RADMILA NAKARADA Srbija je arhipelag ostrva jednoumlja

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Kako se Srbija, posle dramatične i tragične završnice dvadesetog veka, tokom kojeg je inače – ponekad i u decenijskom kontinuitetu – gubila i devastirala ljudske i materijalne resurse, ideale i energiju, danas obrela „zaglavljena“ u situaciji koju stručnjaci ocenjuju kao izvesnost u kojoj strateško mišljenje, sposobnost dugoročnog sagledavanja kolektivnih, nacionalnih interesa i ciljeva dramatično izostaje, dok nepromišljenosti, kratkoročni interesi, korupcija, spoljna zavisnost, neodgovornost prema budućim generacijama oblikuje našu sudbinu i produžava naše obitavanje na  periferiji?
O ovim i nekim drugim aktuelnim pitanjima savremenog sveta u kojem je, ne samo krivicom tog sveta, našem društvu nametnuta uloga „parije“, razgovaramo sa dr Radmilom Nakaradom, redovnim profesorom na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i direktorom Centra za studije mira na FPN.

U stručnim krugovima sve su glasniji i ubedljiviji komentari o potrebi ozbiljnog preispitivanja strategije tranzicije u Srbiji. „Temeljita demokratska rasprava“, za koju se pojedini i među Vašim kolegama zalažu, izostaje. Šta je presudno za ovakvu situaciju?
Progovoriti o negativnim posledicama tranzicije znači dovesti u pitanje neke od „omiljenih pristrasnosti“, preispitivati dominantni globalni neoliberalni konsenzus, utvrditi ko su dobitnici ko gubitnici dosadašnjeg toka tranzicije, kakvi savezi su uspostavljeni između unutrašnjeg krila lokalnih i transnacionalnih elita, do koje mere je država privatizovana, sudariti se sa hobotnicom korupcije i kriminala, itd. Preispitivanje strategije tranzicije zadire u niz fundamentalnih pitanja, dakle, i u temeljne interese privilegovanih unutrašnjih i spoljnih aktera.

Čini se da „vapijuće potreban dijalog“ nije ni „na vidiku“!?
Demokratske rasprave izostaju zato što je javnost podeljena u antagonizirana ostrva jednoumlja koja sama sa sobom razgovaraju.. Rasprave su zarobljene ratom etiketa, moralnim diskvalifikacijama koje sprečavaju da se razgovora o samoj stvari. Simuliraju se analize, razumevanja, odgovori a zapravo se samo raspoređuju prepoznatljivi kodovi. Dijalog je potreban da bi se (po)stiglo do što razuđenijeg razumevanje realnih izazova i uvećao prostor mogućih kreativnih odgovora. To znači da svi akteri i sve formule rešenja podležu kritičkom preispitivanju, čija svrha nije ni omalovažavanje, ni raskid sa civilizacijskim tekovinama već traganje za manje bolnim, manje nepravednim, manje koruptivnim – dugoročno plodotvornijim rešenjima.

Kada bi se – u uslovima savremenih domaćih „antagoniziranih ostrva jednoumlja“ – predlagao hipotetički „spasonosni scenario“, šta bi, prema Vašem viđenju, bilo najpreče učiniti?
Daleko smo od potrebnog dijaloga iako mislim da je mnogima dozlogrdilo stanje posvađanosti, zatrovanosti i neuljudnosti. Napori u prilog dijaloga moraju započeti na raznim tačkama društva, ali s obzirom na presudnu važnost politike, snažan podsticaj mora da se začne upravo u toj sferi. Činjenica da su prirodni politički saveznici (dve demokratske stranke) dospeli u poziciju nepomirljivih neprijatelja je pogubna, i mostovi se moraju iznova izgraditi upravo na toj relaciji ukoliko se želi rehabilitovati dijalog, stvoriti pretpostavke za unutrašnji konsenzus. Sigurna sam da se i u političkim i intelektualnim krugovima ova potreba prepoznaje, a njeno ostvarenje bi dalo snažan impuls i drugim akterima da podrže načelo umerenosti, pridobijanja umesto isključivanja, načelo dijaloga.

Ogromna većina iz redova naše društvene elite, a među njima su i Vaše kolege, umesto javnog govora o katastrofalnim učincima tranzicije, radije se opredeljuje za „šutnju“?
Motivi za „šutnju“ su različiti. Kod nekih je ona izraz „kalkulisanog oportunizma“,  procene korisnosti ćutnje. Onaj ko kalkuliše sa ćutnjom, logično da kalkuliše i sa svojim „progovaranjem“. Javni govor se u tom slučaju pretvara u osluškivanje, dodvoravanje (mandarinstvo), procenjivanje šta je oportuno zastupati, tj. kako se posredstvom „politički korektnog“ govora približiti moći, ući u krug izabranih. Dakle, mogli bi se reći da je takav tip javnog govora svojevrsni oblik „šutnje“. Treba međutim dodati, da se danas u globalizovanom svetu, prikrivanja napetosti između proklamovanih načela i prakse ne odnose isključivo na lokalni okvir, on često i podleže kritici, već na dominantan globalni projekat i njegove zastupnike. Na toj relaciji su kalkulisane „šutnje“ i najglasnije.
Međutim, pored onih koji su se svesno kalkulativno opredelili za ćutnje i prećutkivanja, postoje i oni koji su dospeli u prostor „šutnje“ jer su ućutkani dominantnim apologetskim diskursom koji se ogrnuo moralističkom odorom i pokušaje temeljnije analize, uspostavljanja uravnoteženog odnosa prema vladajućoj tranzicionoj paradigmi i odlikama vlastite realnosti hitro svrstava u retrogradno, ksenofobično, nacionalističko mišljenje.  Jednom rečju, „šutnja“ je i plod masovnog  izostanka sposobnosti razgovora između neistomišljenika.
Ponekad, kroz neku „pukotinu“, u medijski prostor dospeju i dramatična viđenja kao što je ovo: „Treba hitno zaustaviti ugrožavanje samog biološkog opstanka stanovništva u Srbiji, treba da obnovimo i preusmerimo proces materijalne proizvodnje na solidarno stvaranje uslova za dostojanstven život, rad i razvoj kreativnih sposobnosti svih građana!“

Ukoliko se složimo da ono prvo „treba“ nije pesimističko preterivanje, šta reći – kao odgovor i predlog za „ostatak“ rečenice?
Zigmund Bauman je rekao da je solidarnost kao vrednost prva žrtva neoliberalne paradigme. Na tragu neoliberalnog projekta zavladao je ekstremni egoizam, „patološka pohlepa“, neodgovornost prema kolektivnim i dugoročnim opštim interesima. Zavladala je tendencija da se siromaštvo i bede posmatraju prevashodno kao individualni problem, izraz pojedinačnih (ne)sposobnosti, a ne i strukturalnih zapleta. Međutim, solidarnost nije samo stvar moralne pristojnosti, izraz potrebe da se iskaže sućut, empatija i aktivna briga za sudbinu gubitnika već i temeljna premisa slobode. Solidarnost predstavlja zaklon, zaštitu od disciplinujuće, pokoravajuće neizvesnosti, pretpostavku samopouzdanja i hrabrosti na kojima počiva sloboda.  Uvećanje broja gubitnika, nezadovoljnika, isključenih, neminovno uvećava opšte osećanje neizvesnosti, smanjuje sposobnost prepoznavanja kolektivnih interesa i kolektivnog delovanja, a uvećava potrebu za zaštitom od potencijalnog gneva, nasilja gubitnika,  tj.  jača represivne tendencije.
Sloboda, dakle, „ne stanuje ovde“, ali ni tom drastičnom  činjenicom, spisak nevolja nije iscrpljen!
U našem kontekstu, jedna od niti komunističke prošlosti koju je trebalo (uz sve neophodne korekcije) očuvati je upravo načelo solidarnost. Njegovim potiskivanjem u ime navodne ekonomske efikasnosti nepotrebno smo razorili deo vrednosnog koda koji spada u civilizacijske tekovine, ali i osujetili, protraćili kreativnu energiju mnogih koji su postali „suvišni“ na putu ka boljoj budućnosti. A kao što ukazuje Štiglic, globalizovani svet je postao svet sa previše gubitnika, prevelikim brojem suvišnih. Dakle, po mom sudu, rehabilitacija načela solidarnosti predstoji ako želimo da smanjimo razorno dejstvo neodgovornog egoizma, pokrenemo i razvijemo najbolje sposobnosti što većeg broja građana i iznova stavimo na dnevni red pitanje u kakvom društvu želimo da živimo. Da li se bilo ko može osećati bezbedno u društvu fragmentirano dramatičnim socijalnim jazom? Međutim, uslov da solidarnost iznova zauzme svoje mesto u politici i ekonomiji je da neoliberalnu paradigmu globalizacije i tranzicije zameni osveženi i korigovani socijal-demokratski projekat.

Pominjete razaranje društvenog i nacionalnog vrednosnog koda, a kao istraživač , bavili ste se problemima odnosa nacije i globalizacije.  Da li je, prema Vašem viđenju, tek „pseudoromantičarska tlapnja“  i iracionalna tvrdnja da je u globalnom svetu „sa prevelikim brojem suvišnih“, i srpska nacija, njene tradicionalne vrednosti – duh i etika, nepomirljivo suprotstavljena idejama, vrednostima i strukturnim principima globalnog društva, dakle „suvišna“? Isto pitanje možda bi se moglo postaviti i kada je uopšte reč o slovenskim narodima!?
Smatram da je prvo, potpuno pogrešno prirodu globalizacijskih procesa svoditi na pojednostavljenje jednoznačnosti. To su protivrečni, neravnomerni procesi koji nose i svetle i tamne dimenzije. To su procesi koji ujedinjuju i razdvajaju, koji homogenizuju i potenciraju razlike, koje proizvode i bogatstvo i proširuju prostore siromaštva. Srbija nije nepomirljivo suprotstavljena globalizacijskim procesima, izrazito je zainteresovana za pridruživanje regionalnim, evropskim integracionim procesima, što je svakako sastavni deo globalnih tokova. Međutim, kao mala i slaba država ona je izložena i negativnim aspektima globalizacije i kao i sva druga društva ima pravo i odgovornost da pokuša da izgradi mehanizme kojim će, ako ne sprečiti, onda bar umanjiti one negativne i nepoželjne efekt gobalizacije od kojih se i druga društva brane. Nekritičnost prema globalizaciji, počiva na ideološkom a ne naučnom pristupu, predstavlja jednu provincijsku poziciju koja ne komunicira sa ogromnim brojem zasnovanih kritičkih studija o globalizaciji koje je svet iznedrio. Pri tome, takvo stanovište  primenjuje one stereotipe na vlastitu zajednicu koji su uverljivo delegitimisali pisci kao E. Said i M. Todorova.

Sprovođenje neoliberalnog koncepta prinudne i ubrzane privatizacije u Srbiji, „prezaduženom polukolonijalnom tržištu za uvoznu robu“, nije zaustavljen. Stručnjaci tvrde da nas očekuje „drugi talas privatizacije“, pogubniji od pređašnjeg? Plan o prodaji Telekoma kao da ide u susret ovoj prognozi?
Često navodim konstataciju Branka Horvata da je tranzicija najveća pljačka ovog veka, a tu konstataciju su mnogi potvrdili i dopunili, posebno analizom prve faze tranzicije na primer, u Rusiji. U svakom slučaju, prelaskom sa komandne na tržišnu ekonomiju fabulozna bogatstva su preko noći prešla iz društvene i državne svojine u ruke malobrojnih predatora. Posredstvom načina privatizacije deindustrijalizovala se zemlja, uvećala njena zavisnost, smanjili se kapaciteti države da vrši svoje temeljne funkcije. Iz tih razloga mi upozorenja na opasnosti od drugog talasa privatizacije izgledaju zakasnela, tj. po mom sudu „katastrofa se već desila“, mi smo već glavninu vlastitih resursa rasprodali, posekli pretpostavke autonomnog razvoja. Naravno, ima još preostalih strateških resursa kojima preti već viđena sudbina, Telekom svakako spada u jedan od njih. Argumenti za njegovu prodaju su neuverljivi, posebno ako već postoji demonstrirana svest da telekomunikacione mreže spadaju u važne (buduće) resurse, kao što su to voda, nafta, minerali. Međutim, strateško mišljenje, sposobnost dugoročnog sagledavanja kolektivnih, nacionalnih interesa i ciljeva dramatično izostaje. Nepromišljenosti, kratkoročni interesi, korupcija, spoljna zavisnost, neodgovornost prema budućim generacijama oblikuje našu sudbinu, produžava naše obitavanje na  periferiji.

U situaciji kada se „katastrofa već desila“, ima li smisla organizovanje društvenog otpora, iniciranje  protesta, usmeravanje  kritičkog mišljenje?
Kada kažem da se katastrofa već desila, to ne znači ujedno i „kraj“, nepopravljivo stanje petrificiranosti, već i mogućnost novog početka. Njegovo polazište mora da bude realistička dijagnoza i strateško okupljanje – na transpartijskim, transetničkim, transgeneracijskim, itd. osnovama – svih onih koji su spremni da ulažu napore u opstanak i razvoj srpskog društva.

Dr Radmila Nakarada (1950, Beograd) redovni je profesor na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, gde predaje Studije mira na osnovnim i master studijama. Direktor je Centra za studije mira na FPN. Objavila stotinu članaka u domaćim i stranim publikacijama, uredila i napisala više knjiga. Najnovija knjiga, nosi naslov Raspad Jugoslavije, problemi dijagnoze, suočavanja i tranzicije (Službeni glasnik, Beograd, 2008). Predavala na univerzitetima u SAD-u, Japanu i Švedskoj i učestvovala u više međunarodnih istraživačkih projekata. Član je: Saveta Projekta o modelu svetskog poretka, World Order Model Project (WOMP) Njujork; WOMP je dobio 1990. UNESKO nagradu za Mir; Međunarodnog saveta Fondacije za istraživanje mira i budućnosti, TFF, Lund; Međunarodnog upravnog odbora Globalne akcije protiv rata, Njujork. Bavila se i prevođenjem radova A. Džanova, D. Helda, L. Štrausa, i drugih.

Prisustvujemo zanimljivom paradoksu: u SAD-u, „hramu” liberalnog kapitalizma, najavljuju kraj njegove ere, odnosno potrebu za strukturnim „redizajnom“ sistema, dok u našoj zemlji, pogotovo iz redova režimske elite, slušamo da „liberalni kapitalizam nema alternativu!“ Kako to objasniti?
To je zaista paradoksalna situacija. Globalna ekonomska kriza je definitvno skinula s dnevnog reda svaku ideje o kraju istorije na temelju neoliberalne paradigme, o pronađenoj univerzalnoj formuli. Njeni neuspesi  su umanjili trijumfalističke pretenzije. Autori su doduše i ranije ukazivali na porazne socijalne posledice neoliberalizma, ali i na činjenicu da su izostale proklamovane enormne stope ekonomskog rasta tamo gde je on primenjivan. U isto vreme su po neki zapazili da su države na sasvim drugim ekonomskim načelima postigli impresivne stope rasta i sa manjom socijalnom cenom. Tekuća ekonomska kriza je čak obnovila interes zapadne javnosti za Marksove ideje.
Čini se da bi u Srbiji zanimanje za Marksove ideje pre naišlo na podsmeh, nego na ozbiljno naučno razmatranje!?
Kod nas se dogmatski odnos prema neoliberalnoj paradigmi zadržao u delu stručne javnosti. Za njih su uprkos svim negativnim pokazateljima (naročito u socijalnoj sferi) i krizama odgovori  i dalje jasni, neupitni. Odgovori počivaju na jednostavnoj dijagnozi da je propisana doza leka bila nedovoljna, dakle, neophodno je samo pojačati dozu leka a ne promeniti terapiju. U pozadini takvog stava i odnosa prema realnosti stoji uverenje da ipak postoje konačne, univerzalne formule razvoja i da se one mogu primeniti na sva društva bez obzira na njihove kulturne i istorijske specifičnosti. Činjenica da postoje različiti kapitalizmi, da je legitiman izbor i da on treba da počiva na demokratskom konsenzusu, da ima svoje unutrašnje socijalno uporište, da korespondira sa iskustvom i kulturom društva još uvek nije relevantna. Nije relevantna, zato što suština poštovanja načela pluralizma, autonomije, samorefleksije nije nadrasla privrženost dogmatizmu.

Da li je ekonomski liberalizam uslov za demokratiju, odnosno da li je demokratija  moguća bez liberalne „potke“. Nije li ovakav uzročno- posledični spoj (i jedna od aktuelnih nedoumica našeg tranzicionog društva) ujedno i svojevrsna mistifikacija?
Složila bih se da postoji izvestan stepen mistifikacije u naznačenom uzročno-posledičnom spoju, između ostalog, i zato što su pojedini autoritarni režimi počivali na ekonomskom liberalizmu (Čile na primer, za vreme Pinočea) ali i zbog još jednog razloga. Kako ukazuje Boaventura Santos, socijalna uskraćenja koje je proizveo neoliberalni kapitalizam su dostigla takav nivo da je demokratija u jednom broju zemalja postala irelevantna za društvenu dobrobit građana. Iz tih razloga po njemu je moguće zamisliti  koegzistenciju „političkog liberalizma i socijalnog fašizma“.  Dakle, odnosi su mnogo složeniji od onih na koje upućuju pomenute jednačine. Po mom sudu, glavno je pitanje mere, ravnoteže koju društvo treba da uspostavi između društva i tržišta, tj. ekonomske efikasnosti, socijalne pravde i solidarnosti, individualnih i kolektivnih interesa, centralizacije i decentralizacije, autonomije i inkorporacije u globalne tokove, itd. Svaka neravnoteža, podleganje pojednostavljenim formulama koje nude pozicije ekstrema vodi u jačanje dezintegrativnih tendencija,  „dislokaciji mase stanovništva“ (K. Polanji),  u sukobe, katkad vrlo razornog tipa. Kako su moguće delotvorne ravnoteže ukazuju primeri skandinavskih država, a uspešan primer Švajcarske hrabri na traganje za vlastitom demokratskom formulom koja obezbeđuje opstanak i impresivan ekonomski razvoj multietničke zajednice.

Da li je savremena „implementacija“ novih pravila i društvenih odnosa koje podrazumeva sistem i globalno strukturno ustrojstvo koji se zove „Novi svetski poredak“, nepovratno i svakako sa dramatičnim posledicama razorila poredak na Balkanu? Da li su političke elite na ovim prostorima zaista bile „neobaveštene“ ili samo nesposobne?
Raspad Jugoslavije predstavlja značajno poglavlje u ispisivanju novih pravila. Nakon Drugog svetskog rata prvi put su na tlu Evrope nasilno promenjene granice suverene države, novim tumačenjem odnosa načela teritorijalnog integriteta i načela samoodređenja. U ime zaštite manjih prava, prvi put je NATO bombardovao državu bez odobrenja SB. Mnogi su tada slavili bombardovanje kao prvi etički rat, rat koji je vođen u ime novih načela – primata ljudskih prava nad suverenitetom. Nakon toga je usledilo i redefinisanje načela samoodbrane, pa je SAD intervenisao u Avganistanu nakon 11. septembra, iza čega je došlo do ispunjavanja samozadate misionarske obaveze oslobađanja Iraka od tiranskog režima i uvođenje demokratije. Do sada je uvođenje demokratije, po nekim procenama, odnelo više od pola miliona žrtava. Dakle, s padom komunizma proklamovana je potreba za uvođenjem novih pravila koja bi poslužila za uređenje sveta u novim okolnostima. Pravila su proizvoljno primenjivana, u skladu sa interesima onih koji su ih istovremeno propisivali ali i sebe izuzimali iz njihove primene. Proizvoljnost je preuredila mapu Balkana, poredak moći u regionu, rasporedila krivice i odgovornosti  i proizvela dramatične posledice za one koji su poraženi u restrukturaciji ovog prostora. Međutim, slutim da posao preoblikovanja ovog prostora još uvek nije dovršen.  Odgovornost lokalnih političkih elita manje proizlazi iz pomanjkanja razumevanja novonastale međunarodne situacije, a više iz nespremnosti da vrednost zajednice i ljudskih života shvate kao istorijski nalog da pronađu nenasilan put rešavanja unutrašnjih problema i sporova. Da je postojao konsenzus da se kriza mora rešiti mirnim putem, kompromisima, da se mora pregovarati dok se ne dođe do rešenja prihvatljivog za sve, lokalni akteri su takvom posvećenošću mogli da umanje doprinos spoljnih koautora jugoslovenskoj drami.  Međutim, svima se žurilo da zaigraju u tragediji.

U delu stručne javnosti ne dovodi se u sumnju ocena da savremene reforme u obrazovanju, visokom školstvu pogotovo,  predstavljaju ozbiljnu devastaciju obrazovnog sistema, ugroženog komercijalizacijom, visokim školarinama, te Bolonjskim procesom.  Nije tajna da „Bolonja“ nailazi na otpor širom sveta, ali, ne i kod pretežne većine univerzitetskih profesora u Srbiji! Zbog čega?
Nisam sigurna da Bolonjska reforma nije predmet kritike, otpora u našim akademskim, tj. univerzitetskim krugovima. Naravno, teško je proceniti kojih razmera je taj otpor jer on  nije u potpunosti javno artikulisan.
Sa reformama obrazovanja je gotovo istovetan problem kao i sa reformama u drugim sferama života. S jedne strane postojala je svest da su reforme potrebne, da je štošta podlegalo korekciji i izmeni, ali iznova sadržaj, pravac,  dinamika reformi nije počivala na pažljivom „čitanju“ stvarnih uslova, mogućnosti, filtriranju i nadogradnji prethodnih iskustava.  Ambicije su s jedne strane nadilazile mogućnosti,  a s druge nisu korespondirale ni sa potrebama. Nisu bile plod demokratskog konsenzusa unutar relevantnih profesija, osluškivanja „insajdera“ učitelja, nastavnika koji su imale jasne radare u pogledu toga šta valja menjati a bili su otvoreni i za inovacije koje nisu poništavale dobre strane postojećeg obrazovnog sistema.

Nije bilo „demokratskog konsenzusa“, ali je bilo „nametnutog imperativa“!?
Bolonja je uvedena u vidu nametnutog imperativa koji je dodatno trebalo da nas preporučuje za Evropu, istu onu Evropu koja sada ozbiljno preispituje Bolonjski proces. Predstavljala je nasilje nad realnošću i izazvala je ne samo otpore, nego od samog početka i „prilagođavanja“, koja su narušavala njenu suštinu jer je bila neostvarljiva. Nametnuto je proizvelo nagodbe i rezultiralo je nekim hibridom s kojim niko nije previše zadovoljan. To samo još jednom potvrđuje koliko u nas nedostaje elementarne hrabrosti, odvažnosti da reforme pažljivo osmišljavamo saglasno ozbiljnim dijagnozama sopstvenog društva, a ne ubrzanim udovoljavanjima spoljnim imperativima, da ih sprovodimo tempom kojim se polažu ozbiljni temelji promenama. Mehaničkim promenama, imitacijama kratkog daha društvo držimo u stanju „permanentnih reformi“. Dakle, time se na jedan poseban, dalekosežan način odričemo samo-određenja.

Da li su pojmovi društvenog aktivizma, kao i odgovarajućih političko-ideoloških svrstavanja, pozicija i nazora, te nekih tradicionalnih-praktičnih i doktrinarnih podela, na primer na „levicu“ i „desnicu“, i kod nas, i u svetu, izgubili negdašnji smisao i utemeljenje?
Da, složila bih se da su mnoge tradicionalne podele izgubile smisao. To se posebno vidi u sferi politike. Mnogi su već ukazali na činjenicu da često levičarske partije sprovode desničarske (ekonomske) programe, ili obrnuto da desničarske partije usvajaju nešto od levičarskih (socijalnih) ideja. Izostanak jasnog raspoznavanja u politici a delom i u teoriji sigurno da je u velikoj meri realnog haosa, stvarnosti koja pokazuje s jedne strane obilje dramatičnih izazova i potpuni izostanak racionalnih odgovora. Svet koji s ravnodušnošću podnosi činjenicu da blizu milijardu ljudi živi u neljudskim uslovima a da se istovremeno preko hiljadu milijardi dolara ulaže u naoružanje je očigledno svet bez sposobnosti ozbiljnih kritičkih refleksija, bez ozbiljnih aktera, pokreta, svet koji je poništio velika pitanja i porekao potrebu vizionarstva. Kao što je davno rekao Leo Štraus, mi se nalazimo u poziciji „bića koja su trezvena kada se bave trivijalnim stvarima, a koja se kockaju kao ludaci kada su suočeni s ozbiljnim pitanjima – razboritost na malo, a ludilo na veliko.“

Kritikujući pasivnost masa i njihovu pomirenost sa sudbinom u savremenom svetu, pojedini zapadni teoretičari posežu za mudrim Grcima, pa ponavljaju davnašnje zapažanje: „Našu apatiju prema društvenim problemima plaćamo time što nad nama vladaju zli ljudi“. Da li ono što danas izgleda kao „apatija većine“ u srpskom društvu podstiče „proliferaciju“ zla i nevolja?
Apatija je globalni fenomen, a počiva u velikoj meri na uvećanoj složenosti stvarnosti, njenoj netransparentnosti, fragmentiranosti, neizvesnosti. Apatija je rezultat osećanja nemoći i usamljenosti. Slika nezaposlenih, osujećenih, siromašnih proizvodi pognute glave, poslušnost. Prema tome, ja ne mogu da osuđujem apatične, jer u to u velikoj meri nije izbor već egzistencijalna situacija. Apatiju većine u srpskom društvu sklona sam istovremeno da delom vidim i kao izraz činjenice da ne postoji nijedan uverljiv politički akter na sceni koji nudi prihvatljive odgovore, ima kredibilitet kojim može da pokrene i angažuje. Štaviše, čini mi se da deo političke elite računa na apatiju, na izostanak snage, jednog izmorenog i traumatizovanog društva da se ozbiljno pobuni. Između apatije i proliferacije zla čini mi se da postoji dijalektičan odnos, jedno drugo proizvode.

Živimo u vremenu „napretka“ demokratije, ali i neslućenog usavršavanja propagande korporativnog kapitalizma – kao sredstva njegove „zaštite od demokratije”. Nije li posebno ubojito zlo današnjice  upravo ta svemoćna  i zastrašujuće efikasna propaganda koja na tzv „kapilarnom nivou“ (dakle u duši pojedinca-potrošača) apsolutno„potkupljuje ljude, i čini da se temeljno umrtvljuje otpor čovečanstva?
Sasvim sigurno u pozitivna kretanja moramo knjižiti činjenicu da je demokratija univerzalno prepoznata kao vrednost, kao i zaštita ljudskih prava. Međutim, istovremeno nije uputno zanemariti ni senke koje se istovremeno pojavljuju – a pominju se kao proliferacija demokratija niskog intenziteta, demokratski deficit, erozija demokratija, itd. Sastavni deo ovih senki je nastala sposobnost da se propagandnim sredstvima konstruiše realnost (Bodrijar), prećutkuju zbivanja, ili pojednostavljuju do predrasudnosti, da se u obilju ponuđenih informacija ostane neobavešten. Sastavni deo je i sposobnost da se potencira pasivnost i voajerizam u zamenu za angažovanu radoznalost i pobunu. Privatno postaje javno, a javnost  zapravo nestaje.

Један коментар

  1. Avatar

    Bože, kako ima pametnih ljudi! Gospodja Radmila Nakarada spada u red takvih, i voleo bih da je vidim, recimo, na mestu premijera Srbije, iako je njena pozicija predavača na fakultetu sjajna – ukoliko ta deca kojima predaje shvataju i hoće da usvoje ono što ona hoće da kaže. A ima šta!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *