodno osećaju kada im se učini da globalni uticaj Evrope nije više zagarantovana stvar”.
Nekritička veza Unije sa američkom politikom u svetu, posebno američkim intervencionizmom, nije donela Briselu, ni simpatije, niti je bilo šta promenila u percepciji da je Unija do sada bila ekonomska veličina, a politički patuljak. ”Evropa mora da prestane da se krije iza SAD, da svoju sudbinu uzme u svoje ruke”, napisao je prošle sedmice londonski “Miror”. Kaže da se to neće dogoditi sve dok  Evropom vlada “gerontokratija” desnog centra “koja se, izgleda, bolje oseća u atlantskoj prošlosti, nego u prilagođavanju multilateralnom svetu u nastajanju. Naši lideri troše dane natežući se kako da pošalju nekoliko vojnika  u operacije NATO pakta (Avganistan), opsednuti, istovremeno, pitanjem hoće li ili neće, Barak Obama doći na samit EU-SAD. Troše dane razmišljajući kako da ‘de jure’sačuvaju uticaj u strukturama Breton Vudsa ( MMF,Svetska Banka). I sve to upravo u vreme kada bi već trebalo da shvate da se pravila igre oko njih menjaju  i da stari poredak ubrzano gubi svoj uticaj. Ironačno,izgleda da  ovih dana Amerikanci to bolje razumeju od nas”.
Suma sumarum, kriza evro-zone bacila je svetlo ne samo na   ključno pitanje idenititeta EU  nego i  njegog  mesta  u novoj prekompoziciji sveta. EU, po jednom komentaru u “Fajnanšel tajmsu”, nema  mnogo vremena da odgovori na zadata pitanja.
A, možda je odgovor u prizoru koji već danima traje na trgu ispred  parlamenta u Vestminsteru. Tamo grupa ljudi, mala po broju, ali tumač raspoloženja dobrog dela Britanaca, drži  podignut veliki pano na kome piše: ”Kapitalizam ne radi, ima boljih rešenja”.