Mona Lizu prvi dešifrovao Srbin

Piše Dejan Đorić

Da je Mona Liza Leonardo, da bi lice te mlade žene s vremenom dobilo Leonardov izgled u starosti jer je u pitanju (auto)portret, u svetu je prvi uvideo beogradski slikar Predrag Bajo Luković. Dešifrovao je „Mona Lizu“ i 1982. godine naslikao „Portret jedne tajne“, delo koje direktno prethodi nedavnim svetskim otkrićima

Nakon proslave petstogodišnjice nastanka „Mona Lize“ Leonarda da Vinčija, najpoznatije slike u istoriji, taj univerzalni čovek renesanse ne prestaje da izaziva interesovanje. Italijanski stručnjaci podneli su zahtev za ekshumaciju ostataka čuvenog umetnika i naučnika kako bi obavili rekonstrukciju njegovog lica i utvrdili da li se iza lika Mona Lize zapravo krije njegov autoportret. Tom  je zahtevu prethodila naučna obrada ove ideje. Renco Maneti, Lilian Švarc i Aleksandro Vecozi, direktor muzeja Leonardo da Vinči, objavili su 2007. godine knjigu „Leonardo’s Hidden Face“ kod Edizioni Polistampa. Naslovna strana tog izdanja, kompjuterski dokaz Lilian Švarc, upućuje na sadržaj publikacije, na ozbiljne studije ovih stručnjaka. Da je Mona Liza Leonardo, da bi lice te mlade žene s vremenom dobilo Leonardov izgled u starosti jer je u pitanju (auto)portret, prvi je uvideo beogradski slikar Predrag Bajo Luković. Dešifrovao je „Mona Lizu“ i 1982. godine naslikao „Portret jedne tajne“, delo koje direktno prethodi nedavnim svetskim otkrićima. Ta uljana slika prvi put je izlagana 1983, zatim 1988. u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, a prikazana je i pet meseci u Narodnom muzeju u Beogradu tokom 1993. godine. Lukovićevo otkriće postaje sve dragocenije za našu kulturu pa će biti uneto u odrednice Nacionalne enciklopedije Matice srpske i u Larusovu enciklopediju izdavača Mono i Manjana. Slika je bila izložena i u Italijanskom institutu za kulturu 2003. povodom pet vekova od nastanka „Mona Lize“.

Lukovićeva Mona Liza da Vinči, kao neka paraverzija „Mona Lize“, njena podzemna varijanta, označila je niz kulturnih događaja s kraja prošlog i početka ovog veka

IDENTITET I TAJNA
Kultna slika Leonarda da Vinčija, postala je opsesija i neka vrsta ikone modernog sveta kojoj milioni ljudi odlaze na poklonjenje. Urađena je između 1503. i 1506. godine na tankoj drvenoj podlozi, a slikar ju je doneo 1517. u Francusku. Više vekova je bila nepoznata, a 1804. ulazi u Luvr. Zahvaljujući Francuskoj revoluciji blaga tog muzeja su postala dostupna publici ali je Napoleon uzeo sliku i držao je nekoliko godina u svojoj spavaćoj sobi. Krajem devetnaestog veka je ukradena iz Luvra što je izazvalo skandal koji je potresao visoke političke krugove i parlament ali je delo postalo slavno. Otkrivena je u Firenci posle nekoliko godina i sada je smeštena u izdvojenoj izložbenoj dvorani čije je renoviranje koštalo pet miliona evra. U prostoriji je nova rasveta, sistem za kontrolu vazduha i niša za sliku sa neprobojnim staklom koje je štiti od klimatskih promena i bliceva. Glavni konzervator Luvra nedavno je odbacio predlog da se slika očisti. Godišnjih šest miliona posetilaca Luvra pred njom stvaraju neopisivu gužvu snimajući je foto-aparatima i kamerama, tako da se ona jedva može videti.
Identitet osobe na slici nije pouzdano utvrđen. Smatra se da je Leonardo naslikao Lizu Đerardini, suprugu firentinskog trgovca Franćeska del Đokonda. Navodno je pre portretisanja izgubila dete pa je veliki majstor dovodio svirače i zabavljače da bi je razveselio. Odatle njen zagonetni osmeh. Neki biografi tvrde da je taj portret naručio Lorenco de Mediči. Na toj slici je Leonardo najduže radio i ona je jedina od koje se nije odvajao celi život ali ju je smatrao nedovršenom. Kada je ugledao portret svoje supruge, firentinski trgovac je odbio da ga preuzme i plati. Pravi razlog tog odbijanja je kako sada vidimo otkrio naš  umetnik.
Predrag Bajo Luković (rođen 1958. godine) diplomirao je prostorno planiranje na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu ali se posvetio umetnosti i poeziji. U crtanje ga je uputio čuveni crtač Dragan Lubarda, pa je tako Luković postao majstor crteža, ilustrator „Politike“ i autor stotina portreta književnika i kritičara. „Godinama sam kopirao ‘Mona Lizu’“ kaže slikar. „Kad sam prvi put kopirao Da Vinčijev autoportret, učinilo mi se kao da sam to već slikao. Između Mona Lize i njega bilo je neverovatno sličnosti. Odlučio sam da pokušam da ih prikažem na jednom portretu i sve se sjajno uklopilo. Nije bilo sumnje da je Leonardo iza Mona Lize sakrio sopstveni portret“.
Lukovićeva Mona Liza da Vinči, kao neka paraverzija „Mona Lize“, njena podzemna varijanta, označila je  niz kulturnih događaja s kraja prošlog i početka ovog veka. Dr Vladeta Jerotić se upitao: „Da li je pretpostavka, čak i tvrdnja, koja je vremenski izgleda zaista najranija u svetu (1982) i to od strane našeg čoveka, slikara Predraga Lukovića Baja, a nekoliko godina kasnije (1986) i američkih istoričara umetnosti, da je slavni Leonardov portret, u stvari autoportret – opravdana i moguća?“ Sam Leonardo je potvrdno odgovorio na ovu upitanost. U „Traktatu o slikarstvu“ piše da ga je mnogo puta zadivilo to što su neki majstori u svim svojim figurama naslikali sebe.
Lukovićevim delom su ubrzo počeli da se bave neki od najboljih srpskih i hrvatskih intelektualaca i pisaca, od Dr Jerotića, Dr Jovana N. Strikovića, Bojana Jovanovića do Zorana Gluščevića, Nikole Kusovca, Milića od Mačve, Dragana Jovanovića Danilova i Mira Glavurtića. Za Lukovićevu sliku se zainteresovao prof. dr Srboljub Živanović iz Zavoda za anatomiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Izvršio je antropološku analizu i utvrdio da je Lukovićevo ulje verodostojno u naučnom smislu. Dr Živanović je uočio „tendenciju veoma velike sličnosti morfoloških oblika oba portreta“. Lukovićevu ideju da je „Mona Liza“ Leonardov autoportret preuzela je i Amerikanka Lilian Švarc. Ona je kao stručnjak za kompjutersku analizu i crtač potvrdila da je model za Da Vinčijevo remek-delo bio sam umetnik. Učinila je isto što i naš slikar ali je kao konsultant u At&T Bell laboratorijama imala podršku lista „Tajms“ u kome je kao i u januarskom izdanju časopisa „Umetnost i antika“ iznela rezultate svojih, tačnije Lukovićevih analiza i ne pominjući ga. Koristila je novi kompjuterski model programa za ono što je našem slikaru bilo dovoljno sigurno oko. Kako kaže Nikola Kusovac, Luković je leonardovskim sredstvima otkrio tajnu starog majstora. Njegova je slika više puta izlagana u našim i inostranim muzejima i galerijama i autoru su nuđeni veliki otkupi. Kao jedno od najskupljih dela u našem novijem slikarstvu uskoro bi moglo da se nađe u ponudi aukcijske kuće „Sotbi“.

„Nije bilo sumnje da je Leonardo iza Mona Lize sakrio sopstveni portret“: Bajo Luković

BAJKE O INTELEKTUALNOJ SVOJINI
U međuvremenu se 2003. godine pojavio Den Braunov roman „Da Vinčijev kod“. Pisac je dobio spor protiv dvojice autora isto tako poznatog bestselera „Sveta krv, sveti Gral“ iz kojeg je preuzeo kompletan sadržaj. Po prvi put je britanski sud presudio u korist falsifikata i demaskirao zapadne bajke o zaštiti intelektualne svojine. I sama knjiga koju je Den Braun prepisao je paraliteratura, dokazana izmišljotinama dvojice novinara, „istraživača“ ezoterije. Njihov glavni junak, navodno potomak Isusa Hristosa uplašen time dokle je cela priča otišla, pred kraj života obavestio je javnost da je u pitanju falsifikat.
Leonardo je najbolje proučen stvaralac u istoriji umetnosti i nigde u dokumentima nema pomena o nekom Sionskom prioratu kojeg su navodno on, i njegov prijatelj slikar Sandro Botičeli, bili veliki majstori. Braunovo nepoznavanje Leonardovog života je naglašeno, pa piše kako je slikar imao hiljade porudžbina a to nije slučaj ni sa jednim slikarom u istoriji. Možda jedino tačno Den Braunovo zapažanje o Leonardovoj ambivalentnosti i androginosti, otelotvorenju i harmonizaciji muško-ženskog principa, preuzeto je od Liliane Švarc, tj. od Lukovića. U dvadesetpetoj glavi romana piše da je leva strana „Mona Lize“ muška. Renesansni majstor je u mladosti bio izuzetno lep ali i narcisoidan, sklon enigmama i zagonetanju, kao što pokazuju i druge njegove slike. Nedavno se i naša književnica Jasmina Mihajlović u romanu „Pariski poljubac“ okoristila slikom „Portret jedne tajne“. Njen doživljaj „Mona Lize“ istovetan je Lukovićevom.
„Mona Liza“ je doživela i preživela bezbroj nasrtaja falsifikatora, destruktora, razna izrugivanja i ruženja u popularnoj kulturi, pomamu svojih komercijalnih i predmetnih izdanja. Kako vidimo, slično se na idejnom planu događa i sa Lukovićevom slikom. Tajna uspeha tog dela je u primeni Leonardovskog kriterijuma u njenom stvaranju. Beogradski umetnik je uočio fenomen i fiksirao ga na način starih majstora. Zato njegovo delo ne ismeva i nije deo demonskog zlorabljenja i komercijalizovanja kapitalne Leonardove slike. Stotinama „tvorevina“ se zapadna kultura u 20. i 21. veku ogrešila o „Mona Lizu“. Predrag Bajo Luković je pokušao da je vrati u sferu slikarstva i tajne, znajući da su one u renesansi bile istovetne.

Један коментар

  1. Avatar
    Olga DARIC -Pariz

    Leonardo Da Vinci se bavio izucavanjem anatomije. Zbog toga je morao da se skloni u Francusku. Katolicka crkva je vec bila na putu njegovog fizickog unistenja. Kao svaki izbeglica, poneo je sa sobom samo najosnovnije. Pored Djokonde, poneo je i svoje prokazane oglede iz anatomije zbog kojih se Crkva okomila na njega. Dakle, price o narcizoidnosti su ovde bespredmetno prenete iz petparacke stampe. Leonardo Da Vinci je preteca svestranog modernog intelektualca. Njegovi ogledi iz anatomije-crtezi, sklonjeni su od Katolicke Crkve i zavrsivsi u Londonu, tajnim kanalima, verovatno je da su kasnije bili dostupmni engleskim naucnicima. Smatra se da je taj notes sa ogledima iz anatomije presudno uticao na prednost Darvina i uopste engleske naucno-istrazivacke misli u odnosu na ostale u Evropi tog doba. Da zakljucim, po misljenu velikog broja istoricara,Teorija o Evoluciji i Darvin duguju veoma mnogo velikom modernom geniju, Leonardu Da Vinciju. Njemu umetnicko delo nije bilo samo sebi cilj. Cilj je bio savrsenstvo slike zivota ili vernost prirodi. A savrsenstvo se ne moze postici bez naucno-istrazivackog pristupa.Kada Leonardo izucava anatomiju on to cini da bi sto vernije slikao zivot a ne tezi apstraktnoj lepoti, koja njega ni najmanje ne interesuje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *