Почетна / Свет / „Majska revolucija“ u Velikoj Britaniji

„Majska revolucija“ u Velikoj Britaniji

Piše Dejan Lukić

I pored „emocionalne“ subverzije liberala Pedija Ešdauna, nekadašnjeg visokog predstavnika u BiH, partijski vrh je gotovo jednoglasno odobrio pakt Nika Klega sa konzervativcima Dejvida Kamerona, a koliko će trajati ljubav tako različitih supružnika već je postao predlog za razmišljanje

U noći 6. maja u Britaniji se dogodila „majska revolucija“ u kojoj je – prema komentaru u londonskom Tajmsu – politička tradicija okrenuta na glavu, okončana epoha Blerizma, neprijatelji postali saveznici u novoj vlasti, institucija koalicije u Vestminsteru obnovljena posle 60 godina, vladu preuzeo najmlađi premijer u dvesta godina parlamentarne istorije Ostrva, a dosadašnji nepopularni, neharizmatični, osorni i široko odbačeni premijer napustio fotelju „uzvišen u patosu poraza“.
Britanski parlamentarni izbori okončali su decenijsku dominaciju dve velike partije – konzeravativaca i laburista („Pečat“ u poslednjem broju). Od Drugog svetskog rata zemlja nije poznavala slučaj „zakovanog parlamenta“ u kome jedna od dve partije ne bi imala apsolutnu većinu. Sada se to desilo i liberalni demokrati, dosadašnji večni marginalci, postali su iznenada ključ Vestminstera i Vajthola.

DEBELI MIRAZ
Travestija parlamentarne demokratije ili, pak, njen deficit, je u tome da su 6. maja 57 poslanika Liberalne partije u Parlamentu koji broji 650 mesta, odlučivali ko će zemljom da vlada u sledećih pet godina. Sa većinom od 306 poslanika, konzervativci su u zoru 7. maja osvanuli tužni „pobednici“ (samo 20 mesta manje od apsolutne većine); laburisti, su posle 13 godina, izgubili vlast (258 poslanika),a liberali – nova travestija – izgubili pet poslanika u odnosu na prethodni saziv, ali postali udavača sa debelim mirazom.
Posle pet dana i pet postizbornih noći trgovine u osami partijskih štabova, obećanja i izneverenih obećanja, intriga i dimnih signala, Britanija je na koncu dobila vladu desnih konzervativaca i liberala sa levog centra – „neprincipijelnu koaliciju“ po ključnim kriterijumima politike i ideologije. „Prirodna koalicija“ levih laburista i „levičastih“ liberala ostala je u bubnju kao primer kako se makijavelistički kredo surovog poltičkog pragmatizma efikasno primenjuje u modernoj praksi vladanja.
U ranu zoru 7. maja, pobedniku izbora, lideru konzervativaca, Dejvidu Kameronu bilo je već jasno da je „pobednik“, ali da nije dobio očekivani mandat da sam vlada. Koalicija sa liberalima iskrsla je kao jedini način da spase svoju kožu u Partiji i, istovremeno, drugoplasirane laburiste otera sa vlasti. Gordon Braun, vođa laburista i premijer, sa njegove strane već je pri kraju izborne noći bio svestan da je izgubio i odmah počeo da planira  varijantu opstanka uprkos presudi naroda. Sa liberalima, „prirodnim saveznicima“ na levici, moći će, računao je, da namakne dva-tri glasa do potrebne apsolutne većine u Parlamentu (326). Već tog jutra šalje preko emisara malim partijama u njegovoj Škotskoj i levima u Velsu i Severnoj Irskoj. Sve te partije imaju, zajedno, 28 poslaničkih mesta, pa im Braun nudi deo kolača u budućoj vladi poraženih snaga. Braun se, jednostavno, u zoru 7. maja iz štaba u Edinburgu (Škotska) gde je pratio izbore, vratio u London poražen na izborima, ali sa dobrom nadom da će i dalje da vlada.

I pored „emocionalne“ subverzije Pedija Ešdauna, partijski vrh je gotovo jednoglasno odobrio Klegov pakt sa konzervativcima

NA RUBU DEPRESIJE
S druge strane, Nik Kleg (43), vođa liberala, mada postaje „treći faktor“ bez koga se ne može, i sam je na rubu depresije. Ne može da dođe sebi kako je posle „klegomanije“ koja je bila zahvatila Britaniju u predizbornoj kampanji i porasta rejtinga njegove partije za celih deset odsto, „uspeo“ da od 100 poslanika koliko su mu predviđale sve ankete, završi na 57 i pri tome još izgubi pet poslanika koje je do tada imao u Vestminsteru.
U dilemi šta sada da radi i kako da manevriše, Kleg podiže slušalicu i zove svog mentora, „princa iz tame“, partijskog Makijavelija i bivšeg lidera liberala, Pedija Ešdauna. „Makijaveli“ ga podučava da ovo nisu časovi kada se razmišlja šta je bilo i šta je moglo da bude, nego da umešno koristi ono što ima u rukama. A u rukama ima dobitničku kartu. Izborni rezultat jeste „agonizirajući“, govori mu Ešdaun, ali Klegov džoker drži balans moći između dve nepomirljive partije.
I sa  instrukcijama partijskog Makijavelija liberali kreću u akciju biranja s kim će u vlast: „razgovaraju sa konzervativcima i slušaju laburiste“ (Mejl).
Pedi Ešdaun je u celom toku predizborne kampanje sa diskretne distance uticao na tok događaja. Kombinovao je da će, uđu li liberali u vlast, njemu pripasti mesto šefa diplomatije. Posle funkcije visokog komesara u Bosni i lordovske titule koju mu je namestio Toni Bler, prijatelj u ideologiji „humanitarnih ratova“, ne bi se zadovoljio ničim manjim od Forin ofisa.
U svih pet dana i noći postizbornog hepeninga, Ešdaun ne ispušta telefon iz ruku. Savetuje Klega da, kao što je narodu obećao pre izbora, počne razgovore sa pobednicima (u ovom slučaju konzervativcima) ali sa krajnjim ciljem da napravi koaliciju sa „levom braćom“ laburistima. Pedi Ešdaun je, dok je još služio Bleru za populisanje spoljnih ratova, pokušao da stvori već tada „koaliciju levih snaga“. Uostalom, to mu je Toni Bler obećao pred izbore 1997. godine kada je računao da će mu Ešdaunovi liberali biti potrebni kao partneri u vlasti. Na izborima je Bler osvojio neočekivano veliku pobedu nad konzervativcima, mogao je da vlada sam, liberali mu više nisu bili potrebni, pa je Ešdauna hladno pustio niz vodu. Sada bivši lider liberala očekuje da će mu Gordon Braun u eventualnoj koaliciji poraženih vratiti neuzvraćenu ljubav iako ostaje još da na to pristane i Kleg. Zbog svoje  poznate liberalne retorike, a u suštini ljubitelj sile u političkom životu, Ešdaun se, i inače, u delu londonske političke čaršije doživljava kao emanacija maksime da „u svakom liberalu čuči skriveno zlo despotizma“, što je bivši despot Bosne uveliko dokazao diktatorskim ponašanjem, par ekselans, tokom neograničene vladavine u Sarajevu. Problem Ešdauna sa Klegom je, međutim, što mladi vođa liberala patološki ne podnosi Gordona Brauna. Antipatija je, u stvari, obostrana. Braun, na primer, tokom čitavog 7. maja nema stomak da podigne slušalicu i pozove Klega od kojeg mu zavisi cela kruna. Umesto toga taj posao obavljaju premijerovi posrednici.

Nagovarao Gordona Brauna da vruć krompir teške ekonomske situacije gurne u ruke konzervativcima: Toni Bler

EŠDAUNOVA POSLEDNJA NADA
Pisma idu „i tamo i amo“ i u toj razmeni Braunu biva stavljeno do znanja iz Klegovog štaba, da je koalicija sa laburistima nemoguća sve dok je  Braun na čelu partije. Neka prvo podnese ostavku ako mu je stalo da mu partija ostane na vlasti. Ovde nije samo u pitanju lični animozitet, nego Kleg ispravno računa da bi „koalicija poraženih“, pogotovo sa krajnje nepopularnim Braunom u ulazi novog-starog premijera, bila zaista dupla travestija i „moralno neobjašnjiv“ ishod.
Tog drugog dana hepeninga na Temzi, Lord Mendelson, Braunov potpredsednik u vladi, laburistički „princ tame“ i vrhunski „spin doktor“ na Ostrvu, vidi da se zavesa spušta na 13-godišnju vladavinu laburista, pa hladno savetuje Brauna da se „pošteno povuče“. Premijer se dvoumi, nada se da još nije sve izgubljeno, a savet Mendelsona koji je pretendent na njegovo mesto, vidi kao rani pokušaj dvorskog puča. I dok se Braun još premišlja i vaga, Mendelson, „intrigant sa diplomom“, šalje već seriju tajnih poruka Klegu da je Braun „pečen i varen“ i da je spreman da se povuče. Što znači da je ključna personalna prepreka praktično otklonjena i da bi koalicija liberali-laburisti mogla da se utanači.
Kasno. Konzervativci su preko njihovih krtica u Braunovoj rezidenciji  provalili stvar, pa sada široko izlaze u susret političkim traženjima liberala. Ključni zahtev Klega je reforma izbornog sistema koji je do sada favorizovao dve velike partije. Primer: liberali su na ovim izborima dobili samo deset odsto manje glasova od laburista, ali im je pripalo samo 57 poslaničkih mesta prema 258 koliko su dobili laburisti. Sada im Kameron obećava da će reforma izbornog sistema izaći na narodni referendum još u toku života novog parlamenta.
Tog 8. maja uveče, koalicija Kameron-Kleg već je praktično usaglašena. Kleg nije do kraja poslušao Ešdauna, pa „Makijaveli“ saziva u jednom „pabu“ u londonskom kvartu Kenington, grupu partijskih seniora radi orkestriranja nezadovoljstva „Klegoovom izdajom“, dok još nije prekasno.
U međuvremenu, Braun je bio najavio ostavku, ali se već posle nekoliko časova popišmanio. Ešdaun iz tame frenetično pokušava da spase „progresivnu koaliciju“ i, već u očaju, zove starog prijatelja, Tonija Blera, Braunovog prethodnika u Dauning stritu i bivšeg lidera laburista. Tri sata je posle pola noći, Bler je negde na Bliskom istoku. „Makijaveli“ mu prenosi kako Braun „truje atmosferu“, neće da se povuče i praktično ruši 30-godišnji san i Ešdauna i Blera o „progresivnoj alijansi“. Sa Braunom u Dauning stritu „umire i poslednja nada“ za dogovor sa njegovim liberalima, priča Ešdaun Bleru. Bler sluša i diše u slušalicu. I onda, na razočarenje Ešdauna, veli da „nije siguran da je u interesu laburista koalicija sa Klegovim (Ešdaunovim) liberalima“. Ovaj deo razgovora između njih, objavio je „Sandej tajms“ u poslednjem broju.

PUSTE ŽELJE
Bler, zatim, misli da je bolje da jedno vreme njegovi laburisti koje je on iz dugogodišnje opozicije doveo na vlast (1997) vruć krompir teške ekonomske situacije i enormnih dugova, gurnu u ruke konzervativcima. A u kakvoj situaciji laburisti ostavljaju zemlju živopisno je pokazao dosadašnji generalni sekretar Trezora, laburista, Dejvid Los u ceduljici koju je u izbornoj noći ostavio na stolu svom nasledniku na toj funkciji, Lajamu Birnu: „Dragi kolega, u kasi nema ni pare. Sve najbolje i srećno“.
Pa ipak, u tom razgovoru u sitne sate, Toni Bler sugeriše Ešdaunu kome izmiče šansa za fotelju u Forin Ofisu, da „možda vredi još jednom pokušati“ i da će on lično pritisnuti Brauna da napusti mesto, ali neka to učini tek na jesen sa nadom da će se u međuvremenu „nešto dogoditi“. Braun ga je, uistinu, i poslušao, objavio da odlazi u jesen kada na godišnjoj partijskoj konferenciji bude izabran novi lider partije, ali se sutradan popišmanio.
Odluku premijera da odustane od obećanog povlačenja izdejstvovali su njegovi ljudi infiltrirani u liberalni vrh. Javljali su mu da Kleg još nije zapečatio dil sa konzervativcima i da će ga pozvati na još jednu rundu razgovora. Pokazalo se, međutim, da su čak i u završnom stadijumu igre kada je nacrt koalicionog pakta Kleg-Kameron bio već bačen na papir, Liberali upotrebljavali nesretnog Brauna kako bi u poslednji čas iznudili još koju koncesiju od konzervativaca.
I zaista, u noći 10. maja, dok je štab konzervativaca iscrpljen od beskonačnog pregovaranja, jeo pice „margerita“ i pio „dijetalnu kolu“ u operativnoj sobi čekajući Klega da konačno stavi taj svoj potpis na papir, na televiziji se  pojavljuje Pedi Ešdaun da narodu saopšti kako je koalicija laburisti – liberali još u izgledu. Pusta želja. Tog istog trenutka Nik Kleg svojim saradnicima saopštava, posle sastanka sa Braunom, da je „stvar završena, sa njima nema sporazuma“.
U tom trenutku pao je, ujedno, u vrhu liberalne partije i poslednji  dotadašnji otpor dogovoru sa konzervativcima. Na skupu sa svojim parlamentarcima koje je Kleg žurno okupio da bi izmerio partijsku podršku (ili protivljenje) koaliciji sa ideološkim neistomišljenicima, prelomni momenat je bio istup drugog čoveka u Partiji, Vinsa Kejbla: „Ja lično mrzim konzervativce. Celi moj život sam proveo u borbi protiv njih, ali mislim da posle 60 godina koliko smo proveli izvan vlasti, sada imamo neponovljivu šansu da utičemo na sudbinu zemlje“.

POLITIČKI PRAGMATIZAM
Ovo je, po cenama u Londonu, bio gotovo kultni primer koliko je bilo potrebno političkog pragmatizma i lomova u dušama liberala da bi se savladale unutrašnje partijske i ideološke emocije zarad ulaska u savez sa desnicom umesto sa  političkim blizancima. Pobedila je hladna računica mladog Klega: sa laburistima pakt bi bio dvostruko nesiguran. Kao prvo, bila bi to koalicija poraženih na izborima, pakt po svaku cenu, demokratski i moralno dubiozan. Drugo, ako bi partneri i uspeli da zajedno sakupe vladajuću većinu to bi bila većina od jednog ili dva glasa, ranjiva na svaki potres. U društvu sa pobedničkim konzervativcima ta većina ima komfornu prednost od 32 poslanika što garantuje ostanak na vlasti u pet narednih godina. Pogotovo što su se koalicioni partneri već sporazumeli da pomoću te većine proguraju kroz Parlament meru po kojoj se on može, sve i kada bi vlada ostala u manjini, raspustiti a novi izbori zakazati, ako za to bude parlamentarne većine od 55 odsto poslanika, što je, praktično, nemoguća varijanta.
Završna scena predaje vlasti u Dauning stritu i proslava dolaska na vlast u  štabu liberala, bila je puna emocija. Na broju deset u Dauning stritu, Gordon Braun je, sa suprugom Sarom pored sebe i dvojicom malih sinova u naručju, jedva suzdržao suze pred kamerama i prvi put u javnosti pokazao lice opuštenog čoveka gotovo „Verterovske“ mekoće i suptilnosti, kakav je bio, kažu, u privatnom životu. Bilo je tu emocije visokih oktana dok se premijer opraštao od dugogodišnjih saradnika, „uzvišen u patosu poraza“, pre nego što je, s bolnim osmehom seo poslednji put u premijerski blindirani automobil i otišao da Kraljici u Bakingamskoj palati podnese ostavku.
Atmosferu u vrhu liberala obeležio je, još jednom, Pedi Ešdaun. Okružen „partijašima“ Ešdaun je, po opisu „Sandej tajmsa“ bio „pokošen brutalnom smrću svog sna o liberalno-laburističkom paktu“; u suštini, a po nekim komentarima bio je to momenat izgubljenog sna o novoj lukrativnoj sinekuri budući da se već znalo da ga Kleg neće u koalicionu vladu. Na oko duboko dirnut, bivši komandant jedinica britanskih specijalaca i bivši apsolutum Bosne, poželeo je mladom Klegu svu sreću, ali je odmah rekao da on sam ne može da bude, mada ga niko nije ni zvao, deo novog projekta: „Ja, jednostavno, to ne mogu da podnesem. Vraćam se u moju baštu i mojim unucima; nisam srećan, ne mogu da budem srećan propašću mog dugogodišnjeg sna o korenitom prestrojavanju na levici, ali mogu da vidim logiku u svemu ovome što se desilo“.
I pored Ešdaunove „emocionalne“ subverzije, partijski vrh je gotovo jednoglasno odobrio Klegov pakt sa konzervativcima.
Koliko će, pak, trajati ljubav tako različitih supružnika već je postao predlog za razmišljanje. Većina londonskih komentatora daje koaliciji  kredit da će izdržati svih pet godina. Oni koji to ne misle, a ima ih, takođe, priličan broj, sugerišu da je ljubav obično iznenadna bolest koja se uspešno leči brakom. A za sudbinu laburista, pogotovo posle tako neuspešne vladavine, važi pravilo da odlaziti uvek znači pomalo umreti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *