RATKO DMITROVIĆ Srbi iz Hrvatske ili brisanje jedne velike priče

Šta je Hrvatska dobila, i da li je uopšte nešto dobila, proterivanjem pola miliona Srba? Ili je možda nešto izgubila? Nad ovim i sličnim pitanjima u državi stvorenoj od strane Tuđmana i HDZ-a odavno niko ne gubi vreme. Srba u Hrvatskoj gotovo da nema, svedeni su na nivo „kućnih ljubimaca“ (termin Žarka Puhovskog) i to je za prosečnog Hrvata-kakvih je, kažu ispitivanja, najmanje 90 odsto – činjenica pred kojom su manje važne sve ostale nacionalne i državne dileme.

PLAŠT ZABORAVA
A da li je Srbija, u koju se slila ogromna većina tih Srba, nešto dobila? Nije, ali ne zato što se radi o bezvrednom, neobrazovanom, nedovoljno sposobnom delu srpskog naroda. Srbija je pod Miloševićem a posebno nakon „oktobarske demokratske revolucije“, stavila plašt zaborava na tu ogromnu populaciju, ostavljajući vremenu da u potpunosti izbriše njene osobenosti, kulturno i svako drugo nasleđe.
Ako se Miloševiću može pripisati kampanjski pristup u bavljenju politikom i unutar ove teorije spominjanje Srba u Hrvatskoj samo onda kada mu je to bilo potrebno za prikupljanje glasova, šta reći za „demokratsku Srbiju“ ovu čiju su poslednju deceniju obeležile Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. Zbog čega su najpre Đinđić, a onda Koštunica i Tadić učinili i čine sve da se u potpunosti zaboravi na Srbe iz Hrvatske i Srbe u današnjoj Hrvatskoj.
Ovde svakako ne bi bilo produktivno a ni inteligentno kao kontratezu spominjati onih desetak dana uoči svakih izbora u Hrvatskoj kad Radio televizija Srbije, ranije po naređenju Koštunice a sada po direktivi Borisa Tadića, pušta reklamne spotove Milorada Pupovca.
Nikada nijedna postoktobarska Vlada Srbije nije izašla sa stavom da Hrvatska mora učiniti sve kako bi, na primer, Srbima iz Hrvatske vratila preko 30.000 otetih stanova, ili da im isplati protuvrednost. Samo od tih stanova u Srbiju bi se slilo preko dve milijarde evra.
Početkom 2010. godine u Beogradu je održano savetovanje o položaju izbeglih i prognanih lica, na kojem je ministar inostranih poslova Hrvatske, Jandroković, okupljenim Srbima sasuo u lice da je za Hrvatsku slučaj srpskih izbeglica rešen i zauvek okončan, uključujući otete stanove. Prisutni Vuk Jeremić ćutao je i gledao u papire ispred sebe.
Da li je sve ovo srpska odluka, državni stav, ili službeni Beograd to čini po nečijem naređenju. Čijem naređenju. Zbog čega?

SRAMNO ĆUTANJE
Šta Srbija dobija u zamenu za potpuno i sada već zastrašujuće i sramno ćutanje o pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske, njihovoj otetoj i uništenoj imovini, atmosferi koja ih je sprečavala i sprečava da se vrate tamo odakle su proterani.
U biračkom telu Srbije registrovano je oko 800.000 Srba rođenih u Hrvatskoj a uzmemo li u obzir njihovi potomke, decu i unučad, dolazimo do brojke od milion i petsto hiljada birača. Jasno, jedan deo njih nema nikakav ili vrlo slab osećaj pripadanja delu Srba od kojih potiču, ali to je mali gotovo zanemarujući postotak.
Kako je moguće da ni jedna politička partija u Srbiji nema strategiju za Srbe iz Hrvatske; ne zbog moguće glasačke podrške, a svakako i zbog toga, već zarad potrebe da se sačuva posebnost koja u mentalitetu, tradiciji, kulturi odlikuje taj deo prekodrinskih i prekodunavskih Srba.
Srbi sa područja današnje Hrvatske dali su svom radu mnogo; Nikolu Teslu i Milutina Milankovića, ljude koji, prema proceni američke NASA, pripadaju samom vrhu najvećih umova čovečanstva. Među tzv. Srbima iz Hrvatske je i Sava Mrkalj, stvarni reformator srpskog jezika (Vuk Karadžić je tu bio samo glazura) pa veliki pisac Simo Matavulj na čijim je delima Ivo Andrić, prema sosptvenom priznanju, izgradio svoj stil i način pripovedanja.
Srbin iz Hrvatske, tadašnjeg dela Austro-Ugarske monarhije, je i Nikola Begović, jedan od autora „Himne Svetome Savi“, pa Josif Pančić, čuveni botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije (današnja SANU); Sava Šumanović, slikar; Zaharije Orfelin, pesnik, slikar i istoričar; Jovan Karamata, matematičar; patrijarsi Srpske pravoslavne crkve, Josif Rajačić i Patrijarh Pavle, brojni akademici na čelu sa Dejanom Medakovićem… Da ne spominjem sada desetine sportista koji brane boje Srbije, mnogobrojne glumce, pisce, filmske stvaraoce rođene na prostoru današnje Hrvatske ili su otuda njihovi roditelji. Na stranu ovoga puta i velika imena iz tog dela srpskog naroda koja su dala ogroman doprinos hrvatskoj kulturi, umetnosti, istoriji…
Šira javnost zna samo za Teslu da je Srbin iz Hrvatske. Za nekoliko desetina godina ni to se neće znati.
Već godinama tvrdim, i ostajem pri tome, da se nešto mora uraditi kako bi živelo bar sećanje na deo srpskog naroda koje definišemo kao Srbi iz Hrvatske. Zbog tih Srba i zbog Srba kao naroda.

PREPUŠTENI SAMI SEBI
Srbi iz Bosne i Hercegovine, ovi u Vojvodini, Podrinju i Beogradu, imaju Republiku Srpsku, garant da će njihov koren opstati, da će se sačuvati njihova posebnost. Srbi iz Hrvatske nemaju nikoga.
Ona politička partija u Srbiji, kad već država Srbija neće, koja osmisli pristup gore spomenutom ogromnom delu biračkog tela Srbije, Srbima iz Hrvatske (a takav pristup je moguć i sprovodiv) dobiće izbore, ako je velika stranka, ili će ući u Skupštinu Srbije, pa makar da je i tek osnovana.
Da li je bilo pokušaja u tom pravcu? Jeste, bilo je i uvek je motiv bio dnevnopolitičkog karaktera. Zato su i propadali. Svakako najsnažniji je formiranje, pre nekoliko godina, Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu. Ideja je bila da se primene principi i načini delovanja koji bi međunarodnu zajednicu naveli na potrebu otvaranja političkih pregovora o položaju Srba u Hrvatskoj i njihovoj autonomiji, a na osnovu priznanja Hrvatske kao samostalne države. Sve je obesmišljeno i srušeno već nakon mesec dana kada Srpska radikalna stranka, zarad uskih stranačkih interesa, pruža utočište Vladi Krajine (prostorije) zapošljava većinu članova te vlade i gura im u ruke partijske knjižice SRS.
Organizovanje po principu zavičajnih klubova Krajišnicima i Srbima iz Hrvatske ništa nije donelo, ta forma je odavno potrošena. Udruženja izbeglica, ima ih bezbroj, bave se socijalom, a ozbiljnih pokušaja da se formira jedno krovno telo, od dvadesetak ljudi, (sa podtelima, komisijama) koje bi radilo na otvorenim pitanjima Srba iz Hrvatske – nije bilo.
S obzirom da potičem iz tih krajeva pokušao sam nekoliko puta da u tom smislu stvari pokrenem sa mrtve tačke, ali bez uspeha. Možda zato što sam o tome razgovarao sa pogrešnim osobama.
Prepušteni sami sebi Srbi iz Hrvatske, oni koji su život nastavili u Srbiji pokušavaju da očuvaju sećanje na rodni kraj kroz razne aktivnosti i to rade na primitivan, možda najgori mogući način; u prvi plan su uspeli da se nametnu ljudi skromnih mogućnosti, neobrazovani, stalno gladni materijalnih dobara, netalentovani, često sa kriminalnim i nečasnim biografijama. Njihov vrhunac je organizovanje krajiških ili zavičajnih večeri, susreta, na kojima se jede, opija i sluša muzika koja nikakve veze sa tim narodom nema. Trešte pesme u kojima se krajnje banalnim tekstovima iskazuje tuga za zavičajem, sećanje na rodni kraj, ali na melodijskoj matrici koja u potpunosti negira muzičku kulturu i tradiciju Srba iz Hrvatske. Istina, ta vrsta kulture nije bog zna kako bogata ali je autohtona. Sada i to bledi, nestaje i gubi se u zavičajnoj komercijalizaciji.
Među Srbima koji su spasavajući živote pobegli iz Hrvatske a danas žive u Srbiji, uglavnom u Vojvodini i Beogradu, ima značajan broj vrlo uspešnih i, zašto ne reći, vrlo bogatih ljudi. Oni bi, bez većih napora i bez pomoći države Srbije, mogli mnogo da urade kako bi se poboljšalo opisano stanje. Ne verujem da ne žele, odnosno, hoću da verujem da to ne čine samo iz razloga nedostatka dobro osmišljenog organizovanja.
Jedan od njih, Petar Matijević, vlasnik istoimene industrije za preradu mesa iz Novog Sada, osnovao je književnu nagradu „Matijević“ u znak sećanja na svog brata, dr Špiru Matijevića, pesnika i prevodioca, koji je ubijen 1993. godine u Tuzli. Nagrada dobitniku donosi veliku materijalnu vrednost, 10.000 evra, i sudeći prema dosadašnjim dobitnicima dodeljuje se u iskrenoj nameri da se podrži i pomogne stvarna umetnička vrednost. Ali, ova nagrada, osim razumljive i hvale vredne porodične priče, Srbima iz Hrvatske ništa ne donosi. Čak ni onima koji se iz tog korpusa bave prozom i poezijom a čije je stvaralaštvo nesporna umetnost. Bar da ih se ohrabri nekom podnagradom, alternativnim priznanjem.
Ovaj tekst, da otklonim svaku eventualnu nedoumicu, pogrešno ili zlonamerno tumačenje, nema ambiciju da Srbe iz Hrvatske odvoji kao poseban narod, zasebnu celinu u Srbiji. Daleko od toga. Cilj je da neko, možda baš sami Srbi iz Hrvatske- kad ih je već država Srbija po svoj prilici otpisala i zaboravila, kao uostalom i Hrvatska- osmisli koncept delovanja određenog tela koje će brinuti da se sačuva bar sećanje na deo srpskog naroda koji je iznedrio velikane kakvi su: Nikola Tesla, Milutin Milanković, Sava Šumanović, Simo Matavulj, Sava Mrkalj, patrijarsi Srpske pravoslavne crkve, Rajačić i Pavle…

8 коментара

  1. Avatar

    Највећи аеродром ,булевари,факултети, научни институти,термоелектране, музеји у Србији….носе имена Николе Тесле,Милутина Миланковића,Саве Шумановића,Јосифа Панчића,Патријараха…..значи , не слажем са Вама да су Срби из Хрватске запостављени,заборављени, а да има пуно проблема, има.
    И не стављати у исти контекст Србију с Хрватском(у вези односа према Србима), кад се добро зна да је, како је једном рекао Милошевић: “Србија дала и оно пшто није имала” за Србе у Босни и Херцеговини и Хрватској. Чињеница је да су све Србе и саму Србију као матицу спопдале велике невоље и ратови, прво у Хрватској,па Босни,па на светом Косову и Метохији,бомбардовање, значи исцрпљени смо сви и свуда као нација. Још нам се јављају сад проблеми у Црној Гори,Македонији која је ових дана у Куманову једва дозволила да се користи у школи српски језик(после 50 година), и у Албанији су проблеми где има више Срба него што смо мислили(писао и Печат).

    Власт у Србији је таква каква је , неагилна, попустљива до глупости, на жалост свих Срба,за сада. Зато , Срби из Хрватске први треба да се чвршће организују, да и они буду агилнији, па има толико Срба са тог подручја који су на високим местима у институцијама Србије, нека се и они покрену и изврше притисак и на власт у Београду и европске институције и Хрватску(ако је могуће),нека се уједине.Позитивно је да има завичајних друштава, народне музике, сусрети……ипак се ту људи виде , дознају неке информације и сл. Црква даје велики допринос, епархије ипак полако покушавају да ставрају какве такве услове за живот(занимљиво је да су приликом овогодишњег Васкрса, на уласку у храм Св.Саве били “Чувари Христовог гроба”, младићи обучени у далматинске ношње са кубурама , који су пренели обичај за Васкрс из Сиња, чини ми се …).
    И ви г. Дмитровићу дајете допринос са вашим причама, можда би могли да објавите Књигу-лексикон о Србима у Хрватској,о догађајима, о српским селима и градовима, о обичајима, биографије Срба научника,уметника, спортиста, успешних директора, политичара, кувара,и оних Срба који то више нису…………у кратким цртама, као некакав мали Лексикон нашег народа и догађаја, страдања. И то је начин борбе против заборава, објављивање Књиге о Србима са акцентом на задњих 100 година и посебно данашње време али укратко.Ту су Сава Штрбац ,Микелић, Крестић,Матијевићи… који би могли да вам помогну(документују), да издате Лексикон(а издавач можда Печат, или Прометеј Н.Сад, који има опширну(неприступачну) енциклопедију биографија Срба западно од Дунава и Дрине).
    Пуна подршка да истрајете у окупљању српских друштава , да издате неку врсту Лексикона, свако добро!

    п.с. Раније сте причалии о Арсенију Дедићу који је синоћ имао фантастичан концерт у Београду , и за РТС изјавио да је имао неке скандале и шовинистичке притиске за време рата,…још један доказ хрватске “толеранције”.
    Можда некад напишете и неку о Мишу Ковачу(ваљда хрвату). Прочитах да је био велики Југословен, па најављивао пред рат да ће напустити Хрватску ако Туђман дође на власт. Па су га напали, па му се син Еди да би се доказао да је добар хрват , малолетан пријави у добровољце. Па га у сред Загреба убију колеге зенге, нису му веровали да је ваљда прави хрват, па се то заташка. Па Мишо после пева усташама(побогу..) , па 1999 на српску нову годину окушава да се убије…….салто, до салта…
    Или коју реч о Жељку Малнару, истраживач,боем, чиними се да је критичар те њихове задртости, комплекса…….
    Само наставите као до сада ,Поздрав!

  2. Avatar

    Хвала вам г.Дмитровићу за још један одличан текст о Србима у Хрватској. Морам признати да сваки пута када отворим страницу Печата прво потражим ваше текстове.Можда је разлог што сам и сам припадник ове несретне гране српског рода и што још увијек упркос свему живим у Хрватској.Ако кажем да је увијек било тешко, бити Србин у Хрватској, нисам открио ништа ново. Данашња држава у којој смо остали не пријети нам више насилним физичким уништењен или насилним покатоличавањем но сада се то све ради суптилније и полаганије а крајњи циљ је опет нестајање Срба или претварање у политичке Хрвате. Посебно ме смета када нас медији зову хрватски Срби, а то понекад користе чак и српски медији. Занимљиво да никада нисам чуо за рецимо српске Хрвате. Најтеже нас је ипак погодио прогон и „драговољно“ исељавање Срба. Град у коме живим имао је у вријеме Југославије око 20% Срба а ако се прикључе и тзв. југословени (који су већином били такођер српског поријекла) онда и 25%. Данас нас има око 5-6% са тенденцијом даљег опадања. Најбоље о томе сведочи статистика за прошлу годину, коју сам чуо од мога пароха у цркви, а гласи :Једно (1) крштење, ниједно вјенчање (0) и 68 сахрана !!

  3. Avatar

    U pravu ste gospodine Dmitrovicu.Mi Srbi iz Hrvatske nismo nicija
    tema ni u Srbiji ni van njenih granica.Vrlo je interesantno da je
    proslo vec 15 godina od pada Krajine i da su mnogi nasi ljudi ostali
    u Srbiji ili su otisli u inostranstvo,a da je taj dogadjaj maltene
    izbrisan sa politicke scene Srbije.Ono malo Srba sto je ostalo u
    Hrvatskoj,kao i lideri srpskih politickih stranaka,ne mogu biti
    garant nama ostalima.Ono sto je zacudjujuce i za vlasti Srbije i EU
    i medjunarodnu zajednicu,da se nitko nije zapitao,kako je moguce
    iseljenje jednog celog naroda sa njegovih vekovnih ognjista,a da
    nitko za to se ne zapita i ne odgovara.Sada ispada,kao da nismo
    nikad ni ziveli u Hrvatskoj.Vjerovatno je i to jedna od zrtava
    koja se trebala prineti “Bogovima”globalistickog poretka.

  4. Avatar

    *- Ne bi bilo loše otvoriti pitanje s kim je Mladić trgovao te 1995. godine. Nije on prodao Knin i Krajinu ni za šta. Možda je njegova cena bila upravo to da ne mogu da ga nađu. Neću ja da nagađam ko su „veliki kupci”, neka se time pozabave oni koji ga traže – rekao je Dragišić.
    S druge strane, bivši koministar policije Božo Prelević ne veruje da Mladić ima specijalnu zaštitu.
    – Mladić, za razliku od Karadžića koji je uvek voleo da se eksponira, ne izlazi nigde. Njemu ne treba obezbeđenje, nego baba da mu svaki dan donosi hleb i mleko. On je racionalan i mesto skrivanja je krajnje neupadljivo – kaže Prelević.*

  5. Avatar

    A nebi bilo lose..razmotriti..*odvojenost crkve od drzave*..
    Odnos SPC prema RSK …i…*Vrh pravoslavne crkve patrijarhovo hodocascem u Trst, Ljubljanu i Zagreb propratio je saopstenjem da * TREBA RAZUMETI I PRIHVATITINOVO VREME, NOVE GEOGRAFSKE KARTE I MERILA, JER-TO JE REALNOST*, uz opasku da ce tamosnjim pravoslavcima patrijarhove reci biti podsticaj da zive * u skladu s principima koje zastupa Crkva, dakle u ljubavi i bez podela*
    (na zalost, u saznanju da je u stvari u praksi sproveden sporazum iz 1954 izmedju Stojadinovica i Pavelica u Argentini, naravno licno odbacujem tu *realnost*, a odgovornost pred istorijom ce nositi i snositi deo SPC i srpskoga naroda koji se priklonio i organizovao vezano rat i propast RSK)

  6. Avatar

    Kada budu Vlasti iz Beograda i izbjegli Srbi iz Bih I Hrvatske koji zele ostati u Srbiji i koji su u Srbiju pobjegli s lovom a ne na traktoru, krojiti zivot i pravdu Srbima kojima je Bosna ili Hrvatska jedina domovina i koji se zele tamo vratiti ili su se vec vratili , kada dozvole tom narodu da budu srbi kao i do sada, da pricaju jezikom kao i do sada a ne da moraju koristiti ekavicu kao izraz pripadnosti necemu sto je jako daleko mozda se stvari promjene.?
    Kada bude postojao netko tko ce nauciti te ljude da njeguju svoju kulturu, jezik i podrijetlo ali isto tako da su gradjani jedne druge zemlje a ne Srbije i da se u toj zemlji prica jezikom kojim se prica a kojim su ti isti ljudi pricali do rata tj vec treca generacija , da bi nakon 1995 masovno pocelo pricanje Srpskim samo iz razloga trazenja nekog identiteta koji im je nametnut u smislu da nisu dovoljno veliki ili pravi Srbi ako ne pricaju odredjenim jezikom tj srpskim – ekavicom .Cemu to .?Dali ste se pitali da nisu vodeci srbi krivi isto tako u velikoj mjeri za stanje srba u RH nakon 1995.

    Hrvati iz Hrvatske i Srbi iz Srbije ustvari i nemaju problema jer se narodi kao dva postuju, ali imaju problem sto srbi nemogu prihvatiti za svoju domovinu bilo koju zemlju osim Srbije, sto naravno druge nacije okrece sasvim na drugu stranu.

    Prije 20 ak godina poce rat rece moj sugradjanin srbin na poziv rodbine koja ga je zvala da se preseli u Bosnu jer tzv Ustase napadaju, citiram “Ja neidem nigdje, ovo je moja zemlja , ja sam se tu rodio”. I bijese takovih jos .Htjedoh rec to su pravi ljudi u pravom smislu rijeci,ljudi su Srbii pravoslavci i Hrvatska je njihova zemlja, domovina i kraj price.

  7. Avatar

    Nad srpskim narodom sa teritorije danasnje Hrvatske pocinjen je genocid u tri etape od 1941 do danas -od strane Hrvata kao naroda.
    Svijet je to odobrio i dopustio. Rezultat je da danas imamo samo 4.4 % Srba koji zive na svom vjekovnom ognjistu , od pocetnih 40 % prije 1941. To je cinjenica i kada ta cinjenica bude priznata u svijetu , onda ce se mozda i desiti kraj price.

  8. Avatar

    Sotonisti predvođeni amerikom žele uništiti srpski narod po bilo koju cenu nesmemo nasesti .Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara ” čije su ovce onoga je i livada ” niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi i pobjedimo neprijatelje njihovim oružjem visokim NATALTETOM.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *