ALEKSANDAR VUČIĆ U normalnoj Srbiji biće više hrabrih ljudi

Piše Aleksandar Vučić

Kao neko ko se bavi praktičnom politikom, dužan sam da brinem o Dobričinim rečima, njegovim porukama i njegovom sagledavanju srpske svakodnevice i skrivenim nagoveštajima mogućeg i realnog političkog delovanja u budućnosti

Dobrica Ćosić je, posle smrti Mihaila Markovića i Dejana Medakovića, jedini živi Srbin čiju svaku reč i glas čitaju i slušaju gotovo svi pripadnici našeg naroda, i oni koji ga poštuju, kao i oni koji ga okrivljuju za sve srpske nesreće, a naš narod spas za sebe i svoju zemlju ne vidi, dok su gorčina i bes jedina osećanja, kako zbog nemoći da bilo šta promenimo u sadašnjosti, tako i zbog neznanja i nemogućnosti da budućnost naše dece učinimo bar malo izvesnijom. Mali sam i nevažan da na bilo koji način komentarišem ono što je zapisao veliki Dobrica, na njegovim knjigama sam vaspitavan, a, iako od idolopoklonstva ne patim, osećam se kao đak prvak koji treba da govori i ocenjuje profesora istorije na Filozofskom fakultetu.

RACIONALNA SRDŽBA
Ipak, kao neko ko se bavi praktičnom politikom, dužan sam da brinem o Dobričinim rečima, njegovim porukama i njegovom sagledavanju srpske svakodnevice i skrivenim nagoveštajima mogućeg i realnog političkog delovanja u budućnosti. Svaku njegovu reč iz pomenutog teksta, nabijenog racionalnom srdžbom i britkom kritikom antidržavne i antinacionalne politike režima u Srbiji, da sam bio u stanju napisao bih sam. Ovako, nisam, ali sam saglasan sa preciznom analizom turobnog stanja u srpskom društvu, koje je prouzrokovalo i gubitke teritorije i licemeran odnos prema svima koji su u uništavanju Srbije učestvovali. Ovde ću, ipak biti manje strog prema našim političkim protivnicima i neću širiti odgovornost i njihovu i našu na trenutno stanje, već ću više govoriti o naznakama naše politike u budućnosti, osvrćući se na Ćosićeve reči.
Srpska politika u regionu nije poražena, jer te politike nije ni bilo. Poražena je Srbija i srpski narod. Poraženi smo i u Crnoj Gori, i u Hrvatskoj, Republiku Srpsku i njen opstanak još nismo obezbedili, o Kosovu i Metohiji da i ne govorim.

PRBILIŽAVANJE SRBIJE I SRPSKE
Počev od Republike Srpske, imajući u vidu činjenicu da je Ćosić odnose Srbije i Srpske opisao kao burazersko grljenje i popovsko ljubljenje čelnika vlasti, bez ikakvog sadržaja, sa čim su svi građani apsolutno saglasni, smatram da na tom polju možemo najviše da učinimo. Političko i ekonomsko približavanje Srbije i Srpske niko ne može da sprečava, ukoliko se poštuje Dejtonski sporazum, i uveren sam, da umesto besplodnih stranačkih rasprava, mnogo više energije moramo da uložimo u razvoj naših privreda, ekonomske komplementarnosti, zajedničkih kulturnih događaja, sportskih liga i takmičenja, ali, poštujući principe i norme međunarodnog javnog prava i Ugovora kojim je stvorena Republika Srpska, garantujemo faktički, fizički i politički integritet Republike Srpske.
Istovremeno, Srbija ne pruža nikakvu pomoć našem narodu koji se vratio na svoja vekovna ognjišta u Krajini, ljudi su prepušteni na milost i nemilost neretko fašističkim zakonima i delovanju hrvatskih vlasti, a Srbija nije pomogla svom narodu, čak ni utoliko što bi osigurala stvarno reprezentovanje srpskog naroda, jer njegovi današnji predstavnici u Hrvatskoj zastupaju isključivo lične, ali i interese hrvatske službe, a srpskog naroda ni najmanje. Ozbiljnijom akcijom države Srbi mogu da povrate prava na teritoriji na kojoj su većina, a Srbija bi svojim fondovima takvu vrstu povratka mogla i morala da obezbedi. Takođe, Srbi Krajišnici nemaju pravo na rad, ne mogu da se zaposle, jer oni su, valjda krivi, što su ih njihove tobožnje žrtve proterale iz sopstvenih kuća, njiva i fabrika. Koliko je vlast neodgovorna najbolje se vidi po tome što hrvatske firme rade šta hoće u Srbiji, što je u redu, dok te iste firme, poput Neke grupe, na teritoriji Hrvatske, recimo u Strmici, u kojoj žive Srbi, neće da zaposle Srbe, sve dok poslednji Hrvat ne bude namiren. Za takve slučajeve i primere imamo i imaćemo i snage i moći stvari da menjamo. Samo je potrebno više odgovornosti, ozbiljnosti i strateškog promišljanja. Borbe za svoj narod, pre i povrh svega.

KOSMET JE NAJVEĆA RANA
Vlast ima idiotsku politiku prema Crnoj Gori. Za sve nam je kriv Đukanović, a mi nemamo nikakav plan, nikakvu ideju, nikakve ljude i nikakav program. Ne samo politički, već i u ekonomskom smislu izgubili smo utakmicu u Crnoj Gori. Trebalo je biti veoma neodgovoran i politički glup da to uspeš. Ipak, pametnijom i promišljenijom politikom, politikom sa manje sujete, više rada i borbenosti i tu ćemo moći stvari polako da menjamo.
Kosovo i Metohija su najveća rana. Ne možemo protiv Ustava, ne možemo protiv Srbije, ali ne možemo ni protiv sveta. U tim okvirima, političari će morati da obezbede racionalno rešenje, kojim ćemo u razgovorima sa svetom pokušati da izgubimo najmanje što moramo, a dobijemo najviše što možemo. Jasno je da nezavisnost Kosova nećemo priznavati, ali ćemo morati mnogo više da radimo na razvoju srpskih enklava, podizanju severa Kosmeta, boljem životu i perspektivi onih koji na Kosovu žive.
Na kraju, Ćosić je smeo da naznači i stvari koje mi političari ne smemo i ne možemo da kažemo. Hvala mu na tome, jer u normalnoj Srbiji biće više hrabrih i slobodnih ljudi.