NEMAČKA Levica na raskršću

Piše Miroslav Stojanović

Harizmatični lider kome je pošlo za rukom da za svega tri godine Levici obezbedi zavidno mesto u političkom životu Nemačke povukao se s partijskog kormila zbog (opake) bolesti

Sve se odavno već znalo, i šta će se dogoditi, i kad će se to tačno zbiti, a ipak je, uprkos svemu, odlazak Oskara Lafontena sa kormila najmlađe političke stranke, nemačke Levice, medijski označen kao ona vest koja ima snagu iznimno važnog. U izveštajima sa kongresa Levice u Rostoku bila je to minule subote udarna vest u svim elektronskim medijima i internet izdanjima novina, koja je, bar nakratko, potisnula u drugi plan sve turobniju priču o drami evra.

PRINC NASLEDNIK
Sa velike političke scene, nemačke (ali i evropske), povlači se čovek koji je tom scenom, u raznim „izdanjima“ dominirao, provokativnije od drugih nemačkih političara, sem, možda, Franca Jozefa Štrausa. Bio je nesporno posle Vilija Branta najharizmatičnija ličnost nemačke socijaldemokratije. I, po Brantovom ličnom opredeljenju on je i trebalo da bude njegov „princ naslednik“. Uveren da je vreme za radikalnu smenu generacija u rukovodstvu najstarije nemačke stranke „veliki Vili“ se, iz čuvene formacije njegovih „političkih unuka“, opredelio za Oskara: tražio je da preuzme partijski tron 1987, dok je Lafonten bio (samo) predsednik pokrajinske vlade u Saru. Veliki respekt prema Brantu, i naglašen osećaj odgovornosti, učinili su svoje: Oskar nije mogao da prihvati „istorijski izazov“. Uspeće se, kasnije, 1995.  na taj tron, i vratiti crvene 1998. na vlast, posle šesnaest godina duge vladavine konzervativaca i Helmuta Kola.
I onda neočekivan obrt: samo koji mesec posle izborne pobede, u času nespornog trijumfa marta 1999. napustiće položaj predsednika stranke i fotelju „superministra“. U vladi Gerharda Šredera, kojeg je sam ustoličio, bilo mu je, očigledno, i personalno i programski (oštro je, pored ostalog, kritikovao sada već bivšeg kancelara zbog učešća Nemačke u NATO agresiji na Jugoslaviju) odviše „tesno“.

ODLAZAK SA SCENE
U sadašnjem odlasku nema ničeg neočekivanog. „Napoleon iz Sara“ prinuđen je da „pregrupiše sopstvene snage“ za neizvesnu borbu s opakom bolešću s kojom se suočio prošle godine. Odlazeći s velike političke (berlinske) scene, s položaja šefa poslaničke frakcije u Bundestagu, ne napušta, međutim, sasvim političku arenu: predvodiće i dalje poslaničku formaciju Levice u pokrajinskom parlamentu u (zavičajnom) Saru. Otuda će, po uverenju mnogih, budno motriti na zbivanja u stranci i zemlji. Okončava se, očigledno, neponovljiva karijera čoveka koji je za jedne bio „najveći politički talenat u svojoj generaciji“ (Peter Gloc), a za druge „veliki demagog“ i „opasni populist“, iako on to uistinu nije bio. Brilijantan govornik, umeo je da „elektriše“ masu. Nikad, međutim, nije nastupao populistički, prodajući „jeftinu robu“ i obećanja bez pokrića.
Naprotiv. Njegovom najvećem političkom porazu, na prvim opštenemačkim parlamentarnim izborima, kad je nastupao kao Kolov izazivač i socijaldemokratski kandidat za saveznog kancelara, umnogome je doprinela činjenica da je biračima govorio oporu istinu: onima s istočne strane da nema blagostanja preko noći, onima sa zapadne da nema ujedinjenja po „nultoj tarifi“, bez dubljeg (poreskog) zavlačenja (državne) ruke u njihove džepove. Kol je nastupao taktički potpuno drukčije: obećavao je istočnjacima „med i mleko“, zapadnjacima da neće platiti ceh ujedinjenja. Ispostavilo se da je Lafonten bio u pravu, ali je Kol ovenčan oreolom „kancelara ujedinitelja“.

NAJOPASNIJI ČOVEK EVROPE
Etiketu „najopasnijeg čoveka u Evropi“, kao populiste, Lafontenu su „darovali“ krajem 1998. vlasnici krupnog kapitala i nezajažljivi bankarski maheri. Kao ministar finansija Lafonten je tražio, na skupovima u Briselu, radikalne rezove i uvođenje reda u haotično finansijsko tržište, stavljanje problematičnih hedž fondova i opasnih špekulanata pod rigoroznu državnu kontrolu.
To je tada doživljeno kao jeres. Zahuktali neoliberalizam i diktaturu raspojasanih finansijskih tržišta, na šta je Lafonten pre jedne decenije upozoravao, niko nije hteo, ili smeo, da zaustavi. Sve dok se svet 2008. nije našao pred ambisom (gotovo) nezapamćene planetarne finansijske krize.
I minule subote u Rostoku, u oproštajnom govoru, pojavio se onaj stari Lafonten iz mladih dana: govorio je vatreno, polemično, zapaljivo i uverljivo. Pledirao je za uvođenje „demokratskog socijalizma“, kao alternative divljem kapitalizmu, konstatovao da je Levica „jedina pacifistička partija u zemlji“, zahtevajući povlačenje nemačkih vojnika iz Avganistana i „osuo paljbu“ po bankama, tražeći njihovo podržavljenje. Nedopustivo je, kaže Lafonten, da država priskače u pomoć pokrivajući bankarske gubitke, a da je bez ikakvog prava kad se radi o bankarskoj dobiti.
Lafonten je nesporno najzaslužniji što je najmlađa politička stranka, osnovana tek 2007. u kojoj još nisu čvrsto srasle različite struje i uklonjen jaz između njenog istočnog (daleko brojnijeg) i zapadnog članstva, za kratko vreme osvojila trinaest od šesnaest pokrajinskih parlamenata, a u Bundestagu je po broju poslanika jača od zelenih i bavarske Hrišćansko socijalne unije!
Zajedno s Lafontenom, funkciju (drugog) predsednika napustio je i (istočnjak) Lotar Biski. On predvodi poslanike evropske levice u Evropskom parlamentu. Na njihova mesta izabrani su Dezine Leč, sa istočne strane, i Klaus Ernst, Bavarac, sa zapadne. Oboje su poslanici Bundestaga, sa zavidnim političkim iskustvom, ali, u poređenju s Lafontenom, ličnosti bez liderskog formata i harizme.
Otuda je u političkim analizama i komentarima glavno pitanje: šta će biti s Levicom bez Lafontena. Svi se slažu s činjenicom da je ova formacija postala nezaobilazna politička snaga, da se već učvrstila u nemački parlamentarni reljef i od njega napravila petostranački sistem. Razlike nastaju, međutim, kad je reč o njenoj sutrašnjici. Jedni joj predskazuju osipanje, jačanje unutrašnjih antagonizama i programska lutanja, drugi, pak, veruju da će stranka opstati i da bi, čak, izvlačeći se iz Lafontenove senke, mogla da ojača, kao što se zelenima dogodilo posle odlaska s političke scene njihve „ikone“ i neprikosnovenog lidera Joške Fišera.
Zeleni su, međutim, s dužom parlamentarnom praksom i iskustvom. Bili su na vlasti u Berlinu zajedno sa socijaldemokratama u Šrederovom kabinetu. Sve je to pomoglo da se u stranci profiliše više ličnosti nacionalnog formata i prepoznatljivosti.

VREME GREGORA GIZA
Levica ima tako prepoznatljivu ličnost samo u Gregoru Gizu. Nešto mlađi od Lafontena, Giz bi mogao biti, posle Lafontenovog povlačenja, prvi čovek stranke. On će to, po svemu sudeći, i biti, ali – iz drugog plana. Nije hteo, iako su to od njega tražili, da se kandiduje za jednog od predsednika. Opet: zdravstveni problemi. Tri srčana infarkta, operacija na mozgu. Mnogo za tako zahtevnu funkciju u partiji koja je još u procesu konsolidacije, s mnogo različitih struja i personalnih sudara.
Gizu, uz to, očigledno više odgovara veoma važna funkcija šefa poslaničke grupe. Za govornicom parlamenta, on je u svom elementu. Elokventan, opušten, duhovit, spreman uvek da „poentira“ (tokom rasprave o grčkoj krizi, kad je izašao za govornicu, Merkelova je ustala sa svog sedišta, Giz je, naizgled povređeno, primetio: Gospođo kancelarka, vi odoste, ah, do zadnje klupe, tamo vam je i mesto), s nagomilanim političkim iskustvom. I iz bivše Istočne Nemačke (bio je član partije) i iz godina posle ujedinjenja. Bio je jedno vreme na čelu (istočnonemačke) Partije demokratskog socijalizma (PDS se „ulio“ 2007. u Levicu), senator (član vlade) Berlina (prestonica ima status pokrajine), godinama poslanik u Bundestagu.
Gizi, po profesiji advokat, potiče, inače, iz intelektualne jevrejske porodice. Njegov otac, stari komunista (postao član Komunističke partije Nemačke 1931), bio je posle rata, u Nemačkoj Demokratskoj Republici, diplomata, ministar kulture, majka rukovodilac odeljenja za kulturu u Centralnom komitetu. Njen brat, Gregorov ujak, Gotfrid Lesing bio je jedno vreme muž nobelovke Doris Lesing. Pratila su ga sumnjičenja da je, kao advokat, sarađivao s famoznom Honekerovom tajnom službom Štazi. Iz svih tih slučajeva i afera izlazio je bez velikih „ogrebotina“.
KOMPONOVANJE NOVE KOALICIJE
Nemačka politička javnost je s naglašenim interesovanjem osluškivala glasove i poruke s partijskog kongresa Levice u Rostoku, zbog komplikovane situacije nastale u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji posle nedavnih izbora. Dosadašnju vladajuću koaliciju konzervativaca i liberala birači su 9. maja „otpisali“. Dve velike i rivalske partije, Hrišćansko demokratska unija (CDU) i Socijaldemokratska partija (SPD) našle su se u pat poziciji.
Socijaldemokrate imaju više koalicionog manevarskog prostora. Mogu da uđu u „veliku koaliciju“ sa konzervativcima, što, tvrde, ne žele. Pruža im se, međutim, šansa da preuzmu vlast, u pokrajini u kojoj su gotovo četiri decenije neprikosnoveno vladali, uz pomoć zelenih i Levice, koja je prvi put ušla u parlament ove pokrajine.
Lideri i jedne i druge stranke, SPD i Levice, su u predizbornoj kampanji poručivali da neće sklapati savez, ali – nisu izričito zatvarali vrata. Pred pregovore koji između dve stranke počinju za koji dan, sada je iz Rostoka stigla poruka: Levica je spremna da uđe u vladu i preuzme odgovornost. Tu poruku je formulisao i sam Oskar Lafonten, s kojim njegova bivša partija ima još dosta neraščišćenih računa.
Lafontenov uslov za ulazak u crveno – crveno – zelenu koaliciju (SPD, Levica, ekolozi) je zaustavljanje socijalne razgradnje, vraćanje starosne granice za odlazak u penziju sa 67 na 65 godina i – povlačenje Bundesvera iz Avganistana. Pošto se o ovom poslednjem ne odlučuje u Diseldorfu (glavni grad pokrajine) nego u Berlinu, to je shvaćeno kao davanje „zelenog svetla“ za „sklapanje“ nove koalicije. Bio bi to strateški važan signal: po tom „modelu“ bi na narednim izborima za Bundestag mogla da se „komponuje“ nova vlast u Berlinu.