Odgovor A. DUNĐERINA Sretenu Ugričiću

Piše Aleksandar Dunđerin

Uspenje i sunovrat Sretena Ugričića

Na stranu rodoljublje i slični postulati,
Al to se, brate, ni po tvom merilu ne isplati.

Od naših šumaraka, glavica, osoja i goleti
Niko još ne vide vajde; njih jedino možeš voleti,

A jevtin porodični nakit samo se u očaju
Iznosi na pijacu i nudi na prodaju…

Budući da sam u reagovanju Odeljenja za odnose sa javnošću Narodne biblioteke Srbije (iza kojeg se, slutim, krije rukopis direktora NBS Sretena Ugričića), povodom temata „Srbijanstvo i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi“ (objavljenog u 114. broju „Pečata“), prožetom govorom mržnjom, krajnje nepriličnim za jednu kulturnu instituciju od izuzetnog nacionalnog značaja, prozvan i počašćen epitetima koji dovode u sumnju moj moralni i stručni kredibilitet (i kao urednika i ako autora) – prinuđen sam da Vam, gospodine Ugričiću, istine radi, ali i zarad sopstvene odbrane, pojasnim nekoliko činjenica.
Najpre, za NBS sporni temat nastao je iz potrebe da se javnosti ukaže na jedan, po srpsku nacionalnu kulturu izuzetno štetan, i do sada nezapamćen proces. Kao što sam u uvodnom tekstu tog temata i napisao, reč je o sistematskoj razgradnji srpske književnosti, o procesu koji se odvija paralelno sa raslojavanjem srpskog jezika, a čija je posledica odstranjivanje srpskih pisaca iz korpusa srpske književnosti, i to upravo onih stvaralaca koji su nosioci jedne ključne estetske paradigme koja srpsku literaturu oblikuje kao nacionalno specifičnu. Dakle, želja uredništva „Pečata“ bila je da ovaj problem, iz različitih uglova, osvetle naši eminentni profesori na Univerzitetu, književnici, književni kritičari, koji, za razliku od Vas, jesu zabrinuti zbog uništavanja nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda. I oni su to i učinili. Pominjati povodom tih priloga Zakon o informisanju, novinarsku profesionalnost, klevete, štancanje afera i tabloidni pristup temi – apsurdno je, a prilično i bezobrazno, jer su u okviru pomenutog temata objavljeni autorski prilozi, a ne novinarski tekstovi. Novinarski prilozi o spornim događajima (o odstranjivanju Njegoša iz srpske književnosti) prethodili su ovom tematu, o njima su izveštavali drugi mediji, te su za neke od priloga bile podrazumevajući pretekst. Te informacije, gospodine Ugričiću, ni Vi, ni bilo ko drugi iz NBS, nije demantovao, a nije ni mogao, jer su one, naprosto, istinite. O tome, uostalom, svedoči i deo Vašeg reagovanja, u kojem se odgovornost za smeštanje Njegoša na policu „Crnogorska književnost“ svaljuje na Biblioteku grada Beograda. Kako je moguće da direktor NBS ne poznaje odredbe Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti (od februara 2004. godine), u kojem doslovce, u članu 25 (Standardi za bilioteke) stoji: „Stručna uputstva za primenu standarda za rad u bibliotečkoj delatnosti donosi Narodna biblioteka Srbije”?
Umesto da posle objavljenog temata u „Pečatu“ (kada već niste ranije), reagujete i pokušate da bar donekle popravite štetu koja se neodgovornim ponašanjem određenih institucija i pojedinaca nanosi srpskoj kulturi, Vi, gospodine Ugričiću krećete u hajku, između ostalih i na mene, bez osnova pretite tužbom (što mi je nepojmljivo ludilo, koje do sada nisam sretao, budući da bih zbog iznetih kvalifikacija ja trebalo Vas da tužim), označavajući me, bez bilo kakvog povoda i argumenta, kao histeričnog čoveka koji konstruiše manipulacije, proizvodi zavere i afere, busa se u kvazi-patriotske grudi…
Zar je to sve što ste imali da kažete povodom kulturnom genocida i duhovne okupacije Srbije? Da li ste zaboravili da se već deset godina nalazite na čelu institucije kojom su u proteklih više od veka i po upravljali velikani naše kulture? Da li vas rečnik, prožet govorom mržnje, preporučuje kao dostojnog nastavljača jednog Đura Daničića ili Stojana Novakovića? Zar su Vam Nićifor Dučić i Stojan Protić došapnuli o tome kakva opasnost preti od „nacionalne histerije“, te da je savest antiopatriotska? Da li ste od Čedomira Minderovića i Milorada Panića Surepa naučili da je „kvazi-patriotizam“ ako NBS afirmiše knjige Svetog Save, Njegoša, Venclovića, Kočića, Crnjanskog, Pekića, a pravi patriotizam ukoliko se divi delima Helsinškog odbora, Saše Ilića i Sretena Ugričića?
Reči kojima ste komentarisali moj tekst i rad u „Pečatu“ predstavljaju uvredu, i zaista je neprimereno da ih bilo kome upućuje prvi čovek NBS, tim pre što vi predstavljate deo kulturnih vlasti u Srbiji. Da li ovo Vaše reagovanje treba da iščitam i kao opomenu da će stradati svi oni koji se drznu da komentarišu „lik i delo“ Sretena Ugričića i delovanje NBS, svi oni koji se usude da progovore o suštinskim problemima srpske kulture i nacionalnog identiteta? Zar vi stvarno verujete da ćete novom književnom ideologijom (čiji se obrisi mogu iščitati i iz konkursa za otkup knjiga za biblioteke) iskoreniti svest o moralnim obavezama i intelektualnom poštenju kod slobodnih mislećih ljudi? Neskromno se hvalite šta je sve učinjeno za vreme Vašeg upravljanja u NBS. Ako je to što pominjete sve što je hvale vredno, onda je to za skoro deceniju – premalo. I ovim agresivnim nastupom prema meni, mojim kolegama i „Pečatu“, kao i mnogim drugim izjavama, činjenjima i nečinjenjima (o kojima je „Pečat“ pisao i u prošlom broju, ali i u mnogim ranije objavljenim prilozima, a o čemu će, nadam se, i dalje pisati) još jednom ste dokazali da srpska kultura ima mnogo veće štete nego koristi od toga što se nalazite na čelu NBS.
Naprosto je neverovatno da Vi, gospodine Ugričiću, verujete u to kako ćete uspeti da – putem floskula, praznih reči i opštih razmatranja na temu (anti)nacionalne histerije – naknadno legitimišete vlastiti identitet (po kojoj je prezir prema svom narodu najviši izraz rodoljublja), pošto ste prethodni još negde devedesetih zagubili u odajama Soroševih fondacija. Vama je sigurno poznato da je ruženje srpskog tla, naroda i tradicionalnih nacionalnih vrednosti, te ismevanje onih koji se za to zalažu, zavodljiva umetnička i filozofska disciplina ako se upražnjava s merom, i bez zle namere. O tome, naravno, svedoče mnogi „gorki patriotizmi“ u istoriji srpske književnosti, od Zaharija Orfelina, preko Sterije do Crnjanskog. Ali, ako to već znate, onda sigurno negde osećate i to da ga je potrebno izbegavati dok traje duhovna okupacija naroda, jer tada to ruženje i ismevanje služi samo neprijateljima. A kada ste direktor nacionalne institucije od prvorazrednog značaja, onda se takvih meditiranja, barem javno, morate kloniti. Jer, poigravanje sa Njegoševim identitetom ne može da se podvede pod istoriografsku metafikciju. To u ovom trenutku jeste kulturni genocid.
No, opstala je NBS i srpska kultura i uprkos bombardovanju, dovoljno je ona velika i značajna da bi je mogao redefinisati neki mali pojedinac, čije se stvaralaštvo u najboljem slučaju može pomenuti u okviru neke fusnote.

Један коментар

  1. Avatar

    Ovo je neverovatno,sta se desava u Srbiji poslednjih godina.Da li su
    ljudi izgubili kompas pripadnosti?Da li je sramota biti Srbin,voliti
    svoju zemlju ,veru,istoriju,kulturnu bastinu.Narodi se i razlikuju
    po kulturnom stvaralastvu i trebali bi se medjusobno uvazavati zbog
    toga.Zasto srpska kultura ne bi trebala biti srpska vec evropska ili
    globalna?Zasto se poceo koristiti izraz “srbijanski”?Zasto se ljudi
    kao Sreten Ugricic nalaze na visokim pozicijama u Srbiji?Zar nema
    mnogo drugih intelektualaca u Srbiji,kojima je istinski stalo do
    Srbije i srpskog nacionalnog identiteta.Oni koji ne zele da budu
    Srbi,nitko ih nece na to prisiljavati.Takvim ljudima nije mesto u
    Srbiji,jer najveca nesreca jednog naroda,kad imaju neprijatelje
    sami medju sobom.Je li to cuvena “Beogradska Elita”-poltroni,koji
    su zaboravili pripadnost narodu,istoriju,veru,jezik,kulturnu
    bastinu naseg naroda-a sve zarad Sorosevih dolara.Sramota.
    Hvala gospodine Dundjerin na tekstu i zelim da istrajete kao i
    ostali,koji se bore za interese srpskog naroda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *