Почетна / Друштво / SUDSTVO Ahilova peta države Srbije

SUDSTVO Ahilova peta države Srbije

Piše Prof. dr Ratko Marković

Kako se sudska vlast, međutim, ustanovila na protivustavan način, čak u tolikom stepenu da kompromituje ustavnu definiciju Srbije kao države

Država je organizacija ljudi na istoj teritoriji, koja se od drugih takvih organizacija razlikuje po tome što samo ona ima suverenu, vrhovnu vlast nad tim ljudima. Ta vrhovna, državna vlast je specifično obeležje države. Ona ima tri funkcije – zakonodavnu, koju vrši kad donosi zakone i pravne norme koje imaju opšte važenje, izvršnu, koju vrši kad izvršava akte zakonodavne funkcije i sudsku, koju vrši kad rešava sporove u vezi s primenom zakona i svih drugih opštih akata. Njih obavljaju državni organi, koji se po pretežnoj funkciji koju vrše nazivaju zakonodavni, izvršni i sudski (sudovi). To su tri nosača pravne građevine koja se zove država. Država ima i druge organe, ali svi oni vrše funkciju koja je u bližem ili daljem srodstvu s jednom od tri tipične funkcije državne vlasti. Kad jedan od tri nosača nije postavljen kako treba, klima se cela državna građevina.
Kao ogromna većina savremenih država, i Srbija je vršenje tri funkcije državne vlasti uredila na načelu „podele vlasti“ osnivanjem posebnih organa za vršenje svake od njih. Punu slobodu da uredi sebe kao samostalnu državu Srbija je u novom veku posle 1918. dobila tek 2006, jer je tada prestala da postoji, najpre velika, a potom mala zajednička država. Srbija je bila veća kada je dala sebe kao prilog zajedničkoj državi, nego kada je ostala sama, pošto su jedna po jedna članica te države iz nje odlazile neke odlamajući deo teritorije Srbije, a neke proglasivši prvobitno teritoriju Srbije za svoju državnu teritoriju.

SVE SUDIJE, NAPOLJE IZ SUDOVA
Tako očerupana Srbija pristupila je Ustavom od 2006. uređivanju svoje državne vlasti. I dok su se zakonodavna i izvršna vlast gradile po ustavnom projektu, sudska vlast se otrgla od njega i već u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava, donesenom dva dana posle usvajanja Ustava, krenula da se izgrađuje po sopstvenom projektu („reforma sudstva“). Ustavni projekat izgradnje zakonodavne i izvršne vlasti nije prošao bez kritike. Parlamentu se zameralo da je u odnosu na biračko telo nesrazmerno brojan (još je SI. Jovanović kritikovao glomaznu skupštinu rečima: „Što je koji skup širi, sve se većma približuje gomili – znači, sve je manje sposoban za većanje“). Izbornom sistemu se prigovaralo da je to sistem za izbor stranaka, a ne narodnih poslanika, a da je gušenje slobodnog poslaničkog mandata Narodnu skupštinu pretvorilo u mašinu za glasanje. Dvoglavoj (dualnoj) izvršnoj vlasti se pripisivalo da, u slučaju poklapanja predsedničke i parlamentarne većine, vodi marginalizaciji vlade i ličnoj vlasti predsednika Republike, pri čemu je odgovornost predsednika Republike, u krajnjoj liniji, prepuštena političkoj arbitraži, umesto ustavnosudskoj. Za preglomaznu vladu okrivljavao se Ustav zbog toga što nije ograničio broj njenih članova, čime je omogućio pravljenje ministarstava po meri stranačkih ljudi iz koalicije, umesto da se za članove vlade uzimaju ljudi po meri ministarstava. Ali sve su to bile kritike Ustava, koji obavezuje bez obzira na stepen njihove oštrine, a ne neustavnosti sprovođenja Ustava, koja je nedopustiva ma koliko čedna bila. Sudska vlast se, međutim, ustanovila na protivustavan način, čak u tolikom stepenu da kompromituje ustavnu definiciju Srbije kao države .
Da se svaka pomisao o protivustavnosti potisne, čitav poduhvat rekonstrukcije dotadašnje sudske vlasti slavodobitno je od strane svojih nosilaca nazvan „reforma sudstva“. Iz nje treba da proiziđe sudstvo ne samo očišćeno od svih starih grehova, nego i bezgrešno, sada i ubuduće, za svagda. Sve je zvučalo tako idealno i božanstveno da se krajem 2009. (NIN broj 3067 od 8. 10. 2009) i sam predsednik Republike u čudu pitao: „Gde su kritički orjentisani intelektualci da podrže reformu pravosuđa Pošto su još u to vreme „kritički orijentisani intelektualci“ i posebno stručna javnost uputili žestoke kritike toj „reformi“, predsednik ih je ukorio što se protiv „reforme“ u javnosti digla „kuka i motika“ i što joj se pruža „stalna opstrukcija“, hoteći time poput svog velikog prethodnika da kaže da „neprijatelj ubacuje klipove u točkove našeg razvoja“.
Pošlo se od jakobinske parole: „Sve sudije, napolje iz sudova“. Svi će oni biti izabrani iz početka. Ali, pošto tako u Ustavu ne piše, to je u nekom pravnom aktu trebalo napisati. Da stvar deluje pravno bespogovornije, to je učinjeno u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava, donesenom dva dana posle Ustava. Ustavni zakon za sprovođenje ustava kao poseban pravni akt, je jedna pravna smicalica iz fonda Kardeljevih doprinosa konstitucionalizmu.
Stari srpski ustavi su imali „Zaključak“ ili „Prelazna naređenja“, ali kao svoj sastavni deo. U njima su sadržane odredbe koje logički i sadržinski pripadaju ustavu, kojima se uređuje prelaz sa do tada važećeg na novi ustav, pa se zbog toga nazivaju prelaznim. Takve odredbe imaju i zakoni, samo što se one tiču uže društvene oblasti koju uređuje zakon. Kad je reč o ustavu, takve odredbe se počev od Ustava SFRJ od 1963, koje su organski i tematski sastavni deo ustava, stavljaju u poseban pravni akt, ustavni zakon za sprovođenje ustava, koji se ne donosi po istom postupku po kojem se donosi ustav, pa zbog toga ima manju pravnu snagu od ustava. Mada sastavni deo ustava, te odredbe nisu više bile u ustavu. Time su u aktu koji sadrži prelazne odredbe, omogućeni „prelazi“ ustava, podvale ustavu. Zbog političke ili neke druge oportunosti odlažu se ili čak preinačavaju pitijskim formulacijama pojedine odredbe ustava, sve pod vidom njihovog sprovođenja. Uz to, ustavni zakon o sprovođenju moguće je iz istih razloga lakše promeniti, jer je mnogo elastičniji od ustava (tako je Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Srbije od 1990. bio menjan devet puta). Ovi pravni marifetluci olakšani su od kada ne važi odredba ustava da se ustavni zakon za sprovođenje ustava proglašava i stupa na snagu istovremene s ustavom. Baš takva odredba ne postoji u Ustavu Srbije od 2006. pa su mogućnosti za pravne manipulacije s njim još veće.

NEZAVISNOST SUDOVA – PRAZNA REČ
Tako u Ustavu Srbije od 2006. piše da Ustavni sud ima 15 sudija, koje biraju tri grane državne vlasti. U Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava piše Ustavni sud postoji („je… konstituisan“) i kad ima deset sudija i kad jedna grana državne vlasti – sudska – nije imenovala za sudije Ustavnog suda svoju kvotu od pet sudija koja joj po Ustavu pripada. Taj organ, koji sa stanovišta Ustava nije Ustavni sud, konstituisan je pre dve i po godine (decembra 2007), bez predstavnika sudske vlasti u njemu. Kakvo je to prelazno rešenje koje traje dve i po godine, što je „vek“ važenja nekih ustava u svetu?
U tom ustavnom zakonu nalazi se i dvosmislena odredba, koja je izvor svih nedaća u vezi sa sudskom vlašću u Srbiji. Ona glasi: „Izbor sudija i predsednika ostalih sudova (osim izbora predsednika i prvog izbora sudija Vrhovnog kasacionog suda, prim. R.M.) izvršiće se najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Vrhovnog saveta sudstva“. Koje značenje ima ova odredba? Da li ona znači da će se po novim pravilima sadržanim u Ustavu izabrati predsednici i sudije svih sudova predviđenih Zakonom o uređenju sudova ili samo izbor predsednika i sudija novoosnovani sudova i onih sudija koje se biraju za sudije u sudovima višeg stepena? Zakon o sudijama smatrao je da navedena odredba Ustavnog zakona ima prvo značenje. A pošto je prethodni Ustav rekao da je „sudijska funkcija stalna“ (član 101), a isto ponovio i Ustav od 2006 (član 14-6), to znači da stalnost sudijske funkcije važi samo za vreme važenja jednog ustava. Donošenjem novog ustava, prekida se stalnost sudijske funkcije, koja se opet računa od donošenja novoustava i tako uvek. I ovo tumačenje je prokrijumčareno u prelazni odredbama Zakona o sudijama, čime je taj zakon došao u sukob ne samo sa svojim prethodnim materijalnim odredbama, nego i s nekim odredbama drugih pravosudnih zakona. S obzirom na to da Ustav od 2006. razlikuje dva postupka izbora sudija – izbor prvi put, kada mandat sudiji traje tri godine („probni izbor“) i izbor za „trajno obavljanje sudijske funkcije“, kada ta funkcija prestaje u slučajevima i pod uslovima predviđenim zakonom. Da ne bi i sudije koje su to već deceniju ili više decenija slao na prvi izbor, Zakon o sudijama je njihov inače stalan izbor po Ustavu od 1990. pretvorio u prvi izbor rekavši, opet u prelaznim odredbama Zakona o sudijama: „Prvim izborom sudije se smatra izbor na dužnost sudije u skladu sa važećim propisima.“ A ako ne budu ponovo izabrane, njima prestaje funkcija 1. januara 2010.
Ponovni izbor vrši Visoki savet sudstva (VSS). On donosi i odluku o broju sudija i sudija porotnika, što je u matičnom zakonu inače njegova nadležnost, ali po prelaznim odredbama Zakona o sudijama „uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe.“ Taj ministar je po Ustavu već član VSS po položaju, tako da će zakonskim rešenjem on o istoj stvari odlučivati u dva svojstva – jednom kao inokosni državni organ, kad daje prethodnu saglasnost na broj sudija i sudija porotnika, drugi put, kad kao član kolektivnog organa po načelu većinskog odlučivanja taj organ donosi odluku o broju sudija i sudija porotnika. Ovo ne samo da je logički neodrživo, nego je i suprotno Ustavu, u kojem se VSS definiše kao „nezavisan i samostalni organ“, dakle kao državni organ koji svoju nadležnost vrši samostalno, bez ikakvog prethodnog ili naknadnog uslovljavanja. I ova odredba je među „prelaznim“ zakonskim odredbama.
Dovoljno je imati samo zdravu pamet, a ne i stručna pravna znanja pa uvideti da su dva zakona, jedan ustavni, drugi obični, nesaglasni Ustavu. Razlozi zbog kojih je to tako su, s jedne strane, ustavnopravni, s druge, teorijskopravni. Ustavnopravni razlozi se tiču ustavnog kontinuiteta, a teorijskopravni razlozi prirode sudske funkcije. Stalnost sudijske funkcije iz Ustava od 1990. produžio je identičnom formulacijom Ustav od 2006, koji je donesen uz poštovanje ustavnog kontinuiteta (po odredbama za donošenje novog ustava sadržanim u Ustavu od 1990). To znači da je i svojstvo stalnosti sudijske funkcije ostalo neprekinuto, ono teče i pošto je novi ustav donesen, sve dok se ne ispune uslovi za prestanak sudijske funkcije (relativna stalnost sudijske funkcije). Teorijskopravne razloge u prilog stalnosti sudijske funkcije dao je na klasičan način čuveni srpski procesualista i civilista, Živojin M. Perić, još na samom kraju 19. veka. Stalnost je, po njemu, unutrašnje svojstvo sudijske funkcije, jer je bez nje „nezavisnost sudova samo prazna reč“. Sudska vlast, od kada je suda, uvek ima jednu te istu sadržinu – utvrđivanje tzv. činjeničnog stanja u konkretnom sudskom sporu i njegovo podvođenje, pod odgovarajući materijalnopravni propis (zakon) radi donošenja konkretne sudske odluke. Ta se sadržina može izlivati u ovakve ili onakve organizacione kalupe, a da to ni najmanje ne utiče na njenu suštinu. Drukčije stvari stoje sa zakonodavnom ili izvršnom vlašću, jer se njima, naročito prvom, stvara pravo u skladu s politikom koja je legitimacijsku osnovu dobila na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Otuda, smatra Ž. M. Perić, stalnost sudijske funkcije važi i kad nije u ustavu utvrđena, jer ona ima snagu „moralno-političkog principa koji ne treba zapostaviti ni pri samim promenama ustava“. Ni razlog „sudske reorganizacije ne sme ni za trenutak ništiti“ načelo stalnosti sudijske dužnosti. Pogotovo onda kad je sudska reorganizacija prepuštena zakonodavcu i kad ova može uništiti sudijsku stalnost „pod izgovorom reorganizacije, a u samoj stvari da sudski personal izmeni“.

Naopakim tumačenjem zakona, Visoki savet sudstva odbijao je da sudijama koje nisu izabrane dostavi odluku o tome, a o tome se nije oglašavao ni skupštinski Odbor za pravosuđe

JALOVO NADMUDRIVANJE OPOZICIJE
A upravo se to dogodilo u Srbiji posle više od jednog veka od upozorenja Živojina M. Perića, Ustav od 2006. jeste „uređenje i sastav sudova“ prepustio zakonu (član 143. stav 2), ali kad to već nije učinio ustavotvorac, zakonodavac nije smeo, propisujući novo uređenje sudova, odreći ustavno načelo stalnosti sudijske funkcije. A on je, pod izgovorom reorganizacije, to učinio, čime je, očigledno, prekršio Ustav. Ako ćemo pravo, nikakve reorganizacije sudova nije ni bilo. Naime, deo nadležnosti nekadašnjeg opštinskog, okružnog i Vrhovnog suda Srbije preuzeli su osnovni, viši, apelacioni i Vrhovni Kasacioni sud i to tako što su apelacioni i Upravni sud. Vrhovni kasacioni sud, koji se, uzgred, nakaradno zove, u oblasti suđenja zadržao je nadležnost Vrhovnog suda Srbije, znatno redukovanu, svedenu na odlučivanje o vanrednim pravnim sredstvima i dobio neke nove nadležnosti izvan suđenja. Nadležnost nekadašnjeg trgovinskog i Višeg trgovinskog suda u celini su preuzeli privredni sud i Viši privredni sud. Sve u svemu, iste sudske nadležnosti preraspodeljene su na stare sudove koji se drukčije zovu. Jedini stvarno novi sudovi su prekršajni sud i Viši prekršajni sud, pošto vođenje prekršajnog postupka nije bilo u sudskoj nadležnosti. Otuda se u Zakonu o sudijama i kaže da se „imenovanje sudija za prekršaje ne smatra prvim izborom“ (član 100. stav 4), što znači da se sudije za prekršaje koje su to bile po ranije važećim propisima biraju za sudije za prekršaje po odredbama samo ako su po ranije važećim propisima bili sudije bilo sudova opšte, bilo posebne nadležnosti.
Iako je neustavnost prelaznih odredaba Zakona o sudovima „bola oči“ među ovlašćenim predlagačima za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti tog zakona pred Ustavnim sudom kao da je bila dogovorena zavera ćutanja. Niko, čak ni 25 narodnih poslanika iz reda opozicije, što je potpuno neshvatljivo, nije pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom, pri čemu pod „niko“ podrazumevamo one koji su za to imali ustavno ovlašćenje. Naša opozicija je inače više sklona jalovom verbalnom nadmudrivanju s predstavnicima vlasti pred TV kamerama u Narodnoj skupštini, nego upotrebi pravnih sredstava za osporavanje akata vlasti, što je poražavajuće za političku demokratiju u zemlji.
Jedino su Društvo sudija i verovatno neki pogođeni pojedinci inicirali pokretanje postupka pred Ustavnim sudom što, pravno nije dovoljno da Ustavni sud pokrene postupak. Međutim, Ustavni sud je u rešenju kojim ne prihvata sve te inicijative, sasvim neočekivano, ušao u meritum stvari, kao da je postupak pokrenuo ovlašćeni predlagač, i pod vidom rešenja o neprihvatanju inicijative za pokretanje postupka doneo, u stvari, odluku po kojoj napadnute odredbe Zakona o sudijama „nisu nesaglasne Ustavu“.
Čak se u obrazloženju rešenja sudijama omakla rečenica „ocenjujući ustavnost navedene zakonske odredbe“, kao da je postupak za ocenu ustavnosti zakona pokrenut, iako u izreci rešenja stoji „ne prihvataju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti“, pa se zatim navodi kojih sve odredaba Zakona o sudijama. Ustavni sud je, dakle, izveo pravno nemoguću stvar – postupak nije pokrenuo, a ušao je u meritum, bez prethodnog donošenja rešenja o pokretanju postupka! Ali su se, ne leži vraže, kasnije našli pravi, Ustavom ovlašćeni predlagači za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom – okružni sudovi u Prokuplju i Leskovcu, koji su zahtev za ocenu ustavnosti proširili i na ranije navedenu odredbu Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava i još neke prelazne odredbe Zakona o VSS. Sada je Ustavni sud na muci da donese odluku o meritumu o čemu se već izjasnio pre nego što je postupak pokrenuo. Sada će morati da se izjasni ponovo, ali u postupku predviđenom za ocenu ustavnosti zakona. Znajući u kakvom se škripcu nalazi, Ustavni sud još uvek mudro ćuti, iako su predlozi za ocenu ustavnosti podneseni krajem prošle godine.

PO PRINCIPU RADA MASONA
U međuvremenu je VSS napravio čitavu seriju povreda Ustava. Bez ikakvog pravnog osnova on se, defektnog sastava, proglasio konstituisanim. VSS postoji samo kad su njegov izbor i sastav u skladu s Ustavom. Bez toga, on nije nikakav državni organ, a kamoli „Visoki“. Čak i Zakon o VSS kaže (član 17. stav 1) da taj državni organ odluke „donosi većinom glasova svih članova“. Dakle, Ustav i Zakon traže da VSS ima sve članove.
Svojevremeno je u Ustavu Srbije od 1990. postojala odredba: „Rad državnih organa je dostupan javnosti“ (član 10. stav 1). Nje više nema u demokratskom Ustavu Srbije od 2006. Ali, ako je Republika Srbija po tom ustavu država koja je, između ostalog, zasnovana i na „načelima građanske demokratije“, nespojivo se s tim načelom generalno isključiti javnost iz rada državnog organa kojem je Ustav poverio administrativno upravljanje sudskom vlašću. VSS je radio na načelima masonske lože. U članu 5. njegovog Poslovnika stoji: „Sednice Saveta su zatvorene za javnost“. Znači, tajna su za javnost. U članu 12. Poslovnika stoji da su članovi VSS dužni „da čuvaju tajnost podataka koje je Savet odredio tajnim“ i „da ne otkrivaju informacije koje se odnose na proces donošenja odluka Saveta“. Kad se prouči nadležnost VSS (član 13. Zakona o VSS) ne može se dokučiti nijedan razlog skrivanja od javnosti prilikom vršenja tridesetak poimenično navedenih nadležnosti VSS. Stvar je postala jasna tek kad je VSS izabrao sudije „za trajno obavljanje sudijske funkcije“. Taj izbor je stvarno bilo potrebno kriti od javnosti, radi zaštite javnog morala.
Da članove VSS iz reda sudija (koji čine apsolutnu većinu članova VSS) treba nagraditi za „tegoban“ rad u VSS, postarao se sam Zakon o VSS. Predvideo je da prestankom mandata u prvom VSS, koji treba da odradi najvažniji posao, oni bez izbora nastavljaju da obavljaju sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem su obavljali sudijsku funkciju pre izbora u VSS – ako ispunjavaju uslove za izbor sudije u tom sudu. A ako nije takav slučaj, nastavljaju da obavljaju sudijsku funkciju u sudu koji je preuzeo nadležnost suda u kojem su obavljali sudijsku funkciju. Za te sudije važi, dakle, princip kontinuiteta stalnost: sudijske funkcije, jer bi samo tih šest sudija, po sili zakona, zadržalo sudijsku funkciju na koju su izabrani po ranije važećim zakonima, bilo u višem sudu, bilo u sudu u kojem su prethodno obavljali sudijsku funkciju. O neustavnosti ovakve odredbe po više osnova, nije potrebno trošiti reči. Ta odredba je svojevrsna napojnica članovima VSS za dobro obavljen posao sub rosa (van očiju javnosti). Uz te nagrade, njima je sve do 1. januara 2010. pripadala osnovna plata jednaka osnovnoj plati predsednika ondašnjeg Vrhovnog suda Srbije.

MAJDAN NEZAKONITOSTI U RADU VSS
Kad se sa terena sukoba pravnih normi različite pravne snage o VSS, pređe na rad VSS, otkriva se pravi majdan neustavnosti i nezakonitosti. Najpre, konstituisani VSS (6. aprila 2009) nema veze sa VSS iz Ustava. U vreme kad se konstituisao, nedostajala su mu još tri izborna člana (od ukupno 11 njegovih članova). Preostali sudija izabran je u maju, advokat obilaženjem pravne norme krajem oktobra, a profesor pravnog fakulteta nije izabran do današnjeg dana. Sve ovo uprkos izričitoj identičnoj odredbi iz Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava i Zakona o VSS, koja glasi: „Konstitutivna sednica Visokog saveta sudstva… održaće se u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova“ (član b. stav 5 Ustavnog zakona i član 54. stav 1. Zakona o VSS).
U takvom, nepotpunom sastavu, VSS donosi ključnu odluku za „reformu“ sudstva – broj potrebnih sudija i potom obavlja njihov izbor. Tako je on juna 2009. smanjio dotadašnji broj sudija za preko 25%, naime od nešto manje od 2.400 sudija sveo je njihov broj na 1.838 potrebnih sudija. Društvo sudija tvrdi da od tri propisana kriterijuma po kojima se određuje potreban broj sudija dva uopšte nisu uzeta u obzir (Okvirna merila za određivanje potrebnog broja sudija objavljena su u „Službenom glasniku RS“).
VSS je objavio oglas za izbor sudija sredinom jula 2009. a obradu preko 5.000 prijava započeo je u septembru. Sve dalje odvijalo se „kao na filmu“. Krnji VSS je za tri meseca obradio, kako kaže njegova predsednica, „savesno i temeljno 5.020 prijava“, što bi bio podvig veći od Minhauzenovog spasavanja iz živog blata povlačenjem za sopstveni perčin. Oni s dobrim nervima izračunali su da je svakom od prijavljenih kandidata posvećeno po pet minuta. Tako su životne sudbine mnogih rešavane u ciglo pet minuta. Da bi se isključili proizvoljnost i arbitrarnost prilikom izbora sudija, VSS je krajem juna 2009. doneo Odluku o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, sposobnosti i dostojnosti. Nesporno je da su to pravi parametri za izbor sudije, ali sem kod prvog, kod ostala dva, posebno trećeg, veliki je prostor za pristrasnost i time za samovolju, što se u praksi pokazalo tačnim.
Odluku o izboru sudija na stalnu funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti VSS doneo je 16. decembra 2009. i objavio u „Službenom glasniku RS“ 17. decembra 2009. Ta odluka je spisak izabranih sudija. Oni koji nisu izabrani, „obaveštenje“ o tome dobili su tako što njihovo ime nije bilo na spisku izabranih sudija. Nijedan od njih nije od strane VSS bio pozvan da se izjasni u vezi sa sumnjama u njihovu stručnost, osposobljenost i dostojnost (s obzirom na pretpostavku „da sudija koji je biran po ranijim propisima i koji u vreme izbora vrši sudijsku dužnost, a prijavio se za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena, ispunjava kriterijume i merila“ Odluke o utvrđivanju kriterijuma merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova – član 13. stav 1. Odluke). Nema pravnog postupka u kojem povreda tog načela nije sankcionisana pravom stranke da zahteva ponavljanje postupka. Reč je o načelu saslušanja stranke (u Zakonu o opštem upravnom postupku to načelo glasi: „Pre donošenja rešenja stranci se mora pružiti mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od važnosti za donošenje rešenja“). To načelo se nije smelo povrediti, pogotovo kad se išlo na ovako radikalan rez, da čak 837 dotadašnjih sudija, dakle njih 35% što je više od trećine, nije izabrano.

SUDIJE SUDIJAMA
A onda se iz jedne povrede Ustava i zakona srljalo u drugu. VSS je nekim naopakim tumačenjem zakona, odbijao da sudijama koje nisu izabrane dostavi odluku o tome. Pošto u krugovima oficijelnih pravnika veću snagu od pozivanja na vlastiti Ustav ima pozivanje na mišljenja Venecijanske komisije, evo šta je ta komisija napisala u svom Mišljenju o Nacrtu kriterijuma i merila za izbor sudija i predsednika sudova u Srbiji od 12-13. juna 2009. (broj 528/09): „Svakog postojećeg sudiju sa stalnom funkcijom (bilo da se prijavljuje ili ne za reizbor) trebalo bi razrešiti jedino putem obrazložene odluke, protiv koje se može podneti žalba sudu“. Kako takva odluka nije pristizala od VSS, a zakonski rok od 30 dana (član 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu) za podnošenje ustavne žalbe Ustavnom sudu za povredu i uskraćivanje ljudskog prava zajamčenog Ustavom se sasvim približavao, kako ne bi ostali bez pravnog sredstva, više stotina neizabranih sudija podnelo je Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv fingiranog (pretpostavljenog) akta o neizboru za sudiju. Pritisnut s mnogih strana, a ponajviše strukom, VSS je sve dublje tonuo u glib proizvoljnosti. Bio je primoran da shvati da je nedostavljanjem odluke o prestanku sudijske dužnosti sudijama koje nisu izabrane, ustavna žalba dobila realne izglede na uspeh, jer je bila očigledna povreda čl. 32. stav 1, 36. i 60. stav 4. Ustava, pa je istu odluku dostavio na 837 adresa, svim sudijama koje nisu izabrane. U njoj nema čak ni adresata odluke (imena lica na koje se odluka odnosi), ni pouke o pravnom sredstvu. Odluka je čak i zavedena pod istim brojem predmeta za svih 837 neizabranih sudija, kao da su se svi oni na oglas za izbor prijavili zajedničkom prijavom, a ne posebnim prijavama. I takvu odluku telo u kojem većinu članova čine sudije šalje svojim kolegama, sudijama! U toj odluci su na njenih ukupno 16 i po strana na prvih 15 strana navedena imena 837 sudija koje nisu izabrane, iza kojeg je sledilo „obrazloženje“ isto za sve neizabrane sudije (iako je svaki od njih slučaj za sebe). To više nije bila samo samovolja, to je postala obest. Znaju dobro članovi VSS šta su uradili, jer su svi (sem, možda, ministra) diplomirani pravnici s položenim pravosudnim ispitom, ali su hteli da svojim kolegama pokažu koliku moć imaju, da nisu kao oni obične sudije, nego sudije sudijama.
Dostavljanjem ovih „odluka“ neizabranim sudijama, položen je pravni osnov da oni upotrebe pravno sredstvo koje je dostupno samo njima, u roku od 30 dana od dana dostavljanja „odluke“ – žalbu protiv odluke VSS o prestanku sudijske funkcije Ustavnom sudu (član 148. stav 2. Ustava). Ta žalba je, u navedenim okolnostima, igra „žmurki“, jer nijedan žalilac ne zna razloge zbog kojih mu je prestala sudijska funkcija. Uz to, „izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe“. U jednom od svojih intervjua predsednica VSS rekla je da „neizabrane sudije nemaju pravo na žalbu Ustavnom sudu, jer je Zakonom o sudijama propisano da protiv odluke Visokog saveta sudstva sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu, ali se ovo pravno sredstvo odnosi samo na sudije koji su izabrani u skladu sa ovim zakonom i stupili na funkciju 1. 1. 2010“ („Politika“, 5. februar 2010). Predsednica je smetnula s uma da je neizabranim sudijama pravo na žalbu dao Ustav, a ne Zakon o sudijama, te da ga neizabrane sudije imaju neposredno na osnovu Ustava.

Postavlja se pitanje po kojem osnovu je gospođa Nata Mesarović bila predsednik VSS od njegovog konstituisanja 6. aprila 2009. do 30. novembra 2009, kada je to postala bez izbora, i to na osnovu drugog položaja na koji je bila izabrana

USTAVNA REŠENJA
Za javnost će, svakako, ostati tajna (jer je to princip rada VSS), a za pravo još jedna od mnogih pravnih pustolovina VSS kako se došlo do toga da mu od njegovog konstituisanja do izbora gospođe Nate Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda predsednik bude gospođa Mesarović. Po „prelaznoj“ odredbi Zakona o VSS, član toga tela po položaju je do izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda predsednik Vrhovnog suda Srbije (član 51). Pošto je gospođa Mesarović u vreme formiranja VSS bila v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije, ona je po tom osnovu postala član VSS, ali ni po jednoj odredbi zakona nije mogla biti predsedavajući u njemu, još manje njegov predsednik. Zakon o VSS, koji je već uveliko bio stupio na snagu, kaže: „Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je po položaju predsednik Saveta“ (član 6. stav 1). Poslovnik VSS, donesen 1. juna 2009, kaže u članu 9. stavu 1. da „Savet čine predsednik i članovi, u skladu sa Ustavom“. A Ustav, pri tome, uopšte nema odredbu o tome ko je predsednik VSS, nego samo ima odredbu o tome ko čini njegov sastav. Odredbu koju nema Ustav ima Zakon o VSS i ona je već navedena. Doduše, u Zakonu o sudijama, u članu 102. stavu 6. stoji: „Predsednik Vrhovnog kasacionog suda postaje član Visokog saveta sudstva danom izbora za predsednika Vrhovnog kasacionog suda.“ U dva zakona, istovremeno donesena, nalaze se dve različite odredbe o istom pitanju! I to rečito govori o kvalitetu našeg zakonodavstva.
Gospođa Mesarović je postala predsednik Vrhovnog kasacionog suda izborom u Narodnoj skupštini 30. novembra 2009, s tim što na tu dužnost stupa 1. januara 2010. Postavlja se zato pitanje po kojem osnovu je gospođa Mesarović bila predsednik VSS od njegovog konstituisanja 6. aprila 2009. do 30. novembra 2009, kada je to postala eks lege, bez izbora, na osnovu drugog položaja na koji je bila izabrana. Na kraju teksta Poslovnika VSS, objavljenog u „Službenom glasniku RS“, broj 43/09, stoji: „Predsednik Visokog saveta sudstva, Nata Mesarović, s.r.“ To je suprotno navedenom članu 51. Zakona o VSS, jer gospođa Mesarović tada nije bila predsednik Vrhovnog kasacionog suda – to će postati punih šest meseci kasnije (1. jun 2009 – 30. novembar 2009).
A, zatim, postavlja se pitanje ko je predsedavao sednici VSS, na kojoj je gospođa Mesarović predložena za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom na to, da u Poslovniku VSS piše da će se predsednik VSS ili član VSS izuzeti „iz učešća o razmatranju pitanja i odlučivanja o istom koje se tiče njega samog“ (član 13. stav 1). Ne znamo ni da li je zadovoljen kvorum iz člana 14. stav 3. Zakona o VSS („Savet može da održi sednicu ukoliko je prisutno najmanje šest članova Saveta“).
I još nešto. Kako je gospođa Mesarović izabrana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda kad taj sud još uvek nije ni postojao? Taj sud, po Zakonu o uređenju sudova, počinje da radi tek 1. januara 2010 (član 89). Dakle, izabran je predsednik suda čije sudije još uvek nisu bile izabrane, koji, dakle, ne postoji. Po tom principu se u parlamentarnom sistemu vlasti formira organ izvršne vlasti, vlada. Prvo se imenuje (izabere) predsednik vlade (mandatar), pa se tek onda imenuju članovi vlade, posle čega se u parlamentu, zavisno od ustavnih rešenja, glasa o poverenju vladi. Upravo zbog toga je Zakon o sudijama, opet u „prelaznim“ odredbama (član 102. stav 5) povredio Ustav, jer je izostavio jedan od u Ustavu predviđenih uslova za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda (član 144. stav 1. Ustava) – pribavljeno mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Da je hronologija događaja u vezi s „reformom“ sudstva potpuno istumbana, svedoči i Odluka o izboru na stalnu funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti, koju je doneo VSS 16. decembra, objavljena u „Službenom glasniku RS“ 17. decembra, u kojoj pod oznakom
„VRHOVNI KASACIONI SUD“ i tačkom 14. stoji ime „MESAROVIĆ NATA“. Dakle, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, izabran 30. novembra 2009, postao je sudija Vrhovnog kasacionog suda 16.(17) decembra 2009. godine!
U svim demokratskim državama sveta prvo se izabere sud, pa se potom iz reda sudija bira predsednik suda. Pošto se kod nas, kad je reč o „najvišem sudu u Republici Srbiji“ (član 143. stav 4), postupilo obrnuto, sva je prilika da smo, sudeći po tome, kao država obrnuto od demokratske države.

KRITERIJUMI I MERILA
I, kao što to biva s nesrećnikom koji se davi, VSS će povući sa sobom na dno vode i onog ko mu pruža ruku spasa ne bi li ga izbavio – Ustavni sud Srbije. Taj, još malo pa prepolovljen Sud (više nema ni deset, nego samo devet od potrebnih 15 sudija), doneo je 25. marta 2010, nešto što u zakonskoj nomenklaturi akata koje donosi (po članu 44. Zakona o Ustavnom sudu, „Ustavni sud donosi odluke, rešenja i zaključke“) ne postoji – „Stavove“. Napisani su u stilu, što bi rekao Vuk Karadžić, „živ mi Todor, da se čini govor“. Sastoje se od dva odeljka. U odeljku pod rimsko jedan u njima se kaže da neizabrane sudije imaju pravo koje im je propisano Ustavom i odgovarajućim zakonima (kao da oni to pre „stava“ Ustavnog suda nisu znali), a u odeljku pod rimsko dva se kaže da neizabranim sudijama dužnost prestaje „na osnovu pojedinačne, obrazložene odluke Visokog saveta sudstva koja, između ostalog, mora da sadrži individualizovane razloge zbog kojih određeno lice nije izabrano“, a koji se temelje na Zakonu o sudijama i Odluci VSS o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova. U stavu drugom istog odeljka to isto se, s nužnim izmenama, kaže i za zamenike javnih tužilaca. Ovakvim podučavanjem VSS (i Državnog veća tužilaca) Ustavni sud je od državnog organa „koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode“ (član 166. stav 1. Ustava) postao i pravno-edukativna ustanova. Nije Ustavni sud naučni institut ili SANU pa da daje svoje mišljenje i da izlaže svoja stanovišta o pravnim pitanjima izvan ustavnog spora, nego je državni organ pozvan da opšteobaveznim, konačnim i izvršnim aktom rešava ustavne sporove. Ako članovi VSS nisu naučili pravo dok su ga studirali, neće ga njemu naučiti ni Ustavni sud. Ustavni sud je, povodom iznete žalbe neizabranih sudija, morao da održi raspravu na koju bi pozvao podnosioca žalbe i predstavnika VSS, pa da nakon rasprave donese odluku o usvajanju žalbe i poništavanju odluka VSS o prestanku sudijske dužnosti, jer im nedostaje konstitutivni element odluke – konkretni razlozi zbog kojih sudija nije ponovo izabran. Inače, Ustavni sud povodom žalbe na odluku o prestanku sudijske funkcije ima samo kasatorna (poništavajuća, zbog neustavnosti i nezakonitosti) ovlašćenja, a ne i meritorna (ne može on izabrati neizabranog sudiju) ovlašćenja.
Za sada stvari ovako stoje. Teško je oteti se uverenju da je umesto ovakvog jakobinskog metoda reforme sudstva, tu reformu, kao i svaku drugu, trebalo sprovoditi postepeno (a ne odjednom i radikalno, jer je tada to revolucija) uz poštovanje Ustava i valjanih pravosudnih zakona. To znači da je VSS, poštujući ustavno načelo stalnosti sudijske funkcije, trebalo da u smislu člana 150 stav 2. Ustava izvrši premeštaj sudija iz sudova koji se ukidaju ili gube pretežan deo svoje nadležnosti u sudove koji su preuzeli njihovu nadležnost, a izbor sudija izvršiti samo za novoosnovane sudije i za sudije koji se biraju na funkciju u sudu višeg stepena. Sudije bi onda došle pod objektivni, novim zakonom predviđeni, žrvanj vrednovanja svoga rada svake tri godine s posledicama koje predviđa zakon (čl. 32-36. Zakona o sudijama). Bili bi podvrgnuti i novim pravilima o disciplinskoj odgovornosti (čl. 89-98. Zakona o sudijama) i stalnoj obuci (član 9. Zakona o sudijama). Dakle, umesto subjektivne, sprovela bi se objektivna selekcija sudija i na osnovu objektivnih pokazatelja, svakome dostupnih, rad sudija bi se preispitivao, posle čega bi sudijski kor napuštali osvedočeno nestručni i nesavesni sudije.
Međutim, reforma sudstva se nije htela. Pod plaštom reforme htela se politička purifikacija (pročišćenje) sudstva. Kao izgovor je poslužila zakonska reorganizacija sudstva, kojoj je podastrt ustavni princip stalnosti sudijske funkcije. Ali, i posle Ustava od 2006. Narodna skupština može u svako doba da promeni sadašnje „uređenje i sastav sudova“, jer ona tu nadležnost ima dok taj ustav važi. Da li bi takva promena povukla za sobom ponovni izbor sudija? Svakako ne bi, jer bi se time negirao ustavni princip stalnosti sudijske funkcije, kao što ga je negirao važeći Zakon o sudijama.

AKO NEĆEŠ, OPET OĆEŠ
Da je reč o političkom pročišćavanju sudstva svedoči i sledeće. Kad se dva spiska, izabranih i neizabranih sudija, sravne, čini se da se prvobitni spisak sastojao od onih sudija koja ne treba ponovo izabrati. Zbog njega je i čitava „reforma“. Broj izabranih sudija manji je od broja potrebnih sudija, koje je utvrdio taj isti VSS. Da je u drugom planu bio spisak izabranih sudija svedoči i podatak da je na njemu i jedan sudija pokojnik – sudija Opštinskog suda u Požegi, Ljubiša Durić, preminuo oktobra 2009. Uopšte, kako objasniti da VSS već 19. februara 2010. oglašava izbor 81 sudije u sudovima opšte i posebne nadležnosti, a samo dva meseca pre toga nije izabrao 837 sudija koji su to svojstvo već imali i s njim i sudijsko iskustvo. Zar je moguće da među tih 837 sudija nijedan nije imao stručni i moralni ugled koji bi bili zaloga da i dalje budu sudije, kad već potreban broj sudija nije popunjen? Neka mi bude oprošteno zapažanje, koje je kao i svako zapažanje, lično. Kao pravnik koji prati svoju struku, koji je više od tri decenije predavao na dva pravna fakulteta i ispitivao njihove studente i koji je nekoliko godina bio član komisije za polaganje pravosudnog ispita, primetio sam da više ima zapaženih imena koje pamtim, što iz literature, što sa ispita, na spisku neizabranih nego izabranih sudija.
Kako stvar u vezi s izborom sudija nije, kad je reč o sudijama koji nisu izabrani, pravno okončana, ostaje da se vidi hoće li, posle VSS, Ustavni sud štititi važeći Ustav ili vladajuću politiku. No, cilj je već postignut, još 17. decembra 2009. kada je VSS objavio odluku o izboru sudija. „Reforma“ sudstva je konačno srušila sveti princip sudijske funkcije – stalnost sudijskog poziva. Kod sudija je sasvim poljuljano uverenje u taj princip. Njegovim rušenjem, srušeno je i glavno obeležje rada sudova – njihova nezavisnost. Kod sudija koje su prošle izbor usađena je nesigurnost, strah od gubitka posla ako se zamere vladajućoj političkoj garnituri ili ako na vlast dođe nova politička garnitura, s planom da kao ova sadašnja sprovede „reformu“ sudstva od početka, od nulte tačke, pod parolom „sve sudije napolje iz sudova, a onda svi na javni oglas“, pa ko bude mio novoj garnituri biće ponovo izabran a ko joj se nečim zamerio neka hvata „put pod noge“. Sudijama je konačno slomljena kičma, u njih se uvukla jeza nesigurnosti i strah od političkih moćnika. Može organizacija sudova biti savršeno postavljena, ali ako sudije koje u sudovima sude umesto da utvrđuju volju zakona nastoje da pogode volju političkih moćnika, stalno rastrzani nedoumicom da li će stati na pravu stranu, sudijska nezavisnost će opstati jedino u ustavu. Biće potrebno mnogo vremena da rana nanesena ovakvom „reformom“ sudstvu uopšte zaraste, a ako i bude zarasla, od nje će ostati duboka zaraslica. Kad je jedna grana državne vlasti, a samo sve tri čine celinu, žurava i kljasta, takva je onda i cela ta vlast.
„Uterivanje“ reforme sudstva pokazalo je svu neumoljivost vlasti. Tu se od Miloševog vremena nije mnogo toga promenilo, bez obzira na retoričke ukrase i ostala spoljašnja kićenja tobože demokratske vlasti. U Srbiji se dogodila retka stvar. U odbranu načela stalnosti sudijske funkcije stali su ljudi iz struke i nauke, koji su, inače, stručno i ideološki, na suprotnim polovima. Neumoljivost vlasti bila je ipak jača od njihove sloge. Vlast je sprovela „reformu“ sudstva u Miloševom stilu. Miloš je taj stil najbolje izrazio kada je odbrusio Dimitriju Davidoviću, piscu prvog srpskog ustava, zato što je ovaj probao da ima svoje mišljenje: „Ama, ja sam gospodar! Ima da me služiš! Ako oćeš, oćeš, ako nećeš, opet oćeš!“

2 коментара

  1. Avatar

    Cini mi se da je prof. Markovic pogresio kad je u tekstu napisao da se sudska vlast ustanovila na protivustavan nacin. Jer, ustavno nacelo stalnosti sudijske funkcije nije porekao samo zakonodavac, vec i ustavotvorac. Naime, iako clan 146. stav 1. Ustava Republike Srbije jasno odredjuje: „Sudijska funkcija je stalna“, vec clan 148. stav 1. paradoksalno propisuje: „Sudiji prestaje sudijska funkcija razresenjem iz zakonom predvidjenih razloga“. Ciscenje sudova od korumpiranih, nemoralnih, neradnih i drugih nepodobnih sudija koji su zloupotrebili sluzbeni polozaj, trebalo je izvrsiti na elegantniji nacin: ili u potpuno javnom postupku, ili u potpuno tajnom postupku dokazivanja krivice i primoravanja optuzenih sudija na prestanak sudijske funkcije na njihov zahtev. Zakljucak: zemlji u kojoj i sudije traze pravdu – verovatno nema spasa.

  2. Avatar

    Prof. Markovic je u pravu kad je u tekstu napisao da se sudska vlast ustanovila na protivustavan nacin. Jer, ustavno nacelo stalnosti sudijske funkcije nije porekao samo zakonodavac, vec i ustavotvorac. Naime, iako clan 146. stav 1. Ustava Republike Srbije jasno odredjuje: „Sudijska funkcija je stalna“, vec clan 148. stav 1. paradoksalno propisuje: „Sudiji prestaje sudijska funkcija razresenjem iz zakonom predvidjenih razloga“. Ciscenje sudova od korumpiranih, nemoralnih, neradnih i drugih nepodobnih sudija koji su zloupotrebili sluzbeni polozaj, trebalo je izvrsiti na elegantniji nacin: ili u potpuno javnom postupku, ili u potpuno tajnom postupku dokazivanja krivice i primoravanja optuzenih sudija na prestanak sudijske funkcije na njihov zahtev. Zakljucak: zemlji u kojoj i sudije traze pravdu – verovatno nema spasa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *