ALEIDA GEVARA Istina o Čeu i kubanskoj revoluciji

Razgovarala Mara Knežević Kern

Sa ćerkom čuvenog svetskog revolucionara Ernesta Če Gevare, Aleidom Gevarom Marč, susreli smo se u Sofiji, na skupu podrške Kubi i petorici kubanskih građana, zatočenih u američkim zatvorima, pokrenute da bi se javno mnjenje u Evropi upoznalo sa eklatantnim primerom kršenja ljudskih prava u SAD. Da podsetimo, oni su uhapšeni u septembru 1998. u Majamiju, pod optužbom da su radili „protiv sigurnosti Amerike“. Čitav tok suđenja nedvosmisleno ukazuje na to da je u pitanju politički proces, o čemu svedoče i drakonske kazne kakve su presedan u američkom  pravosuđu. Naravno, bila je to i retka prilika da sa Čeovom ćerkom porazgovaramo i o nedavno otkrivenim filozofskim tekstovima ovog velikog revolucionara, o do sada neotkrivenim pojedinostima iz njegovog života, ali da i iz prve ruke saznamo ponešto o aktuelnoj situaciji na Kubi i novim socijalističkim tendencijama u Latinskoj Americi.

Kako Kuba uspeva da formira ličnosti kao što su vaši heroji iz Majamija?
Nama je to prioritet: stvoriti generaciju koja će razumeti naše osnovne moralne postulate: solidarnost, ujedinjenje i međusobno poštovanje. Pioniri u školi imaju slogan: „Pioniri za komunizam! Bićemo kao Če“. To je prirodno, svaki narod ima svoje heroje koji su svojim životom dokazali ne samo ljubav prema svom narodu, već ljubav prema čovečanstvu. Tome ih uči i poezija Hoze Martija koja je utkana u temelje našeg obrazovanja… Jednog dana školski drug je upitao moju ćerku nešto u vezi sa Čeovim dnevnikom, a ona se postidela zato što ga nije pročitala. Od tada je postala najpredaniji čitalac Čeove pismene zaostavštine. Nisam joj ja to nametnula, nametnuo joj je to život na Kubi.

Na srpski jezik je prevedeno nekoliko knjiga o Čeu i Fidelu, ali ne i Čeovi filozofski tekstovi.
Malo se zna o tome da je Če u svojoj 17. godini počeo da piše „Filozofski rečnik“. Šest svezaka je nestalo u Boliviji, a do sada je objavljeno 15 knjiga. Čeova proza je ironična i duhovita, to se vidi iz njegovih pisama, a citiraću jedno karakteristično za njegov stil. Poznati kubanski psihijatar i Čeov prijatelj objavio je stručnu knjigu u 6.000 primeraka i poslao je Čeu da čuje njegovo mišljenje. Če mu je odgovorio: „Pisanje odlično, tiraž katasrofa!“ Če je bio protiv megalomanskih projekata, i odmah mu je palo u oči da na Kubi nema 6.000 čitalaca zainteresovanih za tu temu… Pisao je i poeziju, ali po meni lošu, pa porodica nije želela da se to objavi.

U vezi  sa Čeovim odlaskom sa Kube, nakon pobede Revolucije, kolaju kontroverzni, možda čak i zlonamerni komentari. Razjasnite nam taj detalj iz njegove biografije.
Če nije otišao sa Kube u egzil, on je otišao u tu misiju po sopstvenoj volji. Fidel nije želeo da otac ode, ali ga nije sprečio u skladu sa njihovim dogovorom iz mladosti. Kad su se upoznali u Meksiku, Fidel i Če su se dogovorili da će nakon pobede Revolucije – ukoliko preživi – Če imati potpunu slobodu da sledi svoj revolucionarni put u Latinskoj Americi… Sticajem okolnosti, otac je otišao u Afriku, u Kongo, ali je došlo vreme kad su Afrikanci odlučili da im nisu potrebni Kubanci… Fidel je tada pokušao da ubedi Čea da se vrati na Kubu, ali ovaj nije želeo da razočara Kubance koji su s nadom gledali u oslobođenje Afrike. Želeo je da ide dalje… Ali trebalo je organizovati nastavak borbe u Latinskoj Americi, pa mu je Fidel predložio da se vrati na Kubu inkognito, obavi pripreme i nastavi svoj revolucionarni put. Taj istorijski detalj se zloupotrebljava na međunarodnom planu kako bi se kompromitovali odnosi te dve ličnosti.

Organizacija ICAP veoma je aktivna u borbi protiv američke propagande. Zahvaljujući njoj, ljudi iz celog sveta imaju mogućnost da se sretnu i povežu u borbi protiv egoizma velikih sila.
Želim da naglasim da je ovo naša najozbiljnija bitka od pobede Revolucije – to je borba protiv kontrarevolucije. U globalnom svetu ogromna je moć reči, laži se ponavljaju a mi želimo da ljudi shvate da će ih oni koji lažu o Kubi lagati i o svemu ostalom što se tiče njihovih života. Jedna od njihovih laži jeste laž o životu na Kubi. Zbog toga Amerikanci ne dozvoljavaju svom narodu da odlazi na Kubu – da se ta laž ne bi raskrinkala… Pogledajte filmove Majkla Mura – njega niko sa Kube nije platio da svojim filmovima otkriva istinu o američkom kapitalizmu. Iza njihovih surovih postupaka prema porodicama kubanskih zatočenika, kojima uskraćuju osnovna ljudska prava, kršeći sopstvene zakone, stoji veliki strah i nemoć pred jednom malom nesalomljivom Kubom. Kao što su se uplašili i male nesalomljive Srbije koju su pokušali bombama da ućutkaju. Pogledajte samo koliko se najmoćnija nacija na svetu plaši kubanskih žena: suprugama zatočenih kubanskih heroja već godinama ne dozvoljavaju da posete svoje muževe u zatvoru, obrazlažući to kršenje ljudskih prava „brigom za bezbednost zemlje“. Ponosim se što pripadam naciji čijih se žena toliko plaši najmoćnija sila sveta.

Svaki razgovor sa vama završava se pitanjima o Čeu. Posle toliko knjiga i svedočanstava, teško je postaviti originalno pitanje, ali uvek postoji neka sitnica koja nije zabeležena.
Razumljivo je interesovanje za mog oca i uvek rado pričam o tome, iako su moja faktografska sećanja maglovita, iako ispunjena velikim energetskim nabojem. Dominantno osećanje je ljubav. Moj otac je u svemu bio žestok, pa su takvi bili i izlivi njegove ljubavi prema meni. Toliko nas je bio željan, da je nakon povratka imao običaj da priđe mom krevetu i poljubi me, posle čega bih se uvek probudila. Sada to isto ja radim svojim kćerkama. Taj impuls ljubavi koji smo dobili u porodici moj brat i ja prenosimo na našu decu. Otac je imao malo vremena za privatni život, zbog čega je svaki trenutak u kući koristio da nam se posveti… Moj otac je, de fakto, bio prvi ambasador kubanske revolucije, pa je s nama uspostavljao kontakt putem razglednica i priča. Imamo u porodičnoj arhivi audio snimak na kom on priča priču mom bratu Kamilu… Kao tipičan Argentinac, otac se izražavao veoma slobodno, koristeći reči koje baš i nisu za dečje uši. Mama se veoma ljutila zbog toga i neprestano ga upozoravala na posledice, koje su i usledile: brat je počeo da se izražava rečima iz tatinog rečnika. I tako je otac pokušao da reši problem smislivši priču za Kamila, rekao mu je da ima jednog prijatelja koji mu je rekao da njegov sin u školi govori ružne reči i da će – ako tako nastavi – taj prijatelj ugristi njegovog tatu za nogu. Za mene je izmislio jednu pesmu i pevao je iako uopšte nije imao sluha. Ostalo sam slušala od majke, koja ga je mnogo volela, a moja deca o njemu uče i u školi.

Ima li nade da se Južna Amerika ujedini?
Južna Amerika već dugo ključa, Hugo Čaves – „ludi predsednik“, Indijanac, Kastra smatra svojim ocem i puno radi za Kubu. Ali Kolumbija, Venecuela, Honduras imaju velike probleme u vezi sa informisanjem. Prijatelji u Evropi brinu šta će biti posle Kastra. Kastro je važan, ali naš narod je informisan, on poznaje svoju istoriju i zna da opstanak Revolucije ne zavisi od jednog čoveka.

Kako se svetska kriza odražava na vašem kontinentu?
Ekonomski poraz sistema koji promovišu najmoćnije sile sveta treba iskoristiti da se čovečanstvu ponude neke nove alternative… Ne bune se samo narodi, buni se čitava planeta. Svi ti zemljotresi, poplave, uragani, upozoravaju da svi moramo da se okrenemo očuvanju naše zajedničke kuće, planete Zemlje, i da umesto profita počnemo da izgovaramo reč solidarnost. Uzmite jednu Švajcarsku, bogatu, naprednu zemlju, koja sebi dozvoljava da strancima proda sopstvene izvore mineralne vode. Može li se niže pasti?

Može li čovečanstvo da ostvari san o boljem životu za sve, bez pobede socijalizma?
Može! Mi ne treba da trošimo mobile casino svoje snage u borbi protiv kapitalizma, neka svaki narod bira sistem u kom želi da živi, kao što se mi borimo da očuvamo sistem koji smo izabrali. Naša borba ima krajnji cilj da stvorimo novog, boljeg čoveka. Takav čovek će u svakom sistemu želeti da ostvari pravedno društvo… Navešću vam zanimljiv primer Katara. To je emirat, ali njihov emir svesrdno podržava Kubu. Kada sam ga pitala kako to da oni kao kapitalistička zemlja podržavaju socijalističku Kubu, on mi je odgovorio: „Vi ne treba na mene da gledate kao na kapitalistu, već kao na prijatelja“… Znate li šta je Katar uradio kada su Amerikanci počeli da maltretiraju njihove studente posle 11. septembra? Emir je povukao sve studente u zemlju, „kupio“ vrhunske profesore i obezbedio im najbolje obrazovanje u sopstvenoj zemlji. Ko je tu izgubio?

Grčka kriza je prodrmala evropski kontinent, da li će Evropa nešto naučiti od Grka?
U Grčkoj je rođena demokratija, možda je zbog toga grčki narod osvešćeniji od ostalog dela Evrope, koja je uostalom najodgovornija za njihove ekonomske probleme… Mnogi u Evropi još ne shvataju koliko ona duguje narodima širom sveta. Bila sam u Portugalu i gostovala u njihovoj prelepoj biblioteci, čiji je enterijer sav bio u skupocenom drvetu sa duborezima i luksuznim detaljima. Studenti su me sasvim dobronamerno pitali da li na Kubi ima tako lepih građevina. Ja sam te mlade ljude pitala da li znaju da je to drvo iz Amazonije, da su ga vekovima otimali od naroda koji tamo žive i da je možda došlo vreme da počnu da vraćaju dugove.

Nesvrstani su nekada bili pokretačka sila Trećeg sveta, a francuski predsednik izjavljuje da Afrika još nije ušla u istoriju. Ima li ta arogancija pokriće?
Pokret nesvrstanih stvoren je na postulatima solidarnosti  i međusobnog poštovanja, što mu  daje moralni kredibilitet, a zemlje članice ovog Pokreta na putu su da postanu značajna politička i ekonomska sila. Oni koji to ne uviđaju lažu i sebe i sopstveni narod koji nije shvatio da Evropa samo troši energiju, koju  zemlje Trećeg sveta proizvode i poseduju. Evropa zavisi od Trećeg sveta i samo je pitanje vremena kad će tu činjenicu njihovi  političari početi da respektuju… Sa mnogim afričkim zemljama imamo izvanredne odnose, a na našem kontinentu intenzivno sarađujemo sa  Venecuelom, Nikaragvom, Ekvadorom, Bolivijom, Haitijem.

Iako opterećena velikim ekonomskim problemima, vaša zemlja nesebično pomaže drugima. Recite nam nešto o najnovijim programima organizacije ALBA.
Mi smatramo da je najvažnije podići nivo obrazovanja naroda Latinske Amerike. U Venecueli smo započeli značajan program „Io si puedo“ – „Ja to mogu“. Počeli smo da opismenjavamo stanovništvo na autohtonim jezicima, kako bi sačuvali sopstvenu kulturu i običaje. U organizaciji ALBA imamo veliki broj lokalnih učitelja, koji odlaze u zabačene krajeve podučavajući na jezicima kičeja, kečeja, kreol, guarani, apmara, guano… Takođe radimo na podizanju nivoa medicinskih usluga. U Latinskoj Americi ima puno bolesnika sa kataraktom. „Operacija čudo“ je nastala iz potrebe da najsiromašnijim slojevima omogućimo operaciju oka. Do sada smo obavili četiri miliona operacija, a ima još posla s obzirom na to da ima 10 miliona bolesnih. Naše klinike imaju najbolju opremu i najstručniji kadar ali, na žalost, nismo u svim zemljama dobrodošli. Lekari nas ponekad doživljavaju kao konkurenciju, ne zato što siromašne operišemo besplatno, već zato što bogatima naplaćujemo po nižim cenama, kako bismo sa tim sredstvima otvarali nove bolnice. U slučaju Argentine, koja je zabranila rad stranim lekarima, preusmerili smo pomoć na obuku argentinskih lekara, kako bi mogli da pomažu siromašnim bolesnicima u svojoj zemlji. Najnoviji projekat u Venecueli, Boliviji i Nikaragvi treba da olakša život invalida. Vlade ekonomski podržavaju te naše projekte, tako da smo u mnogim mestima obezbedili dolazak lekara kod bolesnika. Nezamislivi su uslovi u kojima ti ljudi žive, a samo je pitanje političke volje da se ti problemi reše… Sa više od 1.200 kubanskih lekara, Kuba postaje zemlja koja najviše pruža medicinsku pomoć narodu Haitija. Ne smemo da zaboravimo više od 50.000 kubanskih saradnika u 77 zemalja, 27.000 mladih iz zemalja Trećeg sveta koji studiraju i diplomiraju besplatno na Kubi, 4.700.000 osoba opismenjenih putem kubanskog metoda „Da, ja mogu“, 1.600.000 osoba besplatno operisanog vida i 12 miliona dece vakcinisane u siromašnim zemljama.

Koji su vam trenutni prioriteti, mislim na Kubu?

Trenutno radimo na tome da umesto jednog lekara na 190 porodica, obezbedimo dva lekara. Veliki problem su i cikloni, zbog kojih moramo da izgradimo kuće koje će biti izdržljive i bezbedne. Transport na Kubi je zbog sankcija u veoma lošem stanju, pa smo nedavno nabavili kineske autobuse. Evropska unija je pod pritiskom SAD-a nametnula sankcije Kubi, s takozvanom Rezolucijom Evropske unije, uprkos podršci koju evropski narodi daju vašoj zemlji.
Popuštajući pod pritiskom SAD-a Evropljani pokazuju svoju potčinjenost diktatu i interesima severnoameričke vlade, ponašajući se prema Kubi kao prema koloniji. Evropski parlament je 11. marta 2010. godine osudio Kubu, koristeći kao izgovor smrt jednog običnog zatvorenika, pretvorenog u „disidenta“, i jednim aktom mešanja tražio od Kube promenu političkog sistema. Istovremeno, EU okreće glavu pred desetinama egzekucija u SAD-u, ćuti  pred genocidom nad Palestincima od Izraela, pred aneksijom Sahare od Maroka, pred zajedničkim grobnicama od strane vlade Kolumbije, pred državnim udarom u Hondurasu i ubistvima, ćuti pred blokadom i aktovima terorizma Sjedinjenih američkih država prema Kubi. Dok evropski narodi plaćaju posledice kapitalističke krize, u Latinskoj Americi ALBA predstavlja humanu alternativu.

Ljude u Srbiji je zahvatila apatija, nisu više u stanju da brane ni sebe ni druge. U Sofiju je došla samo delegacija entuzijasta iz društva srpsko-kubanskog prijateljstva, ali se naši mediji i parlament uglavnom bave sami sobom. S divljenjem gledamo na entuzijazam s kojim branite prava zatočenih građana, i na energiju koja vam preostaje za pomoć drugima. Šta biste mogli da poručite srpskom narodu?
Razumem vas, i mi ponekad posustanemo. Moj otac je jednom prilikom rekao: „Svi smo mi ponekad umorni, ali ako se umorimo nećemo biti avangarda sveta“… Bila sam u Beogradu i zgrozila se nad ruševinama u srcu grada, koje su napravili NATO bombarderi. Njihov cilj su bili ljudi a ne „vojni ciljevi“, kako je tvrdila njihova propaganda. Ali to ne sme da vas demorališe, pogledajte oko sebe – niste sami, i ne dozvolite da vaša deca zaborave da ste se u dva rata borili protiv fašizma i pobedili… Bolje je umreti sa saznanjem da ćeš promeniti svet, nego umreti gladan. Treba samo sačekati  vođu – ne mora biti komunista, važno je da voli svoju zemlju… Oni nas ne poznaju, kad god nam je bilo mnogo teško oni bi pojačali pritisak i to bi nas ujedinilo i ojačalo. Tako je bilo i sa vama. Zašto biste se sad predali? Znate kako kažu Kubanci: „Iščupaj jednu dlaku iz vukovog krzna pa ćeš ga oslabiti, a ti postati jači.“