Почетна / Култура / MILAN MILETIĆ Slikar, vitez i džentlmen

MILAN MILETIĆ Slikar, vitez i džentlmen

Piše Dejan Đorić

U vreme svega velikog, glamuroznog, bučnog, izvikanog i napadnog, slikar Milan Miletić ne stvara nešto što će samo sebe da oglasi i prodaje, već je u sebi sjedinio i izmirio slikara i metafizičara, zanatliju i dostojanstvenika

Izložba radova Milana Miletića, jednog od najboljih srpskih slikara realističke orijentacije, rodonačelnika našeg magičnog realizma, otvorena je nedavno u beogradskoj galeriji „Umetnički prostor Pariski krug“ .

„VENČAVANJE“ DOBROG ZANATA I IDEJA
Miletić se kao stvaralac upitao šta predstavlja silesija današnjih ambijentala, instalacija, printova, video radova, akcija, provokacija, hepeninga, performansa, ironija i samoironija, nepredvidivih i svih drugih ponašanja umetnika u odnosu na stvarnost. Umetnost neoavangardi kao da je samo jedan referentni realizam, odraz realnosti ili, u boljem slučaju, stanja u umetnosti, govor o govoru i promišljanje umetničkog jezika. On se sa pravom pita kakvo je značenje tog povlačenja iz estetskog u stvarno kada su naša realnost, naš svet ali i svet umetnosti, opustošeni i opljačkani. Ključna ideja postmodernizma o ispričanosti svih velikih priča u vezi je sa devastacijom i iscrpljivanjem prirode pa je i umetnost postala samo još jedan u nizu sumornih, sirovih i industrijalizovanih pejzaža bezizgledne stvarnosti. Tu gde nema lika i oblika, gde su proizvodi duha slabi, u sivilu carstva totalitarne ekonomije, Miletić je zaželeo da povrati sjaj slici, liku i razgovoru, značaj i značenje jednom percetu ili osmehu. Njegova posebnost nije, međutim, u tome, već u sredstvima ostvarenje te želje. On ne ulaže sve raspoložive snage u svoj projekat obnove slikarstva već kao stari srpski naučnici zna dokle može da ide, čime ne treba da se bavi, neguje svoju veštinu kao vid otmenosti i virtuoznosti. Ne progovara kao današnji umetnici o svim odgovarajućim pitanjima današnjice, njega ne interesuje likovna scena veka već neki veliki i udaljeni svet. Ukoliko tu terra incognita nazovemo sakralnost, tradicija ili samo prošlost nismo sasvim blizu tačnog određenja. Ovaj slikar je svestan da se danas ne može slikati na način starih volšebnika, da postoji potreba za novom izražajnom snagom koja bi bila u skladu sa duhom vremena. Zato on govori o hiperrealizmu kao realizmu ovog doba i njegova estetika nije samo u znaku povratka. Stoga je ispred onih veštih zanatlija koji ispunjavaju zahteve i hirove grosista ali i na sasvim drugoj strani od avangardizma koji je izgubio svu oštrinu novine i šokantnosti postavši zvanična umetnost i vid akademizma.
Neke kompozicije ovog majstora su krajnje jednostavne a stil lapidaran jer je imao sluha za konceptualizam koji je kao avangarda preovladao u vreme njegovih početaka. Znao je da u figuraciji primeni geslo Misa Van der Roea i Bauhauza „Manje je više“. Sredinom sedamdesetih u našoj sredini su se istakli Dragan Mojović, Božidar Damjanovski i Aleksandar Cvetković, od vajara Balša Rajčević. Venčali su dobar zanat sa savremenim idejama. Toj generaciji umetnika koji pre svega promišljaju a onda stvaraju svoja dela pripada i Milan Miletić. Slično svojim saborcima, neka svoja ostvarenja je rešio analitički. Figuracija ne mora uvek da otkriva uživalačku već misaonu stranu slikarstva, drugačiju od Matisove zamisli slike kao neke vrste fotelje za posmatrača. Nekolicina naših umetnika više su obratili pažnju na saznajnu i idejnu nego osećajnu vrednost umetnosti. Konceptualizacijom i kontekstualizacijom delo postaje predmet spoznaje, intelektualnog a ne empatijskog angažmana. Time se iznova otvara složeno pitanje inovacije i tradicije, tačnije konzervativizma višeg reda i avangardizma.
Više od pola veka na drugoj strani od temporalnog, od savremenih pobuda, rađa se sasvim različita moderna umetnost od zvanične. U pitanju je stvaralaštvo izvan scene, bez pozicije ali ne i bez kritičkog stava, svakako nasuprot inovatorstva po svaku cenu. Kako kaže Volter u poslednjoj rečenici „Kandida“,  svako treba samo da obrađuje svoj vrt. Reč je o vrtovima a ne goletima, o umetnosti kao voću duha a ne iskri koja zapaljuje svet. Po Miletićevom shvatanju, slikarstvo treba da usreći a ne da iscrpe saznajne, osećajne i duševne potencijale. Po tome se on bitno razlikuje od avangardnih prelata. Uklanja se sve izlišno, što pripada trenutku, skladom višeg reda, harmonijom, pruža se otpor stihiji.

On ne ulaže sve raspoložive snage u svoj projekat obnove slikarstva već kao stari srpski naučnici zna dokle može da ide, čime ne treba da se bavi, neguje svoju veštinu kao vid otmenosti i virtuoznost: Milan Miletić

MUKE U SVETU „ZAGUBLJENOG“ STIDA
Miletić je u sebi sjedinio i izmirio slikara i metafizičara, zanatliju i dostojanstvenika. Ovaj tihi, smireni i blagorodni čovek poznaje detinju sreću pa je jedna od najboljih slika u njegovom opusu skoro minijaturni portret njegove ćerke u dobi od tri godine kada su deca još bliska anđelima. Nije zaboravio na danas prokazanu estetsku kategoriju ljupkog, dražesnog, šarmantnog, ubavog i bibavog, rečeno jezikom naših starih. U vreme svega velikog, glamuroznog, bučnog, izvikanog i napadnog, ne stvara nešto što će samo sebe da oglasi i proda. Njegova skladna ulja imaju nečeg idiličnog, smirenog, nešto od bidermajera i sjaja gotskih retabla. Kao Vasko Popa, nekada inspirisan Leonidom Šejkom, vraća se poetici malih stvari, kutijici i plodu. Predmet je celovit, otrgnut od carstva rasula i potrošnje koji neminovno vode đubrištu. On slika malo predmeta, likovni govor je oskudan ali esencijalan, svemu je pridat smisao. Slikar ne sugeriše na snovito kao romantičari, već slično umetnicima Neue Sachlichkeit prodire u srce materije, u centar bića, ogolevši jednu jabuku do arhetipa. Vrednost njegovih boja je ultimativna, one su zvonke do krajnjeg stepena, kao da možemo čuti zvuk stakla. U sumraku jedne civilizacije imponuju pitkost i vedrina toliko različiti od prosečnosti.
Sladunjavost i sentimentalnost poništavaju hladnoća, oštrina i preciznost. Svaka stvar i problem su definisani a ne samo nagovešteni. Osećanja su u drugom planu jer vitez ili džentlmen vladaju sobom za razliku od plebsa koji se nesputano prepušta izlivima strasti. Svet simbola, odnos figure prema materiji i predmeta prema prostoru, su u prvom planu. Likovni elementi su očišćeni od suvišnog, kao neka vrsta vežbi, praktikuma iz dobrog crtanja i komponovanja na osnovu perspektive i anatomije. Danas se to zaboravlja i Miletić je sledeći uputstva svog profesora Stojana Ćelića ostvario delo sasvim drugačije od intimizma i fantastike naše novije umetnosti.
Njegov je svet veličanstven i poetičan, spaja duh i materiju, usamljenost i radinost, auroru borealis i euharistiju. Milovan Vidak je tvrdio da je glavni problem današnjih ljudi to što su izgubili stid. Kod Miletića su iznad svega pristojnost i neka skromnost, čednost u ime ljudskosti. U osnovi je samo likovno poštenje, iskren odnos prema slici i sebi. On zna da prestupanje u više, zabranjene sfere, povlači za sobom kaznu a slikarstvo je već samo po sebi neki vid prokletstva. Trudi se da dopre najdalje u krugu poznatog, unutar ustaljenih vrednosti svakodnevne realnosti, ni sa čim ne remeteći poredak. Njegovo slikarstvo ipak nije fotorealističko niti realističko u uobičajenom smislu jer zalazi iza pojavnog. Otkrio je napuštenost i začaranost predmeta koje vreme i čovek ne troše i koji mogu biti uzneseni molitvom. Zato njegove kristalne sfere prosijavaju kao sasudi svetim likovima a bačene senke su isto toliko tajanstvene koliko i belina zida. Taj svet je istovremeno običan i čaroban, zemaljski i nebeski. Otuda hijerofanija, silazak svetih likova na antimnise mrtvih prirodi, odatle sveti erotizam, galantnost i otmenost umesto razuzdanosti.  Miletić je podigao svet slike za stepen više ali nije iskliznuo iz realnosti, došao je do slike kao sakralnog predmeta ne dugujući ništa ikonopisu. Za razliku od drugih, dugo se bavio ilustracijom i stripom, prva likovna saznanja su u toj oblasti, pa i danas sakuplja knjige o Aleksandru Heclu i drugim ilustratorima i strip crtačima. Verovatno je iz starog slikarstva ili stripa preuzeo opsesivno variranje i ponavljanje istih motiva, sa strogošću kojom ih nikad ne iscrpljuje.
Njegove korpe sa grožđem i sitnim predmetima na stolu (stolu kao oltaru) sećaju na Katarinu Ivanović, Valdmilera i slikarstvo devetnaestog veka. On traga za tihim životom stvari, tihožitjem, kako se u slovenačkom možda najbolje od svih jezika, označava mrtva priroda. U tom žanru predmeti mirnoćom počinju da žive neki drugi, možda bolji život, statičnošću na dohvat ali egzistencijalno udaljeni. Slikar je predmete osamostalio ne samo zato što ih ponekad na slikama ima nekoliko. Među njima je uspostavljen odnos, oni zrače ka posmatraču, toče svetlost i iluminiraju.

Tu gde nema lika i oblika, gde su proizvodi duha slabi, u sivilu carstva totalitarne ekonomije, Miletić je zaželeo da povrati sjaj slici, liku i razgovoru, značaj i značenje jednom percetu ili osmehu

BRUŠENJE SPIRITUALNIH DIJAMANATA
Pojedine forme ovog slikarstva su krhke ili osetljive, u njima se meša hladnoća i toplota boja, slika je živi i prozračni organizam, dok su drugi oblici kao od kamena, pre klesani nego slikani. Pronađena je ravnoteža između naklonosti geometriji i slobodnog, sočnog modelovanja. Možda tu nisu predstavljeni predmeti nego ideje o njima. Duh geometrije prožima ove slike a to je po starim Grcima filozofsko mišljenje. To su prosvetljena ulja, katkad minimalizovana u formalnom i ikonografskom smislu pa ne registruju obilje vizuelnih pojava. Pažnja je više pridata pojedinačnom i detalju mada slikar teži celovitosti. On brižljivo opservira i najmanji predmet, slažući likovnu materiju kao u prirodnim procesima, a bogatstvo fakture i razuđenost na mikro planu omogućuju oku da lagano tone u slojeve slike. Stiče se utisak da bi slikar svojom preciznošću hteo da se spusti do molekularnog nivoa. Delo izražava red, poredak i simetriju, na svim nivoima je promišljeno i zasnovano, bez udela slučaja, proizvoljnosti i gestualnosti. Vlada red koji, reklo bi se, predmeti vole, nema senke da ih raspline i prepolovi. Tajna slike nije u svetlo-tamnom, u rembrantovskoj igri okera i umbre, već na sasvim drugom vrednosnom polu. Začuđuje svežina ovog slikarstva. Karmini i vermilioni, jantarne boje grožđa, čađ i pozlata srušenih apsida i izbledelih fresaka, boje vina i ruža, prozukli sjaj stakla i zvonki kristala, hladnoća metala, duboki, mukli tonovi kobalta ili nebeski prusko plave, belokost i ebanovina tamnih ulja sa početka karijere, uneti su u sliku sigurnošću zlatara ili gravera. Detalji i pojedina dela blistaju kao dragulji, slika se bisernim sjajem preobražava u alem kamen. A dole, na dnu, nezametljive, tek da nas podsete na detinjstvo i čistotu, su trešnje krupne kao dečje oči ili blage, hladne šljive. Čemu svi izumi, sve monstruozne kerefeke i nastranosti kada možemo na dlan staviti par jedrih trešanja. Ti su detalji izraz bolje stvarnosti, isečak sada već nekog drugog života kao oni usamljeni likovi dece ili samih slikara koji na složenim renesansnim kompozicijama, usred mnoštva, mirno zure u posmatrača, vraćajući ga ka sebi neizgovorenim pitanjem „Ko si ti?“
Nije mu nepoznato ni nacionalno, istorijsko slikarstvo devetnaestog veka, naslikao je nekoliko portreta vođa srpskog ustanka, crtao srednjovekovne konjanike i mitske junake, uvek se rado vraća Šiškinu. Njegov likovni erotizam je odmeren, u skladu sa misaonim, uravnoteženo i zrelo biće teži celovitosti, spajajući čula i um.
Veliki vekovi slikarstva su minuli i danas su ostali samo mali majstori, koji hrabro idu napred, nasuprot duha vremena, po cenu da ne budu savremeni. Nije li iz tog napora toliko toga nastalo? Neki od svetih otaca prvih vekova crkve su mislili da će najteže biti hrišćanima u poslednjim vremenima. Proganjani, zabranjivani i zaboravljeni, oni će sa nekoliko molitvi činiti veći duhovni podvig nego sveci i mučenici. Sada vidimo da se to vreme približava. Najavljuje ga sveopšti ikonoklazam, progon crteža i skulpture a posebno slike sa elitnih likovnih smotri. Po ko zna koji put u poslednja tri veka, slikarstvo se ukazuje kao seizmograf, avangarda kulture, prethodnica budućih dešavanja. Ko ume da čita znake vremena neka samo obrati pažnju na sudbinu slikarstva. Današnji heroji nisu više komandosi i podvižnici već slikari kao svedoci prvih dubokih naprslina jedne civilizacije na umoru. Sa njima se završava svet kakav poznajemo više od tri hiljade godina, u znaku eikona i eidosa, lepote i logosa, i započinje neki drugi. Oni su poslednji martiri jedne velike kulture na zalasku, tragaoci za izgubljenom lepotom i pravi analitičari sadašnje krize.
Viši, ili onostrani,  zadatak današnjih slikara nije obnova nekih od drevnih znanja, niti priziv lepote u svet čiji se trajni obrisi gube. Oni duhovno spasavaju publiku koja još razume njihov jezik i, nadasve, unose red i mir, sistem vrednosti u život ogrezao od haosa i svet u kome su sve vrednosti posuvraćene. Među tim draguljarima, brusačima spiritualnih dijamanata, posebno mesto pripada Milanu Miletiću.

______________________

Galerista kao – institucija

Srpska likovna scena ne bi imala takvo bogatstvo i višeznačnost  da nema „minulog rada“ i aktuelnih poduhvata galeriste Živojina Ivaniševića. Uzdigao je skoro usamljeno našu slikarsku figuraciju fantastičnog, metafizičkog i realističkog tipa i učinio za kulturu više od mnogih ustanova. Prvu galeriju je otvorio 1990. godine a sadašnja galerija „Umetnički prostor Pariski krug“ u beogradskom Euro centru radi više od pet godina. U njoj je organizovao petnaest izložbi, trideset ukupno u Beogradu i dvadeset u Švajcarskoj i Francuskoj. Svaku je pratio katalog ili knjiga istog formata. Ivanišević je izdavač devet uglavnom trojezičnih knjiga koje je predstavio na sajmovima knjiga u Frankfurtu, Parizu i Beogradu. „Izazov tradicije“, knjiga sa kojom je počelo to značajno likovno izdavaštvo, dobila je nagradu za dizajn na našem sajmu knjiga. Ivanišević za svoje projekte angažuje najbolje srpske likovne kritičare i istoričare umetnosti. Trenutno je posvećen našoj sceni u Parizu, gradu u koji vodi televizijske ekipe i učestvuje na aukcijama. Organizovao je više od četiristo tv aukcija i emisija o domaćoj umetničkoj sceni koje imaju prepoznatljiv, višeslojan obrazovni, kulturni i kritički značaj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *