Почетна / Свет / Evro nestaje – Evropa kašlje

Evro nestaje – Evropa kašlje

Piše Dejan Lukić

Duh je pušten iz boce, izgovorena je do sada neizricana dilema: koliko je evro bolestan, da li će preživeti i, ako ne preživi, kakva se sudbina piše projektu evropske super države, koncipirane Lisabonskim ugovorom?

U londonskom Sitiju duh je pušten iz boce, izgovorena je do sada neizricana dilema: da li će evro preživeti? Rečeno u domaćem žargonu, pitanje je „od 24 hiljade dolara“, ali samo po sebi nije više tabu i, još značajnije, pokrenulo je debatu o samoj sudbini EU u njenom sadašnjem konceptu i ambicijama. U turbulenciji oko evra nastalo je, beleži se, zatišje koje ne može dugo da traje, jer je kriza ostavila Uniju „neizvesnom, ranjenom i podeljenom“ (Dejli Telegraf).

DA LI ĆE PREŽIVETI
Urednik Bi-Bi-Sija za Evropu Gevin Hjuit registruje da bi Nemačka, motor Unije, „najradije da vrati svoju marku“; Dominik Štros (MMF) izgovara da „celi svet počinje da gubi poverenje u Evropu“; čuveni istoričar Sajmon Sačma govori o „velikoj evropskoj rupi“ i predviđa neku vrstu evropske bune protiv briselskih „otuđenih gospodara vladanja“, dok u svesti miliona građana širom sveta narasta, navodi Hjuit, osećaj da je „evropska ideja, naprosto, izgubila svoju potenciju“.
U istom tonu, kolumnista nedeljnog „Mejla“, Stiven Glover, objavljuje rezultate istraživanja foruma „Otvorena Evropa”, u kome se ispostavlja da kriza u EU nije isključivo posledica ekonomskog neuspeha Zajednice nego je socijalno dublja zbog „totalnog gubitka poverenja između evropske političke elite i građana“.
Koliko je evro bolestan, da li će preživeti i, ako ne preživi, kakva se sudbina piše projektu evropske super države koncipirane Lisabonskim ugovorom?
U medijskim analizama i internim papirima u Vajtholu gotovo je konsenzus da 750 milijardi evra koje Brisel ubacuje u spasavanje Grčke i drugih članica Unije iz južne Evrope, nije mnogo više nego, i po rečima same Angele Merkel, kupljeno vreme do ispostave završnog računa. Finansijsko tržište i krupni investitori nisu se, idu dalje analize, „pozitivno uzbudili“ briselskim paketom milijardi, niti ih je on ubedio da je kriza na putu rešenja. Sam evro je i pored paketa, pao u odnosu na dolar, pa čak i prema prilično oslabljenoj funti. U londonskom Sitiju teče uporno priča o bauku nove recesije prema kojoj bi ova sadašnja, a po rečima jednog bankara, bila „blago lelujanje talasa“. Prognozeri crnog scenarija u „kvadratnoj milji“ (Siti) podsećaju ovde da su države širom sveta i Evrope morale 2008. i 2009. godine da novcem poreskih obveznika spasavaju pojedinačne banke, dok su u sadašnjoj evropskoj krizi cele države – Grčka, Španija, Portugalija, Irska – u riziku od bankrota pa, prema tome, kandidati u redu za nove milijarde pozajmica.

SCENARIO ZEBNJI
Dogodi li se scenario ovih zebnji, forsirana posledica biće kolaps nekoliko najvećih evropskih banaka u čijim rukama će ostati bezvredne obveznice. Već sledećeg jutra ove banke će se, stoji u analizama, zateći sa prosjačkim šeširom u ruci pred kasom EU i Međunarodnog Monetarnog Fonda, a milijarde koje će one tražiti biće stostruko veće od sadašnjeg briselskog paketa.
Apostoli crnog scenarija u Sitiju ne mora neophodno da budu u pravu, jer, napokon, događaji poslednjih godina pokazuju da ni političari, ni Nobelovci sa područja ekonomije i finansija nisu ovladali zagonetnim čudima i hirovima međunarodne ekonomije. Ali, na strani crnog scenarija stoji ovaj krupan argument obolelog evra i kontradickije među evropskim partnerima o načinu tretmana bolesnika.
Londonski eksperti pominju često i kao plastičan prizor, noć od 10. maja kada su ministri finansija EU, posle „bratoubilačkog rata“ koji je trajao 11 sati, odlučili da, napokon, sa tih 750 milijardi prikače na veštačko disanje obolele zemlje evro-zone, od kojih je Grčka u šok sobi, sa deficitom od 12,2 odsto bruto nacionalnog produkta. Te noći, podseća se Emanuel Barozo, predsednik Evropske komisije, ličio je na generala združene komande NATO-a, koji se poziva na član 5 povelje Alijanse gde stoji da je napad na jednu članicu (Grčka) napad na sve. Čak je i 60 milijardi evra izdvojenih iz paketa za potrebe „brze intervencije“, zvučalo sinhrono sa „Snagama za brzu intervenciju“ NATO-a. Svi za jednog, jedan za sve u ratu protiv perfidnih bankara, otkačenog valutnog tržišta i „finansijskih terorista“, a za, u suštini, spas jednog projekta super države čiju izgubljenu čaroliju tako oštro sada eksponira oboleli evro.
U toj burnoj briselskoj noći lebdeli su u etru, a prema metafori jednog londonskog komentatora, neizgovoreni pokliči „Smrt bankarima“, „dole spekulativno tržište“ i komande Angele Merkel „na Juriš“! Iz toga bi proizlazilo da su perfidni bankari i finansijski teroristi isključivo krivi što su Grci jeli više feta sira nego što su mogli da plate.

Najavljeni udar Merkelove na „finansijske teroriste“ podržao je Bin Laden finansijskog terorizma, Džordž Soroš, onaj isti gospodin koji je one „crne srede“ za Britaniju 1993. za samo jednu noć manipulacije sa funtom zaradio celu jednu milijardu dolara

PODRŠKA FINANSIJSKOG TERORISTE
Pre dolaska njenog ministra na sastanak u Brisel Angela Merkel, pristalica bizmarkovske discipline u Uniji, najavila je da će Nemačka unilateralno staviti van zakona tzv. „hedž fondove“, anglo-saksonsku praksu manipulacije tuđim parama. Dobar Bizmark, ali slab dijagnostičar, Merkelova sada traži da cela Unija uvede prusku disciplinu, zajedničku finansijsku komandu i jedinstvene kazne za sve buduće prestupnike u Uniji – politika koja je u finansijski liberalnoj Britaniji, gnezdu najvećeg broja evropskih hedž fondova, izazvala, koliko podsmeh toliko i koncentraciju.
Paradoksalno i ironično istovremeno, Merkelov najavljeni udar na „finansijske teroriste“ podržao je niko drugi nego Bin Laden finansijskog terorizma, Džordž Soroš. To je onaj isti gospodin koji je one „crne srede“ za Britaniju 1993. za samo jednu noć manipulacije sa funtom zaradio celu jednu milijardu dolara.
Londonski „Ekonomist“, komentarišući sastanak ministra finansija u Briselu, postavlja pitanje: šta su Briselijanci postigli tim paketom i koliko će to izlečiti grčkog bolesnika i evropsku bolest. U neku ruku teza je da su ministri finansija EU razmeštali stolice na „Titaniku“ kada je već bio udario u ledeni breg.
Zbirna dijagnoza u Londonu je da je kriza dužnika u Grčkoj i drugim kandidatima za prosjačenje pred vratima Brisela i MMF-a samo za momenat odgođena. Meseci raspleta tek slede, sve su varijante u igri, pa i ona najgora. U svakom slučaju, novi momenat u rečniku previđanja je da je u etar poletela do sada neizgovorena reč „odlazak evra“. Eksperti u Sitiju za sada samo oprezno kažu da se evro zaputio džombastim putem. Pri tome većinsko mišljenje je da ako evro padne, pala je noseća konstrukcija lisabonskog projekta. Upravo to je i baš tim rečima rekla sama Angela Merkel kada je pristala da Nemci plate najveću sumu u paketu spasavanja Grčke od bankrota, odnosno evra od odlaska sa istorijske scene.

OBNAVLJANJE RECESIJE
U Londonu su, povodom pitanja o evru i budućnosti same EU, u opticaju dva predviđanja. Prvo operiše sa eventualnim kolapsom evra, koji bi pokrenulo povlačenje jedne članice Unije iz evro-zone. To bi, prema ovom scenariju, poteglo drugi talas finansijske krize i vodilo obnavljanju recesije u Evropi, još žešće nego ove sadašnje. Ovakav ishod bio bi, računa se, loš i po Britaniju. London, istina, hvali Boga što nije u sistemu evra, ali 65 odsto trgovinske razmene Britanije ide preko EU čije ekonomije operišu zajedničkom valutom evra. Ukoliko bi Evropa potonula u novu depresiju Britanija bi otišla zajedno sa njom.
Postoji jaka struja, drugi scenario, u Sitiju i Vajtholu, koja ceni da kolaps evra, iako praćen ekonomskim šokom, na duži rok može da bude dobra stvar za Britaniju. Ova opcija polazi od toga da je evro politički projekt. I nije ništa mnogo više nego spiritus movens i mašina evropskih inetegracija. Ovde se ima u vidu da je Nemačka žrtvovala dojče marku, dugogodišnju najjaču valutu Evrope, zarad čvršće uvezane političke unije.
Britanske pristalice čvršće integracije, primer je drugi čovek u sadašnjoj koalicionoj vladi, vođa liberala Nik Kleg,  insistiraju da Britanija treba da napusti funtu i uđe u evro, ali ne prevashodno zbog ekonomskog rezona, nego zato što evro smatraju baznim kamenom celog evropskog političkog projekta. Drugim rečima, ostati izvan evra znači biti odsutan iz eventualnih prednosti evropskog integrisanja. Upravo kao što je rekla Angela Merkel kada je ubeđivala svoje Nemce da progutaju 147 milijardi evra nemačkog dela paketa za spasavanje članica u krizi: „ako evro padne, Evropa je pala“. Krajnje sublimirano, bez evra san o visoko integrisanoj Evropi ostaje samo san.

IDEAL O SUPERDRŽAVI
Evro, dakle, mora da bude branjen i odbranjen svim sredstvima da bi se odbranio politički projekat. Da bi se to izvelo imperativ je uspostavljanje jedinstvene finansijske disipline i jedinstvene komande. A da bi se uspostvilo jedinstvo ključ je novi stepen intregrisane političke unije. Rezimirano:evro i njegova kriza traže ubrzavanje procesa daljih integracija prema superdržavi. Tu se pokazuje da ni Lisabonski ugovor nije više dovoljan. I odatle su već izašli zahtevi (Nemačka, Francuska) da se evro mora ojačati amandiranjem Lisabona kako bi se uveo mehanizam novog centralizma i novih zajedničkih sankcija prekršiteljima objedinjene finansijske i fiskalne politike. Traži se uvođenje novih centralizovanih mehanizama koji će Briselu dati vlast ne samo da na vreme kažnjava prekršioce (u ovom slučaju Grčka, Španija, Portugalija), nego da se direktno upliće kao arbitar u budžete članica.
Kriza evra je pogodila u suštinu ideala o EU kao superdržavi, dirnula u njen centralni nerv i njene kontroverze. Dejvid Kameron, novi premijer Britanije, na svom prvom putovanju u Nemačku posle pobede na parlamentarnim izborima od 6. maja, rekao je otvoreno Angeli Merkel da će Britanija staviti veto na svaki budući pokušaj da se Briselu dozvoli arbitrarna reč u budžetima pojedinih država Zajednice. Mada je ovde odmah pitanje kako bi Britanija koja nije u zoni evra trebalo da sputava ostale članice da brane svoju valutu.
U svakom slučaju, stabilna je činjenica da London ostaje kod svoje funte najmanje za sledećih pet godina koliko treba da traje život ove vlade. O tome je postignut čvrst sporazum koalicionih partnera, konzervativaca i liberala. Pri tom, koalicioni partneri su načisto da će evro, ako preživi, nastavi da služi kao glavna podloga daljeg integrisanja Unije-proces koji nema podršku glavnog partnera (konzervativaca) u koalicionoj vladi na Temzi, ali – još više – dalje integracije nemaju većinsku podršku Britanaca.
Još jednom, kojim putem će nastaviti EU, odgonetka je, po analizama u Londonu, dobrim delom u sudbini evra. „Ako evro preživi, imaćemo više integracija. Ako ne preživi, biće ih manje i celi evropski proces kakvom trenutno teže integracionisti, biće mrtav.“

KOLAPS KAO PRILIKA
Na Temzi nisu spremni da sa suzama dočekaju eventualno opelo valuti u kojoj nisu. U jednom komentaru stoji da bi kolaps evra Britanci čak doživeli kao priliku „da ponovo uzmemo u svoje ruke našu političku sudinu i izbegnemo sve težu i sve manje demokratsku ruku Brisela“. A kako oko svakog oblaka postoji srebrnasta aura, za neke evropske zemlje, ide dalje analiza, smrt evra bi čak dovela do njihovog ekonomskog oporavka. Nemačka, primerice, ne bi više morala da finansira „južnoevropske rasipnike“, piše pomenuti Stiven Glover.
U Londonu su, međutim, prilično uvereni da će se politička elita u EU, pod vođstvom Nemačke i Francuske, tući „do poslednjeg čoveka“ da bi sačuvala zajedničku monetu, jer je na njoj bazirano „sve u šta veruju“ (Tajms).
Istina je, na kraju, da evro i njegova sudbina ostaje, po britanskim analizama, i dalje „pitanje od 24 hiljade dolara“, ali je gotovo konsenzus da EU ovako dalje ne može i da je njen fundamentalni problem, bez obzira šta bude sa njenom valutom, enormna zaduženost i nizak ili negativan ekonomski rast. Jednostavno,najveći broj evropskih zemalja živi iznad svojih mogućnosti i čas istine je već stigao. Predstoji, stoga, era lišavanja, dosadašnja evropska država relativnog blagostanja i ceo dosadašnji socijalni model beleže svoj kraj. Vodeći britanski kolumnista, Sajmon Dženkins, pominje da usred ovog tektonskog ljuljanja, nijedan evropski lider nije još izašao sa suvislom predstavom „društvene revolucije pred kojom se nalazimo“.
Američki opserver Ričard Has, predsednik prestižnog Saveta za spoljne odnose, konstatuje da EU nije više „obljubljena opcija“ u širokom svetu. Ujedinjena Evropa prestala je, veli, da bude „podsticajni pojam u imaginaciji većine njenih građana“.
Konačno, novi realizam podstaknut samo delimično krizom evra, bacio je u EU temu daljeg prijema novih članica na udaljenu marginu, po nekima na produženo zamrzavanje. Prema nekim izvorima u Vajtholu, koji se bave ovom oblašću, takozvane „spoljne integracije“(prijem novih) neće biti na dnevnom redu sve dok u samoj Uniji ne bude poznat ishod „unutrašnjih integracija“ koje nalaže Lisabonski sporazum, a koje forsira osovina Berlin-Pariz. Po istim izvorima, vreme zamrzavanja trajaće, u najboljem slučaju koliko i pitanje o životu ili smrti evra. Sa tog stanovišta, očekivanje i propagiranje da će se EU i dalje aktivno baviti marginalijama prijema novih članica, znače politički autizam ili, u najboljem slučaju, lošu politiku.

Један коментар

  1. I na kraju, ljevičarski vođa studentskog pokreta u Europi iz 1968. godine i današnji zastupnik u Europskom parlamentu u Strasbourgu, Daniel Cohn-Bendit je 16.listopada 2001. na francusko-njemačkom Tv-kanalu “Arte” izjavio: “Komunizam predstavlja veće zlo od njemačkog fašizma”.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *