Почетна / Друштво / Povratak zaboravljene revolucije

Povratak zaboravljene revolucije

Piše Dragomir Anđelković

Revolucije najčešće izbijaju onda kada dođe do izvesnog poboljšanja životnog standarda, odnosno do rasta očekivanja da će se to desiti, a onda narod bude izneveren, pa velika očekivanja zameni razočarenje. Da li u ovome prepoznajete situaciju koja sazreva u Srbiji?

Uz pomoć Soroševog Fonda za otvoreno društvo, podgorička izdavačka kuća CID, objavila je 1998. godine prvo srpsko izdanje čuvene „Sociologije“ Entonija Gidensa (Anthony Giddens). Delo poznatog engleskog sociologa, i, u vreme kada se pojavilo njegovo srpsko izdanje, direktora prestižnog Fakulteta ekonomskih i političkih nauka u Londonu, sadržalo je i poglavlje u kome su, iako koncizno, dobro obrađene revolucije, ulični neredi i drugi vidovi kolektivne akcije (Glava 18: „Revolucije i društvene promene“). Drugo srpsko, dopunjeno i prerađeno, izdanje spomenute knjige, izašlo je iz štampe 2007. godine (izdavač je bio Ekonomski fakultet u Beogradu). U njemu se revolucije gotovo više i ne spominju, a kamoli da im je posvećen poseban deo knjige. O čemu se tu radilo?

REVOLUCIJA SE SELI NA ISTOK
Srbija se od 1998. do 2007. godine bitno promenila. Oni koji nisu bili po volji Vašingtona, pali su s vlasti. Doduše, ni političke snage koje su posle 5. oktobra 2000. godine preuzele vlast, nisu u celini bile po njegovoj volji. U sastavu nekadašnje Demokratske opozicije Srbije bilo je kako suverenistički i nacionalno opredeljenih stanaka, tako i onih koje su bile evroatlantistički i anacionalno, pa i antinacionalno nastrojene. Uz lično-interesne motive, to su ključni razlozi žestokih sukobljavanja na našoj političkoj sceni tokom protekle decenije. Klijenti Vašingtona i Brisela nisu, kao što se u tim centrima moći želelo i očekivalo, sve vreme vodili glavnu reč. No, nametnuta nam je takva „reformska politika“, za koju su evroatlantski moćnici mislili da će malo po malo dovesti do onoga što oni hoće da vide na našem prostoru. Stoga, izgledalo im je da je došlo vreme da talas „narandžastih revolucija“ zapljusne zemlje koje se nalaze istočnije od Srbije. Možda i iz tog razloga, za ozbiljno proučavanje revolucija više nije bilo mesta ni u našim udžbenicima sociologije.
Zapadu je delovalo da smo postali voćka na drvetu koje je kupio. Samo nas treba ostaviti da dovoljno sazrimo, i sami ćemo pasti u korpu. Naravno, za Vašington i Brisel ne bi bilo dobro da neko naruši taj proces, pa da upadnemo u korpu koja nije pod njihovom kontrolom. Zato je revolucije trebalo zaboraviti. Taman posla da naučno-školska analiza metoda revolucionarnog delovanja i okolnosti koje im pogoduju, za nekoga bude inspirativno štivo. I da uviđajući kuda nas vodi postepeno truljenje, odluči da izađe iz nametnutog klišea, prema kome je „demokratično“ i „tolerantno“ sve što čine prijatelji Amerike – makar i uvodili medijsku okupaciju, manipulisali građanima, sofisticirano (a povremeno i brutalno) sputavali delovanje neistomišljenika, dovodili narod u bedu, razarali nacionalne institucije i bagatelisali ustavni poredak (npr. teritorijalni integritet zemlje) – dok je „nedemokratski“ suprotstaviti im se na bilo koji način koji izlazi iz okvira pravila igre koja im garantuju pobedu.

VEČNI GLOBALNI POREDAK
Rečeno odražava našu stvarnost, ali ipak nije odgovarajuće objašnjenje za izbacivanje revolucije iz udžbenika sociologije koji je danas dominantan i na našem prostoru. To se desilo i sa engleskim originalom, kao i prevodima na druge jezike od 2001. godine naovamo. Godine 1998. kod nas je prevedeno treće englesko izdanje Gidensove „Sociologije“. Iz njega još nije bio odstranjen revolucionarni sadržaj. U pitanju je bilo nasleđe prethodne epohe. Prvo britansko izdanje pojavilo se 1989. godine, kada je bilo poželjno da probuđene mase na istoku doprinesu bržem urušavanju socijalističkih režima i odustajanju od komunističke ideologije istočnoevropskih država. Priča o revolucijama bila je značaja u doba dok se ljuljao Berlinski zid. Narod i njegovo pravo na direktnu akciju tada su glorifikovani. Ali, to više nije slučaj od kada je i Istočna Evropa dobila iste gospodare kao zapadni deo našeg kontinenta.
Glave posvećene revoluciji, protestima i kolektivnoj akciji, više nije bilo u četvrtom engleskom izdanju knjige o kojoj govorimo, pa, otuda, ni u našem prevodu te njene verzije. Naravno, daleko je od toga da kažem da je Entoni Gidens nečiji propagandista, ali, u to nema sumnje, i veliki naučnici podležu duhovnoj klimi svoje epohe (koja je vrlo često rezultat sistematskog delovanja vladajućih struktura) ili joj se oportunistički prilagođavaju. A ona je na prelasku iz 20. u 21. vek postala takva da se, gotovo u skladu sa nekadašnjom slepom verom zagovornika tzv. naučnog marksizama, uvrežilo shvatanje da je naš svet postao – kako bi to rekao Lajbnic – „najbolji od svih mogućih svetova“, odnosno da je postojeći politički i ekonomski sistem gotovo savršen. Kome onda treba makar i naučni osvrt na revolucije? Zašto da se reskira da neki „manijaci“ makar i pomisle da „savršeni“ svet treba ozbiljnije da se menja, a kamoli da požele da to učine na radikalan način?!
U pogledu teorijskog odnosa prema revoluciji i kolektivnoj akciji nezadovoljnih masa – koji podseća na redigovanje fotografija u doba Staljinovih čistki, kada su sa njih nestajali jedan po jedan osuđeni boljševički lideri – Srbija se ne razlikuje bitno od Zapada. Nismo od njega ni bolji, ni gori. Međutim, u praksi smo ipak gori. Kada je policija pre oko godinu dana neosnovano ubila jednog momka u Grčkoj, došlo je do energičnih, istrajnih i masovnih protesta. Sličnu reakciju je nešto ranije i u Francuskoj isprovocirala brutalnost „represivnog aparata“, kao što u toj zemlji, kao i u Grčkoj, građani burno reaguju kada su ugrožena njihova socijalna prava i kada se vladinim merama potkopava njihov ekonomski položaj. A kako mi, zasada, reagujemo dok nas gaze?
Teorija za teoriju, građani tih zemalja umeju i hoće da se bore – makar vodeće opozicione stranke zauzimale pasivan stav – za ono što misle da im pripada, bila to jednakost pred zakonom ili socijalna sigurnost. A urušavanje neoliberalnog sistema, i kriza poverenja u postojeće političke institucije i vladajuću elitu, ukazuju da će vaninstitucionalnog delovanja u prilog društvenih promena u nemalom broju evropskih zemalja biti sve više. Naravno, daleko je od toga da će se prevashodno raditi o revolucijama. Ali što bi, apriori, rekli i da njih više neće biti? Autoriteti sa Volstrita, iz MMF-a i Svetske banke, donedavno su nam govorili da je prošlo vreme velikih privrednih kriza, i da živimo u svetu koji je u ekonomskom pogledu stabilniji nego ikada ranije. I šta se desilo? Svi to znamo. Što bi drugačije stajale stvari i sa revolucijama?

FAKTORI REVOLUCIJE
Kako god bilo, da se ukratko osvrnemo na ono što je o njima, pozivajući se na relevantne studije i autore, nekada napisao Entoni Gidens. Ukratko, da bi do kolektivne akcije radi rušenja postojećeg društvenog poretka došlo, potrebno je da postoji dobro organizovana, za to voljna grupa, koja će predvoditi masu. Opet, to ne znači da do masovnih protesta ne može da dođe bez revolucionarno opredeljenog vođstva. I te kako može, i to skoro spontano, a tokom takvih protesta mogu da se organizuju grupe koje će im dati revolucionarni smisao, odnosno doprineti da inicijalni protesti dobiju masovni i radikalan karakter. Svakako, za tako nešto moraju da postoje revolucionarne okolnosti.
Narod se ne buni kada mu je dobro, i kada misli da je vlast valjana. No, i kada mu je loše, smatra da vlastodršci ne valjaju a sazrelo je nezadovoljstvo, tj. postoji spremnost da joj se suprotstavi, ne znači da će kolektivna akcija prerasti u revoluciju. Da li će do toga dođi, prevashodno, zavisi od tri faktora: 1) u kojoj meri je „represivni aparat“ države lojalan vlasti, i spreman da zarad nje izazove i krvoproliće; 2) koliko su vladajuće strukture složne i samouverene; 3) koliko su organizovani, istrajni i ispunjeni verom oni koji pokušavaju da preuzmu vlast.
Da rečeno ne bi ostalo u domenu apstraktnog, da ga, primera radi, stavimo u kontekst okolnosti u kojima se mi nalazimo. Naša vojska i policija, pre deset godina se to pokazalo, nisu spremne da primene masovne, radikalne represivne mere protiv naroda. Ako to nisu, mislim s pravom, htele da učine onda kada su mnogi lideri opozicije sarađivali sa onima koji su godinu dana ranije izvršili agresiju na Srbiju, tim pre to ne bi učinili onda kada vlast drže inostrani vazali. Siguran sam da se to ne bi desilo ni da su naša vojska i policija dobro praćeni, a kamoli ovako, kada nisu.
U poređenju sa sadašnjim vojno-policijskim snagama, bolje plaćene regularne jedinice srbijanske kvislinške vlade tokom Drugog svetskog rata (Srpska državna straža) nisu bile spremne da se ozbiljno bore protiv pripadnika pokreta otpora. To su radili samo ideološki indoktrinirani pripadnici vojnih formacija Ljotićevog pokreta (Srpski dobrovoljački korpus). A danas, naši poklonici postojećeg nacionalno-neodgovornog ekonomskog i destruktivnog (geo)političkog puta, opijeni ideologijom bezgraničnog individualizma i hedonizma, svakako nisu spremni da ginu za vlast koja im je po volji. Za nju su jer im donosi korist, a ne iz uverenja zbog kojih bi bili voljni da podnesu neku žrtvu. Štaviše, većina građana koja se za vlast opredelila na izborima, to je učinila ne iz ubeđena da je dobra, već jer im se, opijenim propagandom, učinilo da će im omogućiti bolji život. Laži o Fijatu, brzim evropskim integracijama, hiljadama evra od besplatnih akcija, kratkoročno su dale rezultat. Međutim, čak ako i dalje imaju neko dejstvo, ono nije takvo da bi iko,  recimo radi Mlađana Dinkića, rizikovao makar da polomi prst.

Vlast nema ko da brani ako se suoči sa energičnim vaninstitucionalnim izazovima. Ima ko da je šiti samo dok okolnosti ne poprime vanredni karakter

VLAST NEMA KO DA BRANI
Sve u svemu, vlast nema ko da brani ako se suoči za energičnim vaninstitucionalnim izazovima. Ima ko da je šiti samo dok okolnosti ne poprime vanredni karakter. A što se same vlasti tiče (drugi faktor), daleko je od toga da je složna, jaka i principijelnija od svojih aktivnih pristalica. Vladajuće drži zajedno samo vera u ličnu korist. Borhes je rekao za nekadašnjeg argentinskog vlastodršca: „Peron je znao da je varalica. I sve njegove pristalice su znale da je varalica. Svi su nameravali da pljačkaju… Hitler je bio čovek od dela. Borio se, umro je, podstakao ljude. Mrzeo sam ga, mislio sam da je možda lud, ali to je bio čovek koji je u izvesnom smislu uživao ugled kod njemu sličnih“. Imam utisak, da navedeno ima značaja i za našu situaciju. Znaju to dobro i ljudi koji su na vlasti. Ako bi osetili da je „gusto“, pre bi potrčali ka aerodromu, nego što bi rizikovali glave. Svakako ne bi rezonovali kao jedna vlastoljubiva ali i hrabra vizantijska carica iz 6. veka: „Bolje mrtav na tronu, nego živ u bekstvu“.
Stigli smo i do trećeg faktora. On jedini, za sada, donekle ide u prilog vlasti. Već smo videli da, kako kaže Gidens, „poduhvat protiv postojećeg uređenja može uspeti jedino uz podršku sistematski organizovane grupe“. Odlučnih, požrtvovanih i hrabrih ljudi, spremnih da izađu na „crtu“ vlastima, u Srbiji sigurno ima. Međutim, njihov organizacioni okvir još je suviše skučen da bi mogli da budu katalizator korenitih promena. S druge strane, političke stranke to ne mogu da budu. No, stanje brzo može da se promeni. Iskustvo nas uči da kada nastane pogodna situacija za društvene promene, bez obzira na podele u redovima formalne i neformalne opozicije, koje izgledaju nepremostivo, i bez obzira na mentalitetska ograničenja koja ne idu u prilog svestranoj kolektivnoj akciji, realno je da do nje ipak dođe.
Ona polako dobija na zamahu, a tokom nje se kristališu grupe koje su u stanju da nametnu korenite promene. No, ne znači da će one biti nasilne. Za to obično trasira put vlast. Kada se uspaniči jer uviđa da se narod ozbiljno talasa i da se šire, i kvalitativno poboljšavaju, središta sistematskog otpora, neretko pribegne represivnim merama. Tako, u strahu da njen kapacitet za kontradelovanje postepeno ne bude paralisan, odluči se za nasilje i time izazove revolt, pa sama pretvori mirne proteste, i još pasivno negodovanje mnogih građana, u revolucionarno delovanje. Kada sve to uzmemo u obzir, bez preterivanja možemo da kažemo, iako treći faktor još nije takav da bi vlast trebala da se zabrine, ispod površine je, verovatno, već dovoljno velika količina ledenog nezadovoljstva, da će, to ne treba odbaciti, relativno brzo, na videlo izađi po vlast opasan vrh. A ona će onda moći da bira između brodoloma i blagovremenog napuštanja nemirnih voda.

ODLUČITE DA VIŠE NE SLUŽITE
Gidensov američki kolega, Džejms Dejvis (James Davies), uočio je da revolucije najčešće izbijaju onda kada dođe do izvesnog poboljšanja životnog standarda, odnosno do rasta očekivanja da će se to desiti, a onda narod bude izneveren. Drugim rečima, kada posle kakvog-takvog poboljšanja dođe do pogoršanja stanja, odnosno velika očekivanja zameni razočarenje. Da li u ovome prepoznajete situaciju koja sazreva u Srbiji? Pri kraju smo privatizacije, a proizvodnja i zaposlenost su znatno manji nego pre njenog početka. Dug nam je drastično porastao, a približava se vreme da ozbiljno počnemo da ga vraćamo. Strane investicije su sve manje, a kriza i njene globalne posledice ukazuju da će tako i ostati. Takođe, kriza čini sve neizvesnijim proces naših evrointegracija, pogotovo na način koji podrazumeva da ćemo se dokopati izdašnih fondova. Pitanje je šta će od njih ostati kada mi, eventualno, stignemo na red da uđemo u EU.
Izgleda, kockice počinju da se slažu. Faktori i pogodna situacija za kolektivnu akciju, koja će dovesti do korenitih promena, možda se već uobličavaju. Vreme će razrešiti tu dilemu. A do tada, valjalo bi čitati izuzetnu raspravu – „Politika poslušnosti: rasprava o dobrovoljnom ropstvu“, koju je sredinom 16. veka napisao Etjen de La Boesi (Etienne de La Boetie). I njom se inspirisati. Njen moto je: „Odlučite da više ne služite, i već ste slobodni“. Znači, prevaziđite malodušnost i pasivnost, i odbijte da se pokoravate vlasti za koju mislite da je loša. Pružite joj, u skladu sa onim što od vas traži, pasivan otpor. Naravno, i budite spremni da u tome istrajete, i spontano se organizujte, po principu mreže. Stav sam po sebi nije dovoljan. Nužna je organizacija i akcija, a nju predstavlja i nečinjene onoga što vlast želi. Kada to masovnije prihvatimo, evo „trećeg faktora“. Nadam se, nenasilnih društvenih promena. No, poslednju reč, po tom pitanju, ipak će imati vladajuće strukture. Ko se mača protiv naroda lati, od mača i strada! Ako nasilno reaguje i pokuša da uguši „plišanu revoluciju“, istorijsko iskustvo nas uči, imaće pravu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *