Tuzlanska kolona: Zločinci bez kazne

Piše Anja Vujević

Tuzlansko ratno rukovodstvo proslavilo „Dan oslobođenja Tuzle“, nakon što je, 15. maja obeležena 18-ta godišnjica stradanja 92 vojnika JNA

Nakon što je, 15. maja, pod jakim policijskim obezbeđenjem, prvi put posle rata, u Tuzli obeležena 18-ta godišnjica stradanja 92 vojnika JNA, ratno rukovodstvo Tuzle, koje i danas gospodari ovim gradom i BiH, proslavilo je takozvani „Dan oslobođenja Tuzle“. Da se smatraju oslobodiocima, a ne onima koji su počinili zločin nad nedužnim vojnicima koji su s puškama oborenim na dole napuštali kasarnu „Husinska buna“, podršku im je dalo i Tužilaštvo BiH koje je ocenilo da „prikupljeni dokazi nisu dovoljni za podizanje optužnice“.

GOLOBRADI MLADIĆI
Ratni načelnik Tuzle, a danas poslanik SDP-a u Parlamentu BiH, Selim Bešlagić, pohvalio je policiju koja je „na korektan način završila svoj zadatak danas baš kao što je to činila i 1992. godine“.
„Onda su štitili građane Tuzle, a danas njihovo dostojanstvo, štite one koji su došli da nas unište, koje su poslali da polože cveće. Mislim da to može biti samo u Tuzli i u visokim demokratskim društvima“ i poručio:
„Mi ćemo nastaviti da se borimo, do kraja, jer je pravda na našoj strani. Sud u Hagu i Tužilaštvo BiH nedvosmisleno su rekli da tuzlanska policija i Tuzlaci nisu počinili nikakvo zlo, i da krivac nije u nama. Mi želimo da dokažemo da je krivac na onoj drugoj strani i zbog toga čekamo kada će Tužilaštvo BiH procesuirati Mileta Dubajića (komandant kasarne „Husinska buna“) i njegove.
Aktuelnom načelniku Tuzle Jasminu Imamoviću, koji je 1992. godine bio predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Tuzla i čije ime se takođe nalazi na listi osumnjičenih za ovaj svirepi zločin, rekao je da je u Tuzlu došlo „dosta lica vladajuće koalicije iz RS da pokušaju manipulisati žrtvama da bi se sakrio glavni krivac pogibije na Brčanskoj malti“.
Nekako istovremeno, dok je u Tuzli trajala proslava, sa gradskog groblja Pučile u Bijeljini, gde je služen parastos nastradalim vojnicima, načelnik opštine Bijeljina Mićo Mićić poručio je Tuzlacima da „ne likuju i ne govore o ovom danu kao danu pobede i oslobođenja, jer moraju da znaju da zločin ne oslobađa“.
„Srpski narod je kroz istoriju prošao mnoge ratove, od kojih je svaki bio odbrambeni, a takav je bio i poslednji. Naš narod ga nije tražio ni želeo, želeli smo da očuvamo jedinstvo zajedničke države u koju smo jedino mi verovali, a u tu državu su verovali i golobradi mladići JNA koji su tragičnog 15. maja 1992. godine krenuli iz Tuzle u koloni, ne sluteći da im je podmuklo postavljena zaseda“, kazao je Mićić.

BOŠNJAČKO-HRVATSKA STRANA
Za planirani i dobro organizovan zločin nad vojnicima JNA koji su se mirno povlačili iz Tuzle, odgovarao je samo Ilija Jurišić koji je u Beogradu osuđen na 12 godina zatvora. Prema optužnici, Jurišić je kao visoki starešina MUP-a BiH i dežurni Operativnog štaba Javne bezbednosti Tuzla, a nakon prijema naredbe za napad od svog pretpostavljenog, svim naoružanim jedinicama bošnjačko-hrvatske strane izdao naredbu za napad na kolonu JNA koja se 15. maja 1992. mirno povlačila iz tog grada.
Pred Sudom BiH za slučaj „tuzlanska kolona“ vodi se samo postupak protiv Izeta Smajića za pokušaj ubistva ranjenog zarobljenika Radovana Krstića, kome je stavio pištolj u usta i pucao, ali je ovaj uspeo da preživi.
Tužilaštvo BiH objavilo je u decembru prošle godine da je prekinulo istragu protiv tadašnjeg gradonačelnika Tuzle Selima Bešlagića i drugih u slučaju „tuzlanska kolona“. Šef Posebnog odeljenja za ratne zločine ovog tužilaštva Dejvid Švendiman, nekoliko dana pre napuštanja ove funkcije, tada je naveo da je istraga u tom predmetu sprovedena u skladu sa zakonom, te da prikupljeni dokazi ne potkrepljuju optužbe protiv osumnjičenih za zločine nad pripadnicima JNA koji su se povlačili iz Tuzle 15. maja 1992. godine.
Haški istražitelji, koji su 2003. godine predmet „tuzlanska kolona“ ustupili Sudu BiH, zaključili su da ima dovoljno dokaza za pokretanje istrage protiv devet osoba. Među njima su tadašnji komandant lokalne TO Enver Delibegović, bivši načelnik stanice javne bezbednosti Mehmed Bajrić i njegov zamenik Muhamed Brkić, kao i komandant inženjersko-diverzantske jedinice TO Faruk Prcić.
Na žalost, Srbija je spremna i ovaj predmet da prepusti Tužilaštvu i Sudu BiH (čitaj: da on nikada ne bude procesuiran) baš kao i predmet Dobrovoljačka. Tako Srbi treba da se nadaju da će optužnicu protiv poslanika SDP-a Selima Bešlagića ili savetnika hrvatskog člana Predsedništva Željka Kneza podići glavni tužilac Milorad Barašanin koji je osumnjičene za ratne zločine čija se imena nalaze na Interpolovim poternicama preko medija pozvao da „ne napuštaju BiH, jer mogu biti uhapšeni“, i da će im suditi predsednica Suda BiH Medžida Kreso koja je nedavno javno uskliknula: „Svi smo mi Ejup Ganić“.
Institucijama BiH danas, ma koliko grubo zvučalo, vlada ratni muslimanski establišment (od Harisa Silajdžića, preko savetnika i njegovih ambasadora, do ministara i poslanika) koji te institucije i svoje položaje i te kako dobro koristi za lobiranje u svetu i realizaciju bošnjačkih političkih ciljeva, što možda najbolje ilustruje slučaj hapšenja Ejupa Ganića. Onog momenta kada je Ganić uhapšen u Londonu, servis za njegovo oslobađanje postalo su i Predsedništvo BiH i MIP, i Tužilaštvo BiH i Sud BiH. Ne treba uopšte sumnjati da će Ganić na kraju doći u Sarajevo i da će, čak i ako bude procesuiran, biti oslobođen, što za epilog ima – Dobrovoljačka se nije desila. Dobrovoljačka i „tuzlanska kolona“ prvi su ratni zločini bez čijeg procesuiranja i osude slika rata u BiH ostaje onakvom kakvom je pažljivo projektovana. Muslimanskom narodu ostaje oreol žrtve, a srpskom agresora, što treba da stvori pretpostavke za neke buduće političke procese.

DANI SARAJEVA
Ovakvu sliku, da li u svojoj gluposti ili naivnosti, podržava i Beograd.
Pod pokroviteljstvom grada Beograda ovih dana održava se četvrti festival „Dani Sarajeva u Beogradu“. Nisu to ni dani Banja Luke ni Istočnog Sarajeva, nego Sarajeva, grada za koji je Beograd i danas agresor.
„Cilj festivala je uspostavljanje novih veza i podsticanje razvoja komunikacije mladih iz BiH i Srbije, zasnovane na razumevanju i prihvatanju bliske prošlosti“, kažu.
A kako tu prošlost treba razumeti i prihvatiti iz percepcije Sarajeva, jasno govori spisak učesnika panel diskusija. Jedan od njih je i reditelj Dino Mustafić, inače i predsednik IO Naše stranke, koji je rat u BiH okarakterisao sledećim rečima: „Radilo se o agresiji na BiH organizovanoj u Beogradu, i vođenoj od Slobodana Miloševića, kojoj se kasnije pridružio režim Franje Tuđmana jer jednostavno njih dvojica su htela podeliti BiH“.
U ovom konglomeratu nepromišljenih, nedržavničkih, anacionalnih poteza vlasti u Beogradu, posebno zabrinjava odsustvo reakcije vlasti RS i njenih predstavnika u institucijama BiH.
Naime, skoro mesec dana, nakon što je predsednik Srbije Boris Tadić potpisao, zajedno sa predsedavajućim Predsedništva BiH Harisom Silajdžićem i predsednikom Turske Abdulahom Gulom, antidejtonsku Istanbulsku deklaraciju, srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović nije učinio ništa da ovaj međunarodni akt stavi van snage. Nakon prvobitnog negodovanja zbog toga što je Silajdžić, bez ovlašćenja potpisao ovaj dokument, i osude njegovog sadržaja, Radmanović se stavio u funkciju odbrane Borisa Tadića, hvaleći ga „kako poslednjim istupanjima i potezima pokazuje da je prvi lider regiona kada je reč o unapređenju saradnje između država“, te navodeći kako primedbe Srpske na deklaraciju nisu upućene Srbiji i Tadiću, već predsedavajućem Predsedništva BiH Harisu Silajdžiću.
A u toj deklaraciji pozitivno je ocenjena uloga PIK-a, što će reći da predsednik Srbije podržava sve one ocene PIK-a u kojima se RS optužuje da blokira institucije BiH, da deluje antidejtonski, da je upotreba bonskih ovlašćenja opravdana, da BiH još uvek treba PIK itd. Tako je liderskim ocenjeno i Tadićevo guranje BiH u NATO, iako je skoro 80 odsto građana BiH protiv toga, i iako su uslovi za NATO integracije da se RS odrekne vojne imovine u korist BiH i da se sprovedu reforme Ustava BiH.

PUKA IKEBANA
Državničko je, prema Radmanoviću, i to da predsednik Srbije očito ne poznaje Dejtonski mirovni sporazum, čiji je Srbija garant, jer da poznaje znao bi da je spoljna politika u nadležnosti Predsedništva BiH, a ne jednog njenog člana.
Možda bi Radmanović i mogao objasniti šta je to lidersko i državničko u ponašanju Borisa Tadića, ali teško da ikoga više može uveriti da je njegovo ponašanje spram RS državničko, jer je postao tek puka ikebana u Predsedništvu BiH koje je u potpunosti uzurpirao Silajdžić. Jer, obaveza Radmanovića jeste da štiti Ustav BiH koji kaže da je spoljna politika u nadležnosti Predsedništva BiH i da se odluke iz ovog domena donose konsenzusom. Ako već nije obavestio predsednika Srbije da se Haris Silajdžić sastaje sa njim u svojstvu privatnog lica, niti zatražio da Predsedništvo zauzme stav po pitanju istanbulskog sastanka, onda je odmah po potpisivanju za RS neprihvatljive deklaracije, koju je i sam oštro kritikovao, morao zatražiti da se ona stavi na sednicu Predsedništva BiH a potom staviti veto na ovaj akt. No, Radmanović do danas ništa od toga nije učinio, a da ne namerava ni da učini govori izjava predsednika NS RS Igora Radojičića da će „Radmanović staviti deklaraciju van snage ako se ona slučajno nađe na dnevnom redu Predsedništva BiH“.
Poslovnik o radu Predsedništva BiH decidirano kaže da se akti koje potpiše predsedavajući Predsedništva, u ovom slučaju Silajdžić, smatraju punovažnim. Dakle, Istanbulska deklaracija će biti punovažan međunarodni dokument, ako je Silajdžić „slučajno ne uvrsti u dnevni red Predsedništva BiH“, jer će je u tom slučaju Radmanović osporiti. Narodna skupština RS takođe je ne namerava osporiti, jer Radojičić reče da je „zahtev opozicione SDS da NS RS odbaci ovaj dokument glupost“.
Mnogo je „državnika“, s obe strane Drine, al`države sve manje.