(Ne)podobni ljudi i sporna priznanja

Piše: Dragan Mraović

Nova vlast primenjuje kriterijum političke podobnosti prema stvaraocima u kulturi. Lako je zapaziti da čitav niz imena kulture ne nalazi mesto u javnosti posle 5. oktobra 2000. godine

Evropejska žeđ za „promenama“ u nekim kulturnim i političkim krugovima, utoljava se u neselektivnom rušenju svega što je bilo, pod izgovorom da je to „nasleđe devedesetih“, a ne zbog stvarne potrebe za poboljšanjem. Promenama se smatra, na primer, kada se ugasi neka institucija, naročito od onih sa dugom tradicijom, a umesto toga osnuje „agencija“ u kojoj režimski „agenti“ rade isti posao. Naravno, to je i prilika da se liše prava na rad „njihovi“ i dovedu „naši“. Taj čisti „larpurlartizam“ se ogleda i u napadu na  umetnička udruženja radi stvaranja alternativnih – s ciljem da se ugase izvorna udruženja, kao i u rušenju kulturno-prosvetnih zajednica i njihovom „obezličavanju“ u „centre“ ili „agencije“, a najčešće u ništa, jer „kultura mora da bude profitabilna“! Ti udari su gotovo uvek usmereni na devastaciju tradicionalnih institucija. Da li je reč o želji da se izvrši (planirana) degeneracija srpskog naroda, kao jedan od krunskih uslova evroatlantista da Srbija svoj intelektualni potencijal primeri standardima i liberalnim principima u kojima je anacionalni egocentrizam najviša mera ljudske slobode, pa samim tim i kulture jednoga naroda?

ANACIONALNI  IDEOLOZI
Tendenciju ideološkog nasilja u kulturi veoma dobro zapaža dr. Zoran Avramović u svojoj knjizi „Rodomrsci“ („Grafomarketing“, 2009): „Iskustvo političke vlasti u kulturi Srbije, pod vlašću DOS-a, pokazuje da ništa suštinski nije urađeno drugačije u odnosu na prethodnu vlast. Nova vlast je pronašla svoje kadrove koji upravljaju kulturnim i umetničkim ustanovama. Ona ima svoje stvaraoce koje podržava po kriterijumu političke lojalnosti. Računa na svoje „teoretičare“ i ideologe koji kreiraju anacionalnu kulturnu politiku ili kulturnu politiku koja kritikuje patriotske vrednosti. Nova vlast primenjuje kriterijum političke podobnosti prema stvaraocima u kulturi. Lako je zapaziti da čitav niz imena kulture ne nalazi mesto u javnosti posle 5. oktobra 2000. godine.“
Tamo gde  „demokrate“ nisu bile u stanju da izvedu ovu vrstu „promena“ ide se na medijsko blaćenje ili potpuno ignorisanje  ustanova, nagrada i programa koje novokrate nisu u stanju da kontrolišu. Na putu iz Evrope „ka Evropi“, evroatlantisti sorošovske provenijencije, prerušeni u „demokrate“, krenuli su da ruše i najuglednije (sa višedecenijskom tradicijom) nagrade u kulturi.
„Oktobarska nagrada“ grada Beograda je potpuno „zaboravljena“ u delovanju gradskih institucija kulture. Ona je dodeljivana za izuzetne doprinose u nauci, kulturi, obrazovanju, jednako kao i današnja nagrada grada Beograda, ali njihovi dobitnici imaju danas, različit tretman.
Naime, ima se utisak da gradska vlast smatra da pre novoustanovljene „Nagrade grada Beograda“ nije bilo u glavnom gradu vrlih arhitekata, pisaca, lekara, naučnika, umetnika, itd. Dobitnici „Oktobarske nagrade“ jednostavno više ne postoje.  Ako je u pitanju to što je „Oktobarsku nagradu“ dodeljivao nekadašnji režim, računajući od vremena Broza, pa nadalje, onda je to ždanovistička podela nauke, umetnosti i obrazovanja koja baca senku i na današnju „Nagradu grada Beograda“.

DOBITNICI KAO KRIVCI
Nije reč o omaški nastaloj u haotičnom vremenu, već se dobitnici „Oktobarske nagrade“ sistemski i sistematski tretiraju kao „krivci“, samo zato što su je dobili u vreme kada današnji vlastodršci nisu bili na vlasti (ali neki politički travestiti među njima, bogami, i jesu).. Da li je trebalo da je odbiju? Da li bi trebalo da neko odbije i današnje nagrade, jer će doći neki novi režim koji će opet umisliti da svet počinje od njega?
„Vukova nagrada“ koju dodeljuje Kulturno prosvetna zajednica Srbije ne prolazi bolje i poznata je izjava jedne naše politički angažovane glumice koja je rekla da je to „politička nagrada“. Verovatno joj je tu zasmetala odrednica da se dodeljuje i za doprinos „svesrpskom kulturnom prostoru“. Na to se nadovezuje nedavna izjava sociologa dr Milene Dragićević Šešić, sa Fakulteta dramskih umetnosti, da su „kulturno prosvetne zajednice Beograda i Srbije odavno izgubile svaki kulturološki (sic!) sadržaj“. To nije dovoljno profesorki, već iznosi i nebulozu da su „one jasno stale na stranu režima i bile zatvorene za sve umetnike i kulturne radnike drugačijih opcija“. Dovoljno je, međutim, pogledati spisak dobitnika „Vukove nagrade“ i „Zlatnog beočuga“ u poslednjih 20 godina i videti da su u velikoj većini oni koji nisu nikada podržavali „onaj“ režim, ali i mnogi koji ne podržavaju ni aktuelni režim. Valjda ovo zadnje smeta profesorki. Naravno, ona bi trebalo da razmisli i da li je za nju pohvalno što je stala uz ovaj režim? Treba li intelektualac uopšte da bude uz neki režim?  Ona bi izgleda da„lustrira“ KPZ Beograda i Srbije. Kao kritika takvog stava profesorke Šešić, najbolje pristaju upravo njene reči: „Za iznošenje stava u koji verujemo, danas je u Srbiji potrebna velika hrabrost i odlučnost, što predstavlja kontinuitet zastrašivanja svojstven političkim elitama u doba socijalizma u SFRJ, kada osim Milovana Đilasa skoro niko od intelektualaca nije javno, kritički dovodio u pitanje društvenu stvarnost. Zato je neophodno da ohrabrimo pre svega umetničku i intelektualnu javnost da odgovornije i konkretnije reaguje na začetak nametanja jednoumlja i ideološke tišine koja se već nekoliko meseci na mala vrata ustoličuje u javnom diskursu u Srbiji“ („Dnevni glasnik“, 18.5.2008).
Nije li njena politički ostrašćena i činjenički netačna kvalifikacija kulturno-prosvetnih zajednica, u stvari, „kontinuitet zastrašivanja svojstven političkim elitama u doba socijalizma“ i „začetak nametanja jednoumlja i ideološke tišine“? I nije li njena agitpropovska podela kulturnih poslenika i ustanova na režimske i nerežimske čisto staljinističko-podbrozički pogled na kulturu?
To joj nije dovoljno, već konstatuje, u najboljem makartističkom maniru, da su kulturno-prosvetne zajednice „uspevale da koriste čak i nacionalne institucije kulture… jednom čak (sic!) i Predsedništvo Srbije za dodelu nagrade“. Po njoj ispada da treba izvršiti kulturni aparthejd nad tim manifestacijama i, shodno tome, zabraniti dodelu „Vukove nagrade“ i „Zlatnog beočuga“ na takvim mestima.

Svetosavskoj akademiji u organizaciji Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, održanoj u Centru Sava 2010. godine, prisustvovao je najviši državni i crkveni vrh

CRVENE VEŠTICE JOŠ TRAŽE DŽONA VEJNA
Ljubivoje Ršumović, predsednik Kulturno prosvetne zajednice Srbije, veruje da ova  netolerancija prema kulturno prosvetnim zajednicama predstavlja „osvetu crvene veštice“: „Hvala jurišnicama i jurišnicima Novus Ordo Seculorum-a što su me podsetili na divne mladalačke dane, kada sam tamo na Zlatiboru, zaluđen avanturizmom, dvadeset puta, iz večeri u veče, gledao film Edvarda Ludviga Wake of the Red Witch. Malo kasno, doduše, shvatam da se osvetoljubive veštice bude i svete u svakom vremenu. To im je, valjda, u njihovom veštičijem genu. Nisam to shvatio kad sam 1983. izbačen iz Saveza komunista, jer sam predložio da „Književne novine“ objave izbor iz dela Slobodana Jovanovića. Nisam to skontao ni kada sam 2002. na Zlatiboru, na godišnjem odmoru, pročitao u novinama da nisam više upravnik pozorišta „Boško Buha“. Nisam ni u Kruševcu kada je, na jednom ozbiljnom razgovoru, mlada skojevka Šešićka pitala: ‘Šta je to uopšte Kulturno prosvetna zajednica?’ Sad sam sve shvatio, posle onog članka u Blicu: crvene veštice još traže svoga Džona Vejna da ga potope!“
„Mlada skojevka Šešićka“ (kako je naziva Ršumović) iskoristila je ovogodišnju dodelu „Zlatnog beočuga“ KPZ Beograda za optužbe, u jednom dnevnom listu, da tu nagradu članovi ove ustanove, osnovane još 1956. godine,  „dodeljuju sami sebi“, da „pojedinci okupljeni oko KPZ Beograda uzurpiraju ime Beograda“, da „peru biografije pojedinih aktera devedesetih godina“, itd. Pridružila joj se Gorica Mojović, doskora zadužena za kulturu u Izvršnom odboru grada Beograda, ali nekada zadužena za to isto i u Gradskom komitetu SK Beograda, ustvrdivši da se nagrada ‘Zlatni beočug’ dodeljuje bez kriterijuma, da je dobijaju članovi raznih odbora KPZ Beograda i da ona nije sigurna (sic!) za neke ljude za osnovne detalje iz biografija“. U pamfletu slede dalje optužbe da iza ove nagrade ne stoji grad Beograd, da se „sve radi u uskom krugu ljudi“, a mediji su „krivi“ što su dali veliki publicitet dodeli nagrade, pa joj tako dali „oficijelna“ obeležja.
Optužbe su zapravo gomila nebuloza, jer reč je o kulturnoj ustanovi koja u svom nazivu baštini, od osnivanja, 1956, ime Beograda, kao oznaku da se bavi kulturom na području prestonice. Ne postoje pojedinci koji nešto „uzurpiraju“, već legitimno i demokratski oformljeni organi KPZ Beograda, na skupštini koju čine članovi izabrani na predlog svih umetničkih udruženja i mnogih kulturnih institucija grada i republike, a sva osnivačka i organizaciona akta KPZ Beograda su potpuno usklađena sa najnovijim zakonodavstvom. Dakle, izvršene su i „promene“.
„Po prethodnom Zakonu o kulturi iz 1992. godine, kulturno prosvetne zajednice su bile pobrojane uz najveće institucije, a u novom Zakonu o kulturi one su opet u ravni najznačajnijih institucija kulture i reprezentativnih umetničkih udruženja. Tek sada kulturno prosvetne zajednice u Srbiji imaju važnu ulogu po svim pitanjima stvaralaštva, nauke i prosvete, tvrdi Živorad Ajdačić, generalni sekretar KPZ Beograda. . Na parlamentima kulture i javnim tribinama, kao i u akcijama naše KPZ, učestvuju najznačajnija imena iz raznih oblasti. Najveći deo njih nije partijski opredeljen, a i oni koji to jesu, učestvuju zajednički u radu, isključivo kao kulturni poslenici. Najveći deo umetnika neće da učestvuje u radu partijskih organa, a rado uzima učešće u raznim akcijama KPZ Beograda“.

DOPRINOS SOCIOLOGIJI
Naravno, nije „devet članova raznih odbora“ KPZ Beograda dobilo nagrade ove godine, kako insinuiraju tvorci pamfleta. Jedino članovi žirija nemaju inače pravo da dobiju neki od dva beočuga, a sve ostalo bi predstavljalo diskriminaciju umetnika, koji bi tako bili još i „kažnjeni“ što volonterski rade  u kulturi.
O „oficijelnosti“ i „prestižnosti“ nagrade govore imena od više od 500 dobitnika (uzgred rečeno, preko 400 njih je zastupljeno u „Enciklopediji srpskog naroda“ u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva) tokom 39 godina njenog trajanja. Nije tačno da nema kriterijuma za dodelu nagrade „Zlatni beočug“, jer su ti kriterijumi utvrđeni prilikom njenog osnivanja 1970. godine i nisu menjani, između ostalog i u znak poštovanja prema osnivačima nagrade i njihovim tvorcima: Vasku Popi, Radomiru Steviću Rasu i Jefti Jeftoviću.Nije jasno o “kom uskom krugu ljudi koji odlučuju” je reč, ako žiri ima 17 članova, a predlagači kandidata za nagradu su kulturne institucije, esnafska udruženja umetnika, a ponekada i ugledni pojedinci. Biografije dobitnika su opširno štampane u posebnim izdanjima koja izdaje KPZ Beograda povodom svake dodele nagrade, pa nije jasno šta to nije jasno Gorici Mojović.
Nagradu dodeljuje isključivo žiri sastavljen od umetnika, kulturnih i prosvetnih pregalaca. Nije jasno zašto profesorka tvrdi da „nagradu ne dodeljuje umetnik“ i kako nije videla da nagradu uručuju, zajedno, gospodin Antić i Jadranka Jovanović, umetnik svetskog ranga ili ona, možda, ima drugačije mišljenje o našoj primadoni? Nikada KPZ Beograda nije stala na stranu nijednog režima, ali uvek kada je stala protiv određenih pojava, onda oni koji se u tome prepoznaju lepe KPZ-u Beograda režimske etikete.
O tome kako je nasiljem, čak i fizičkim (privatni detektiv i bivši policajac, Miroslav Bižić Biža, ubijen iz automata 1996. godine ispred Merkatora dao je Adamu Puslojiću, ondašnjem sekretaru KPZ Beograda, mogućnost „demokratskog“ izbora „da sâm izađe na vrata ili da ga on izbaci kroz prozor“) oduzet prostor KPZ Beograda, pre petooktobarskih promena, baš u vreme „devedesetih godina“, može se napisati roman beščašća, a u njemu bi junaci bili tadašnja demokratska vlast opštine Stari grad i socijalistička vlast grada Beograda, dakle upravo režim za koji dr. Šešić tvrdi da ga je KPZ Beograda podržavala. a tačno je samo da se ona tada sudila s tim režimom, zbog otimačine prostora, a ne da se „svrstala“ na njegovu stranu. O tempora, o mores! Jer da je bilo kako izmišlja profesorka, zar bi KPZ Beograda tužila sudu režim uz koji se svrstala?!
A pamfletska priča o „pranju“ biografija dobitnika „Zlatnog beočuga“ spada već u sferu kvalifikacija najprimitivnijeg diskursa neprimerenog ovom tekstu. O ličnim, pak, kvalifikacijama, upućenim na račun nekih dobitnika „Zlatnog beočuga“ i uglednih stvaralaca reći će, verovatno koju reč i direktno pomenuti pojedinci.
Ali, ne može se prećutati da dr. Šešić omalovažava, svojim sorošovskim podmetanjima, uglednike Srbije kao što su prof. dr. Darko Tanasković, primadona Jadranka Jovanović, glumica Ljiljana Blagojević, narodni umetnik Bora Dugić, slikar i prof. Moma Antonović, prof. dr. Raško Jovanović, televizijski poslenik Tatjana Peternek-Aleksić, da pomenemo samo neka imena članova ovogodišnjeg žirija. Prema profesorki ispada da su ovi poslenici u kulturi „neznaveni“, pa ne znaju šta dodeljuju i kome dodeljuju. Da i ne govorimo o tome da se neosnovanim bagatelisanjem KPZ Beograda i blaćenjem jedne od najuglednijih nagrada i jedne od najdugovečnijih (a i dugovečnost, kada postane tradicija, daje značaj i „oficijelnost“) nagrada u kulturi ove države, vređaju njeni dobitnici, brojni akademici, profesori univerziteta i doktori nauka, stvaraoci, istoričari umetnosti, kulturni poslenici i novinari koji se bave kulturom. Pomenimo samo neke – Puriša Đorđević, Ružica Sokić, Boki Milošević, Nikita Mihalkov, Milena Dravić. Bogdan Tirnanić, Stevan Raičković, Miroslav Pantić, Tahir Kulenović, Mihajlo Marković, Milan Vlajčić, Erih Koš, Nikša Stipčević, Pavle Aksentijević, Emir Kusturica,  Vladimir Veličković, Vladeta Jerotić, Darko Bajić…
Najteže vreme i posle vremena pogroma, Kulturno-prosvetna zajednica je imala u ove dve decenije demokratizacije, rasula zemlje i višestranačja. Tada su skoro sve stranke, dolazeći do vlasti, htele da je ukinu ili učine svojom jednoumnom institucijom. Nadamo se da i to vreme već pripada nama časnoj, ali teškoj istoriji.

Један коментар

  1. Avatar

    * isto to samo malo drukcije*..
    male drzave i pojedinci su *faktor stabilnosti*
    u svetu, tako da na *nizem* nivou, na primer u Srbije, bitne odluke donose *kombi stranke* *grupe gradjana* i slicno kao i prilozene *uticajne, civilizovane zemlje* koje kompetentno odlucuju o integritetu i suverenitetu Srbije, pa su priznale Kosovo, ono *Metohija* vise niko ne spominje..?
    swaziland
    http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c2/Ssa_clem_48.jpg/220px-Ssa_clem_48.jpg
    Novi zeland
    http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/9/9b/Maori_ST_03.jpg/220px-Maori_ST_03.jpg
    Srbija
    http://blog.b92.net/user_stuff/upload/535/5535.JPG

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *