Почетна / Регион / Genocidom se ne trguje

Genocidom se ne trguje

Piše Aleksandar Vulin

Ukoliko Srbija zaista odustane od tužbe za genocid protiv Republike Hrvatske, onda će to značiti da sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne, i da je ona odustala od svoje istine i da prepušta drugima da određuju njeno mesto u istoriji, ali i u budućnosti

Sve države su nastale na osnovu nasilja, a sva društva koja u njima žive nastoje da nasilje ograniče, umanje ili sasvim iskorene. Da bi napravili razliku između dozvoljenog i nedozvoljenog nasilja, države pišu svoje istorije, predočavaju svoje istine i na osnovu njih objašnjavaju nastanak i pravdaju nasilje u kome su stvorene. Otuda SAD veliča ustanak protiv Engleza, Francuska pravda giljotiniranje Luja Šesnaestog, Rusija ne vidi ništa loše u ratovima i surovostima Petra Velikog, Kina ne broji milionske žrtve dugog marša već ono što je marš stvorio. SFRJ je nastala kao plod otpora fašističkoj okupaciji i želji za pravednijim društvenim odnosima, a većina država nastalih iz nje svoje postojanje pravda otporom „velikosrpskoj agresiji“, antikomunizmu i borbi za tržišnu privredu.

GENOCID NIJE BILATERALNO PITANJE
Srbija svoje postojanje ne pravda ničim i svoje trajanje vidi pre kao razlog postojanja drugih nego što pokušava da objasni samu sebe, da se opredeli, izjasni prema svetu oko sebe, odredi prema interesima i svojim i tuđim. Tako pravdajući druge premijer Srbije Mirko Cvetković na sastanku predstavnika Makedonije, BiH, Albanije, Crne Gore, Hrvatske i Srbije održanom 14. maja 2010. godine u Zagrebu izjavio je da je „Srbija spremna da odustane od tužbe za genocid, podnete prema Republici Hrvatskoj“ i to „ukoliko Hrvatska odustane od tužbe prema Srbiji“. Kada je tužba predata u novembru 2008. godine većina parlamentarnih partija je podržala obraćanje Srbije MSP. Nada Kolundžija je rekla „Svi zločinci moraju biti kažnjeni, Hrvatska nije spreman na to i mi ćemo naći načina da odgovorimo“. „Izvanredna je prilika da se hrvatska ocrni pred međunarodnom javnošću i zbog zločina koje je počinila i zbog zločina koji sada čini time što ne dozvoljava da se Srbi vrate tamo odakle su proterani“, rekao je šef poslaničke grupe „Napred Srbijo“ Tomislav Nikolić. Tužbu su podržali i DSS, NS, SPS i SRS, a protiv njenog podnošenja bili su samo LDP i LSDV, dok je Stjepan Mesić osporio legitimnost tužbe sa hrvatske strane.
Odustajanje od većinskog stava vidno je iznenadilo i premijera Hrvatske Jadranku Kosor, i zato je brzo odgovorila da „odluku o povlačenju tužbe može doneti samo Vlada, a ona o tome nije raspravljala“; za razliku od premijera Cvetkovića čija Vlada takođe nije raspravljala o povlačenju tužbe, ali je on svejedno ponudio i kao odgovor dobio stav premijerke da „genocid nije bilateralno pitanje“. Postojanje genocida nije stvar dogovora. Ponuda premijera Srbije govori da oni koji Srbiju vode, ne veruju u zemlju o kojoj odlučuju, sumnjaju u narod kojim upravljaju, i da su čvrsto ubeđeni da je Srbija kriva za sva zla i balkanske ratove sa kraja prošlog veka. Da nisu zar bi odustajali od tužbe koju su sami podneli, za svoje vlade, imenom svog ministra inostranih poslova, saglasnošću čitave zemlje, pa i predsednika republike?
Tužba koju je vlada Mirka Cvetkovića podnela MSP, i koje se Srbija držala sve do 14. maja, sadržavala je opise zločina nad Srbima počinjenim na teritoriji Republike Hrvatske od početka građanskog rata pa sve do „Oluje“ i proterivanja 300.000 Srba. U optužnici su navedeni zločini počinjeni u Gospiću, Sisku, Pakračkoj Poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom Džepu, Maslenici, operaciji „Bljesak“. Pravni tim Srbije nabrojao je svedočenja preživelih, sabrao dokumentaciju o mrtvima, pravnički suvoparno ali zato ne manje istinito zapisao koliko je zaklanih, koliko streljanih, koliko pogaženih tenkovima, koliko raketiranih avionima u  izbegličkim kolonama. Na spisku dokaza je i lista od sedam hiljada imena ubijenih, poređanih po godištu i mestu gde su pobijeni. Na spisku je i imovina trista hiljada prognanih koja se procenjuje na više od tri milijarde evra, na spisku su i ubijeni povratnici i dokazi da hrvatska država sistematski onemogućava povratak Srba na prostore sa kojih su proterani u „Oluji“. Sve je to na spisku, ali ne i podatak ko je odlučio da odustaje od tužbe za genocid prema Hrvatskoj. Mirko Cvetković to nije mogao da odluči sam, kao što nije odlučio o skoro ni jednoj važnoj stvari u dosadašnjem radu Vlade. To nije odlučila Vlada Srbije, jer bi smo to morali znati iz službenih saopštenje koja se izdaju i za mnogo manje razloge. To nije odlučio ni parlament jer bi čak i takav, prigušen i servilan morao da glasa i objasni ako ne opoziciji, a ono Srbiji zašto je promenio stav.

PREĆUTKIVANJE ZLOČINA
Jedini ko je o tome govorio neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti jeste predsednik Srbije Boris Tadić, i to na brodiću na kome ga je primio novoizabrani predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Kao jedan od pisaca tužbe protiv Srbije, Josipović je umeo da ceni Tadićev gest o odustajanju, ali Kosor nema isto mišljenje. Ukoliko bi Hrvatska odustala od tužbe prema Srbiji, ukoliko bi priznala da je „domovinski rat“ bio ne otpor „velikosrpskoj agresiji“, već građanski rat u kome je čitav jedan narod proteran i popaljen, onda bi se postavilo pitanje razloga i uzroka nastanka samostalne, etnički čiste države Hrvatske, kontinuiteta zločina NDH i legitimnosti otpora takvom ponavljanju istorije, a to bi vodilo i preispitivanju njenog međunarodnog položaja ali i razgovoru o obeštećenju žrtvama.
Sa druge strane, ukoliko Srbija odustane od tužbe protiv Hrvatske zbog genocida i tako prizna da genocida nije bilo, postavlja se pitanje kako je naša zemlja postala država sa najviše izbeglica u Evropi? Zašto su se u avgustu 1995. godine u Srbiju slile kolone prestravljenih, prežednelih, okrvavljenih i izmučenih Srba iz Hrvatske. Genocid je teška reč, i kada se izgovori iza nje mora stajati podjednako težak dokaz. Uprkos decenijskim pripremama u svim zapadnim medijima i gotovo opšte prihvaćenom stavu da je Srbija počinila genocid u BiH, MSP je morao da popusti pred strukom i pravom i da razočara svetske medije donoseći presudu po kojoj „Srbija nije počinila genocid u BiH“, mlako pokušavajući da zadovolji odavno stvoreno javno mnenje rečenicom „Srbija nije učinila sve što je mogla da genocid spreči“. Genocid je teška, najteža reč međunarodnog prava i ne sme se lako potezati, zapravo je zaključak presude po tužbi BiH, ali tu poruku Boris Tadić nije primio ili nije razumeo. Da jeste njegova vlada ne bi trgovala optužbom te snage.
Da li iko može da zamisli premijera Izraela koji kaže, ukoliko nam Nemačka da trgovačke povlastice, mi ćemo odustati od zahteva za ratnu štetu, prestaćemo da tražimo, sudimo i kažnjavane za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, prestaćemo da govorimo o holokaustu. Holokausta je bilo ili nije bilo, genocida nad Srbima u Hrvatskoj je bilo ili nije bilo i to ne može biti stvar trgovine, dogovora, procene ili evropske budućnosti. Moderna Evropa postoji na osudi holokausta, i svi odnosi u njoj temelje se na principu da je istina lekovita. Pa kako onda Srbija misli da ide u Evropu, bilo da prećutkuje genocid, bilo da o njemu lažno svedoči?

Odlučuje o genocidu, neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti: Boris Tadić, na brodiću na kome ga je primio predsednik Hrvatske Ivo Josipović

ZA RATOVE NEKO MORA BITI KRIV
Ako se optužbom za genocid, ako se kostima i patnjom može trgovati onda se mora pisati i drugačija istorija ratova u SFRJ, onda se mora pocepati trista hiljada izbegličkih legitimacija, i pokrenuti tužba protiv onih koji su bespravno i sa umišljajem obmanuli Srbiju da su bežali pred zlom. Jedno je kada se sklonite pred kamom i jamom, a drugo kada iz samo vama poznatih razloga lažno predstavljate kao prognanik da biste živeli na teretu poreskih obveznika Srbije. Ako genocida nije bilo, ako se odustaje od borbe za njegovo dokazivanje, onda Srbija treba da se pripremi za presude o njoj, Jadranka Kosor kaže „ svi se moramo opredeliti prema zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koja je nanela toliko zla“. Ukoliko nije bilo genocida ona je u pravu, jer za ratove i izbeglice neko mora biti kriv. Ako nije kriv Tuđman čija vojska je proterala i poubijala hiljade Srba onda je to morala biti Vojska Jugoslavije koja ih je ili branila ili zbrinjavala. Nije moguće i jedno i drugo, nije moguće da genocida ima, a da su Srbi iz Hrvatske proterani rečima i ekonomskom krizom. Ukoliko nije bilo genocida onda Mirko Cvetković mora da raspravi sa svojim koalicionim partnerima iz SPS ko će od njih da preuzme odgovornost za zlo koje će odustajanjem od tužbe biti pripisano Srbiji, jer neko za ratove i smrti, za izbegle i prognane mora biti kriv. Ili je bilo genocida nad Srbima, ili je Hrvatsku napao Milošević, dok je Tuđman mirno vodio zemlju ka demokratiji, a to bez SPS-a partije koju su činili i čine njegovi najbliži, oni koji su sa njim delili i vlast i uverenja, a možda još i više vlast nego uverenja, nije bilo moguće.
Mirko Cvetković ili ko god da mu je dopustio (ili naredio), da ponudi odustajanje od istine o stradanju naroda čiju vladu vodi, morao bi da se najpre obrati svom narodu. Da mu kaže da genocida nije bilo, da mu objasni da sve što je njegova vlada napisala u tužbi od koje sada odustaje, nije vredno ni pamćenja ni kazne. Da  sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne. Da kaže kako mrtvi nisu ni živeli, jer da jesu zar za njihove smrti neko ne bi morao da položi račun. Genocida je ili bilo ili ga nije bilo, to nije i ne može biti stvar dogovora, međusobnog odustajanja. Kako je moguće da vladajuća većina tvrdoglavo insistira na potvrdi stava Saveta Evrope o genocidu u Srebrenici, a ne traži da i sama formira komisiju i utvrdi istinu koja se neće moći osporiti o Srebrenici i o svakom drugom stradanju, ali spremno odustaje od tužbe za genocid u Hrvatskoj koju je sama pisala i dokumentovala.

PODMUKAO BALKANSKI PUT
Genocid je preteška reč da bi se njome neko plašio, preteška da se njome trguje. Ako je izgovorena ona mora biti i dokazana. Ako genocida nije bilo, zašto smo tako ranjavi, tako siromašni, tako sabijeni na malom prostoru, ako genocida nije bilo zašto nas nema tamo gde smo pre dvadeset godina bili apsolutna većina, ako genocida nije bilo zašto smo rasejali tolike neobeležene grobove, zašto sinovi stradalih iz „Oluje“ ne govore kao njihovi očevi, ne pamte sela dedova, ne znaju kako im se zovu rodna brda, reke i šume. Ako genocida nije bilo odakle nam obraza i hrabrosti da govorimo, a ako je genocida bilo, odakle nam obraza i hrabrosti da odustajemo, odakle nam obraza i hrabrosti da ćutimo. Naši vladari u svom nepoznavanju sveta i prilika u njemu često o drugima sude po sopstvenim shvatanjima i primerima.
Polazeći od svakodnevne prakse po kojoj u nas ništa što je zapisano u zakonima i tužbama ne vredi i ne važi ukoliko nije od koristi onom ko vlada, naši vladari, i naš vladar, misle da tako mora biti i među drugim ljudima, narodima i onima koji ih vode. Zato lako i bez dvoumljenja gaze i krše ono što su i sami doneli.  Istorijske knjige više od istine koju sadrže ili ne sadrže, određuju koji je to sistem vrednosti koji će odrediti i od svih drugih ljudi i naroda odlikovati pokoljenja koja dolaze. Zato ozbiljni državnici i narodi promišljaju šta će napisati, a još pažljivije kakve će tužbe pokretati i kakve će istine njima potvrditi.
Srbija nije među njima, sigurna da kao što je kod nje običaj i praksa, da ništa ne važi i da ništa nije vredno pamćenja i ponavljanja, ona odustaje od svoje istine i prepušta drugima da joj pišu udžbenike i određuju njeno mesto u istoriji, i zato naviknuta na bezakonje i silu u sebi samoj, lako i bez otpora pristaje da se odrekne sebe, da napusti i ono što zna da se napustiti ne sme, i još više od toga, da se na nesigurnom i uvek podmuklom balkanskom putu, nađe ogoljena i toliko siromašna da nema čak ni svoju istinu.

2 коментара

  1. Нормални људи и родољуби се ни не шале са таквим стварима, али дрвене лутке у рукама великог брата, без сопственог мозга и свести зомбирано раде како власник каже.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *