Vaskrs u Prizrenu

Piše Dragomir Antonić

O Vaskrsu 1991. godine namerno sam se našao u Prizrenu. Carskom gradu. Vaskršnji obredi, običaji i rituali do tančina su bili sačuvani na Kosovu i Metohiji. Danas skoro da ni nema ko da ih upražnjava…

Vaskrs 1991. godine bio je sedmog aprila. Te godine Vaskrs i Blagovesti su bili istog dana. Takav slučaj je veoma redak i sledeći put biće 2073. godine računajući po prihvaćenom kalendaru ili 7581. godine po srbskom kalendaru. Najstarijim od svih kalendara kojim se danas služe ljudi na našoj planeti. Događaj kad se praznik Blagovesti i Vaskrs susretnu u istom danu naziva se Kiriopasha ili Glavni Vaskrs.
O takvom Vaskrsu namerno sam se našao u Prizrenu. Na Veliki četvrtak, 4. aprila, stigao sam u Carski grad.

TANKI PLAMEN
Došao sam iz Sirinićke župe gde sam boravio o Lazarevoj suboti i Cvetima.U selima: Štrpce, Gotovuša, Vrbeštica, Donja i Gornja Bitinja, Sevce, Berevce, Sušiće, Drajkovce, Viča, Jažince, Popovce kao i na samoj Brezovici sačuvao se običaj kretanja kroz sela Lazarica ili Lazarki.
Običaj koji se u centralnoj Srbiji odavno izgubio bio je u svoj lepoti, bojama, pokretima i mladosti do tančina sačuvan. Sirinićka župa je tad bila prirodna i duhovna etnografska enciklopedija srpstva.
Obredi, običaji, rituali od trenutka kada majke oblače kćeri, devojčica u narodne nošnje ulepšavajući ih i kiteći da budu najlepše. Do uzimanja pletene korpe u kojoj će se kao nagrada nositi kokošija jaja. Kad se uzme korpa dobije se i okićeni štap koji je za svaku lazarku izdeljao i ukrasio neko od starijih muškaraca. Običaj je namenjen deci i njihovom vaspitanju, ali u njemu učestvuju svi žitelji Župe.
Iz planinskog okruženja spustio sam se u prizrensko polje, ostavljajući pred gradom albansko selo Žur, poznato po tome što su sve nevolje za Srbe u devetnaestom i dvadesetom veku kretale iz njega.
Prizren 1991. godine ima 10.950 Srba. Popis su u Srbiji bojkotovali Albanci. U Jugoslaviji, Hrvati. Njima tada utvrđivanje činjeničnog stanja nije odgovaralo. Danas, kada su Srbe proterali verovatno se popisuju mesečno.
Na Veliki četvrtak se na večernjoj službi čitaju 12 jevanđelja. Jednom u godini. Službu u Glavnom pravoslavnom hramu posvećenom Svetom Đorđu, služe sveštenici predvođeni Radičom Radičevićem, starešinom hrama i Milutinom Timotijevićem, rektorom prizrenske bogoslovije. Čteci su učenici Bogoslovije. Za pevnicom probrani građani članovi pevačkog društva. Hram su ispunile žene u starogradskoj prizrenskoj nošnji. Dimije ili šalvare, kose povezane izvezenim maramama a na nogama mekane papuče. U rukama drže krošnju, u klupče zamotanu sveću napravljenu u kućnoj radinosti od čistog voska. Sveća gori tankim plamenom slično svakoj voštanici, a kada se plamen primakne ruci klupko se malo odmota, a plamen udalji.

Šaranje i farbanje jaja su ritual uoči Vaskrsa. Metohija, a posebno Prizren šaranje jaja smatraju umetnošću. Posebno se vodi računa kako će se šarati strašnik, jaje koje će se čuvati u kući preko cele godine

OSTALO JE SAMO SEĆANJE
Šaranje i farbanje jaja su ritual uoči Vaskrsa. Metohija, a posebno Prizren šaranje jaja smatraju umetnošću. Posebno se vodi računa kako će se šarati strašnik, jaje koje će se čuvati u kući preko cele godine. Strašnik i jaje koje se zove nevesta ili mlada (ovo jaje se šara samo za onu kuću koja ima momka za ženidbu) šaraju darovite žene. Dar poseduje Branislava Kujundžić, na slici, koja voskom i šarajkom, lokalni naziv je šarajajljka ukrašava jaje. Od nje su naručile jaje i Danica Krstić, Magdalena Zajić, Radojka Milenković. Šarani strašnik biće na Veliki petak od svih jaja prvi ofarban. Za njim se farba nevesta. Tako je to bilo 1991. godine. Pre toga šarala su se tri strašnika. Jedan za kuću, drugi za vinograd, treći za njivu.
U subotu pred ponoć hramovna porta, ulice oko hrama i sav prostor do glavne česme u gradu, bio je ispunjen Srbima, praznično obučenim, koji su u tišini čekali ponoć. Pred ponoć članovi prizrenskog pevačkog društva zapojali su „Hristos vaskrse iz mrtvih“.
Pesma se pevala nekoliko puta sve glasnije i glasnije podižući ustreptalost među hiljadama prisutnih. Momenat kad su se velika hramovna vrata otvorila, sveća upalila, a plamen prenošen sa jedne sveće na druge stvorio svetlost, kao da je dan. Iz grla svih prisutnih prolomi se Hristos Vaskrese. Narod noseći upaljene voštanice krenu u ophod ulicama oko hrama uzajamno čestitajući praznik.
Na sam Vaskrs u familiji Majmarević ručali smo nezaboravno prizrensko jagnje koje se sprema sa jajima i kiselim mlekom, a uz njega se služe topli somuni. Uzalud je davati recept. Materijal se može naći samo u Prizrenu, a u njemu nema više Majmarevića, Čemerikića, Radivojevića, Pužića, Babarogića, Josića… Nema ni mahale „Podkaljajom“. Nema ni ulice Riste Nojića. Ostalo je samo sećanje, terenski zapis, poneka fotografija i, nadam se, naravoučenije.
Posledice loših odluka i kratkovidosti onih koji ih donose uvek ispaštaju naredni naraštaji. Da su narodni deputati, po oslobođenju 1945. i 1946. godine, mislili na budućnost ne bi olako prihvatili iscrtavanje republičkih i granica autonomnih pokrajina tvrdeći „da su to statističke, formalne linije koje su potpuno nevažne jer će Demokratska Jugoslavija biti primer opšte ravnopravnosti“. Danas u Prizrenu „živi“ 19 Srba.
Zato, kada vam narodni poslanici poture rezoluciju o Srebrnici ili podelu na statističke regione, dobro razmislite. Zbog vašeg slepila ili podmićenosti ispaštaće vaši i naši sinovi, kćeri i unuci. Zaludna su materijalna dobra koja za sebe i njih stvarate. Oteće ih deca i unuci onih  koji vas danas milom, silom i srebrnjacima nagovaraju da nakaradne zakone usvojite.

3 коментара

  1. Avatar

    Osoba oznacena na ovoj fotografiji nije Branislava Kujundzic, zove se Olga Marmarevic iz Prizrena iz ulice Riste Noica, a zena o kojoj ste pricali tj. Branislava Kujundzic jeste sarala jaja i jos uvek je izuzetno dobra u tome. Hvala.

  2. Avatar

    ne farbaju se jaja u petak vec u cetvrtak.barem je tako bilo u prizrenu do bombardovanja.

  3. Avatar

    Prema preporuci cehinje Madlen Olbrajt..*srbi ce farbati jaja svojom krvlju, ali kao da se pomesala *varba*,…*krec-stricla*…hm, hmm
    ———————————————————————————————————————————–
    Artemije potpisao memorandum sa privremenim institucijama

    Sinodska komisija Srpske pravoslavne crkve, koja je bila zadužena za utvrđivanje kanonske odgovornosti bivšeg episkopa Eparhije raško-prizrenske Artemija utvrdila je da je on, samo tri meseca posle martovskog pogroma u kome je porušeno 35 pravoslavnih manastira i crkava, sa predstavnicima privremenih kosovskih institucija potpisao Memorandum o njihovoj obnovi

    Artemije je Memorandum potpisao na Vidovdan, 28. jula 2004. godine, bez znanja Sinoda i Sabora, a nema ni podataka da je prethodno davan na uvid bilo kome od članova Pravnog saveta SPC.
    Kasnije je bivši vladika Artemija povukao taj potpis, ali ne iz političkih raloga, kako je posle tvrdio, već zbog toga što mu je iz “vrha Crkve” jasno rečeno da novac za obnovu neće ići preko njega i Eraphije raško-prizrenske.
    U dokumentu o kanonskim odgovornostima raščinjenog vladike Artemija, koji je objavila SPC, se podseća da je samo godinu dana kasnije, 2005. godine, revidirani Memorandum potpisao patrijarh Pavle što je Artemije iskoristio da bi se svom silinom u javnosti obrušio optužbama da je reč o “izdaji Kosova” i stavljanju svetinja u ruke Albancima.
    Ovaj prvi pravni dokument o obnovi porušenih i spaljenih svetinja Artemije je potpisao sa sekretarom u kosovskom ministarstvu za kulturu Zanom Krejziju i to na Vidovdan, posle svete liturgije u manastiru Gračanica i pomena kosvskim junacima na Gazimestanu.
    Vidovdanski memorandum tadašnjeg vladike Artmija je prvi zvanični dokument koji je neko od predstavnika SPC potpisao sa predstavnicima privremenih institucija u Prištini.
    Iako se taj dokument sada nalazi u crkvenoj arhivi on nije zaveden i protokolisan u skladu sa crkvenim pravilima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *