Почетна / Колумне / SLOBODAN ANTONIĆ Pojeo vuk asistente

SLOBODAN ANTONIĆ Pojeo vuk asistente

Govoreći na komemoraciji povodom smrti Biljane Kovačević-Vučo, u skupštini grada Beograda, 21. aprila 2010, Svetlana Lukić je rekla: „Jednog dana, kada neki predsednik Srbije za Biljanu kaže, kao što je Obama rekao za Doroti Hejt, da je majka civilnog pokreta i heroj stotina hiljada građana Srbije, znaćemo da je ova Srbija zaslužila da je zovemo našom zemljom“.

INTELEKTUALNI ANGAŽMAN
„Ova Srbija“, izgleda, još dugo neće zaslužiti da joj građanistička elita ukaže tu čast da je prizna za svoju zemlju. Za običnog čoveka ta to su prvenstveno zaslužni naši građanisti, pa i „branitelji i braniteljke ljudskih prava“ iz njihovih redova. Jer, ako išta smeta kod njih, to je stanovište parcijalnosti, selektivna primena određenih načela, zavisno od ideološke pripadnosti ljudi o kojima se radi. Recimo, ako „Drugoj Srbiji“ neko uputi ružne reči, onda je to užasno, vulgarno, uvredljivo, „govor mržnje“… Ako pak „Druga Srbija“ takve iste reči upotrebi u napadu na svoje istomišljenike, onda je to sasvim opravdano. Jer, kako nas je podučila Svetlana Lukić istom prilikom: „A koje su to reči adekvatne i nisu preterane kada treba govoriti o smrti, klanju, genocidu, atentatu, homofobiji, šovinizmu i fašizmu?“.
Jednako se „Druga Srbija“ odnosi i prema ljudskim pravima. Svi ti silni samozvani branioci ljudskih prava ustaće kao jedan, ako se samo dodirne vlas kose nekog njihovog ideološkog istomišljenika. Ali, ako je posredi neko ko ne misli kao oni, e onda se takvima može i glava odseći. Ljudskopravaši će se praviti kao da se ništa bitno ne događa.
Najnoviji primer tog licemerja jeste ono što se dešava sa dvoje asistenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, mr Zoranom Čvorovićem i mr Sonjom Spasojević. Oni su priredili knjigu „Istina o slučaju vladike Artemija“, u kojoj su sabrali već objavljene članke različitih autora o ovom problemu. Treba odmah reći da su Čvorović i Spasojevićeva ovu knjigu priredili u svojstvu angažovanih intelektualaca, van fakulteta, kao privatna lica.
Međutim, onda smo u „Blicu“ (22. april) mogli da pročitamo sledeće: „Istovremeno je štampana knjiga koja je takođe trebalo da bude u odbranu vladike Artemija. Ne zna se ni ko ju je platio ni štampao. Potpisani su jedino priređivači magistri na Pravnom fakultetu u Kragujevcu Zoran Čvorović i Sonja Spasojević. Rukovodstvo fakulteta ogradilo se od ove knjige. `Blicu` je rečeno da čekaju odgovor SPC posle čega će odlučiti o sudbini priređivača“.
Najpre sam pomislio da je reč o tipičnom „Blicovom“ spinovanju. Te novine su, kao što je svakom razumnom posmatraču naših prilika poznato, jedan od glavnih nosilaca kampanje kojom se podstiču podele i sukobi u SPC i kojom se nastoji da se čitava Crkva iskompromituje. „Nemoguće je da su se kolege iz Kragujevca stvarno obratili SPC sa pitanjem šta da rade sa svoje dvoje asistenata“, pomislio sam. Ideja da bi nečiji posao na Univerzitetu mogao biti ugrožen samo zbog objavljivanja knjige iz crkvene problematike toliko je suprotna elementarnim akademskim slobodama i predstavlja toliko jasan primer političke diskriminacije, da sam jedino mogao da pomislim da je sve to `Blic` jednostavno izmislio.

KAKO ZAPEČATITI AKADEMSKU KARIJERU
Međutim, već sutradan sam na zvaničnom sajtu SPC naišao na vest pod naslovom „Prijem Rektora Univerziteta u Kragujevcu“. U njoj stoji da je patrijarh srpski Irinej primio kragujevačkog rektora Slobodana Arsenijevića i dekana Pravnog fakulteta Predraga Stojanovića. Predmet ove posete bio je upravo slučaj pomenutih asistenata.  Već u trećoj rečenici vesti se kaže da je rektor „posebno naglasio da dobri odnosi između Univerziteta i SPC ne mogu i ne smeju biti narušeni samovoljnim i neodgovornim istupima pojedinaca kao što su javni istupi mr Zorana Čvorovića i mr Sonje Spasojević, asistenata Pravnog fakulteta, koji su se uključili u svojevrsnu kampanju protiv legitimnih odluka Svetog Arhijerejskog Sinoda povodom situacije u Eparhiji Raško-Prizrenskoj“. Zatim je rektor objasnio da je i njegov univerzitet, „kao i svaki univerzitet, osetljiv na svaki vid ugrožavanja njegove autonomije“, zbog čega „ni akademskom osoblju Univerziteta, uz uvažavanje ličnih sloboda i prava, ne pripada pravo da ugrožavaju autonomiju Srpske Crkve“.
Slično je govorio i dekan Pravnog fakulteta. On je, kako stoji u saopštenju, „obavestio Njegovu Svetost da nijedan organ Univerziteta i Pravnog fakulteta ne stoji iza stavova koje u javnosti iznose dvoje pomenutih asistenata i od istih se javno ograđuje, poštujući odluke Svetog Sinoda na čelu sa Patrijarhom“.
„Jadni ti asistenti!“, pomislio sam. „Rektor i dekan da se zbog njih izvinjavaju patrijarhu?! Njihova akademska karijera je ovim zapečaćena!“. Jer, svako ko je na univerzitetu zna koliko su asistenti ranjivi i koliko ih je lako oterati s fakulteta. Kada dođe vreme reizbora jednostavno se pojavi drugi kandidat, kome se u referatu da prednost i – gotovo. Ili, čak ako je referat za reizbor i pozitivan, na glasanju se pojave uzdržani glasovi, ne postigne se tražena većina (jer sva naša izborna tela rade na ivici kvoruma) i onda se kandidatu samo tugaljivo saopšti: „Žao nam je, ali niste prošli. Šta da se radi…“

IDEOLOGIJA IMPERIJE
A sad, zamislite sledeći slučaj. Svetlana Lukić je u citiranoj rečenici „homofobiju“ izjednačila sa „klanjem, genocidom i fašizmom“. Zamislite, sada, da su Čvorović i Spasojevićeva, takođe privatno, objavili knjigu u kojoj oštro napadaju SPC zbog njene „homofobije“ – optužba koja je, inače, za crkvu uobičajena i redovna u drugosrbijanskom ideološkom vokabularu. I sad zamislite da je sve ostalo isto – članak u novinama u kojem se napada dotična knjiga, ograđivanje uprave fakulteta, očekivanje da crkva kaže svoju reč „posle čega će se odlučiti o sudbini priređivača“, poseta rektora i dekana patrijarhu, izvinjavanje i ograđivanje… A sve uz zaklinjanje najviših predstavnika univerziteta da će oni „poštovati odluke Svetog Sinoda, na čelu sa Patrijarhom“.
Mislite li da bi iko živ u Srbiji ostao od zaglušne dreke o „ugrožavanju ljudskih prava“ i „klerikalizaciji univerziteta“, od namrgođenih spikera B92 koji čitaju patetična saopštenja na desetine ljudskopravaških NVO, od okruglih stolova na tu temu, od specijalnih emisija sa Markom Karadžićem kao glavnim gostom, od komentara zabrinutih kolumnista i još zabrinutijih pisama predsedniku Tadiću…?  Mislite li da bi iko ostao živ od poseta predstavnika različitih komiteta za ljudska prava iz Brisela i Vašingtona, od Jelka Kacina i njegove namrgođenosti zbog još jednog „dokaza nespremnosti Srbije za EU“, od zgražavanja evropskih komesara i apela zgađenih pariskih i njujorških „liberalnih intelektualaca“…? Slučaj Čvorovića i Spasojevićeve nesumnjivo bi u zasenak bacio čak i sudbinu keruše Mile!
Ovako, nikom ništa, „pojeo vuk magarca“. Ljudska prava, očigledno, ionako nisu za svakog, već samo za lojalne podanike Imperije. Čvorović i Spasojevićeva nisu među njima, oni ne neguju pravilni ideološki diskurs koji bi ih kao takve legitimisao. Štaviše, možda čak malo smetaju nekim lokalnim operativcima ili ideolozima Imperije? Zato, mediji o njima neće izveštavati, branioci ljudskih prava za njih neće znati, grantova za njihovu zaštitu neće biti…
Ali, oni kojima je zaista stalo do ljudskih prava, oni koji su istinski liberali i demokrate, znaće već koliko je sve to što se dešava sa Čvorovićem i Spasojevićevom pogrešno. Zaista, ova kampanja sa vladikom Artemijem otišla je malo predaleko. To već počinje da liči na histeriju, u kojoj se gube sva merila dostojanstva. Čovek se mora zapitati šta će to crkvi, šta će to kragujevačkom univerzitetu? Čvorovića i Spasojevićevu treba ostaviti na miru. Oni imaju pravo da iznose svoja mišljenja o crkvenim sporovima, čak i da u njima zauzimaju stranu, a da to ne sme da utiče na njihov akademski status. Ovo ipak nije 12. vek.
U trenutku kada ovaj tekst bude objavljen znaće se odluke Sv. Arhijerejskog sabora o vladici Artemiju. Nadamo se da će time biti stavljena tačka na ovu ružnu epizodu naše novije crkvene istorije. Nadamo se da će time biti stavljena tačka i na ovaj ružan slučaj akademskog zastrašivanja dvoje kragujevačkih asistenata.

2 коментара

  1. Драго ми је, поштовани професоре Антонићу, што сте устали у одбрану, не двоје младих људи са Правног факултета у Крагујевцу, већ, у одбрану принципа, истине и основних људских права. Срамно је да о праведности и моралности понашања асистената просуђују професори (Стојановић и Ђурђевић) који су, узгред, оптужени за корупцију – продају испита у афери “индекс“ и којима се због тога суди.




    0



    0
  2. http://НећеправославнепрофесорениуБеограду

    Тешко је бити хришћанин, не само у Крагујевцу, него и у Београду.На једном факултету био је конкурс за професора.Јавило се 5-6 кандидата, направљена је комисија од три члана,двоје је предложило најбољег кандидата, а трећи професор (који је тог кандидата и позвао да се јави на конкурс)“отковао“.
    Кандидат пита тога трећег“.. што ме превари?“, позвао га па после отковао, угледни професор, без зазора рече,да су Декану тог факултета у Београду, рекли да овај кандидат држи иконе у својој лабораторији, и неку слику на вратима и у Бога верује,и да Декан неће таквог професора.нИЈЕ ОТВОРЕН, НЕГО ПРИКРИВЕН ПРОГОН ПРАВОСЛАВАЦА.Томе су изложени и православни студенти, па морају строго да крију своју веру у Бога троједног.
    Према томе – дабоме.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *