Australijski hirurg ubijao za OVK

Piše Uglješa Mrdić

Dr Krejg Jurišević je 1999. godine otišao u Albaniju da pomogne žrtvama progona s Kosova, da bi završio ubijajući Srbe zajedno sa saborcima iz tzv. Oslobodilačke vojske Kosova

Australijanac dr Krejg Jurišević otišao je krajem devedesetih na balkansko ratište da pruži medicinsku pomoć, a onda uzeo pušku i završio pomažući Albancima u oružanom sukobu protiv Srba. Pojava dr Krejga Juriševića, hirurga iz Adelejda, koji je priznao da je ubijao za vreme boravka na Kosmetu i u Albaniji, izazvala je burne reakcije u srpskoj zajednici Australije. U srpskoj javnosti jedini medij koji se bavio slučajem Krejga Juriševića su frankfurtske „Vesti“.
Jurišević je predstavio svoju knjigu „Krv na mojim rukama“ u kojoj je opisao svoj angažman u OVK tokom rata na Kosmetu od pre 10 godina. Jurišević je u okviru međunarodne medicinske grupe, koja je trebalo da pomaže izbeglicama s Kosmeta, otišao u Tiranu, 27. aprila 1999. godine, a zatim i u Kukeš. Prema sopstvenom priznanju, o čemu su „Vesti“ opširno pisale, ubrzo je skinuo beli mantil i prebacio se na planinu Paštrik, na samoj granici Albanije i Kosova, gde je napravio bolnicu, operisao ranjene, išao u patrole, ubijao pripadnike srpskih snaga, ali se bavio i obaveštajnim poslovima.

OD HUMANITARCA DO TERORISTE
Jedna grupa Srba iskoristila je promociju knjige doktora Juriševića „Krv na mojim rukama“ održanu prošle nedelje u Melburnu, da mu postavi nekoliko pitanja koja su se odnosila na duboke etičke, ali i pravne dileme koje njegov slučaj otvara. Nakon nekoliko pitanja te vrste organizator je prekinuo razgovor autora i publike.
Jedan od prisutnih na promociji bio je pravnik Janko Nikolić, stanovnik Sarajeva za vreme rata i mladić kome su tamo pobijeni neki od najbližih članova porodice. Podsetimo, on je svog bivšeg profesora Međunarodnog prava Tima Mekkormaka pitao da li bi odobrio oružanu pobunu neke etničke zajednice u Viktoriji, čak i kad bi imala dokaze da je ugrožena i ugnjetavana.
„Da li bi profesor čestitao na sjajno obavljenom zadatku i herojstvu i na promociji knjige borcu Hamasa iz Australije, kao što je učinio Juriševiću koji je bio u terorističkoj organizaciji na Kosovu. Govorim u ime humanosti, znam šta znače ratni zločini, živeo sam pod bombama i gelerima u Sarajevu, upućenim i sa srpske i sa muslimanske strane. U ime srpskih i albanskih porodica poručujem: „Dosta sa ovom nepravdom“, rekao je Nikolić.
Ovde je pokušaj da se separatisti opravdaju kroz Juriševićevu priču, jednako kao i on sam, doktor koji se bez „ikakvih informacija“ zadesio među teroristima. Ana Vujanić smatra da je postavljanje pitanja prekinuto jer su bila neugodna.
„Nažalost, predstavnici srpske zajednice nisu mogli da postave sva pitanja. Organizator je shvatio da nas ima mnogo i da će biti pitanja nezgodnih po njih. Posle naših pitanja, primetila sam da se promenila atmosfera među njima trojicom koji su vodili predstavljanje knjige (prof. Mekkormak, penzionisani general-major Džim Molan i autor).
Mirjana Bradić rekla je da je nameravala da pita Juriševića da li zna da je NATO bombardovao Srbe bez Rezolucije UN? „Kako on može da odlučuje da li je nešto po konvencijama UN kad je sam prekršio Hipokratovu zakletvu. Organizatorka je pokušavala na svaki način da skrati vreme za pitanja i izbegne ona koja su neugodna za njihovog gosta.

KRŠENJA LJUDSKIH PRAVA
„Bolnicama na severu Albanije upravljala je mafija, Albanci ni svojim izbeglicama nisu pomagali ako nisu imali novca, ubijali su ih i bacali im tela u kontejnere, pa me ne iznenađuje da je bilo krijumčarenja organa Srba.
Savest mi je čista za sve što sam radio na Kosovu i u Albaniji. Večeras sam saznao da se za moju knjigu zainteresovalo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije i iskreno sam iznenađen. Sačekaću i videću šta će se desiti. Da je bilo nekih kršenja ljudskih prava sa moje strane, ne bi mi dozvolili da danas radim u australijskoj vojsci, jer je obaveštajno-informativna agencija ASIO do detalja proveravala sve što sam radio“, rekao je Jurišević iz Adelejda posle promocije svoje knjige „Krv na mojim rukama“.
O ovim podacima oglasilo se i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije.
Zamenik tužioca za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić ne vidi ništa neobično u nameri ovog tužilaštva da se ispitaju navodi iz knjige „Krv na mojim rukama“.

Započeo je kao vojni hirurg u kampu OVK da bi kasnije počeo da obučava svoje mlade, mahom neiskusne, regrute pre nego što je i sam postao borac

„Istraga oko trgovine organima Srba i Albanaca u Albaniji za nas još nije završena i otuda ne vidim ništa čudno što ćemo se pozabaviti i knjigom ovog Australijanca. Da se ne bismo oslanjali na novinske natpise nabavićemo tu knjigu i videti da li u njoj ima nešto zanimljivo za našu istragu“, poručio je Vekarić. Prema njegovim rečima, javnost u Srbiji će uskoro biti detaljno obaveštena o svemu što je ovo tužilaštvo do sada prikupilo u ovoj istrazi.
„Priznanje Juriševića o dešavanjima u nekim bolnicama na severu Albanije je jako zanimljivo za našu istragu, posebno što smo i sami došli do sličnih saznanja. Od kada smo specijalnom izvestiocu Saveta Evrope Diku Martiju dostavili rezultate naše istrage, otkrili smo još neke, krajnje šokantne detalje koje ćemo uskoro obelodaniti“, navodi Vekarić.
Tužilaštvo je zadovoljno činjenicom što je Euleks započeo istragu o logorima OVK u Albaniji. O najavi srpskog Tužilaštva da će ispitati njegovu ulogu u dešavanjima na Kosmetu i Albaniji Jurišević je rekao da je „samo pomagao žrtvama“.
Posle Adelejda i Sidneja, Jurišević je predstavio u utorak svoju knjigu u čitaonici Nacionalne biblioteke Viktorije u Melburnu. U knjizi koja će poslužiti i za pisanje filmskog scenarija, Jurišević je priznao da se borio na strani OVK i da je operisao na severu Albanije.
U izjavi za „Vesti“ on negira umešanost, kao i da je imao bilo kakvih saznanja da su za vreme njegovog boravka u Albaniji krijumčareni ograni kidnapovanih Srba i nealbanskog življa.
„Tek nedavno, ovde u Australiji, čuo sam priče o Žutoj kući i krijumčarenju ljudskih organa i da se time bavi Haški tribunal. U Kukešu, severno od Tirane, otkrio sam da lokalnom bolnicom u kojoj sam radio, upravlja korumpirani doktor, a da je lokalna mafija preprodavala sanitetski materijal i naplaćivala lečenje ranjenicima i izbeglicama“, rekao je Jurišević, koji je po dolasku u Albaniju radio sa humanitarnim organizacijama, da bi uskoro beli mantil zamenio vojnom uniformom.
„Bili smo smešteni u Kukešu, gde smo se brinuli o oko 150.000 izbeglica. Moja uloga je bila da radim kao koordinator izbegličkih kampova. U izbegličkom kampu Ujedinjenih Emirata i italijanskom kampu imali smo dve hirurške bolnice, dok je bolnicom u Kukešu upravljalo Ministarstvo zdravlja Albanije. Zemlju je vodila neorganizovana vlada na koju je veliki uticaj imao kriminal. Banditi su kontrolisali lokalne puteve“, naveo je Jurišević.

O RAME OKAČIO „KALAŠNJIKOV“
Autor knjige, za razliku od ranijih intervjua u australijskoj štampi, na prezentaciji u Melburnu pokušao je da izbegne detalje o njegovoj umešanosti u oružani konflikt, kada je o rame okačio „kalašnjikov“.
„U Hlešanu sam se priključio kampu OVK, u koji su dolazili mladi Albanci iz Kanade, Amerike, Švajcarske. Zbog svog slovenačkog porekla trebalo bi da budem na strani Srba. Znam da je bilo žrtava i zločina protiv kosovskih Srba, i pre i posle kosovskog konflikta. Međutim, kada sam bio tamo 1999. godine, žrtve su podržavale sve međunarodne humanitarne organizacije koje su bile na granici i NATO. Viđao sam kosovske izbeglice kako beže preko granice. Da bih pomogao njima, morao sam da prelazim srpske granice, nosim oružje i sukobim sa ljudima koji su bili tamo. Znam da postupci OVK nisu bili bezgrešni. Zvali su ih terorističkom organizacijom, ali to nije na meni da kažem“, rekao je Jurišević.
Inače, na Kosovu i Metohiji i u Albaniji tokom 1998. i 1999. godine prošlo je više stotina stranih državljana. Oni se mogu uslovno podeliti na dve kategorije. Jedno su bili plaćenici pristigli iz Nemačke, Skandinavije i Hrvatske, a drugi – klasični fundamentalisti i pripadnici Al Kaide.
Interesantno je da su čelnici Unmika ranije u više navrata demantovali da su se bavili navodima srpskog Tužilaštva za ratne zločine o trgovini organima u Albaniji. U jednom od izveštaja ove organizacije se navodi i istraga o ubistvima i kidnapovanju Srba i njihovom prebacivanju u Albaniju u periodu jul-avgust 1999. godine. U tom izveštaju se navodi da su Srbi transportovani do severa i centra Albanije, u Tropoju i Kukeš, a zatim prebacivani u improvizovane bolnice u blizini Tirane gde su im uzimani organi kasnije prodavani u Tursku. U većini zemalja Bliskog istoka su organizovani centri za regrutaciju, a ti fundamentalisti su imali svoj kamp kod Junika na samoj granici sa Albanijom i isticali su se po surovosti. Međutim, posle svirepog ubistva tadašnjeg ministra odbrane Albanije Ahmeta Krasnićija u Tirani, po nalogu SAD broj pripadnika Al Kaide je značajno smanjen.
Zapanjujuće je da su istražitelji Unmika došli i do podataka da su na teritoriju Albanije prebacivani i ubijeni Srbi, ali nisu naveli razloge zbog čega je to činjeno. Prema njihovim saznanjima, za ubistva, kidnapovanja i nelegalnu trgovinu organima osumnjičeni su Ramuš i njegov brat Daut Haradinaj, Džavid Elšani, Daut Laša, Alija Ljujaj, Islam Kastrati i Šiguri Kueljaj.
Da li, zbog subjektivnog osećanja za pravdu, može da ubija ljude jedan doktor koji se Hipokratovom zakletvom obavezao da će „od samog začetka, apsolutno poštovati ljudski život“. Ovo nije samo etička, odnosno moralna dilema, već i ozbiljno pravno i zakonsko pitanje koje otvara slučaj dr Krejga Juriševića, koji je 1999. otišao u Albaniju da pomogne žrtvama progona s Kosova, da bi završio ubijajući Srbe.
„Australijen“ nastavlja s praćenjem ove teme, objavljujući razgovor s dr Juriševićem koji ne krije vlastite sumnje.
„Čitajući njegove memoare, stičete spoznaju o čoveku kome je moralni i etički kompas poremećen besom i zgražanjem zbog srpske brutalnosti. Doktor koji ubija krši svako kulturološko očekivanje koje imamo i cenimo kod ljudi koji se bave medicinskom profesijom“, piše uz ostalo „Australijen“.
Nakon duže borbe sa savešću, Jurišević je napustio svoju nepristrasnu ulogu i uputio se u Helšan. Razmišljao je na ovaj način: njegov razlog što je na Kosovu jeste da pomogne žrtvama rata, da li je važno da li su to izbeglice u Kukešu ili vojnici OVK ranjeni na frontu?
Započeo je kao vojni hirurg u kampu OVK i, u neobičnom preokretu, počeo da obučava svoje mlade, mahom neiskusne, regrute pre nego što je i sam postao borac. Nije formalno pripadao Atlantskom bataljonu OVK, ali je bio njegov član. Organizovao je bolnicu u pećini blizu vrha Paštrika, operisao ranjene u borbi, išao u patrole i u bici ubijao pripadnike srpskih snaga. Pri kraju, iznuren i ‘napola lud’, dolazio je do obaveštajnih podataka od pripadnika srpskih snaga koje je zatim prenosio američkim specijalcima.
Ove informacije značile su početak bombardovanja koje je vodio NATO i u kojem je, kao što je kasnije saznao, poginulo više od 400 Srba u tom predelu Kosmeta, navodi „Australijen“ i nastavlja:
Jurišević je za sedam nedelja 2008. godine napisao memoare. Ideju za knjigu dao mu je lekar specijalnih jedinica australijske vojske, impresioniran onim što je čuo o njegovom kosovskom iskustvu. O vlastitom ubistvu svog prvog srpskog vojnika, Jurišević kaže da je bilo u samoodbrani. Jurišević priznaje da je njegova najveća etička bitka na Kosovu bila suprotnost između pojmova biti lekar ili ubica. Tako je došao do eufemizma o ‘preventivnoj medicini’: obučavajući mlade regrute, razmišljao je, on će smanjiti broj žrtava u budućnosti.

____________________

Ko je Krejg Jurišević?

Rođen 1965. u Adelejdu od oca Australijanca i majke imigranta iz Slovenije, čitao je priče o svom dedi Francu i njegovom heroizmu pri pomaganju partizanima kod Trsta. Veoma je cenio hrabrost i akcije svog dede i kaže da bi, da je ostao u Australiji i pasivno posmatrao kosovsko previranje bilo izdaja te uspomene. Od uticaja je, takođe, bio i užas koji je osećao kad je gledao kako se uništava njegova domovina. Sa oduševljenjem se sećao posete Jugoslaviji kad je bio dete, pre nego što je zahvaćena ratom. Ljutnju je pojačala i spora reakcija Zapada na masakr, većinom muslimanske populacije u balkanskom ratu.
Jurišević je na Fejsbuku objavio detalje o svojoj knjizi. Njegovi saborci su postavili komentare i niz fotografija iz vremena koje je provodio s puškom u ruci. „Vrlo dobra priča o našem ratu na Kosovu…. nadam se biće uskoro i film, dobar posao urađen Krejg“ (Ekrem S. Fejzulahu)
„Čestitke na objavljivanju knjige. Ima li planova za albanski prevod. Pozdrav, prijatelju“ (Adhurim Murtezai)
“Mnogo emocija… posle deset godina imam priliku da vidim sebe iz ratnog vremena, hvala Krejg“ ( Naim Fanaj)

3 коментара

  1. Avatar

    Moze svasta da bude ovom majka nije sigurno slovenka pogledajte ovaj pogled to se lako da ustanoviti da on nije slovenac i da u njega ne tece slovenska krv.

  2. Avatar

    Кад прочитам један број “Печата” као да гледам неки филм страве и ужаса. Овде могу да прочитам неке ствари које би требале да иду сваког дана на свим српским телевизијама и у свим новинама. Па овај човек би ми годину дана излазио на РТСу, да га сви добро запамтимо. Још су га запослили у војску, сигурно ће опет у неке мировне фашистичке мисије као што су Крајина и Косово. Мислим, наша стварност јесте страва и ужас, али кад гледате РТС и ПИНК (сад ће се многи успротивити како то да се неко дрзнуо да упореди ове две куће) тога нигде нема. Па, рећи ће многи, телевизија треба да нас забави и орасположи. Не, телевизија треба да нас информише, а не да нас забавља и заглупљује лажима и преварама. И ником ништа, човек признао да је убијао Србе, уз то је још и лекар; ако их је убијао можда им је за њихово добро извадио по неки орган. Тачи и Харадинај су их убијали, ти поштени хуманитарци и доктори су их комадали а за све су то криви разни Милошевићи, Шешељи, Немањићи, Обреновићи и остала српска банда. У окружењу све сами фашисти, усташе и терористи. А ја одслужио цивилну војску. Пре неколико година, избациле ме демократе са универзитета, узеле ми индекс из руку а хтеле да ми дају пушку, и ја одбио (ко не би одбио). Али овог лета ћу научити да пуцам. Упс, можда ће ме због овога позвати у Хаг, да ми суде што ширим националну мржњу. Али, не ширим ја националну мржњу већ се спремам за борбу против фашиста и терориста? Али зато је ту чика министар који ће да ме пошаље да се борим против неких других терориста у Авганистан, и да станем на страну оних који су помагали овим домаћим фашистима и терористима да цепају моју земљу, па да сад заједно са онима који јуришају на мој кућни праг, ја јуришам на неки други.

  3. Avatar

    И ове слике говоре какава је то била војска. Са дречавим детаљима, јарким грбовима на капама,……ма да им није било НАто силе и других белосветских помагача, сада би лепо живели,…овако и данас беже са Косова и Меотхије, терористи владају, мафија газдује,..хаос. И све више доллазе у централну Србију да се лече, …нема тамо ни Н од независности. Немају они перспективе без Србије, вратиће се шиптари из Македоније и Албаније у своје домове,терористи у апсане, а ових пар стотина хиљада шиптара ће нормално живети у јединственој Србији, кад-тад.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *