Novi svetski rat na pomolu

Piše Bogdan Đurović

Posle priznanja ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva da Moskva strepi od velikog globalnog sukoba, pokazalo se da je najveća pretnja Rusiji vazdušno-kosmički napad SAD-a, a posebno hiperzvučni projektili

Mnogi u Srbiji se često, ponekad i s pravom, pitaju: gde je tu pravda? Zašto Putin i Medvedev ne dojašu na Balkan na belom konju i ne rasteraju tamne oblake i nasrtljivce na narod koji sa ljubavlju gleda ka Rusiji? Jedni kažu: Rusija je velika i moćna, ima nuklearne rakete i S-400, naftu i gas, zašto nas je prepustila sudbini? Oni drugi, bolje plaćeni iz zapadnih centara, odgovaraju: to je zato što nisu iskreni prijatelji, što je Srbija za njih sitna moneta u džepu, što žele samo da nas iskoriste i dokopaju se naših bogatstava. I da zbog svega navedenog treba da se okrenemo civilizovanom Zapadu koji nas je za naše dobro bezdušno komadao i bombardovao celu poslednju deceniju 20. veka – kako bi nas pročistio od tog divljačkog rusofilskog i nacionalističkog mentaliteta. Uostalom, poručuju oni, Moskva ima i bolje i dublje odnose sa NATO-om od Beograda, pa joj ništa ne fali. Koliko su u pravu i jedni i drugi?

KADA DIKTATOR ZAGRIZE UZDU
Prvi su bili fascinirani nedavnom vojnom paradom u Moskvi. Brojali su rakete, avione, tenkove, proučavali šta je ruska namenska industrija novo spremila u odnosu na prošlu godinu. Da li bi oni bili iznenađeni priznanjem vodećih vojnih eksperata iz Moskve – da je to bila samo izložba za inostrane kupce, jer prosečan ruski vojnik takvu tehniku jedino i može da vidi na paradi? Ako ne veruju, neka pitaju o tome zamenika direktora Instituta političke i vojne analize Aleksandra Hramčihina. Ili bivšeg glavnokomandujućeg vazduhoplovnih snaga RF Anatolija Kornukova i bivšeg načelnika za naoružanje ruske armije Anatolija Sitnova, koji su prošlog meseca baš na ovu temu održali alarmantnu konferenciju za štampu. Ili takve priznate vojne komentatore, poput Vladislava Šurigina i Ivana Jerohina.
I ovi iz druge grupe gledali su paradu. Bili su zadovoljni što su francuski, američki i britanski vojnici marširali Crvenim trgom, jer su i u tome videli potvrdu svoje teze da je Rusija u istom stroju sa Amerikom i NATO-om. Nisu, doduše, objasnili zašto Barak Obama ili Elizabeta Druga nisu, poput Angele Merkel ili Hu Đintaoa, mahali svojim vojnicima sa svečane tribine pored Medvedeva i Putina? Da li zato što nisu pozvani, ili zato što nisu želeli? I zašto je Dmitrij Medvedev ovih dana baš sa Angelom Merkel u Berlinu ponovo razmatrao novu arhitekturu evropske bezbednosti? U istom tom Berlinu, gde je pre tačno dve godine prvi put ovu ideju saopštio svetu!
I jednima i drugima, međutim, kao da je promakla izjava ruskog predsednika, dva dana uoči majske parade. U velikom intervjuu za „Izvestiju“ koji je objavljen 7. maja, na dvogodišnjicu njegove inauguracije, Medvedev je poslao nekoliko otvorenih poruka Zapadu i Amerikancima. „Ideja smirivanja agresora, diktatora, po pravilu ne donosi rezultat, pogotovo kada je taj diktator već stekao snagu i, što se kaže, zagrizao uzdu. Zato je naš zadatak danas da stvorimo čvrst sistem međunarodne bezbednosti“, ponovio je Medvedev svoj zahtev za potpisivanje novog, pravno obavezujućeg sporazuma o evropskoj bezbednosti. Time je odgovorio američkoj državnoj sekretarki Hilari Klinton, koja smatra da je „najbolje rešenje za evropsku bezbednost u tome da učvršćujemo već postojeće strukture, a ne da zaključujemo nove sporazume“. Medvedev tvrdi da ruski vojni blok, ODKB, koji okuplja bivše zemlje SSSR-a, nije novi Varšavski pakt nasuprot NATO-u, jer je svestan „koliko je iscrpljujuća za našu zemlju bila trka u naoružanju“.
Ali, zašto Moskva govori o agresorima, trci u naoružanju i vojnim blokovima, ako je sve to ostalo u dalekoj prošlosti i sada cveta ljubav između Rusije i NATO-a, kako uveravaju pobornici Atlantskog pakta? Evo šta je Medvedev odgovorio na direktno pitanje glavnog urednika „Izvestija“ Vitalija Abramova – da li je danas moguće izbijanje sukoba razmera Drugog svetskog rata: „Takav sukob je, na žalost, moguć jer postoje različite zemlje sa različitim interesima. Na planeti je ogromna količina oružja i postoje ljudi koji i dalje vide rat kao sredstvo za rešavanje svojih političkih problema“, poručio je Medvedev i ponovio da je evropskom kontinentu potrebna nova arhitektura bezbednosti. O kakvom to sukobu govori Medvedev? Da li misli na Iran, Severnu Koreju i Venecuelu, kada poziva na novi sporazum o evropskoj bezbednosti? „Nisu svi na Zapadu spremni da se odreknu svojih stereotipa“, nastavio je Medvedev, odgovarajući Abramovu zašto hladni rat i dalje traje. „Imali smo krajem 80-ih i početkom 90-ih period romantizma u odnosima sa Zapadom. Smatrali smo da nas čekaju, da smo mi tako otvoreni, savremeni, da nikome više nismo pretnja, da ćemo brzo i lako da se ulijemo u red drugih civilizovanih i razvijenih država. Ispalo je drugačije“, objasnio je ruski predsednik, posebno naglasivši da zbog ozbiljnih bezbednosnih pretnji Moskva mora značajno da ojača armiju. Koje su to pretnje?

KO VLADA KOSMOSOM, VLADA SVETOM
Februara ove godine, rumunski predsednik Trajan Basesku obelodanio je da njegova zemlja ulazi u sistem američke protivraketne odbrane i da je, zbog navodne opasnosti iz Irana, spremna da na svojoj teritoriji instalira SM-3 rakete kratkog dometa, koje razvijaju brzinu od 9.600 kilometara na čas. Ovi projektili, koje Vašington tek namerava da usavršava i povećava njihov domet, biće razmešteni do kraja decenije i u Poljskoj, uz veliki radar u Češkoj, koji će snimati evropski deo Rusije. A upravo ovih dana, na rusko-poljsku granicu stigao je američki PVO sistem „patriot“, čime SAD otvara novu vojnu bazu. Koliku, i sa kakvim naoružanjem, tek će se videti. Prošle nedelje, Basesku je primio i gruzijskog kolegu Mihaila Sakašvilija i njih dvojica duetski su otpevali pesmu Hilari Klinton o tome da Evropi nije potreban novi bezbednosni sporazum. „Informisao sam gospodina Sakašvilija da Rumunija ne podržava projekat sporazuma o evropskoj bezbednosti koji predlaže gospodin Medvedev. Smatramo da već postoje mehanizmi sposobni da rešavaju ove probleme, u prvom redu OEBS i NATO i nemoguće je predlog Moskve postaviti iznad ovih međunarodnih struktura. Već postoje strukture u kojima može da se raspravlja o evropskoj bezbednosti“, rekao je gospodin Basesku.
Dvojica predsednika razmotrila su i konkretne antiruske korake. To je AGRI, azerbejdžansko-gruzijsko-rumunski projekat za transport tečnog prirodnog gasa iz kaspijskog regiona u Evropu. Kako se pohvalio Sakašvili, AGRI započinje isporuke već ovog leta, odnosno „pre Nabuka i drugih pravaca“. Ne treba mnogo dovitljivosti da se shvati da ključ ovog projekta i jeste u tim „drugim pravcima“, odnosno Južnom toku, koga Amerikanci po svaku cenu žele da osujete, s obzirom da su perspektive Nabuka bez iranskog gasa veoma maglovite. Basesku se pokazao kao pouzdan američki igrač, o čemu svedoče njegove izjave i pre februarskog prihvatanja raketa: „Ako prihvataš na svojoj teritoriji američke baze, onda bi zbližavanje sa Moskvom izazvalo mnoštvo sumnji“. A Basesku ne samo što prihvata američke baze, nego i bratsku Moldaviju stavlja u težak položaj, isturajući je na prvu liniju fronta. Predsednik poluotcepljenog Pridnjestrovlja Igor Smirnov poručio je da su u toj republici „odavno spremni“ da prime ruske raketne sisteme „iskander“, koje bi nišanile američke SM-3 instalacije u Rumuniji.
Ali, nije raspored trupa na zemlji ono što Ruse najviše zabrinjava. Ako je ranije važilo geopolitičko pravilo „ko vlada okeanima, vlada svetom“, danas se to sve više odnosi na kosmos. Pre desetak dana američka armija testirala je hiperzvučnu krilatu raketu srednjeg dometa X-51A Wawerider, koja razvija brzinu pet puta veću od zvuka, odnosno oko 6.000 kilometara na čas (sadašnje rakete „tomahavk“ dostižu 880 kilometara na sat). Zvanično objašnjenje Pentagona da je ovo čudo od oružja potrebno u obračunu sa teroristima, deluje zaista smešno ako se zna da trenutno najmoderniji ruski PVO sistemi S-300 i S-400 takve rakete mogu da presretnu samo u specijalnim i veoma skupim modifikacijama. Prava odbrana od takvih projektila mogu biti samo sistemi vazdušnokosmičke odbrane (VKO), odnosno novi projekat S-500 (i njegova modifikacija S-1000), ali njega ne treba očekivati pre 2015. godine. Takođe, sredinom februara SAD je testirao i lasersko oružje, kada je sa aviona u pokretu pogođena balistička raketa na tečno gorivo. Prethodno, u septembru, na isti način pogođen je i automobil u pokretu, a dva meseca ranije Amerikanci su testirali i interkontinentalnu raketu „minutmen-3“. Oni idu i dalje, razrađujući novi zagonetni projekat infracrvenog lasera, koji izaziva privremeni osećaj opečenosti na koži, ali bez fizičkih opekotina. Ovo oružje može da oslepi čoveka i zato ga UN zabranjuje.

MOSKVA VERUJE JEDINO ORUŽJU
Sve ove dramatične promene vide i u Moskvi, pa ne govori slučajno Medvedev o mogućem svetskom ratu. Glavnokomandujući vazduhoplovnim snagama RF general-pukovnik Aleksandar Zelin izjavio je da će do 2030. godine Amerikanci moći da nanose udare iz kosmosa po celoj teritoriji Rusije. A Zelinov prethodnik, već pomenuti Anatolij Kornukov tvrdi da Rusija ne raspolaže sredstvima za odbijanje masovnog raketnog napada protivnika. Kornukov i Sitnov tvrde da je ruska PVO i VKO tehnika zastarela, a da su kapaciteti za njenu proizvodnju u očajnom stanju i da u sferi VKO Rusija kasni 25-30 godina za potencijalnim protivnicima. „U današnje vreme vojno-kosmički napad (VKN) sve odlučuje“, kaže Kornukov, dodajući da „SAD uspešno razvijaju snage VKN“. „Potvrda toga je njihovo lansiranje kosmičkog aviona, pa aviona pete generacije, projekti kosmičkih platformi za globalne udare“, upozorava Kornukov. Sitnov dodaje da je Rusija za samo nekoliko godina „izgubila više od 300 unikatnih tehnologija u oblasti borbene avijacije i raketne tehnologije“, među kojima i kosmički transportni sistem za višekratnu upotrebu, superteške avione „mrija“, vojni orbitalni brod i nekoliko raketnih tehnologija. „Kada smo započinjali eksperimente sa kosmičkim borbenim laserima, rečeno nam je da militarizacija kosmosa nije dozvoljena i mi smo ih obustavili, a SAD je tek počinjao i danas nastavlja ova ispitivanja“, poručuje Sitnov.
Autoritetni vojni analitičar Vladislav Šurigin ocenjuje da reči Kornukova i Sitnova „odražavaju surovu realnost“. „Za poslednjih 20 godina nismo stvorili ništa novo u oblasti vojno-kosmičkog naoružanja. Sve je to još iz vremena SSSR-a, uključujući i avion pete generacije. A samo u poslednjih godinu dana otpisali smo oko hiljadu borbenih aviona koje nismo mogli da osposobimo zbog nedostatka delova. A većinu preostalih otpisaćemo najviše za šest godina. Što se tiče vojno-kosmičkog naoružanja, poslednjih godina zemlje NATO su ga ubrzano razvijale, a mi smo ga potpuno zapostavili. Zato oni imaju kolosalnu prednost u oblasti informacionih i informaciono-analitičkih sistema, veza, navigacije, obrade podataka… Sve je to posledica politike koja se od 1990. sprovodi ne samo prema PVO i VKO, već i prema oružanim snagama u celini. Uspostavljanje masovnih isporuka naoružanja nije moguće bez modernizacije vojno-industrijskog kompleksa, jer u sadašnjem stanju on ne može da zadovolji neophodne potrebe. Neophodna su krupna ulaganja, uključujući i konstruktorske biroe. Neophodna je i omladina koja bi zamenila bukvalno izumiruće radnike i konstruktore, od kojih mnogi imaju preko 60 godina…“, kaže Šurigin.
Njegov kolega pukovnik PVO, doktor vojnih nauka Ivan Jerohin napominje da Rusija suštinski ne poseduje ni PVO ni VKO. „Za Rusiju u 21. veku najveću opasnost predstavljaju pretnje iz vazdušno-kosmičkog prostora. Podsećam da su zemlje NATO-a uvek stavljale akcenat na udarne vazduhoplovne snage. I, kako nam pokazuju primeri Jugoslavije i Srbije, poslednjih decenija sredstva VKN igraju odlučujuću ulogu. Zaštitu može da pruži samo jedinstveni informaciono-borbeni sistem VKO, na nivou cele države. Posebnu važnost VKO stiče zbog razvoja SAD-a hiperzvučnih aparata, sa brzinama od 6.000 kilometara na sat“, upozorava Jerohin. „Često se može čuti mišljenje da nam armija i ne treba, jer je `sada drugo vreme i niko nikoga neće da napada`. Ali, istorija nam govori da vojna slabost rađa pre svega agresiju. Ako se i dalje budemo tako odnosili prema svojim oružanim snagama, ubrzo će to da nam dokažu i u praksi“, dodaje analitičar Aleksandar Hramčihin. Zato nije slučajno što se u novoj doktrini ruskog predsednika pod nazivom „Koncept VKO RF“ navodi da je vazdušno-kosmička bezbednost najvažnija za bezbednost zemlje.
Ako se vratimo na pitanje s početka teksta – gde je tu pravda – možemo konstatovati da je nema. Kao što se vidi (a ovo je tek deo problema sa kojima se Rusija susreće), Moskva ima mnogo preča posla od spasavanja Srbije i srpskog naroda – prema kome, inače, neguje veliku ljubav i poštovanje. Mora najpre da spasava sebe. Dovoljno je samo reći da je, prema mišljenju mnogih kompetentnih analitičara, upravo pouka NATO agresije na SRJ bila centralna tačka preokreta u Rusiji. Ne samo vojne i bezbednosne doktrine, već i promene kompletnog rukovodstva na čelu sa Borisom Jeljcinom, koji je dugo i iskreno verovao u prijateljstvo sa NATO-om. Današnji ruski lideri shvatili su da mogu da veruju jedino u snagu ruskog oružja. Kako reče Medvedev – ma kako bili miroljubivi, mi moramo da budemo jaki. A tada će i Srbiji biti mnogo lakše.