55. STERIJINO POZORJE: Kako je potonula savremena srpska drama

Piše Raško V. Jovanović

Tekstovi naših pisaca ponovo su se našli u manjini na negdašnjem festivalu domaće drame: od 19 prikazanih predstava bilo je samo devet izvođenja domaćih autora

Otkako se, posle nestanka Jugoslavije, potom i Republike Srbija-Crna Gora, a naročito poslednjih godina, pod lažnim izgovorom da nema dovoljno domaćih dramskih tekstova uporno sprovodi internacionalizacija, zapravo bitefizacija Sterijinog pozorja, negdašnjih jugoslovenskih pozorišnih igara, na ovom festivalu svedoci smo potonuća savremene srpske dramske produkcije, a o našoj klasici da i ne govorimo. Na tu pojavu već smo ukazali   nagoveštavajući ovogodišnju festivalsku sezonu („Pečat“ br. 107). Posle nedavno završenog 55. Sterijinog pozorja uverili smo se da je uvođenje predstava stranih dela izvođenih na našim pozorišnim scenama imalo za posledicu znatno smanjenje prostora namenjenog domaćoj drami na festivalu ustanovljenom da afirmiše, podstiče i podržava naše pisce. Naime, ako znamo da je prošle i ove godine, između dva Pozorja,  bilo trideset i tri prvih izvođenja dramskih tekstova od kojih su samo dva odabrana za ovogodišnji takmičarski program, onda se moramo upitati zašto nije opredeljen veći broj termina za  domaća dela, pogotovo što su u pitanju nova ostvarenja poznatih autora kao što su Stevan Koprivica, Goran Marković, Nebojša Romčević, Dušan Spasojević, Bratislav Petković, Željko Hubač, Igor Marojević, Đorđe Milosavljević i drugi? Svakako da bi se još i među delima nekih mlađih pisaca mogla iznaći ona koja mogu učestvovati u takmičarskom programu.

DRAMA NACIONALNA – JEZIK STRANI
Selekcija savremenih domaćih komada u takmičarskoj konkurenciji obuhvatila je ukupno sedam naslova i  bila je u znaku ponovnih izvođenja na Pozorju već prikazivanih (i nagrađivanih!) tekstova „Barbelo, o psima i djeci“ Biljane Srbljanović i „Brodić za lutke“ Milene Marković, koje su prikazali Dramsko kazalište „Gavela“ iz Zagreba i Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane, dok su od naših pozorišta izvodeći domaće drame u takmičarskom programu nastupili: Pozorište „Deže Kostolanji“ iz Subotice sa komadom „Sardinija“ Andraša Urbana,Novosadsko pozorište-Ujvideki Sinhaz sa predstavom „Pomorandžina kora“ Maje Pelević, Narodno pozorište iz Subotice sa dramom „Banović Strahinja“ Borislava Mihajlovića Mihiza, dok je beogradski Atelje 212 prikazao komad „Čekaonica“ Borisa Liješevića i Branka Dimitrijevića. Poseban kuriozitet ove selekcije domaće drame svakako je „Generalna proba samoubistva“ Dušana Kovačevića u izvođenju Istanbulskog gradskog pozorišta. Od sedam predstava koje su se našle u takmičarskom programu nacionalne drame samo su dve  („Banović Strahinja“ i „Čekaonica“) bile na srpskom jeziku, što svakako predstavlja dosad neviđen apsurd! Dve predstave izvedene su na mađarskom jeziku (original na mađarskom „Sardinija“ i prevod sa srpskog na mađarski „Pomorandžina kora“), jedna je prevedena  na hrvatski („Barbelo“), jedna na slovenački („Brodić za lutke“) i jedna  na turski („Generalna proba samoubistva“). Nesumnjivo da ovakav, suviše skroman izbor domaćih dramskih tekstova nikako nije mogao predstaviti produkciju naših savremenih pisaca čija su dela dospela na repertoare kako pozorišta u Srbiji, tako i teatara u inostranstvu. Što se dela srpskog dramskog nasleđa tiče, može se reći da je ono u ovoj selekciji prisutno samo jednom predstavom – dramom „Banović Strahinja“ Borisa Mihajlovića Mihiza, pisca koji pripada srpskoj klasici 20. veka. To je svakako malo, budući da smo očekivali da će Sterijino pozorje obeležiti stogodišnjicu smrti Laze Kostića. Festival je mogao u vlastitoj produkciji, ili u koprodukciji sa nekim pozorištem, pripremiti neko njegovo delo, možda ono još neizvedeno – komediju „Okupacija“.
Posle viđenog na proteklom pozorju, čini se da je razumno i neodložno  da se Sterijino pozorje vrati svojoj početnoj programskoj orijentaciji i odrekne pretenzija da bude festival ne samo domaće drame već i teatra uopšte, što neprestano, verovatno vodeći računa o ambicijama nekih lokalnih moćnika u Novom Sadu, zagovaraju pojedini kritičari i dramaturzi predvođeni Ivanom Medenicom, koji voli da svako insistiranje za predstavljanje naših drama oglašava nacionalističkim.  Međutim, ako se sa ovako suženim selekcijama domaćeg dramskog stvaralaštva u Srbiji nastavi, našim dramskim stvaraocima ne preostaje ništa drugo do da osnuju  novo Sterijino pozorje, odnosno da potraže utočište za svoje komade u nekom drugom gradu i pokrenu festival domaće drame! Istini za volju, takvih pokušaja već ima. Kao što je poznato, Joakimfest,  već nekoliko godina je takmičarski  festival isključivo  domaće drame, koji bez obzira što obično ima samo sedam ili osam termina takmičarskoga programa, polako i sigurno počinje da preuzima ulogu Sterijinog pozorja. Na drugoj strani, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu predstavlja smotru teatara sa prostora negdašnje Jugoslavije i donekle čini izlišnim napore da se tako nešto ostvari i kao stalna programska stavka Pozorja.

ISKLJUČIVOST SELEKTORKE
Svakako da razloge što je  selekcija domaće drame suviše sužena treba tražiti i u isključivosti selektorke Ane Tasić, koja je čvrsto primenila načelo da prvenstvo u izboru imaju „provokativne scenske realnosti i idejno bogata rediteljska tumačenja tekstova.“ Ipak,  ne potcenjujući njen izbor, ističemo kako je nastojala da ispravi nesumnjivo pogrešan potez selektora prethodne godine Igora Burića i Vladimira Kopicla, koji svojim izborom nisu obuhvatili „Generalnu probu samoubistva“ Dušana Kovačevića, u izvođenju Zvezdara-teatra i režiji pisca, te je u ovogodišnju selekciju uvrstila to delo u izvođenju Istanbuskog dramskog pozorišta i režiji Nurulaha Tundžera. Ipak, moramo se upitati:  nije li bilo još predstava domaćih dela, kako savremenih tako i klasičnih, koje su zasluživale da se pojave na Pozorju? Uvereni smo da je takvih predstava bilo i zaista je šteta što selekcija domaće drame nije obuhvatila bar još šest ili sedam naslova.  U tom pogledu, od dela savremenih pisaca imamo u vidu drame „Falsifikator“ Gorana Markovića (Beogradsko dramsko pozorište), „Bizarno“ Željka Hubača (Bosansko narodno pozorište, Zenica) i „Metak za sve“ Dušana Spasojevića (HKD teatar, Rijeka). Od dela srpske dramske klasike svakako je u takmičarski program trebalo uvrstiti komediju „Pokojnik“ Branislava Nušića u režiji i adaptaciji Egona Savina (Narodno pozorište, Beograd). Naravno, u tom slučaju iz takmičarskog dela programa morale bi izostati sve predstave selekcije stranih drama izvedenih na našim pozornicama, koju je ove godine obavila Aleksandra Glovacki. Ona je, valjda radi glamuroznog otvaranja festivala, kao i iz želje da se udovolji mondijalističkim tendencijama, obuhvatila i predstavu mjuzikla „Kosa“, u izvođenju Ateljea 212,  što nema nikakve veze sa dramskim teatrom, pogotovo sa festivalom koji prvenstveno treba da bude smotra dostignuća domaćih dramatičara.
Zadržaćemo se još na domaćoj dramskoj selekciji i njenoj prezentaciji na Pozorju, jer je smatramo osnovnim segmentom čitave manifestacije, iako po broju prikazanih predstava to sigurno nije, što je svakako još jedan apsurd programske politike ovog festivala. Naime, ako je u Selekciji nacionalne drame i pozorišta (čudnog li naziva za ono što se u njoj nudi!) izvedeno ukupno 12 predstava i 5 u međunarodnoj netakmičarskoj selekciji „Drugo vi“, što će reći ukupno 17 predstava, onda je jasno da domaćoj drami zastupljenoj sa 7 predstava nije pripalo ni pola realizovanih festivalskih izvođenja! Drugim rečima, sjedinjavanjem selekcije domaćih komada sa selekcijom stranih drama na našim pozornicama u jedinstvenu Selekciju nacionalne drame i pozorišta sa 12 predstava koje učestvuju u takmičenju za nagrade, smišljeno je načinjen sasvim nepotreban galimatijas, budući da su se, kao predstave naših pozorišta, našla izvođenja „Dunda Maroja“ Marina Držića i „Drama o Mirjani i ovima oko nje“ Ivora Martinića, delo koje, da je slučajno nekog savremenog srpskog autora, uopšte ne bi moglo da se nađe u selekciji nacionalne drame!

TAJNA TOG „DRUGOG MI“
Kako se lepo vidi, ovogodišnje Sterijino pozorje nije bilo festival domaće drame. Ono nije bilo ni festival drame apsurda, ali je bilo festival apsurdno koncipovanog i kreiranog programa.  To još u većoj meri i nedvosmisleno potvrđuje i Međunarodna selekcija „Drugo Vi“ za koju njen autor, reditelj Nikola Zavišić kaže: „Pozorište bi trebalo da bude ogledalo stvarnosti koja nas okružuje. Nekad obično, nekad iskrivljeno, nekad uveličavajuće, ali svakako treba da ponudi odraz nas samih u njemu. Potrudio sam se da moj program upravo to i bude, da predstavlja tu drugu sliku, drugu stranu nas samih. Nešto što nas se tiče. Da bude, dakle, Drugo Mi. Nadam se da će predstave koje sam izabrao naći svoj put do publike na različite načine.“ Zavišić je odabrao pet predstava u izvođenju pozorišta iz našeg okruženja (iz Mađarske, Rumunije, Slovenije, Hrvatske i jednu holandsko-srpsku  koprodukciju). Mišljenja smo da je  ovako zamišljena i ostvarena međunarodna selekcija još jedan apsurd ovogodišnjeg Pozorja. Naime, svakako da svoje „Drugo Mi“ ponajpre možemo pronaći u predstavama dela naših pisaca. Istini za volju, takvih, usto još i izrazito savremenih, bilo je u selekciji nacionalne drame možda samo dva, i to u vidu običnih, a ne iskrivljenih ogledala („Čekaonica“ i „Sardinija“). Ali, našlo bi se još takvih dela u našoj savremenoj dramskoj produkciji i zato bi bilo bolje da je Zavišić za njima tragao, umesto što je čeprkao po susedstvu. Pogotovo što neke predstave koje je doveo nisu uspele da uspostave bogzna kakvu komunikaciju sa gledaocima, tako da je bilo izvođenja sa primetnim stepenom izlaznosti publike iz dvorane!
Uopšteno gledajući, pod pretpostavkom da je izostala selekcija predstava stranih dela, mogućno je zaključiti da bi ovogodišnji festivalski program bio, kad je reč o domaćoj drami, znatno bolji da je sastavljen od pet-šest predstava što nisu ušle u selekciju i da je njima pridodato tri-četiri naslova iz programom obuhvaćenih dela.
Na žalost, apsurda nije bilo samo u selektovanom programu, bilo ga je i u odlukama žirija. Zadržaćemo se samo na jednoj, na nagradi za najbolji savremeni dramski tekst dodeljenoj Maji Pelević za komad „Pomorandžina kora“, koji je prikazalo Novosadsko pozorište-Ujvideki Sinhaz na mađarskom jeziku, u režiji Kokana Mladenovića.. Smatramo da se taj tekst nesumnjivo minorne vrednosti ne može ni porediti sa „Generalnom probom samoubistva“ Dušana Kovačevića.  Upravo ta Kovačevićeva drama najbolje je delo u ovogodišnjoj selekciji nacionalne drame na ovom Sterijinom pozorju i zato se moramo upitati da li je festivalski žiri odluku o nagradi za tekst doneo na osnovu viđene predstave, a ne i na osnovu čitanja teksta?  Vredi zabeležiti i da su u žiriju  bili: Jasen Boko, dramaturg i dramski pisac  iz Splita, Filip Vujošević, dramski pisac iz Beograda, Dušan Petrović, reditelj iz Novog Sada, Đurđija Cvetić, glumica iz Beograda i prof. Geroslav Zarić, scenograf iz Beograda (predsednik).

_______________________

Tri predstave za pamćenje

Kada je reč o predstavama domaće dramske selekcije, za ovaj osvrt biramo tri najrelevantnije. Naročito nas je impresionirala predstava drame  „Barbelo, o psima i djeci“ Gradskog dramskog kazališta „Gavela“ iz Zagreba. Dobro je što se Paolo Mađeli, reditelj velike maštovitosti, prihvatio režije teksta Biljane Srbljanović. On je u jednom zamahu, neodoljivo, neprekinutim i sve ubrzanijim tempom, izgradio čudesan scenski preplet, koji prikazuje različite izgubljene ljudske sudbine, prožete nevoljama, nerazumevanjima i nezadovoljstvima zbog neostvarenih želja, pored ostalih i onih što proističu zbog neostvarenog materinstva, ali i onih što su posledica neuzvraćenih ljubavi. Uz podršku dramaturga predstave Željke Udovičić-Pleštine, Mađeli je reorganizovao tekst i veoma spretno ostvario   prožimanje ljudi, mrtvih i živih,  zapravo čitavih različitih svetova i generacija, starijih, srednjaka, dece i pasa – u vidu pažljivo organizovanih prizora propraćenih različitim efektima, nevremenom (koliko li je samo tokom predstave padala žestoka kiša?), video projekcijama, muzikom i promenama rasvete u raznim ambijentima koji su dočaravani svetlosnim snopovima… Reditelj je uspeo da igru glumačkoga ansambla razvije u dva smera:  prvom – doslovno realističkom, pa čak i skoro naturalističkom, ali i drugom – stilizovano realističkom i simbolističkom. Ali, svakako da je najzanimljivija Mađelijeva dramaturška preobrazba teksta. Mnogi gledaoci koji su videli predstavu „Barbela“ na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Dejana Mijača, pitali su se da li gledaju isto delo. Upravo tolike različitosti govore o prednostima postmodernog dramskog pozorišta, koje ne samo da dozvoljavaju, već i podrazumevaju maštovitost u scenskom prikazu i najrazličitije pozorišne igrarije i dosetke, uz primenu mnogobrojnih efekata i medija. Mađeli je postavljajući „Barbela“ optimalno iskoristio šansu i – uspeo. Još jednom je dokazao da se kao osvedočeni mag scenskih čarolija i efekata nije umorio i bili smo mu zahvalni za ovu predstavu zbog neobično inventivnog scenskog čitanja drame Biljane Srbljanović.

Sa komadom Milene Marković „Brod za lutke“ sasvim je drugačiji slučaj. To delo pod naslovom „Brodić za lutke“ na Pozorju je prikazalo Slovensko narodno gledalište iz Ljubljane u režiji Aleksandra Popovskog i prevodu na slovenački Zdravka Duše. Reditelj je u okviru pažljivo odabranog stilizatorskoga postupka  u smislu karikaturalnog predstavljanja uobičajenih likova i situacija iz bajki dinamično i veoma jednostavno  interpretirao čitavu priču, oslonivši se na minimalistička scenografska rešenja autorske grupe Numen, koja je u osnovi sačinjena od nekoliko belih drvenih stolova različitih veličina. Za razliku od pompeznosti predstave istoga dela u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Ane Tomović, slovenačka predstava izgledala je kamerno i znatno smirenije. Budući da su bezmalo svi glumci igrali dve uloge, čitav ansambl ispoljio je vanrednu preciznost i zavidnu sposobnost za transformaciju izraza, kao i smisao za grotesknu stilizaciju na karikaturalnoj osnovi. Reditelju i ansamblu pošlo je za rukom da se u izrazu približe brehtovskom stilu kad je reč o suzbijanju emocionalnih izliva u cilju traganja za naličjem bajki, odnosno njihove demistifikacije. To je donekle predstavu lišilo poetskih obrisa dela, ali je bilo u funkciji redukcije tragičnosti i otvaranja prostora karikaturalnom tretmanu. Sve je to donelo  lep scenski rezultat, što je istovremeno bio i dokaz da je i takav pristup ovoj drami Milene Marković mogućan.
Nama je posebno zanimljiva bila i predstava najnovijeg komada Dušana Kovačevića „Generalna proba samoubistva“, u izvođenju Gradskog pozorišta iz Istanbula. O tom svom delu pisac je rekao: „Vreme u kome živimo može se opisati kao ’legalna otimačina’ i ’legalni lopovluk’. Ako jedan čovek dobro laže sva vrata su mu otvorena. To stanje je razlog što sam napisao dramu. Mislim da je vreme u kome živimo potpuno lažno. A ono što me interesuje jeste da li će lopovi biti uhvaćeni ili ne…“  Reč je ovde o simboličnoj tragikomediji našeg vremena, koju Kovačević gradi na svoj oprobani način, preplićući, ponekad čak naglo i neočekivano, različite žanrove, stvarajući tako dramu ili tragediju u komediji, farsu u groteski, satiru u komediji, komediju u drami… Sve to uokviruje na pirandelovski način – predstavljanjem generalne probe u pozorištu.  Ovaj zaista majstorski napisan komad gledali smo na Pozorju u predstavi koju je rediteljski i scenografski postavio Nurulah Tundžer. Spretno iskoristivši tehničke delove i elemente samog  ustrojstva pozornice impresivno je dočarao radnju, naglasivši pirandelovski okvir dela. A to će reći da je reditelj naglašavao dramatiku čitavog zbivanja, što je neizbežno donekle „pokrivalo“ komične situacije. Zato su izostale i komične bravure glumaca, pa samim tim i smeh publike. Tako pokušaj ovogodišnje selektorke da ispravi neslavan postupak selektora prošlogodišnjeg pozorja nije bio svrsishodan, što je  svakako šteta. Nažalost, „slučaj“ sa „Generalnom probom samoubistva“ Dušana Kovačevića karakterističan je za sadašnju programsku politiku Pozorja, koju svakako treba menjati.