Почетна / Регион / Zločin u Dobrovoljačkoj

Zločin u Dobrovoljačkoj

Piše Anja Vujević

Obeležavanje 18. godišnjice od stradanja vojnika JNA u Dobrovoljačkoj, u senci usvajanja Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije i potpisivanja Istanbulske deklaracije, snažan je alarmi koji upozorava na stranputicu kojom strmoglavo jure i Srbija i RS

Tužno je 3. maja ove godine bilo gledati Dobrovoljačku. Mnogo je u toj slici bilo simbolike koja oslikava sveukupno stanje odnosa unutar BiH, ali i neozbiljan odnos aktuelne srpske politike spram onoga što se zove nacionalni interes, pa i slomljen duh kod običnog čoveka koji više ne može da se snađe u tom stalnom poigravanju nacionalnom retorikom dok politika istovremeno vuče anacionalne poteze.
Nakon ubistva srpskog svata Nikole Gardovića na Baščaršiji, 1. marta 1992. godine (dan koji se u Federaciji BiH slavi kao Dan državnosti), masakra u Sijekovcu, prilikom dogovorenog povlačenja pripadnika JNA i komande Druge vojne oblasti iz Sarajeva 3. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici, u zasedi, koju su postavile paravojne formacije „Zelene beretke“ i „Patriotska liga“, te Teritorijalna odbrana, ubijena su 42 pripadnika JNA, ranjena 73, a 215 je zarobljeno. General Jovan Divjak kasnije je priznao da „ti vojnici (JNA) u principu nisu ni bili naoružani“.

RATNE VATRE
Za zločin u Dobrovoljačkoj, baš kao i za one u Sijekovcu, nad tuzlanskom kolonom, još niko nije odgovarao – ni pred Haškim tribunalom ni pred Sudom BiH. Svesnim ignorisanjem ovih zločina, kojima je paljena ratna vatra u BiH, prekrajana je istorija. Jer, slika rata u BiH bila bi sasvim drugačija da se u procesuiranje ratnih zločina krenulo hronološkim redosledom. Istina bi onemogućila manipulisanje i političke ucene zasnovane na nametnutoj tezi o Srbima kao agresorima i muslimanima kao žrtvama.
Upravo zarad te istine, koja bi umnogome rasteretila RS od budućih neizbežnih pritisaka, pa i političkih posledica haških i presuda sarajevskih sudova, najviši srpski nacionalni interes bio je da se 3. maja pošalje snažna poruka – ovde, u Dobrovoljačkoj, desio se planiran i organizovan zločin, koji je srpskom narodu u BiH jasno poručio šta mu se sprema, i koji je ovim zločinom bio prisiljen da se brani.
U Dobrovoljačkoj je, 3. maja, moralo biti hiljade Srba koji su proterani iz Sarajeva i danas žive u Istočnom Sarajevu. Dobrovoljačka je bila poruka njima šta ih čeka. Dobrovoljačka je i simbol progona, etničkog čišćenja, 150.000 sarajevskih Srba, stradanja njih oko pet hiljada. Da li iz straha zbog pretećih poruka koje su prethodnih dana stizale iz Sarajeva, zbunjenosti zbog nesaglasja između retorike političara iz RS i njihovih poteza, ali u Dobrovoljačkoj se obrele tek grupa koja je stala u dva autobusa, pri čemu su jedan napunili novinari i lokalni političari. Grupu od stotinjak ljudi štitilo je pet puta više policajaca, dok su s druge strane urlali pripadnici „Zelenih beretki“. I da se ta policija kojim slučajem ponela kao pre 18 godina, Dobrovoljačka 3. maja 2010. godine bila bi identična onoj iz 1992. godine. Jedna strana, bošnjačka, bilo je jasno, nije odustala od ratnih ciljeva i ratne mržnje, koji se trenutno drže i kanališu pod političkom kontrolom istih onih ljudi i njihovih saradnika koji su 1992. godine zapalili ratnu vatru.
I baš kao što Haris Silajdžić, Sulejman Tihić i ostali bošnjački funkcioneri, 11. jula nemaju važnijeg državnog posla od onog da se nađu u Potočarima, i kao što se svake godine dosledno pojavljuju na svakom mestu stradanja bošnjačkog naroda, 3. maja rukovodstvo RS nije smelo imati važnijeg državnog posla od odlaska u Dobrovoljačku. Ipak, u Dobrovoljačkoj ih nije bilo. Umesto da svojim prisustvom tog dana pošalju poruku da je RS nastala kao odbrana srpskog naroda od Dobrovoljačke, nakon što je prethodno izbrisan iz reda konstitutivnih naroda, a ne na način na kojem insistira bošnjačka strana i deo međunarodne zajednice, rukovodstvo RS se odlučilo da sa sigurne distance telefonira poslanicima koji su smogli hrabrosti da tog dana odu u Dobrovoljačku i to s jednim pitanjem – kako je, ima li frke, napadaju li vas?

Dobrovoljačka je i simbol progona, etničkog čišćenja 150.000 sarajevskih Srba, stradanja njih oko pet hiljada

ZVERSKA UBISTVA
Predsednik Srbije, države koja je pravni naslednik SFRJ, Boris Tadić, 3. maja 2010 morao je biti u Dobrovoljačkoj, posebno jer je za 11. jul najavio svoj odlazak u Potočare. U Dobrovoljačkoj su zverski ubijeni pripadnici JNA, tada legalne i legitimne vojne formacije  u BiH, i to nenaoružani, kao što prizna Jovan Divjak, od pripadnika muslimanske paravojske koji su u to vreme mogli biti tretirani jedino kao teroristi. Nažalost, Srbija ovaj zločin ne samo da nije osudila, već je ministar inostranih poslova Vuk Jeremić najavio da je Srbija spremna da suđenje članu ratnog Predsedništva BiH Ejupu Ganiću zbog zločina u Dobrovoljačkoj prepusti Sarajevu! Prema njegovim rečima, vlasti u Beogradu ponudile su BiH da ubrzaju ratifikaciju sporazuma o suđenjima za ratne zločine kako bi se Ganiću sudilo u Sarajevu, a ne u Beogradu! Jeremić je za britanski „Dejli telegraf“ rekao da Srbija pokušava da sa BiH „radi na depolitizaciji ovog slučaja i da ne želi da ulazi u političku konfrontaciju sa BiH zbog slučaja ‘Ganić’“.
Dakle, procesuiranje Ganića, državljanina Srbije, zbog zločina nad pripadnicima JNA, državljanima Srbije, Beograd je spreman da prepusti Sudu BiH koji ovaj predmet skriva u fiokama od svog osnivanja i čija je predsednica (Medžida Kreso) nakon Ganićevog hapšenja izjavila: “Svi smo mi Ganić!”. Daleko veći problem od toga što bi se Ganić našao na slobodi i bio oslobođen svih optužbi je onaj što se Dobrovoljačka u tom slučaju nije ni desila, slika ratnih dešavanja u BiH nepromenjivo bi bila utemeljena na dosadašnjim presudama koje viktimizuju muslimanski naroda u BiH i satanizuju srpski.
Jeremićevo objašnjenje da Srbija želi „depolitizaciju ovog slučaja i da ne želi da ulazi u konfrontaciju sa BiH“, ne samo da je neozbiljno, nego je i neprihvatljivo. Jer, Srbija nije ni politizovala slučaj Ganić, pa ga ne može ni depolitizovati. Naprotiv, ustupanje predmeta Sarajevu znači njegovu politizaciju, podleganje političkim pritiscima koji nisu u interesu ni Srbije ni RS.
U tom kontekstu zanimljiva je izjava hrvatskog člana Predsedništva BiH Željka Komšića koji je, govoreći o Istanbulskoj deklaraciji, rekao da ga je predsedavajući Predsedništva BiH Haris Silajdžić upoznao sa sadržajem ovog dokumenta pre njegovog potpisivanja i dodao:
„Posle se otvorila i rasprava o poseti članova Predsedništva BiH Beogradu. Silajdžiću sam rekao da prenese srbijanskom predsedniku Borisu Tadiću da nemam ništa protiv toga, ali da očekujem gest dobre volje Srbije – Ilija Jurišić i Ejup Ganić u BiH“.
Obeležavanje 18. godišnjice od stradanja vojnika JNA u Dobrovoljačkoj, usvajanje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije i potpisivanje Istanbulske deklaracija tri su događaja koji su snažni alarmi koji upozoravaju na stranputicu kojom strmoglavo jure i Srbija i RS.
U prošlom broju „Pečata“ pisali smo da je Silajdžić ovu deklaraciju potpisao bez saglasnosti Predsedništva BiH. U samom aktu nalazi se nekoliko stavova koji su neprihvatljivi sa stanovišta interesa RS. Prvo, navodi se da je „neophodno preduzeti dalje korake ka evrointegracijama BiH i podržati reforme u toj zemlji za vreme procesa njenog pristupanja NATO-u“. Drugo, naglašava se značaj Saveta za implementaciju mira (PIK) i pozitivna uloga koju u rešavanju problema igra Međunarodna zajednica. Predsednik Srbije je pri tome očito zaboravio da je i sam kritikovao zaključke PIK-a i da se ovo telo ne nalazi u Dejtonskom mirovnom sporazumu, već je reč o telu koje je uspostavljeno naknadno i koje je na sebe preuzelo obaveze koje imaju potpisnice Dejtonskog sporazuma – da odlučuje o mandatu OHR-a, čime je stanje protektorata u BiH zadržano i skoro 15 godina nakon zaustavljanja rata.
Treće, podržava se dogovor tri naroda, pri čemu su, namerno ili nenamerno, zaboravljena dva entiteta, a Ustav BiH, Aneks IV Dejtonskog mirovnog sporazuma, počiva na odredbi o ravnopravnosti dva entiteta.
Četvrto, favorizuje se povratak, iako su u Dejtonu potpuno izjednačena dva prava – pravo na ostanak (lica koja su izbegla iz jednog u drugi entitet, i ne žele da se vrate na predratnu adresu stanovanja, trebalo bi da imaju pravo na nadoknadu imovine) i pravo na povratak. Ova klauzula, očekivano, ide na ruku Sarajevu koje već dve godine uslovljava usvajanje Zakona o popisu stanovništva kreditnim zaduženjem od pola milijarde maraka koja bi bila utrošena na povratak.
Srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović oglasio se tek po potpisivanju ove deklaracije, tvrdeći da Silajdžić za odlazak u Istanbul nije imao saglasnost Predsedništva BiH. Radmanović je javnost obavestio i da je ministar inostranih poslova Sven Alkalaj otišao samoinicijativno u Talin, gde je prihvaćen Akcioni plan BiH za članstvo u NATO, uz uslov da se sva vojna imovina BiH uknjiži na BiH, čime bi RS bila oteta imovina vrednosti oko 12 milijardi dolara.
Tadić je predsednika Vlade RS Milorada Dodika u telefonskom razgovoru obavestio da nije znao da je Silajdžić samoinicijativno došao u Istanbul.
Da je reč o tek pukom dogovorenom politikanstvu Beograda i Banja Luke, kojim se zamajavaju oči javnosti, dok se ispod tepiha RS vodi u NATO, ukazuje nekoliko činjenica.
Niko od predstavnika RS se nije pobunio zbog dela deklaracije u kojem se govori o pristupanju BiH NATO-u, iako su i Radmanović i Dodik sporili gotovo sve ostalo, i iako je 75 odsto stanovništva RS protiv pristupanja NATO-u. Alkalaj možda jeste samoinicijativno otišao u Talin, ali je zahtev za punopravno članstvo BiH u NATO-uputio Nebojša Radmanović, zajedno sa Silajdžićem i Komšićem, i to bez znanja Narodne skupštine RS. Takođe, mediji su mesec dana najavljivali Alkalajev odlazak u Talin, tako da je Radmanović morao da zatraži od Predsedništva BiH da donese platformu o ovom pitanju, ili da stopira zahtev za članstvo u NATO-u . Nije učinio ni jedno ni drugo. Identično, u slučaju Silajdžićevog odlaska u Istanbul, za koji je Radmanović morao znati makar iz medija, ustavna obaveza srpskog člana Predsedništva BiH bila je da zatraži da se Predsedništvo izjasni o ovom pitanju, a ukoliko njegov zahtev bude odbijen da o tome obavesti NS RS i predsednika Srbije. I ovaj put, Radmanović nije učinio ni jedno ni drugo.

Grupu od stotinjak ljudi štitilo je pet puta više policajaca, dok su s druge strane urlali pripadnici „Zelenih beretki“

SVEOPŠTA GALAMA
Potcenjivački, za svakog sa iole pameti, zvuči otkrovenje vlasti RS da je Sven Alkalaj na svoju ruku učestvovao na pet trilateralnih sastanaka sa ministrima inostranih poslova Srbije i Turske, Vukom Jeremićem i Ahmetom Davutogluom, te da Predsedništvu BiH, u čijoj nadležnosti je spoljna politika, nikada nije izneo platformu! Zašto srpski član Predsedništva nakon prvog trilateralnog sastanka nije obavestio javnost o Alkalajevom „izletu“ i zatražio od njega da Predsedništvu dostavi platformu?
Predsedništva BiH bila je da zatraži da se Predsedništvo izjasni o ovom pitanju, a ukoliko njegov zahtev bude odbijen da o tome obavesti NS RS i predsednika Srbije. I ovaj put, Radmanović nije učinio ni jedno ni drugo.
U sveopštoj galami koja se digla zbog Istanbulske deklaracije, u medijima u RS gotovo je neopaženo prošla vest da je BiH na putu ka NATO-u i da će se RS pri tome morati odreći svoje imovine. Istanbulska deklaracija je odigrala rolu dimne bombe, baš kao i u dva slučaja NS RS. Podsetimo, „Pečat“ je još ranije pisao da je, u momentu kada je u Briselu predat zahtev za punopravno članstvo BiH u NATO-u, NS RS odbacila set zakona koje je nametnuo visoki predstavnik. Zbog prašine koja se digla usled „sukoba“ s visokim predstavnikom, predaja zahteva je prošla neopaženo. Kada je zahtev predat, Vlada RS je doslovce prepisala zakone koje je nametnuo visoki predstavnik, a koje je „odbacila“,  i skupštinska većina ih je usvojila kao vladine predloge.
Potpisivanjem Istanbulske deklaracije, predsednik Srbije pokazao je da je spreman da radi na štetu RS radi približavanja Sarajevu. Banja Luka je pokazala da nije spremna da ide težim putem i vodi dugoročno odgovornu nacionalnu politiku, te da se radije bavi političarenjem u kojem svesno dopušta da se RS nanosi šteta uz uslov da to može iskoristiti za isprazno, verbalno prepucavanje sa Sarajevom. Izbori idu, novca od „Telekoma“ više nema, ne zna se ni gde je potrošen, investitori već odavno zaobilaze RS, armija nezaposlenih je dostigla rekordnu cifru u poslednjih osam godina, penzije su smanjene, borci su ostali bez boračkog dodatka, umesto obračuna s kriminalom i korupcijom desio se njihov procvat. Jedine poene moguće je ubrati na nacionalnoj retorici, a koliko je prate dela pokazaće referendumsko pitanje, sada kada je RS dobila novi Zakon o referendumu. Nacionalno odgovorna vlast izabraće pitanje koje se tiče ulaska u NATO, a ona koja se bori isključivo za svoje preživljavanje na meniju će ponuditi besmislena pitanja poput onog da li podržavate odluke visokog predstavnika ili Dejtonski mirovni sporazum.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *