Igrale se delije, nasred zemlje Srbije

Piše Vladimir Kecmanović

Tvorcima „srbijanske“ književnosti  odvratna je srpska književnost u celini, kako je jasno i glasno izjavio mali od palube gadljive grupe, pa bi, po svaku cenu – da je rasture. Za početak, tako što će da joj promene ime i svedu je na granice matične države. A onda – kreću dalje…

Već duže vreme, u nekim niskotiražnim štampanim medijima i po bizarnim internet izdanjima, pojavljuje se termin „srbijanska“ književnost, koji bi, valjda, trebalo da upućuje na literaturu nastalu na području Srbije.
Formulacija zvuči nezgrapno i upućuje na priličnu nepismenost onih koji je koriste, pa bi neupućen čitalac, prvi put se s njom susrevši, mogao da pomisli kako se radi o slučajnoj omašci nekompetentnih književnih „radnika“ i da se nada kako će ih neko kompetentniji posavetovati da nesrećan izraz izbace iz upotrebe.
Ako se čitalac, međutim, sa pomenutom formulacijom susretne više puta, i ako ga susreti treće vrste podstaknu da se u stvar uputi – postaće mu jasno da se ne radi o slučajnoj nego o namernoj besmislici. Da nekompetentnih autora koji je koriste ima više. I da nekom kompetentnijem ko eventualno stoji iza njih – pod uslovom da neko ko je kompetentan ima motiv da iza njih staje – ne pada na pamet da ih urazumi.
Pošto kompetencija i zdrav razum sa celom stvari nemaju veze – potpuno je uzaludno od tvoraca originalne formulacije tražiti da njen smisao objasne.
Ja sam se, ipak, više iz zabave nego iz vere u pozitivan ishod poduhvata – odlučio da pokušam nemoguće.

DRVENI LINGVISTA, EPIZODA PRVA
Izvesnog banatskog pseudoknjiževnog mrsomuda, koji se hvali da je kopirajter pomenute gluposti, jednom prilikom sam – mada mi je bilo jasno da smislen odgovor neću dobiti – upitao zašto taj termin koristi. Odgovorio mi je da se „srbijanska“ književnost od srpske razlikuje po tome što uključuje i stvaralaštvo koje je napisano na teritoriji Srbije, a nije napisano na srpskom jeziku. Na konstataciju da pomenuto stvaralaštvo, onda, pripada književnosti naroda na čijem jeziku je napisano, već samim tim što njegovi sunarodnici, za razliku od ljudi koji govore srpskim jezikom, ono što je napisano razumeju, odgovorio mi je da zaboravljam da postoje i pisci koji nisu Srbi, a čiji jezik razumemo. Na pitanje da li onda, u Hrvatskoj na primer, pošto i tamo naš jezik razumeju, nastaje „hrvaćanska“, a ne hrvatska književnost, očekivano – nije imao odgovor.
Ali, šta zna dete šta je trista kila – to što im nije jasno šta čine, drvenog lingvistu i prijatelje nije sprečilo da sa činjenjem odlučno nastave.
Nakon određenog vremena izvesna gospoja, sklona da se koristi identičnom terminologijom, javno je zamoljena da njen smisao objasni. Budući da je od samozvanog kopirajtera inteligentnija i beskrupuloznija – pitanje na koje nema odgovor, ostavila je –  bez odgovora. Potencijalno zabavna polemika se nije dogodila, a gospoja je  stekla nadimak „Srbijanka“.
Javnosti nije preostalo ništa drugo do da još neko vreme nagađa šta oni koji ne misle – misle – dok govore to što govore.

DRVENI LINGVISTA, EPIZODA DRUGA
Nedavno sam, međutim, na jednoj tribini u beogradskom SKC-u, nastupao zajedno sa famoznim kopirajterom. Učesnici tribine, kao i ljudi iz publike, prozivali su ga, između ostalog i zbog pomenute budalaštine.
Poučen prethodnim lošim iskustvom i hipnotizovano zagledan u namrgođeno lice gospoje Srbijanke, koje ga je iz publike bodrilo svojom samo odabranima prepoznatljivom toplinom, kopirajter se nije ni trudio da apsurdnu terminologiju opravda. Jedino što je imao da primeti je kako je tendenciozno što sam besmislenost njegovog termina dokazivao na primeru „hrvatske“ i „hrvaćanske“ književnosti, kada besmislica ne bi bila ništa manje očigledna i da sam se poslužio nekim geografski udaljenijim, i pretpostavljam, „politički korektnijim“ primerom!?
Moram da priznam da me je ova logička bravura razoružala. Sa osećajem da sam zašao u zonu sumraka, zaćutao sam, i sam se zagledavši u strogo namrštene obrve gospoje Srbijanke, sa nadom da će mi one uliti strah u kosti i sprečiti me da prsnem u smeh i dovedem u pitanje ozbiljnost „diskusije“.
Dok sam, odsutan i neupotrebljiv, žonglirao na ivici smeha, ostali učesnici tribine su, međutim, uspeli da učine nešto za šta sam verovao da je nemoguće.
Ne znam ko je od učesnika zaslužan za iznuđivanje priznanja iz dubine jedne autošovinističke duše, uglavnom: drveni lingvista je konačno, jasno i glasno izneo stvarne motive koji ga gone da književnost nastalu na sopstvenom maternjem jeziku nepravilno krsti. Termin „srpska“ književnost, rekao je, ne koristi zato što ga asocira na srpsku hegemoniju devedesetih!?
Do koje mere je objašnjenje književno i lingvistički invalidno, nije potrebno objašnjavati ni deci u osnovnoj školi. I na celu stvar, posmatrano sa književnog i lingvističkog stanovišta, više ne vredi trošiti reči.
Mrsomudova mržnja prema sopstvenoj naciji, koja ide dotle da ne želi da joj pomene ni ime, na prvi pogled ne samo da ne bi trebalo da zanima ljude koji se bave književnošću nego ni bilo koga drugog, osim, možda, nadležnu psihijatrijsku službu.
Ali, ipak nije tako.
A zašto?
Zato što nije u pitanju pojedinačna, nego grupna psihoza. Ljudi koji dele mrsomudov nacionalni mazohizam, istina, jesu daleko od toga da budu u većini, ali njihov broj nije zanemarljiv. U svakom slučaju, dovoljno je veliki da, umesto o više sličnih a pojedinačnih, mora da se govori o grupnoj psihozi.
Samo što svi iz psihotične grupe nisu dovoljno nepromišljeni da svoj problem tako plastično definišu.
Zato valja zahvaliti mrsomudu što je dao iskrenu samodefiniciju autošovinizma, kojoj se nema šta ni dodati ni oduzeti.

LAJPCIŠKI „AZILANTI“
Pojedinci i skupine ljudi, naime, imaju pravo da privatno i javno izgovaraju besmislice, baš kao što neki drugi pojedinci i druge grupe imaju pravo da im na to izgovaranje besmislica ukazuju. Tako i stvar sa autošovinističkim ispadima ostaje u granicama prihvatljivog sve dok zastupanje autošovinizma ne dobije podršku države. I to države u kojoj, kao što rekosmo, autošovinistička opcija ni u glasačkom telu ni u parlamentu nema većinu!
Jedan od signala da ljudi koji misle da nezadovoljstvo srpskom politikom devedesetih valja artikulisati dovođenjem u pitanje celokupne srpske kulture, na mala vrata preuzimaju poluge vlasti u kulturnom sektoru, bio je i ovogodišnji „srpski“ nastup na sajmu u Lajpcigu.
Grupa autošovinista okupljenih oko jednog ovdašnjeg šatro književnog podlistka, u Lajpcig je otišla kao gost izvesne nemačke fondacije. I u tome nema ništa sporno. Sporno je, međutim, to što su organizatori odlaska delegacije o državnom trošku, svesni kako su odlazak organizovali poslovično traljavo i po meri sopstvenog stomaka i džepa, medijski prisvojili i delegaciju koju nisu finansirali, sa tradicionalnim geslom: „Ajd’, Nikola, da je više vojske“.
Članovi prisvojene delegacije u Lajpcigu su se predstavljali kao – „progonjena grupa“! Što je, ako se uzme u obzir da je jedan od „progonjenih“ urednik u nacionalnoj biblioteci, a drugi novinar državnog radija – tragikomična laž. A što, u kontekstu državnog prisvajanja ove nevladine delegacije, postaje – oficijelni skandal!
Valja napomenuti kako su za pomenuti skandal, i pored gađenja koje izaziva njihovo glumatanje – najmanje krivi članovi autošovinističke delegacije. Krivi su oni koji su ih, po principu: „kad je džaba, i bogu je drago“, bez trunke stida medijski prisvojili.
Iako sam po sebi nije preterano značajan, lajpciški slučaj je indikativan. On ukazuje na koji način funkcioniše simbioza ideološki ostrašćenih autošovinista sa dugoročnom „misijom“ i ideološki rasterećenih kalkulanata bez vizije. Kalkulanti bez vizije su trenutno moćniji. Opsesivci sa „misijom“ na duže staze izvesno odnose pobedu.

„SRBIJANCI“ TRČE POČASNI KRUG
A da „Srbijanci“ brzim koracima grabe napred, pokazuje još jedna blamaža. Blamaža se dešava – a gde bi drugo – u Nacionalnoj biblioteci.
Donedavno je na eksjugoslovenskom prostoru – tačnije, na području Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore – vladala praksa otimanja oko upokojenih pisaca. Praksa je podrazumevala da svaka od nacija i „nacija“ koje to područje naseljavaju, velike pisce pokušava da prisvoji za sebe.
Odnedavno, međutim, svedoci smo rađanja nove prakse. Umesto prisvajanja, na delu je odricanje od pisaca. I – pisci uzeti u postupak više ne moraju da budu pokojni. Nasilje se vrši i nad živima.
U Narodnoj biblioteci Srbije, u pretinac sa crnogorskim literatama, pored Njegoša, koji nije u prilici da se pobuni, smešten je i Nikola Malović, srpski pisac iz Boke, kako, živ i zdrav, sam sebe definiše.
Ali, šta vredi Nikoli Maloviću da se samodefiniše, kad su tvorci „srbijanske“ književnosti odlučili drugačije.
Neupućeni bi mogli da pomisle kako inovatori imaju nešto protiv srpskih pisaca izvan Srbije, pa su zbog toga odlučili da ih proteraju.
Netačno.
Njima je odvratna srpska književnost u celini, kako je jasno i glasno izjavio mali od palube gadljive grupe, pa bi, po svaku cenu – da je rasture. Za početak, tako što će da joj promene ime i svedu je na granice matične države. A onda – kreću dalje…
Mogu da se kladim – sledeća na redu je mantra o autohtonoj vojvođanskoj književnosti…
I tako sve dok ne stignu do jagodinske književnosti, što će Saši Iliću, uredniku u Narodnoj biblioteci, inače jednom od „progonjenih“ lajpciških „azilanata“, omogućiti da konačno postane značajan pisac; i pirotske, u okviru koje će jedan urednikov drugar, takođe „lajpciški azilant“, u tuzemstvu regularno zaposlen kao novinar na državnom radiju, postati vrhovni kritički arbitar…
Novljanska – od Herceg-Novog, koji je rodno mesto direktora biblioteke Sretena Ugričića – ne dolazi u obzir, pošto su predstavnici „srbijanske“ književnosti „politički korektni“, pa im ne spada u opis zanimanja da rasturaju korpuse kultura novonastalih nacija.
Njima je strana svaka vrsta destrukcije.
Osim – autodestrukcije.
I to autodestrukcije koju sa zavidnim uspehom pokušavaju da pretvore u državnu politiku.