Почетна / Друштво / Nesposobni za zapadnu ekonomiju

Nesposobni za zapadnu ekonomiju

Piše Marko Keković

Sedam sati dnevno radi podignutim rukama, a na kraju meseca dobije 250 evra. To  pravilo rada je „normalno za zapadnu ekonomiju“. Ako jeste, neka „Fijat“ pokuša u Torinu da ovako mizerno plaća radnike

Darija Šajin baš nema sreće sa potčinjenim radnicima. Kad god ona načelnikuje, a izgleda da joj je to postalo profesija, zaposleni se ohrabre, stisnu petlju, presaviju tabak, pa pravo u sud i tuže je za zlostavljanje. Prva presuda za mobing u Vojvodini zatekla je Dariju Šajin na funkciji načelnika Južnobačkog okruga, ali joj je ona izrečena zbog zlostavljanja i mučenja sedam radnika, koje je trajalo godinu dana, dok je bila načelnik Opštinske uprave u Baču. Radnici su se požalili sudu da ih je šefica svakodnevno maltretirala i ponižavala, a na kraju su otpušteni, ili naterani da sami daju otkaz. Opštinski sud u Bačkoj Palanci je našao da je reč o zlostavljanju i mučenju, kažnjivom po Krivičnom zakonu Srbije, pa je Šajinovoj odrezao 14 meseci zatvorske kazne, uslovno na četiri godine. Sudija tog suda Andrija Šeferze je objasnio da je optužena proglašena krivom u objedinjenom postupku za sedam krivičnih dela.
Presuda ni posle godinu i po dana od izricanja nije (!?) postala pravosnažna, a Darija Šajin je „zaradila“ drugu tužbu za mobing. Ovog puta četiri otpuštena radnika iz službe Južnobačkog okruga, sa sedištem u Novom Sadu, tužili su načelnicu da ih je šikanirala, iživljavala se nad njima, da bi im na kraju zabranila ulazak u zgradu, pa su im otkazi uručeni na ulici.

ŠOKIRANA I ZGROŽENA
Presudom bačkopalanačkog suda Darija Šajin je „kao čovek odan principima i poštovanju svih drugih ljudi, potpuno poražena, zgrožena i u šoku“. Ona je samo insistirala, kako je objasnila, da se ispunjavaju radne obaveze i da se u opštinsku upravu uvedu red i radna disciplina. Takođe demantuje da je u Baču delila otkaze ili da je radnike prisiljavala da ih sami daju. Troje od sedam radnika su proglašeni tehnološkim viškom i njima je isplaćena otpremnina po zakonu, dva su je sami tražili i dobili je, a dva su u tom trenutku radili na svojim radnim mestima u opštinskoj upravi. Zato Šajinova veruje „da su iza svega nečije loše namere“.
I za otpuštanje četvoro radnika u Novom Sadu načelnik Južnobačkog okruga ne oseća nikakvu odgovornost, jer je „sve urađeno u skladu s uredbom Vlade Srbije o smanjenju broja radnih mesta u državnim organima“. Tvrdnje otpuštenih nisu tačne, kaže načelnica okruga, a „žalosno je što sistematizaciju radnih mesta koja je urađena na osnovu profesionalnih merila, a ne iz mojih ličnih razloga, vezuju za presudu o mobingu koja nije pravosnažna.“ Otpušteni radnici, međutim, tvrde da je na njih dugo bio primenjivan mobing.
Goran Čuturilov se pita kakva su profesionalna merila primenjena za njegovo radno mesto – kurir, kada je istog dana, sa potpisom za njegov otkaz, potpisano rešenje za popunjavanje tog mesta drugim radnikom. Radio je, kaže, sve poslove. Bio je higijeničar, popravljao prozore, menjao sijalice, a najčešće je od njega traženo da presađuje cveće iz jedne saksije u drugu. „Kad bih to završio, ako joj nije bilo po volji, terala me je da ponovo presađujem“, tvrdi Čuturilov i dodaje da je načelnica dovodila nove radnike, da oni nisu bili zlostavljani i niko od njih nije dobio otkaz. Predsedniku sindikalne organizacije Jadranki Ilikić bilo je zabranjeno da se bavi sindikalnim poslom, sem za vreme pauze, mada je zakonom regulisano da se predsednici sindikalnim poslovima mogu baviti 40 sati mesečno. Sada će Ilikićeva imati dovoljno vremena da se posveti radničkim poslovima, jer je dobila otkaz.

Zaštitniku prava radnika pridružio se menadžment „Fijata Srbija“, sa svojom teorijom o „psihičkom opterećenju“, a državni sekretar Aleksandar Ljubić poručio da ima ko da radi

RAZMAŽENI RADNICI
Po njenom tumačenju, Darija Šajin nije tražila ništa drugo nego red, rad i disciplinu, a radnici navodno nisu hteli da izvršavaju radne obaveze. Navikli samo da baškare, piju kafu, čitaju novine, troše topli obrok i primaju velike plate, pa nije čudo da su sa takvim navikama došli u sukob sa agilnom načelnicom. Najproduktivniji tranzicioni izdanak Miroslav Mišković požalio se jednom prilikom da ga u još većem pregnuću koče razmaženi radnici, nevoljni da rade po pravilima uspešnih kapitalističnih preduzeća.
Priča o tome kako su srpski radnici ogrezli u privilegijama i neće naporno da rade aktuelizovana je pošto su bivši radnici „Zastava automobila“ počeli da raskidaju ugovore sa torinskim „Fijatom“ i zatražili da se vrate u svoje matično preduzeće. Odmah je predsednik Samostalnog sindikata Zoran Mihajlović postavio preciznu dijagnozu: reč je o starijim ljudima i oni nisu mogli da izdrže tempo rada koji ih je čekao na montažnoj traci italijanskog giganta u proizvodnji automobila. Zaštitniku prava radnika pridružio se menadžment „Fijata Srbija“, sa svojom teorijom o „psihičkom opterećenju“, jer prekaljeni radnici „nisu navikli na tempo i na stroga pravila rada koji su normalni za zapadnu ekonomiju“. Sve je začinio predsednik Upravnog odbora „Zastave“ i državni sekretar u Ministarstvu ekonomije Aleksandar Ljubić porukom da će na mesta tih radnika doći novi, koji će „biti spremni da se uhvate ukoštac sa novim poslovima i izazovima“.

NISU VREDNI TRUDA
Radnici su škrti u objašnjavanju zašto neće da rade za italijansku kompaniju. Uglavnom se ono svodi na „težak posao, mnogo veći rad od onog na koji su navikli i na psihičko opterećenje koje ne mogu da izdrže“, kao da sami žele da im bude prilepljena etiketa neradnika. Stidljivo pominju da kod Italijana mnogo manje ljudi pravi mnogo veći broj automobila. Ipak, izjava jednog od tih radnika da sedam sati dnevno drži ruke podignute i da za takav posao na kraju meseca dobije 250 evra ubedljivo demantuju priču da su ova pravila rada „normalna za zapadnu ekonomiju“. Ako jesu, neka „Fijat“ pokuša u Torinu da ovako mizerno plaća radnike!
Priča iz Kragujevca i ona s početka su iste. Razlika je u tome što će Darija Šajin možda dokazati da nije mober, a drugom se zlostavljanju radnika daje pravo građanstva. Sami radnici kažu da psihičko opterećenje koje nose „pravila rada“ ne mogu da izdrže. Na isti način o „psihičkom opterećenju“ su se izjasnili i upravljači, a to je suština mobinga. Još kad im državni sekretar poruči da ima ko da radi, ako oni neće… Tako radnici koji su izgradili sve, pa i kragujevačku fabriku, a ovi, i pored ogromnog napora, još ne stižu da spiskaju, postadoše neradnici, lenjivci koji nisu vredni truda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *