Почетна / Друштво / MAJKL VOLCER Ples sa vukovima

MAJKL VOLCER Ples sa vukovima

Piše Ljiljana Bogdanović

Proglašenje profesora Majkla Volcera, američkog ideologa NATO bombardovanja 1999, za počasnog doktora Beogradskog univerziteta, čin je velikog nacionalnog poniženja – upozorava deo kulturne javnosti zahtevajući ostavku rektora BU

Da li je Madlen Olbrajt budući kandidat za neko od visokih odlikovanja srpske države, naprimer za Orden srpske zastave ili Sretenjski orden? Ova odličja se inače dodeljuju za naročite zasluge u razvijanju međunarodnih odnosa između Republike Srbije i drugih država, odnosno za zasluge (za Srbiju i njene građane) u oblastima javnih, privrednih, kulturnih, prosvetnih i humanitarnih delatnosti – pa kome će zahvalnost, ako ne nekadašnjoj šefici Stejt departmenta?! Iako je nesumnjivo da će većini građana ove izmrcvarene zemlje pomenuta pitanja zvučati kao „duhovitost u pokušaju“, neki  događaji koji su minule nedelje obeležili univerzitetsku i kulturnu scenu srpske prestonice čine rečenu, naizgled besmislenu upitanost, sasvim legitimnom.

TAKVOG  GOSTA UVEK  DOSTA
U Beogradu je naime boravio Majkl Volcer, „jedan od najuglednijih političkih filozofa i intelektualaca današnjice“ , kako su ga u medijima predstavili njegovi poštovaoci. To je ideolog NATO bombardovanja, zagovornik humanitarnih ratova i „američkog naci-fašizma“, ističu drugi uvereni ne samo da ovaj gost nije ovde dobrodošao, već i zgroženi činjenicom da je njegov boravak „okićen“ nizom počasti, i  jednim uglednim zvanjem. Pod krovom Rektorata gospodinu Volceru, vodećem političkom misliocu Amerike, zagovorniku pravednih ratova i humanitarnih intervencija, rektor BU je  lično ukazao počast i odao priznanje BU. Prisutni se razume se nisu protivili.
„Pozivati u goste ljude spremne da vam 1999. saspu bombe, a deceniju kasnije, da vam se smeškaju u lice dok ih kitite počastima predstavlja zapanjujući slučaj samoponižavanja i mazohizma, na koji bi morali da reaguju svi koji još imaju nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja. Ko hoće, to može da radi privatno, ali je nedopustivo raditi kao predstavnik bilo koje nacionalne institucije (Filozofskog fakulteta odakle dolazi organizacija, Ministarstva nauke, koje je obezbedilo finansiranje tog vida „međunarodne saradnje“ i Beogradskog Univerziteta koji svemu obezbeđuje najsvečaniji ton)“, upozorili su univerzitetski profesori Milan Brdar i Aleksandar Jokić. Odgovornima pod krovom Rektorata BU oni su se između ostalog obratili i tekstom u prošlom broju „Pečata“.
Prozivanje visoke nacionalne ustanove „koja je do sada uvek vodila računa o intelektualnoj časti i nacionalnom dostojanstvu“ nije ostavilo utisak na one kojima je bilo adresirano. Počasni doktorat koji je Volcer dobio na inicijativu Fakulteta političkih nauka, uz srdačan, domaćinski ubedljiv osmeh, lično mu je  uručio rektor Univerziteta u Beogradu prof. dr Branko Kovačević, a i druge ljubaznosti prema zacrtanoj agendi organizatora filozofovog boravka u Beogradu – ispunjene su u potpunosti.

OSTAVKA ZBOG ČASTI? TEŠKO!
Akademska „bruka u koju je upleteno više nacionalnih institucija i koja preti da sroza ugled BU do nivoa provincijalne prčvarnice do koje niko više ne drži“ zapečaćena je, smatraju ne samo Brdar i Jokić, koji sada ponovo pišu dr Kovačeviću: Poštovani gospodine Rektore, povodom dodele počasnog doktorata profesoru Majklu Volceru zahtevamo od Vas da kao najodgovornija ličnost Univerziteta podnesete neopozivu ostavku. Sasvim je moguće, g-dine Rektore, da ste u ovoj akciji bili žrtva nedovoljne obaveštenosti usled neodgovornosti predlagača za ovako visoko priznanje. … Ostavka je jedini preostali častan čin kao izlaz iz ove situacije za sve nas, kako bismo zajedno i dalje mogli da se posmatramo – u ogledalu! „Iako će kao i uvek ogledalo biti „na kušnji“, jer se institut ostavke iz-moralnih razloga nije u srpskom društvu baš ‘primio’, određena javna pažnja širem kontekstu ovakvog i sličnog ponašanja beleži neka nova zanimljiva razmatranja. Reč je o činjenici da su „ove situacije i likovi“ dobili kontekstualno ime, i da se taj pojam polako „upisuje“ u domaći javni diskurs i svest posmatrača. To je, tvrdi se, bolest „Beogradskog sindroma“. Neki autori, Zoran Grbić posebno tvrde: „Sindrom“ je devijacija koja, poput teške bolesti,  „napada ljude politički i društveno angažovane“, a rešene da budu što sličniji i bliži nekoj drugoj, pre svega anglosaksonskoj državi i kulturi. Glavni simptomi ,Beogradskog sindroma’  su iskazivanje snažne želje za dobijanjem pozitivnog mišljenja od nekoga iz inostranstva, zauzimanje stava da je takvo mišljenje važnije od onog koje imaju sunarodnici obolelog, jasno iskazana želja da se pokaže bliskost sa pojedinim zapadnim političarima ili organizacijama i ponos zbog toga, glasno zalaganje za ulazak u pakt sa onima koji su nas bombardovali, negiranje i minimiziranje zločina nad Srbima ….“ Čini se, naime, da je u „slučaju Volcer“ upravo reč o tipičnoj demonstraciji učestale pojave ove psihosocijalne „boljke“.

Pozivati u goste ljude, poput Majkla Volcera nekada spremne da vam saspu bombe, a deceniju kasnije da vam se smeškaju u lice dok ih kitite počastima predstavlja zapanjujući slučaj samoponižavanja i mazohizma, na koji bi morali da reaguju svi koji još imaju nacionalnog dostojanstva

NI PEDALJ IZ „RUŽNOG SPEKTRA“
Ako su pojedinci iz najviših redova domaće univerzitetske elite zaraženi .bgd-sindromom-, upravo je njihov visokocenjeni gost demonstrirao „čisto zdravlje“ i postojani imunitet pred recimo mogućnošću  promene mišljenja.. U slučaju Volcera , pomenuto je eufemizam za aroganciju, ili u skladu sa onim što je uočio njegov pokojni kolega, takođe slavni politički filozof, Robert Nozik: Intelektualci danas očekuju da budu najviše vrednovani ljudi u jednom društvu, oni sa najviše prestiža i moći, oni koji dobijaju najveće nagrade i koji se osećaju pozvanim za to. Oštriji je pak njihov  savremenik,  politikolog Brajan Orend koji Volcerovo i slična filozofsko-teorijska „Vjeruju“ vidi kao „deo ružnog spektra nasilničkog paternalizma na globalnoj sceni“. Govorom u svečanoj sali Rektorata, nastupom i komentarima u domaćim medijima, ovaj gost iz Amerike je naime (ne)učtivo pokazao da mu ne pada napamet da iskorači iz svog „ružnog spektra“.
U komentaru za jedan beogradski dnevnik, laureat ne krije da je gotovo zaprepašćen dodelom ovog visokog priznanja – Zahvalan sam na podršci koju sam dobio od Univerziteta u Beogradu i nadam se da će ljudi u Srbiji shvatiti da se argumenti o teoriji pravednog ratovanja ne odnose samo na Srbiju nego na sve konflikte u svetu. Ja sam kritički podržavao intervenciju NATO u rešavanja kosovske krize 1999. godine. Očekivao sam da će biti veoma teško da mi se dodeli ovakvo priznanje s obzirom na moj stav o rešenju krize na Kosovu. Da ne bude nesporazuma, podržavao sam intervenciju na Kosovu, ali se nisam slagao sa idejom vazdušnih udara, već sam bio za intervenciju kopnenih trupa NATO s kojom bi, verujem, bilo mnogo manje žrtava s obe strane – otkriva beogradski gost, naglašavajući da nije promenio mišljenje o potrebi „humanitarne“ intervencije.
Domaćini mogu biti zadovoljni: nagrađeni učenjak je taf gay,čvrst momak koji ne menja mišljenje i kojeg nije moguće korumpirati. Ako neko to( tojest da ga podmiti) i može da učini, onda je njegova adresa daleko od geopolitičkog i istorijskog „ bućkuriša“, kako Volcer inače ljubazno zove „ove prostore“.

USTA PUNA MORALA
Citatom iz njegovog teksta pisanog tokom  dalekog proleća  kada su pametne bombe sejale smrt po Srbiji, podsetimo šta je to koncem dvadesetog stoleća zaokupljalo pažnju uticajnog gospodina iz Prinstona.
„Dok ovo pišem, NATO bombardovanje Jugoslavije se nastavlja, a nastavlja se i srpsko uništavanje kosovarskog društva. Da, srpski pohod morao je biti planiran pre nego što je bombardovanje počelo, logistički pokreti četrdeset hiljada vojnika su neizmerno složeni. U nekim dolovima Kosova surova realnost etničkog čišćenja već je bila vidljiva pre nego što je doneta odluka da se Srbi gađaju raketama i pametnim bombama. Ako se uzme u obzir srpski dosije iz Bosne, mobilizacija vojnika na granici sa Kosovom, izbeglice koje su već na putu, vojna intervencija mi izgleda kao potpuno opravdana, čak obavezna“, kaže on u tekstu u kojem eksplicira da je „Balkan evropski bućkuriš“ !Naslov ovog razmatranja je inače simptomatičan: „Politika i moral na Kosovu“.
Da, moral je opsesivna kategorija i ishodište teorijskog diskursa i angažmana ovog mislioca. Kao mantra, u njegovim tekstovima i intervjuima ponavljaju se pojmovi morala, dobra i zla. Evo šta je Volcer rekao  u razgovoru za subotnji broj „Politike“(19.jun) a  povodom  pitanja kako danas gleda na humanitarnu intervenciju na Kosovu? „Priznajem da su militantni kosovski Albanci upotrebili nasilje. Ali, ja ne vidim kako se to može povezati sa pitanjem nezavisnosti. Već sam mnogo godina glasan protivnik palestinskog terorizma, i istovremeno snažan zagovornik palestinske države. Otuda smatram da je data intervencija bila opravdana i da Kosovo treba da postane nezavisno, iako ne nužno unutar postojećih granica“.
Neobično je što upravo ova poenta iz opširnijeg Volcerovog razmatranja, budi sumnju u njegovu spretnost u logičnom zaključivanju, u govoru bez kontradikcija i protivrečnosti…Otuda i one česte primedbe da je ovde reč  o politikantu, manje o filozofu“.Umesno je, naime, pitati: kako to da u jednom slučaju on , logično, ne vidi mogućnost povezivanja nasilja sa nezavisnošću (Kosova), kada  svojim pisanjem i govorom, istovremeno pruža logistiku i paradoksalni  ključni argument velike sile čiji je on ideolog, a koji glasi : Albancima se mora dati nezavisnost zbog dugoročne represije, terora  i nasilja koje su trpeli od srpske države i njenog režima!?

REJTING NIJE ŠALA
Sumnje, ni formalno-retoričke, ne muče pak dekana Političkog fakulteta u Beogradu Iliju Vujačića, koji je i pokrenuo inicijativu da se Volceru dodeli počasni doktorat. On  odbacuje osporavanja, tvrdeći da je „sve to u ravni dnevne politike ”. Kategoričan je: „Majkl Volcer je najveći živi politički filozof i dodela počasnog doktorata će podići rejting Univerziteta u Beogradu u međunarodnim okvirima”.U „rejtingu“, dakle, boravi tajna ovog nadahnuća za organizaciju gostovanja koje je uskovitlalo akademsku scenu.
Uklapa li se Vujačićev komentar u dijagnozu simptoma pomenute zloćudne „infekcije“ koja galopira kroz redove domaće političke i intelektualne klase ? Savršeno, tvrde upućeni, navodeći da je „retorika obolelih od „sindroma’, a kojom pravdaju svoje aktivnosti, uvek je vezana za ,bolju budućnost’, uz obavezno navođenje stava da Srbija, zbog svog geostrateškog položaja, mora da se prikloni nekom jačem.”
Ne samo dosetke radi, nameće se  jedno pitanje, gotovo strepnja: Ima li među „žrtvama epidemije“ i nekog tako lucidnog  da pojmi kakav bi, na međunarodnom planu, tek bio rejting srpske države, ukoliko bi  pomenutu  bivšu šeficu Stejt departmenta,  odlikovali, možda proglasili počasnom građankom, srodnom dušom i uopšte tako „nečim” uvažavajućim, toplim i prisnim?

5 коментара

  1. Зомбирани и расрбљени део српске елите свакоднено продаје душу ђаволу, а и нас све даје на тацни нечастивом за шаку евра и незаслужено објављене књиге које су чедо њиховог скученог и извитопереног ума.“Великаши проклете им душе, раздробише на комате царство“.Наравно, по налозима које добијају наши “интелектуалци“, Срби не требају да гледају у прошлост ( пронашли би их и препознали), већ у будућност (које са њима нема).Ах да,више нема издајника и издаје, то су архаизми,сада се то зове прагнатизам и кооперативност.Сигуран сам да међу нашим политичарима постоје и такви ликови који мисле да су толико намазани да ће преварити “Великог Брата“ тако што ће се претварати да су њихови, а да ће радити у интересу Србије, ха, ха, ха… Сви су се изгубили у преводу.




    0



    0
  2. Neobavešteni

    Ne zna čovek šta da misli posle ovoga. Ovo što je on pisao o slučaju Kosova liči kao da je to pisao neki novinar iz Srbije ili Poljske o dešavanjima u Iraku ili Avganistanu. Dobio čovek neke informacije koje nije proveravao jer su pažljivo negde izmiksovane i plasirane i obradio ih. Ne znam kojim argumentima ili činjenicama „najveći živi politički filozof današnjice“ potkrepljuje svoj stav o etničkom čišćenju Kosova (i baš me zanima da li se bavio slučajem Krajine)? Valjalo bi da to malo bolje prouči;“Albancima se mora dati nezavisnost zbog dugoročne represije, terora i nasilja koje su trpeli od srpske države i njenog režima!?“-uzmite, profesore sa Prinstona, demografske podakte od pre 30 godina i pratite ih iz godine u godinu pa ćete videti ko je tu koga etnički čistio i počistio. Zatim se malo bolje raspitajte o pravima koja su Albanci imali na Kosovu i koja su tokom tog perioda dobijali. Trebalo bi da znate da uz svako pravo ide odgovornost pa se malo raspitajte o tome kako su Albanci svoja prava zloupotrebljavali na uštrb odgovornosti, odbijajući da glasaju, da se popisuju, da se integrišu u društvo a svaki pokušaj da se to spreči su okarakterisali kao ugrožavanje ljudskih prava. Trebalo bi, kao obrazovan čovek, da znate da sudovi ne donose olako i da se stavovi na brane praznim pričama i propagandom. Trebalo bi takođe da znate da nije sramota zarad istine svoje stavove revidirati. Naravno, pretpostavlja se da vam je kao filozofu i naučniku stalo do istine. Ukoliko to nije slučaj onda nemojte uzimati u obzir gore navedene sugestije.
    Možda je počasni doktor zaslužan za neke druge stvari u političkoj teoriji i filozofiji, i ako je to bio razlog dodele ovog doktorata nemam ništa protiv, ali ako su njegove najveće zasluge u političkoj filozofiji vezane za zaključak, onda se sa ovom dodelom ne slažem. Ustvari, mogao bih i u tom slučaju da se složim pod jednim uslovom: ako profesor shodno svojim čvrstim stavovima o Kosovu, nastavi da svojim znanjem i autoritetom brani slične stavove o nezavisnosti Srpske Krajine, Rumunske Transilvanije, Španske Baskije, Britanske Škotske itd…to bi trebalo da se zove doslednost.




    0



    0
  3. „Плачи вољена Земљо!“




    0



    0
  4. Jos jedan sjajan tekst Ljiljane Bogdanovic. Hrabra, darovita i visprena. Najbolji novinar i komentator u „PECATU“ je zena. Tek da se zna!!!!




    0



    0
  5. Да бих смањила осећај немоћног понижења због удворичког односа ректората и врха власти према апологетама агресије и злочина против мира широм света, у петак 18. јунљ сам однела свој писани протест од једне реченице, дефиниције „хуманитарне интервенције“, на скуп апологета у свечаној сали Ректората. Известила сам о овом својем искуству на адреси http://dzonson.wordpress.com/2010/06/14/lista-podrske-protiv-akademskog-nacionalnog-samoponizenja/#comment-4054, пошто сматрам да су потребне трибине за артикулисање алтернативе постојећим односима израбљивања, тлачења и истребљења кроз дијалог и узајамно охрабривање да пређемо на координисано деловање у одбрану властитог достојанства и опстанка човечанства од „хуманитарних интервенциониста“.
    Слична потенцијална трибина се оформила и на страници НСПМ http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,27644/url,aHR0cDovL3d3dy5uc3BtLnJzL3BvbGVtaWtlL3Byb3Rlc3QtcHJvdGl2LWFrYWRlbXNrb2ctbmFjaW9uYWxub2ctc2Ftb3Bvbml6ZW5qYS5odG1sI3l2Q29tbWVudDI3NjQ0/view,comment/#yvComment27644.
    Печат је потенцијална трећа трибина, па да видимо хоће ли узнапредовати осмишљавање алтернативе и њено спровођење.




    0



    0

Оставите одговор на MetoXija KocoBcka Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *