Vrele teme kao pokriće za stvaralačku nemoć

Piše Marko Tanasković

57. po redu, Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, obeležili su dokumentarci prikazani u okviru „Vrela“, čiji je cilj bio da  „beskompromisno i smelo tretira osetljive i kontroverzne društvene teme“: ono malo publike videlo je osrednja dela

Uprkos prilično aktivnoj medijskoj kampanji, naročito za ovu vrstu nekomercijalnih filmova, očekivani odziv Beograđana uglavnom je izostao („omanula“ je čak i ona ciljna grupa-samozvanih promotora građanskog društva koja se obično okuplja u bioskopu Reks i Centru za kulturnu dekontaminaciju), pa je na projekcijama u renoviranoj sali Amerikana u Domu Omladine, u proseku bilo po dvadesetak gledalaca. Oni koji su ipak došli imali su šta da vide. Homoseksualnost, incest, silovanja, ratni zločini i abortusi – teme su koje su viđene, a „obrađivane“ su u uobičajenom maniru, od šokantnog do degutantnog, što se i moglo očekivati u programskoj orijentaciji koja je pod velikim uticajem hiperliberalnog, civilnog sektora i njegove navodno progresivne filozofije „otvorenog društva“.

MRŽNJA BEZ MASKE
U tri festivalska dana, prikazana su ukupno četiri filma, a posle svake projekcije bile su upriličene tribine i diskusije sa autorima, domaćim rediteljima i predstavnicima nevladinih organizacija. U ovim susretima,  prisutni su imali priliku da se obaveste o radu nevladinih organizacija i manjinskih grupa poput Kvirije, Incest i trauma centra i Udruženja za reproduktivno zdravlje, ali i da čuju bezbroj puta ponovljenu tendencioznu sliku o Srbiji kao o mračnom, zatvorenom i represivnom društvu, iza čije se fasade tradicionalne, patrijarhalne porodice kriju porodično i seksualno nasilje, homofobija i netolerancija. Trudeći se iz petnih žila da iz pojedinačnih, izdvojenih slučajeva socijalne patologije izvedu što šire i što neprijatnije generalizacije i zaključke o kulturi poštovanja ljudskih i manjinskih prava u Srbiji, a motivisani željom da pred Sorošem i drugim finansijerima opravdaju svoje budžete, govornici na tribinama pokazali su zavidnu količinu ostrašćenosti i mržnje prema narodu kojem pripadaju. Pokazalo se i da njihove otrovne verbalne strelice imaju neskrivene političke namere koje kao svoju stvarnu metu izdvajaju Srpsku pravoslavnu crkvu i njen navodno retrogradni uticaj na srpsko društvo.
Što se filmova tiče, oni su varirali, kako po stilskom pristupu tematici, tako i po kvalitetu. U umetničkom smislu, svakako da je najreprezentativniji španski film „Oproštaj“, mladog reditelja Venture Durala, koji je bio veliki hit na festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu. „Oproštaj“ govori o ozloglašenom slučaju poremećenog mladića Andresa Rabadana koji je pre više od 15 godina samostrelom, naizgled bez ikakvog povoda, usmrtio svoga oca. Nakon upoznavanja sa detaljima ovog bizarnog slučaja i glavnim akterima priče, pred nama počinje da se odmotava mračno klupko disfunkcionalne porodične drame, koju čini prikriveno nasilje prema deci, očev alkoholizam i maltretiranja majke, njeno kasnije samoubistvo, i na kraju potresno priznanje Rabadanove sestre da ju je otac kao devojčicu seksualno zlostavljao. Jedan od razloga zbog čega Duralov film funkcioniše kao autonomno i zaokruženo umetničko delo, a ne samo kao deo anti-incest kampanje, jeste to što otkriće incesta predstavlja iznenađenje kako za publiku, tako i za samog autora, koji je, kako sam ističe, zapravo počeo da snima film o Rabadanu podstaknut njegovim fantastičnim crtežima koji u sebi sadrže mračnu imaginaciju i likovnu snagu dostojnu jednog Boša. Dural vrlo vešto inkorporira Rabadanove iščašene i upečatljive košmarne vizije u vizuelni identitet filma kojim potcrtava pokušaje neprilagođenog mladića i njegovog krivicom opterećenog uma da pobegnu iz mračne šume nasilja, griže savesti i potiskivanja okolnosti vezanih za zločin, kako bi, opraštajući prvo sebi, dobio oproštaj i od društva.

Killing girls Dejvida Kinsela

SUROVOST POSTTRANZICIONOG AMBIJENTA
Za razliku od Durala, poznati irski fotograf i reditelj dokumentarnih filmova Dejvid Kinsela, koji godinama živi i radi u Norveškoj, u svom šokantnom  filmu „Killing girls“, priči o epidemiji abortusa kod jako mladih devojaka u Rusiji, vrlo se iskusno i proračunato kreće po utabanoj stazi socijalno angažovanog filma. U njegovom filmu pratimo sudbinu tri devojke koje se vrlo mlade odlučuju na abortus, kao i njihove doktorke Irine Serdečnaje, koja radi u najvećoj klinici za abortuse u Sankt Petersburgu i koja je, po sopstvenom priznanju, do sada u karijeri izvela preko 10.000 abortusa, od kojih su mnogi bili u vrlo kasnim fazama trudnoće, pa čak ponekad i u sedmom mesecu. Potresne ispovesti devojaka maloletnica, nesuđenih majki, vrlo plastično govore o stanju reproduktivnog zdravlja i porodičnog planiranja u Rusiji, kao i lošem položaju i nedostatku moralnih i ekonomskih izbora za žene, ali takođe i o surovim posttranzicionim društvenim prilikama u kojima svi jure za kakvom-takvom zaradom i gde deca postaju balast kojeg se treba rešiti. U slučaju ovog vrlo aktuelnog i otrežnjujućeg dokumentarca, moramo se, nevoljno doduše, složiti sa predstavnicama nevladinog sektora da je on naročito relevantan za sagledavanje tragičnog stanja stvari u Srbiji, kako zbog socioekonomskog posttranzicionog ambijenta koji je vrlo sličan onom u Rusiji, tako i zbog činjenice da se Srbija nalazi odmah iza Rusije po broju nasilno prekinutih trudnoća. (Ovo visoko mesto naša zemlja je zaslužila brojem koji dostiže vrtoglavu nezvaničnu cifru od skoro 200.000 abortusa godišnje, što je jednako veličini čitavog jednog grada poput Novog Sada ili Kragujevca). Treba reći da, za razliku od naših vlasti koje i dalje žmure pred ovakvim alarmantnim podacima i samo se deklarativno pozivaju na borbu protiv bele kuge, u Rusiji se preduzimaju vrlo ozbiljni koraci u vidu sveobuhvatne državne strategije za povećanje nataliteta i smanjivanja pre svega broja ilegalnih, neprijavljenih abortusa. U svakom slučaju, nakon gledanja ovog dokumentarca postaje jasno da rešenje ne treba tražiti u nametanju bilo kakvog modela ponašanja, niti u moralnoj i verskoj osudi ovih mladih devojaka koje se vrlo često nalaze u bezizlaznoj situaciji, već u postepenom stvaranju ekonomskih i socijalnih pretpostavki za stvaranje jednog humanijeg društva u kome će one same poželeti da rađaju i podižu svoju decu.
A kad smo već kod proaktivne populacione politike, treba se osvrnuti i na film „Grad podela“ (City of Borders), Ju Jong Sua, koji govori o zabranjenoj gej paradi u Jerusalimu i koji nam otkriva vrlo živu LGBT scenu ovog podeljenog grada koja stidljivo i tajno egzistira ispod površine višedecenijskog bliskoistočnog sukoba. Gradeći svoj fragmentarni narativ kroz isprepletane priče o gej i lezbejskim parovima koji se susreću u jedinom gej klubu u Jerusalimu, Šušanu, Jong Sua zapravo govori o žestokom sudaru tradicionalne, patrijarhalne semitske kulture (kako jevrejske, tako i arapske) sa novim liberalnim, modernim i kosmopolitskim vrednostima koje oličavaju homoseksualci i transvestiti. Naročito velika pažnja se posvećuje lezbejskoj vezi između Palestinke Samire i Jevrejke Ravit, koje se ne prepiru oko arapsko-izraelskog sukoba, već oko toga da li da usvoje ili ne usvoje dete.

Grad podela Ju Jong Sua

„KAMO SREĆE DA JE CEO SVET – GEJ“
Jong Sua takođe prikazuje i kontradiktorne slike mladih palestinskih homoseksualaca iz Ramale koji rizikuju svoj život svakog vikenda, preskačući bodljikave žice i zidove od cementa, kako bi se opušteno provodili sa svojom izraelskom „toplom braćom“ u Šušan klubu, nakon čega imamo priliku da vidimo te iste mladiće kako se mole u džamijama i kako protestuju protiv izraelske okupacije Gaze. Poruka ovog provokativnog filma i njegove rediteljke kristalno je jasna: kamo sreće da su svi na Bliskom istoku gej, onda uopšte ne bi bilo arapsko-izraelskog sukoba. Učesnici Kvirijine tribine nakon filma, dalje su proširili i univerzalizovali tu poruku: kamo sreće da su svi na svetu gej, onda uopšte ne bi bilo ratova. Tu već i film, njegov autor, glavni protagonisti i lokalni promoteri ostavljaju izuzetno gorak ukus u ustima neutralnog posmatrača, jer agresivno i isključivo promovišu homoseksualnost kao jedan po njima superioran i poželjan biološko-filozofski model ponašanja i stil života, a ne kao puko seksualno opredeljenje čije se ispoljavanje, sa pravom, želi zaštiti. Upravo zbog toga ovaj film ne izlazi iz okvira ideološkog pamfleta koji služi samo kao povod za slična samozadovoljavajuća okupljanja „ružičaste internacionale“.
Slično se može reći i za film „Oružija rata“ (Weapon of war), koji od svih prikazanih filmova ostavlja najbleđi utisak, iako se, paradoksalno, bavi potencijalno najjačom temom-masovnim silovanjima žena tokom krvavog građanskog rata u Demokratskoj Republici Kongo. Dve mlade Holanđanke, sestre Ilsa i Femke Van Velcen, koje su koautorke filma, provele su dosta vremena u Kongou, nekadašnjem Zairu, prikupljajući među silovanim ženama i vojnicima silovateljima materijal za svoju studiju o ovoj vrsti taktičkog ratnog zločina. Centralna narativna potka, oko koje je strukturiran čitav film, jeste priča o suočavanju silovane devojke i njenog silovatelja, a koja se završava primopredajom svinje kao svojevrsnom naknadom štete i simboličnim ozvaničenjem dobijenog oproštaja. Na žalost, autorke, da li zbog svoje zanatske nekompetentnosti i nedostatka autentične stvaralačke vizije, ili zbog svog apstraktnog i naivnog čovekoljublja ponekad svojstvenog Severnjacima, uprkos svojim svakako najboljim namerama, nijednog trenutka ne uspevaju da na pravi način objasne postupke glavnih likova niti da nas emotivno uvuku u film, pa ceo projekat ostavlja utisak promašenosti i beskrvnosti, što, imajući u vidu težinu i ozbiljnost odabrane teme, predstavlja izvesnu – blasfemiju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *