DANIJEL CVJETIĆANIN Džeronimo među Srbima

Ponekad se zapitam da li (i koliko) tranzicija u centralnoj i istočnoj Evropi liči na osvajanje zapada u Sjedinjenim državama? Setićemo se da je kapital, tada nošen entuzijazmom pionira sa Istočne obale, jurnuo na zapad, istrebljujući, bez milosti, Indijance i njihovu tradiciju. Na taj način, SAD je zadobio „slavu“ imperije zasnovane na genocidu (dotadašnja carstva – makedonsko, mongolsko, rimsko, pa čak i britansko – ne mogu da se „pohvale“ ovakvim rezultatom).

PRODOR NA ISTOK

Ne baš po istom modelu, mada analogija nije zanemarljiva, krajem dvadesetog veka, zapadnjački kapital je, opijen porazom socijalizma u ekonomskoj utakmici, krenuo u svoj pohod na istok, uveren u „nespornu“ istinu da svetski privredni resursi moraju u potpunosti biti pod njegovom kontrolom. Kapital je (u ovom slučaju) nošen entuzijazmom krupnih investitora, njihovih eksperata i konsultanata.
Uspeh u prodoru bio je munjevit, profiti zaprepašćujući, a ubrzo se pokazalo šta su pravi ciljevi nove ekspanzije. To su shvatili i kritičari u SAD-u (npr. Štiglic i Krugman), ali i neki analitičari iz nama susednih zemalja, koji su (još 2003.) pisali: „Relativno brzo doći će do završetka rasprodaje, a tada dolazi treće faza scenarija – posvemašnje ekonomsko i socijalno propadanje. I tu je scenario relativno dobro postavljen jer dolazi do konfrontacije stanovništva s, uvjetno rečeno, praznim prostorom. Svi su krivi za sve, svatko je protiv svatkoga, ali se nitko ne bori jer nitko ništa nema.“ (Nikolovska i Sundać: „Scenarij za ekonomski slom zemalja u tranziciji“).
Moderni gospodari sveta pokušali su da neprijatnu istinu priguše u moru „sjajnih“, najčešće imaginarnih, privrednih rezultata čas ove, čas one zemlje u tranziciji („prilagođavanje“ statističke metodologije u tome je mnogo pomagalo). Stanovništvo u većini zemalja sa uspehom je ubeđivano da bogatstvo i šarenilo u izboru (uvezenih) roba predstavlja dovoljnu nadoknadu za gubitak mogućnosti privređivanja i zapošljavanja, kao i za izgubljene pogodnosti u oblasti socijalne zaštite, zdravstva i obrazovanja. Stvarale su se do tada neviđene socijalne razlike, ali su one prikazivane kao osnovni motor novog poretka, a javnost je ovo objašnjenje iskreno prihvatala. Izgleda da se svako nadao da će mu snalažljivost i okretnost omogućiti da se ugura u promile bogatih i povlašćenih.

BEĆARSKA EKONOMIJA
Svetska kriza je pokazala pravu sliku ekonomskog položaja zemalja u tranziciji, mada je, suprotno nekim očekivanjima, izvesno da ona neće zaustaviti (a možda ni usporiti) trijumfalni pohod finansijskog kapitala. Model „razvoja“ na bazi zaduživanja, potrošnje i prodaje nacionalnih resursa (koji je sledila i Srbija) doveo je mnoge tranzicione privrede u težak položaj niske konkurentnosti i visoke, gotovo narkomanske, zavisnosti od priliva kredita iz inostranstva. Svako dodatno ekonomsko i političko potčinjavanje i ponižavanje zemalja u ovakvom položaju – prirodno je i lako predvidivo.
Moj kolega, Jovan Dušanić, voli da koristi termin „bećarska ekonomija“ za privredu koja primenjuju model „razvoja“: Zaduži se – prodaj – potroši. Ja nerado koristim ovu njegovu sintagmu, zato što reč „bećar“ u srpskom javnom mnjenju često izaziva simpatije. Istina je da su bećari lakomisleni, skloni rasipništvu, olakom zaduživanju i nemaru prema imovini, ali ih, nema sumnje, krasi dobro raspoloženje, a (nekad) i iskrena ljubav prema domovini (setićemo se hajduk–Veljka i njegovih bećara). To, siguran sam, nije svojstveno našoj zabrinutoj (nad Srbijom zgađenoj) evroatlantskoj eliti, uvek spremnoj da žrtvuje državne i nacionalne interese zarad ličnog šićara.

ŠTA DA SE RADI
U ovom trenutku, javno mnjenje postavlja pitanje: šta da se radi? Svi osećaju potrebu ne samo za objašnjenjima, nego i za političkim (i ekonomskim) delovanjem, ali se istovremeno svako pita – šta i kako? Političke stranke (gotovo bez izuzetka) izneverile su poverenje javnosti. Teško je priznati, ali nema zastave ispod koje bi se svrstala poštena, civilizovana i rodoljubiva Srbija. Skoro svi su razumeli da je gola sila (medijska i oružana) najubedljiviji argument, a ona je u rukama protivnika slobode. Teško da je iko spreman na herojska dela. Slike surovog obračuna NATO snaga sa protivnicima, prizori zverskog (i masovnog) ubijanja Vijetnamaca, Iračana, Avganistanaca,Čileanaca, ili uspomene na nedavno bombardovanje Srbije – sve to ukazuje da se do izgubljene slobode (pa i ekonomske) ne može doći bez velikih žrtava i odricanja. Ko je na to spreman? I sa kakvim izgledima?
Da li je mudrije trpeti dokle god je situacija koliko-toliko podnošljiva (na ovo evroatlanci najviše računaju)? Predati se i čekati. Kao indijanski poglavica Džeronimo, koji je verovao američkim plavim mundirima i predao im se (sa svojim saplemenicima) na milost i nemilost? Njegovu istoriju opisuje nekoliko holivudskih filmova. Zanimljivi su. Ali iz njegove sudbine može se naučiti da i u slučaju kada se ništa ne preduzima, nešto mora da se dogodi. Pokušajte sami da zamislite šta.

Један коментар

  1. Avatar

    Sta da se radi..? pa da se vec jednom sprovede ukaz !
    —————————————————-
    *Na današnji dan 1837.godine , srpski knjaz Miloš Obrenović ukinuo je kuluk
    – besplatan rad seljaka koji su koristili seoski kmetovi, nahijske
    starešine i sveštenstvo. U tome se preterivalo, što je bilo povod za
    odmetanje seljaka u hajduke. Kuluk je više puta zabranjivan, ali su
    ukazom Knjaza Miloša ukinuti svi njegovi vidovi, osim kuluka za
    održavanje puteva i mostova.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *