Život u stečaju

Piše Vasa Pavković

Petrinović u svojoj novoj knjizi „Trauma“  („Adresa“, Novi Sad, 2009) ne lamentira, već skoro arheološki, razmatra slojeve prošlosti svojih gubitnika, trudeći se ne samo da nam predoči njihove radne biografije i posrnule sudbine, nego i sadašnji socijalni položaj

Teško je a da čitalac pripovedačke knjige „Trauma“  („Adresa“, Novi Sad, 2009) ne pomisli (makar i samo) na naslov „Istinite legende“ Jovana Popovića, čim se suoči s podnaslovom ove kolekcije priča – „Stečajne legende“.  I da prisetivši se makar ideološki, socijalno i patriotski angažovanog tona davne Popovićeve zbirke priča (iz školske lektire), s kiselim osmehom tuge ne razmisli o smislu Petrinovićeve mudro zamišljene i sjajno napisane  knjige.

BRODOLOMNICI PROPALOG CARSTVA UTOPIJE
Mesto zbivanja svih trinaest pripovedaka je Novi Sad i njegova bliža okolina. Vreme – naše vreme, šire uzev poslednje dve decenije. Olovne devedesete i razočaravajuće „desete“ novog stoleća i milenijuma. Junaci Petrinovićevih tamnih priča mahom su ostareli i usamljeni marginalci „opšteg stečaja“. Njihovo pitanje: kad je sve počelo, kao da je nevažno i kao da na njega nema istinitog odgovora. Petrinovićev pripovedač beleži: „Ne postoje odgovori, samo se razlozi umnožavaju“. Penzionisani nastavnik opštetehničkog obrazovanja, pukovnik u penziji Nikola koji je bio prijatelj s Kočom Popovićem i Kostom Nađem „usamljen, napušten, umoran“, Jovan Ristić nekadašnji student agronomije neki su iz „sitneži izneverenih očekivanja“… Petrinović ne lamentira, već skoro arheološki, razmatra slojeve prošlosti svojih gubitnika, trudeći se ne samo da nam predoči njihove radne biografije i posrnule sudbine, nego i sadašnji socijalni položaj. Kao lajt-motiv Petrinovićev narator saopštava u jednoj od pripovedaka „pretpostavljam, samo pretpostavljam“ a mogao je sa sličnim i bliskim razlozima da isto tvrdi i povodom drugih junaka i njihovih tragedija. Jer niko, pa ni pisac ne može u pripoveci „Kaznena ekspedicija“ da zna i saopšti nama, čitaocima, zašto je nekolicina mladih nasilnika na novosadskim ulicama 1993. godine bezrazložno izšutirala i zatim i noževima izbola jednog običnog prolaznika. I niko, pa ni pisac „Stečajnih legendi“, ne može da objasni kako se iz kandži ili čeljusti (istog) ganga, na skoro istom mestu u Novom Sadu, izvukla junakinja naredne pripovetke s naslovom „Da li je, eventualno, u pitanju samo trenutni strah koji je potpuno obuzima?“ Stoga u tom naporu razumevanja nasilja, koje će proizići iz slutnje uzroka opšte traume, Petrinović esejistički i lirski kruži oko momenata ili situacija, oko biografema ili stereotipa u životima svojih „običnih“ ljudi. Tih što su na obale Rotkvarije, Detelinare, Telepa, Salajke, Podbare dospeli na „sklepanom splavu brodolomnika propalog carstva utopije“, kao i junak pripovetke „Prinudni upravnik pijačnih strasti“.
„Novi Sad čista je propast za lakoverne“, kaže baš u toj „Istoriji nasilja“ Petrinović pa stoga nije čudo što je posvećuje velikom Aleksandru Tišmi. To komešanje po Futoškoj pijaci, gde su deklasirani „trgovci sa buvljaka“ potisnuli pa istiha sasvim proterali seljake iz okoline ali i preprodavce voća i povrća, komešanje nejasno i mutno, izrodiće se u poslednjim pasusima ove pripovetke u opštu, tešku tuču. Održavajući kritičnu distancu od svoje suštinski angažovane tematike, Petrinović uspeva da njegov umetnički kredo bude prigušen, osenčen letargičnom ironijom, ali tim snažniji. I ubedljiviji u neutešnosti  „preživljenog“ iskustva. „Život je, kao i ljubav, uglavnom zbir sitnih poniženja“,  čitamo u „Situaciji i ožiljcima“. U nekim momentima piscu se, kao i njegovim antiherojima, čini kako nije baš sve to jednostavno. Drugi put, kako nije baš da je nemoguće. Docnije će neki od njih biti sigurni da je sve jednostavno i neumitno, kao nestajanje. A da li je to zbog delovanja korozije socijalizma, ili moćnog tranzicionog boga ili zbog onog što je „uopšte rastresenost“ razuma i čula – nemoguće je reći bez griže savesti.

ISTORIJA PUNA SMICALICA
To što pripovetke Franje Petrinovića opsesivno kruže oko pojedinačnih gubitaka, približava ih na neki način Kišovom postupku iz „Grobnice“ i „Enciklopedije“, ali budući na domaćem terenu „presnog iskustva“ lirizam ove proze, ujednačen i ubedljiv, vrtložno nas uvlači u svet i svest junaka gde se pokatkad realizam spontano pretvara u neku vrstu fantastike recimo u „Izgubljenom na mostu“, s podnaslovom: „Varadinska, večernja veduta“. U jednom drugom ključu tako je moguće tumačiti i iščeznuće penzionisanog nastavnika OTO-a, mada će njegova kći nešto docnije saopštiti majci da ju je baš u Knez Mihailovoj u Beogradu, susreo i zagrlio nestali otac.
Poente nekih priča otkrivaju dublji razlog nastanka ovih izuzetnih proza. U pripoveci „Na rubu ravnoteže“ čitamo i sledeće piščeve reči: „Ko kaže da istorija nije puna smicalica? Heroji pate usamljeni i na vreme umiru, dok hulje kuju nova odlikovanja. To je ta hirovitost i pritvornost. Smicalica istorije. Za utehu je možda što nije i jedina.“
Čini mi se da je „Trauma“ morala da bude napisana upravo u gradu u kojem je pre pola veka, Aleksandar Tišma napisao „Nasilje“ i „Krivice“. Zato su ove „stečajne legende“ ne samo odgovor jednog odmaklog vremena (iz svetle budućnosti) „istinitim legendama“, nego i ranim Tišminim knjigama, u kojima su zlo i patnja progovorili iz srži nesporazuma bića i vremena… „Bez objašnjenja“, ponavlja u „poetnoj“ minijaturi  Franja Petrinović. „Bez objašnjenja“ pomislićemo kad se setimo života nekog od nesrećnih savremenika iz ovih trinaest majstorski sačinjenih priča.