Čekajući Firera

Piše Stefan Karganović

Vođa takozvanog Nacionalnog stroja, Goran Davidović, uskoro će na osnovu raspisane poternice biti isporučen Srbiji. Suđenje Fireru biće još jedan dokaz da u našoj zemlji postoji sukob između napredne, evropske Srbije, i one nacionalne, fašističke koju tobože oličavaju Davidović i njemu slični

Prošlogodišnja presuda suda u Novom Sadu u predmetu vođe Nacionalnog stroja izazvala je raznovrsne komentare i u određenoj meri zatalasala je javnost. Da se podsetimo, kuriozitet te presude, ono što je čini naoko neobičnom i interesantnom, jeste odluka žalbenog veća kojom se uvažava prigovor optuženog da su mu procesna prava bila narušena time što sudske spise nije dobio na ćirilici, pa je prethodna odluka protiv njega po tom osnovu bila ukinuta.

ANONIMUS I METEŽNIK
Kao što se moglo očekivati u društvu gde mozgovi funkcionišu na „sporo paljenje“, a analitički mehanizmi krajnje traljavo rade svoj posao, komentari su se najvećim delom usredsredili na površnosti, kao dokazivanje kako je sudska odluka „apsurdna“ zato što su u Srbiji oba pisma zvanična i ravnopravna, i već u drugom razredu osnovne od svakog se očekuje da ih nauči. Takvo očekivanje trebalo bi da bude naročito opravdano u slučaju intelektualno nadmoćnog samoproglašenog firera, pa su se neki brižni novinari čak pitali kako se on u  zapadnoevropskom izgnanstvu snalazi, ako ne ume da čita ulične natpise na latinici?
Svi su ovi, i slični, komentari, naravno, luk i voda i predstavljaju monumentalni promašaj u odnosu na suštinu stvari. A suština je u sledećem.
Neko je Davidoviću prvo izgradio biografiju srpskog nacističkog vođe. Sada mu neko gradi biografiju prkosnog srpskog nacionalnog borca, kome je ćirilica preča od života. Dva plus dva, jednako je četiri.
U odnosu na samog Gorana Davidovića, moglo bi se postaviti niz pitanja, ali odgovora je malo, ili ih uopšte nema. Niko bukvalno ne zna ni ko je on, ni odakle je, ni čime se bavio pre nego što je iznenada, deus ex machina, izronio na javnu scenu. Niko ne zna ko stoji iza njega, ni ko finansira njega, njegov internet sajt, njegovu organizaciju (pa ma koliko brojčano zanemarljiva ona bila), najzad njega samog, jer u Italiji, Nemačkoj, ili bilo gde, od nečega mora da se živi. I još jedan zanimljivi detalj: priča se da je Davidović „pobegao“ u Italiju da bi izbegao izdržavanje zatvorske kazne u Srbiji. Zaista? Ko mu je obezbedio Šengen vizu za „begstvo“ u Italiju? Da li se iko, ko je čekao u redu pred italijanskom ambasadom, seća nekog Gorana Davidovića da je od rano ujutru stojao u redu zajedno sa njim?
Dakle, jasno je da u Goranu Davidoviću imamo tipičan profil anonimusa i metežnika (ruski izraz: mяtežnik, njemu svakako najbolje paše) koji se uobičajeno koriste u mutnim i potencijalno nemirnim vremenima. Pred Srbijom stoje dve hipotetičke budućnosti: unutrašnja konsolidacija i prosperitetno učešće u plodovima „evropske budućnosti“ (što je svakako manje verovatni scenario), ili privredni i društveni krah, uz odgovarajuće zaoštravanje unutrašnjih protivurečnosti (daleko verovatniji scenario). U prvom scenariju, Davidović ne bi imao šta da radi. U drugom scenariju, dobro obučeni demagozi očigledno će imati pune ruke posla.

KONTROLISANI SUDAR
Daleko od toga da je Davidović jedina, ili čak glavna karta, snaga koje ga u glamuroznom zapadnoevropskom „izgnanstvu“ drže u rezervi i sada ga u sve većoj meri, rekonfiguriranog kao patriotu, dozirano serviraju srpskoj javnosti. Ali on je sigurno viđen kao potencijalni igrač na političkoj sceni gde sve opcije, duž političkog spektruma, moraju biti pod kontrolom. U slučaju da otkaže mehanizam kontrole i preusmeravanja nacionalnog besa korišćenjem starih, i već uveliko istrošenih piona, na raspolaganju su sveže snage: novi, mladi, dinamični, arogantni i pomalo nestašni lik koga će uhodana mašinerija za inženjering svesti sa profesionalnom lakoćom preko noći pretvoriti u novoga „mesiju“.
Ali kakve god bile dugoročne ambicije potencijalnog „mesije“, njegova trenutna uloga mnogo je više prozaične prirode. Hegelijanska dijalektika kontrolisanog političkog sukoba sastoji se iz trijade: teza – antiteza – sinteza, i ona pretpostavlja strogi nadzor prva dva elementa da bi treći – sinteza – ispao po planu. Sastojci te sinteze   induktivno se vrlo lako naziru: svi odbrambeni sistemi Srbije, moralni i fizički,  moraju se uništiti; srpskom narodu se mora nametnuti hipoteka krivice koja će za dugo vremena paralisati njegove životne i stvaralačke sposobnosti (nametanje deklaracije o Srebrenici); Srbija se mora srozati na status vazalne i zavisne države koja neće samostalno odlučivati o svojoj sudbini. Izazivanjem kontrolisanih sudara između raznih političkih snaga, i eliminisanjem jednih piona uz pomoć drugih, šahovska tabla se čisti i priprema za ciljanu sintezu.

NAMETANJE NACIONALNE KRIVICE
„Fašizam“ (fantomska etiketa koja se stavlja samo Srbima, ali ni jednom drugom narodu u susedstvu, iako su manje više svi oni — a Srbi ne — pripadali  „Coalition of the Willing“ Hitlerove Osovine) služi kao centralni instrument za slamanje duha srpskog naroda i za njegovu kompromitaciju i demoralizaciju.  I „fašistička vertikala od devetnaestog veka,“ i „Srebrenica“, i „skinhedsi,“ i razni „strojevi“, i sve ostale konstrukcije slične vrste, imaju isti zadatak i teže istom cilju: da pokažu da postoji praktična, empirička osnova za tu gnusnu optužbu.
To je teza. Bez nje, ne bi bilo ni Latinke Perović, ni Nataše Kandić, ni Sonje Biserko, ni Biljane Vučo, ni Petra Lukovića, ni Žarka Koraća, ni B92, niti parazitskog aparata za nacionalno samoponižavanje. Oni su – antiteza. Bez teze, antiteza bila bi – ništa.
Zato, da ne postoje Davidović i njemu slični, oni bi morali biti izmišljeni, kao što su to verovatno i bili. Nametanje lažne nacionalne krivice i prihvatanje sve represivnijih mera i ograničenja u znak njenog ispaštanja – a to je jedan od suštinskih elemenata sinteze na koju se cilja – jedva da bi bilo moguće bez ovog insceniranog sukoba dve lažne suprotnosti.