Почетна / Култура / Jevanđelje po Saramagu

Jevanđelje po Saramagu

Piše Dragoslava Barzut

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998, pisac oštrog, surovog a zabavnog sarkazma, koji je za relativno kratko vreme ostvario snažan uticaj na prozu, posebno remek-delom „Slepilo“, i koji je umeo da uzburka strast među sunarodnicima Portugalcima izjavama da će ih jednog dana progutati Španija, njihov sused i večni rival Žoze Saramago, umro je 18. juna

Vrlo je moguće pomisliti da se ovih dana na recepciji nekog od lisabonskih hotela prijavio dvojnik Žozea Saramaga ili njegov alter-ago, kao što se u romanu „Godina smrti Rikarda Reiša“ (1986), doktor Reiš nakon nekoliko dana od smrti slavnog portugalskog pesnika Fernanda Pesoe vraća još jednom, pre smrti, u Lisabon. Svako ko je čitao roman „Godina smrti Rikarda Reiša“ sigurno se zarazio krivudavim, svakodnevicom rastegnutim rečenicama koje se iznenada završavaju i teraju na dalje čitanje, baš kao što i uske ulice Lisabona koje je Saramago opisivao, krivudaju, rastežu se i iznenada završavaju, a teraju vas da zavirite iza svakog ćoška. Svako ko je čitao taj roman zavoleo je kišni Lisabon, „grad koji bez sumnje prednjači u svetu po broju i raznolikosti žuljeva, plikova, čukljeva i kurjih očiju…“ a koji zbog Saramagovog intimnog doživljaja, nećete moći da zaboravite, čak i ako ga nikada niste posetili.
Portugalski pisac poznat po svojim levičarskim pozicijama i ukusu za provokaciju i polemiku napustio je Lisabon pre šesnaest godina (odselio se u Španiju), u znak protesta protiv državne cenzure nad njegovim romanom „Jevanđelje po Isusu Hristu“ (1991) kritikovanom i anatemisanom od Vatikana i klera kao antijevanđelje, kao i zabrani da knjiga konkuriše za Evropsku literarnu nagradu – sa obrazloženjem „da je opasna po katolike“. Ovaj razlog nije toliko literarni koliko je politički, iako kod Saramaga teško možemo da odvojimo politiku od pisanja i obrnuto. Saramago je smatrao da ne treba sebe da ograničava na literaturu, već da, naprotiv, treba da bude uključen i u rešavanje problema društva i sveta. Onoliko koliko to ume i zna. Zato nije ni čudo da se, po njemu, umetnost i politika ne isključuju. Naprotiv. Saramago kaže: „Ne mogu sebe da zamislim van politike i društvenih tokova. Ja jesam pisac, ali moje pisanje ne postoji na zasebnom planu. Slikar slika, muzičar komponuje, a pisac piše. Ali ja verujem da svi mi imamo određeni uticaj, ne zato što smo umetnici, već zato što smo građani. Kao građani, svi mi imamo obavezu da se uključimo i intervenišemo. Građanin je taj koji menja stvari i svet“. Svaki javni nastup koristio je da iznese mišljenje o aktuelnim problemima sveta i pitanjima demokratije. I tu ne ostavlja nikakve nedoumice – njegov poznati radikalizam je neumanjen: „Danas nema prave demokratije. Svetom vladaju nedemokratske institucije poput Svetske banke, MMF i STO. Narod živi u iluziji da mi imamo demokratski sistem, a zapravo mi živimo u plutokratiji, u kojoj vladaju bogati“.
Saramagu se ponekad zamera da nije univerzalan pisac, da se njegov kolektivni primorski duh odražava na književni izraz i svet, da je pisao o vrednostima i motivima koje najbolje razumeju Portugalci. Ali, ako pogledamo njegov roman „Slepilo“ (1998) kao antiutopiju koja nastoji da istraži prave dimenzije humanosti i društvenih institucija sveta u kome živimo i roman „Viđenje“ (2004) koji se nadovezuje na radnju „Slepila“ dobićemo prikaz političke mašine i kvazidemokratije toliko univerzalan da ćemo ostati šokirani pred lakoćom  sa kojom je izašao na kraj sa tako komplikovanim temama.
Van literature Žoze Saramago bio je veliki borac za ljudska prava, apelovao je na ljudsku svet, pozivao ljude na globalni protest – protiv sveta sa ratovima, netolerantnosti organizovanih religija, nejednakosti, nepravde i svakodnevnog poniženja miliona ljudi koji nemaju nikakve nade niti vere u vrednost života. „Mi treba da demonstriramo, da demonstriramo, da demonstriramo i ne napuštamo ulice sve dok ljudi na vlasti ne shvate da narod nije srećan i da svet treba da se menja“.

Njegova biografija nekom budućem piscu može poslužiti kao odličan i vredan materijal, zato prenosimo autobiografsku belešku koju je Saramago pročitao na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1998. godine a gde govori o svom poreklu, počecima pisanja i bavljenja politikom.

_____________________

Govor prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost 1998. godine

kreator nekih od svetski najimaginativnijih i najboljih lirskih fikcija: Žoze Saramago

Rođen sam u porodici zemljoradnika bez sopstvenog poseda, u Azinjagi, malom selu provincije Ribatežo, na desnoj obali reke Almonda, oko hiljadu kilometara severoistočno od Lisabona. Moji roditelji bili su Žoze de Sosa i Maria de Piedade. Trebalo je da se zovem Žoze de Sosa, ali to ime nije ušlo u registar, njemu je po sopstvenoj inicijativi dodat nadimak po kome je familija moga oca bila poznata u selu: Saramago. Mislim da je taj dodatak „saramago“ naziv za divlju biljku, koja se u to vreme upotrebljavala u ishrani sirotinje. U mojoj sedmoj godini, kada je trebalo da predam lična dokumenta za upis u osnovnu školu, moje puno ime bilo je Žoze de Sosa Saramago…
To nije bio jedini problem sa mojim identitetom, na koji sam bio osuđen rođenjem. Iako sam došao na svet 16. novembra 1922, moja zvanična dokumenta pokazuju da sam rođen dva dana kasnije, 18. novembra. Tome je bila zaslužna sitna prevara kojom se moja porodica poslužila kako bi izbegla plaćanje kazne za to što na vreme nije prijavila moje rođenje. Možda zato što je služio u Drugom svetskom ratu, u Francuskoj kao artiljerac, i poznavao drugačija okruženja od onih oko sela, moj otac 1924. odlučuje da napusti posao u farmi i preseli se sa porodicom u Lisabon, gde je počeo kao policajac. Taj posao nije zahtevao više „pismenosti“ od čitanja, pisanja i računanja.
Nekoliko meseci posle preseljenja u glavni grad moj brat Francisko, dve godine stariji od mene, umire. Iako su se naši uslovi življenja malo poboljšali posle selidbe, nikada se nismo trudili da postanemo imućni.
Imao sam 13 ili 14 godina kada smo se preselili, poslednji put, u našu sopstvenu – ali veoma majušnu – kuću: do tada smo živeli u jednom delu kuće, sa drugim porodicama. U to vreme provodio sam mnogo vremena u selu kod roditelja moje majke Heronime Merinho i Žozefa Kaiksana.
Bio sam dobar učenik u osnovnoj školi: u drugom razredu pisao sam bez gramatičkih grešaka, a treći i četvrti razred završio sam za jednu godinu. Kada sam otišao iz jezičke škole, gde sam ostao dve godine, sa odličnim ocenama na prvoj godini, ne tako dobrim na drugoj, ali odličnih po mišljenju mojih kolega i profesora, još sam bio izabran za blagajnika Studentske unije… U međuvremenu moji roditelji, u nedostatku sredstava, nisi mogli da izdržavaju moje pohađanje jezičke škole. Jedina alternativa bila je da pođem u tehničku školu. I to se i desilo: pet godina učio sam za mehaničara. Ali iznenađujući je program u to vreme i pored toga što je više nego očigledno bio tehnički orijentisan, uključivao je, osnove francuskog, književni predmet. Kako nisam imao nijednu knjigu u kući (svoje knjige, koje sam kupovao sebi, novcem pozajmljenim od prijatelja, imao tek sa 19 godina) udžbenici na portugalskom jeziku otvorili su mi vrata uživanja u književnosti: i danas mogu recitovati poeziju naučenu iz tog perioda. Posle svršetka kursa, dve godine sam radio kao mehaničar u jednom servisu za opravljanje automobila. U to vreme već sam često posećivao večernje otvorene časove jedne državne biblioteke u Lisabonu. I tamo sam, bez pomoći ili savetovanja, izuzev iz ljubaznosti, sticao čitalački ukus, tada već izgrađen i rafiniran.
Kada sam se 1944. oženio, već sam bio promenio posao. Radio u Društvenom centru za socijalnu pomoć kao administrativni civilni sekretar. Moja žena Ilda Reiš, tada daktilografkinja Železničke stanice, mnogo godina kasnije postaće jedan od najznačajnijih portugalskih gravera. Umrla je 1998. godine 1947, kada se rodilo moje jedino dete Violeta, objavio sam prvu knjigu, roman koji sam nazvao „Udovica“, ali iz uređivačkih razloga objavljenog kao „Zemlja greha“. Napisao sam i jedan drugi roman, „Svetionik“, koji je ostao neobjavljen, i započeo još jedan, ali nisam odmakao više od nekoliko strana: njegov naziv bio bi „Čemer i med“, ili možda „Luis, sin Tedejev“… Stvar sa pisanjem bila je svršena kada sam napustio projekat: bilo mi je prilično jasno da nemam šta vredno reći. Devetnaest godina, do 1966, kada sam objavio „Izvodljive pesme“, bio sam odsutan sa portugalske književne scene, gde je svega nekoliko ljudi moglo zapaziti moju odsutnost.

„Danas nema prave demokratije. Svetom vladaju nedemokratske institucije poput Svetske banke, MMF i STO. Narod živi u iluziji da mi imamo demokratski sistem, a zapravo mi živimo u plutokratiji, u kojoj vladaju bogati“: Saramago sa zapatistima u Meksiku

Iz političkih razloga bio sam nezaposlen 1949, ali zahvaljujući dobroj volji negdašnjeg profesora iz tehničke škole, uspeo sam da pronađem posao u kompaniji metala gde je on bio poslovođa. Krajem 1950. počeo sam da radim u jednoj izdavačkoj kući „Estúdios Cor“ kao menadžer produkcije, dakle, vratio sam se, ali ne kao autor, u svet knjiga koje sam napustio nekoliko godina ranije. Novi posao omogućio mi je poznanstvo i prijateljstvo sa nekim od najznačajnijih portugalskih pisaca toga vremena. Godine 1955, da bih povećao porodični budžet, ali prvenstveno zato što sam uživao u tome, počeo sam trošiti deo svog slobodnog vremena na prevođenje, delatnost kojom ću se nastaviti baviti do 1981: Sidoni Gabriel Kolet, Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Etjen Balibar, Nikos Poulantzas, Anri Fosijon, Žak Rumen, Hegel, Rejmond Bajer, neki su od autora koje sam preveo. Između maja 1967. i novembra 1968, imao sam drugu paralelnu okupaciju – književnu kritiku. U međuvremenu, 1966, objavio sam „Izvodljive pesme“, pesničku zbirku koja je obeležila moj povratak književnosti. Nakon toga, 1970, drugu zbirku poezije „Izvodljiva radost“ i kratko nakon toga, 1971. i 1973. zasebno, dva naslova „Embargo i druge priče“, i „Putnikov prtljag“, dva zbornika novinskih članaka u kojima su kritička razmatranja, bitna za potpuno razumevanje moga kasnijeg rada. Nakon razvoda 1970, posvetio sam se vezi, koja će trajati sve do 1986, sa portugalskom spisateljicom Izabel de Nobrega.
Nakon napuštanja izdavaštva krajem 1971, radio sam sledeće dve godine za večernje novine „Diário de Lisboa“, kao urednik kulturnog dodatka i kao glavni urednik.
Objavljena 1974. pod nazivom „Mišljenja DL glave“, tekstovi koji predstavljaju veoma precizno „čitanje“ poslednjeg perioda diktature, koja će biti srušena u aprilu te godine. U aprilu 1975, postavljen sam za pomoćnika urednika jutarnjeg lista „Diário de Nóticias“, popunjavao sam rubrike do novembra, kada sam otpušten. Otkaz je usledio kao posledica promena izazvanih političko-vojnim potezom 25. novembra, kada je zaustavljen revolucionarni tok. Dve su knjige obeležile to doba: „Godina 1993“, dugačka oda objavljena 1975, u nekim se kritikama smatra vesnikom radova kakvi će se kasnije pojaviti sa „Priručnikom crtanja i kaligrafijnj“, pripovest sa podnaslovom „Beleške“, politički članci koje sam objavljivao u novinama koje sam uređivao.
Nanovo nezaposlen i okupiran političkom situacijom, iskušan, bez i najmanje mogućnosti za pronalaženje posla, odlučio sam da se posvetim književnosti: bilo je to vreme za spoznaju onoga što sam kao pisac vredeo. Početkom 1976, odvojio sam nekoliko nedelja za boravak u Lavri, selu u provinciji Alenteho. Bio je to period učenja, opažanja i skiciranja onog što se nametalo. Godine 1980. nastao je roman „Uzdignut sa zemlje“, u kome je rođen diskurs naracije koji karakteriše moje romane. U međuvremenu, 1978. objavio sam zbirku kratkih priča, „Tobože zameranje“, 1979. dramu „Noć“, i posle toga, nekoliko meseci pre „Uzdignutog sa zemlje“, novu dramu, „Šta da uradim sa ovim knjigama?“ Sa izuzetkom druge drame, „Drugi život Fransis“, objavljene 1987. „Godina smrti Rikarda Reiša“, 1984. „Kamena gužva,“ 1986.
1986. upoznao sam špansku novinarku Pilar del Rio. Venčali smo se 1988.
Kao posledica cenzure portugalske vlade na moj roman „Jevanđelja po Isusu“ (1991), na koji je stavljen veto za mogućnost dobijanja evropskih književnih nagrada sa obrazloženjem da je roman uvredljivog sadržaja za katolike, moja žena i ja preneli smo naše boravište na ostrvo Lanzarote, jedno od španskih Kanarskih ostrva. Početkom te godine objavio sam dramu „In Nomine Dei“, koja je bila pisana u Lisabonu, od koje će biti načinjen libreto za operu „Divara“, sa muzikom italijanskog kompozitora Azija Korđija i koja će biti postavljena za prvo vreme u Munsteru, Nemačkoj. Ovo nije bila prva saradnja sa Korđijem: između ostalog, njegova je muzika u operi „Blimunda“, po mom romanu „Baltazar i Blimunda“, postavljena u Milanu, Italiji 1990.
Godine 1995. objavio sam roman „Slepilo“ i 1997. „Sva imena“.
Iste godine dobio sam nagradu „Camões“, a 1998. Nobelovu nagradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *