ALEKSANDAR ĐAJA 11,2 ili priča o – dršci

Na listi zahteva čuvenog britanskog pevača i kompozitora, Eltona Džona, koji će 3. juna nastupiti u „Beogradskoj areni“, pored svekolikih „pikanterija“ nalaze se i ovi zahtevi: u garderobi treba da se nalazi kauč širok najmanje dva metra, sa mekom presvlakom (nikako od kože), dve stolice, dve stone i četiri podne lampe (poželjno halogene sa prigušivačem svetla), tri stočića, dva velika stola prekrivena belim stolnjacima, četiri velike biljke (oko dva metra visine) – palme ili fikusi, dve biljke srednje veličine (visoke oko metar), kao i ogromna vaza puna svežeg cveća. Elton je još posebno zahtevao da ga u garderobi čeka sedam kockastih vaza (dubine do 10 centimetara) u kojima će se nalaziti po sedam ruža (pet crvenih i dve bele), s tim što je podvučeno da se u vazama smeju nalaziti samo cvetovi (bez lišća) sa drškama dugim tačno 11, 2 centimetra…!

KROZ POLOMLJENA VRATA
Nekako istovremeno s ovom najavom, sa okupirane srpske teritorije Kosova i Metohije, iz Prizrena, prestonog grada srpskih careva Dušana i Uroša, a iz pera Živojina Rakočevića, stiže nam svedočanstvo o prvoj pozorišnoj predstavi na srpskom jeziku, „Kokoška 2“, autora Bojana Stojčetovića, odigranoj nakon šiptarskog i NATO pogroma iz 1999. godine, u prizrenskom kraju, pre nedelju dana. „Zahvaljujem svima koji su omogućili da na sceni izraste breza, jer ove grede popadale sa krova Doma kulture su sasvim dobra sedišta“, rekao je Nenad Todorović, direktor Narodnog pozorišta iz Prištine u spaljenom Domu kulture u Srećkoj kod Prizrena. „Takođe vas molim da isključite vaše mobilne telefone!“ Cinizam je očit: starci koji sede na gredama u parteru, ne mogu da telefoniraju, jer su im Šiptari porušili predajnike!
Kroz polomljena vrata, preko gomila opalog maltera, između bagrema koji je izrastao na nekadašnjem balkonu, idu starci i starice iz Sredačke župe: prvi put su nakon toliko vremena pozvani na neki kulturni događaj. Učitelja u penziji Tomu Tomića dovezli su u dom, lepo se obukao i seo u prvi red: „Godinama samo gledamo kako nešto nestaje, kako nam propadaju škola, Dom kulture, kako se odnosi naša imovina i ljudi odlaze. Zato nam ovo jeste nada da možemo živeti, da se možemo nasmejati kao ljudi. Ja sam zahvalan pozorištu i želim da se i oni vrate svojoj kući. Igraćemo mi tu još. Čudan osećaj stvaraju ovi stari patinirani ljudi, kao i ovaj dom. Muka, jad… ali, dobro je, dobro je!“, kaže glumac Branko Babović, krijući suzu u oku.
Da li je normalno, ali još više, da li je moralno, dok na najvećem delu okupiranog Kosova i Metohije gotovo da ne postoji nijedan pozorišni prostor sa koga može da odjekne živa srpska reč – u Beogradu, autističan „krem“ srpske mafijaške, privredne, političke i kvazikulturne „elite“, od koje bar polovina nikada nije čula za Bogorodicu Ljevišku, s ushićenjem čeka Eltona Džona – i njegove cvetove sa drškama od 11, 2 centimetra?!
Da li je normalno da povodom ukidanja signala telefonije srpskih operatera, ministarka telekomunikacija Jasna Matić jedino može da izjavi kako se šteta zbog odluke vlasti u Prištini da uklone antene srpskih operatera mobilne telefonije meri u milionima evra – ali, da, nažalost, Srbija nema mogućnosti da tu išta učini. Ili da ministar spoljnih poslova, Vuk Jeremić, samozadovoljno kaže da se radi na ponovnom uspostavljanju signala srpskih telefonskih operatera na delu Kosova gde žive Srbi i da se paralelno s tim odvijaju i „diplomatske aktivnosti“ kako bi se rešio taj problem (!?)

„PROMOVIŠEMO“ SRBIJU, NEGO KAKO!
Najzad, da li je normalno da u vreme dok srpski narod okupiranog Kosova i Metohije ne može više telefonom da pozove čak ni Hitnu pomoć – ministar odbrane Dragan Šutanovac posećuje ekipu filma „Koriolan“ i u razgovoru sa glumcima Džeraldom Batlerom i Ralfom Fajnsom, izjavljuje: „Izuzetno mi je drago što smo pomogli snimanje ovog filma, koji promoviše Srbiju i Ministarstvo odbrane“ (!?)… Inače, tenkovi i haubice za potrebe snimanja iznajmljeni su od Vojske Srbije i njima je rukovalo 30 pripadnika Prve brigade i Komande za obuku Vojske Srbije. Međutim, i ministar policije Ivica Dačić prisustvovao je, takođe, 2. maja snimanju filma „Koriolan“, na jednoj lokaciji u Beogradu. Tokom prošlogodišnje posete Ralfa Fajnsa, Dačić je naglasio da će MUP u potpunosti podržati Fajnsov projekat ne samo iz finansijskih razloga, već zato što je to i odlična prilika za promovisanje Srbije na međunarodnom filmskom tržištu. Inače, MUP Srbije je od početka snimanja filma iznajmljivao opremu, vozila, ljudstvo i oružje specijalnih jedinica za potrebe tog projekta.
Da ne bude zabune: nesumnjivo je da su tako velike pevačke i filmske zvezde, kao što su Elton Džon, Batler i Fajns uvek dobrodošle u Beograd i Srbiju. A pogotovu što je u filmu „Koriolan“, Narodna skupština Srbije konačno dobila svoju „dekorativnu ulogu“ koju su joj namenili Vlada i predsednik Srbije. Ali, ipak…
Znači li ovo da se Vojska i MUP Srbije, njihovi tenkovi, haubice, oprema i specijalne jedinice, danas „promovišu“ prevashodno za snimanje filmova, ali ne i za zaštitu elementarnih ljudskih prava srpskog življa na Kosovu i Metohiji. Da ne mogu da odigraju nijedan „kadar“, tamo gde se Srbima prekida svaka mogućnost komunikacije sa svetom, gde se bezobzirno uništava imovina države Srbije i gde se najdrastičnije krši povelja UN 1244? Nisu li se ministri Šutanovac i Dačić ovih dana našli – na pogrešnom mestu?
Koliko je to centimetara licemerja?