Почетна / Култура / Srpska kultura u raljama političkih komesara

Srpska kultura u raljama političkih komesara

Piše Milo Lompar

Kako je prihvatanjem da Alida Bremer bude arbitar koji oblikuje lik srpske kulture i književnosti na Lajpciškom sajmu, srpska državna i kulturna politika 2010. godine svesno prionula uz hrvatsko tribalističko stanovište koje je oblikovalo lik naše književnosti još 1992. godine

U politici postoje stvari o kojima se govori i na kojima se ništa ne radi, kao što postoje i stvari na kojima se radi i o kojima se ne govori. Ako bismo u skladu sa ovim klasičnim merilom ocenjivali našu kulturnu politiku, onda bismo politiku identiteta – kao oglašeni cilj naše državne politike – mogli nazvati politikom koja postoji samo na rečima, ali ne i na srcu. Politika međuregionalne saradnje deluje, pak, kao politika koja postoji i na rečima i na srcu. No, u našem shvatanju međuregionalne saradnje postoji nešto o čemu se ne govori, ali na čemu se neprestano radi. To je obnavljanje onog rasporeda kulturnih sila koji nam je zaveštalo titoističko jugoslovenstvo. O tome svedoče neka sasvim uzgredna obaveštenja.

OCENE PREMA POLITIČKIM OČEKIVANJIMA

Šta nam otkriva saznanje o odluci organizatora sajma knjiga u Lajpcigu „da angažuju Alidu Bremer, slavistkinju, prevodioca i agenta, rodom iz Splita“ kao lobistu i kuratora nastupa Srbije na Lajpciškom sajmu?1 Posebno je zanimljiva Politikina odrednica o tome da je Alida Bremer „rodom iz Splita“. Kakvo je to saznanje? Ono je naizgled beznačajno. Jer, kakav je značaj vesti o tome gde je rođen selektor nastupa Srbije? Ta vest, međutim, eufemistički otkriva kako postoji jugoslovenski sadržaj u nastupu Srbije na Lajpciškom sajmu. Jer, ovakvo obaveštenje više skriva nego što otkriva. To je sasvim u skladu sa poznatom tehnologijom ispražnjavanja potencijalno neugodnih sadržaja iz javne svesti: činjenicu koja ima rasvetljavajući karakter treba tako javno predstaviti da izgleda kako je pomenuta, iako je sve što je rasvetljavajuće iz nje iščezlo.

Alida Bremer je – 1992. godine – u nemačkom listu Die Neue Gesellschaft, Frankfurter Hefte objavila tekst o novijoj srpskoj književnosti. Taj tekst je prenet u NIN-u. U tom tekstu Alida Bremer je ocenjivala srpsku književnost u skladu sa političkim očekivanjem publike: očekivanjem koje je oblikovano u skladu sa nemačkim medijskim i političkim tretmanom srpskih tema u 1992. godini. Ona je, takođe, svoje stavove oblikovala u skladu sa dugoročnim nastojanjima hrvatske kulturne politike: prećutala je svaku odgovornost titoističkih rešenja za jugoslovenski raspad, posredno i neistinito sugerišući kako su ta rešenja bila prikladna i demokratska; izdvojila je i ocenila najznačajnije srpske pisce u skladu sa političkom korektnošću i u skladu sa hrvatskom kulturnom politikom, ne pomenuvši Crnjanskog i Selimovića; pohvalila je pisce koji su kritikovali srpsku politiku; obeležila je provincijalizaciju Beograda; minimalizovala je razmere genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj; maksimalizovala je četničke pokolje u Drugom svetskom ratu. Čitav taj tekst podrazumeva uobičajenu paletu motivâ koji određuju hrvatsku kulturnopolitičku optiku.2

U jednom razgovoru iz decembra 2006. godine, Alida Bremer sebe ovako opisuje: „Još dok sam studirala u Beogradu (hm, i to je enigmatično i ne rijetki su se pitali ima li nekih mrlja u mom podrijetlu kad sam mogla ’tamo’ studirati – da su slučajno čitali NIN kada me je u njemu raskrinkao Nikola Milošević, i on naravno uzvikujući ono obvezno ’who the fuck’ i dodajući da se ’iza njemačkog prezimena krije Hrvatica’, onda se ne bi naravno pitali, nego bi me možda čak predložili za neki orden).“3 Njeno objašnjenje usmereno je protiv hrvatskih političkih neistomišljenika: ono je tako postavljeno da deluje kao reakcija na sumnjičenja o njenom nedovoljnom hrvatstvu. Jer, kao odgovor na hrvatska sumnjičenja, Alida Bremer istura optužnicu koju je navodno protiv nje podigao Nikola Milošević: u NIN-u, u Beogradu, 1992. godine. Sve je u njenom raspoređivanju argumenata karakteristično ispremeštano do neprepoznavanja stvarnosti, u meri da deluje beznačajno, premda je vođeno ka određenom cilju i utoliko nije besmisleno. Otud dolazi pitanje: koliko neistina može stati u jednu nedovršenu rečenicu Alide Bremer?

Delanje Alide Bremer u najvećoj je saglasnosti sa hrvatskom kulturnom politikom koja 1992. godine učestvuje u oblikovanju međunarodne svesti o hrvatsko-hrišćanskom „ratu protiv srpskog komunizma“

NEISTINE U REŽIJI INŽENJERA LJUDSKIH DUŠA

Prva neistina je, dakle, da je bilo ko – u srpskoj javnosti – raskrinkavao Alidu Bremer, da se bilo ko bavio njenim političkim i nacionalnim pripadništvom. Sáma polemika bila je, naime, posledica njenog političkog optuživanja Nikole Miloševića, koji je – iako izraziti kritičar autoritarnog režima – poneo određenje nacionaliste. U toj optužbi treba prepoznati načelo po kojem deluju sadašnji politički komesari, policajci duha i inženjeri ljudskih duša, sva ona misionarska inteligencija koju Noam Čomski naziva sekularnim sveštenstvom. To načelo glasi: nikakav čovekov kritički stav nije dovoljan, ma koliko da je autonoman, ako ne odgovara ciljevima što ih sekularno sveštenstvo nameće javnoj svesti. Do čega to dovodi? Do karakterističnog izokretanja činjenica i okolnosti: uvek se predstavljaju kao oni koji su napadnuti, koji su ugroženi, iako upravo tom simulacijom neprestano napadaju i ugrožavaju ljude čija shvatanja osuđuju. Sekularno sveštenstvo obeležava kao prestup puko javno postojanje ljudi čija razmišljanja doživljava kao opasnost po sebe. Odatle proističe značajna posledica: da bi prestali da budu opasnost po sekularno sveštenstvo, ti ljudi – ma koliko da su velikih intelektualnih i moralnih vrednosti – ne treba javno ni da postoje.

Druga neistina prebiva u njenoj sugestiji kako je u svom kritičkom odzivu Nikola Milošević bilo šta uzvikivao. Kada čovek pročita ove4 ili bilo koje druge njegove polemičke tekstove, lako uočava da nikakvih afektivnih izliva u njima nema.

Treća neistina sastoji se od tvrdnje da je Milošević uzvikivao nešto kao „ono obavezno ’who the fuck’“: on nikada nikoga nije nipodaštavao niti vređao, pa ni Alidu Bremer.

Četvrta neistina je da je njemu smetalo hrvatsko nacionalno poreklo Alide Bremer: on je saznanje o tom poreklu upotrebio da bi obeležio stanovište Alide Bremer kao hrvatsko tribalističko stanovište. To je potpuno u skladu sa načinom na koji je on razumevao stvari u svojim teorijskim knjigama. Taj način podrazumeva da se privatni momenti dovode u vezu sa duhovnim stavovima u onim slučajevima kada su ti momenti sposobni da rasvetle nelogičnosti samih stavova. Tako Staljinovo ponašanje u duhu magičnih rituala iz gruzijskih predanja predstavlja samo sekundarno dokument o gruzijskoj kulturi, dok primarno obeležava psihološku osnovu diktatorovih postupaka.5 Kao njegov bivši student, Alida Bremer je ovo morala znati.

Da bi, dakle, objasnio kako Alida Bremer nelogično i neistinito stvara sliku o srpskoj kulturi i o njemu, Nikola Milošević je sekundarno ukazao na njeno hrvatsko poreklo kao momenat koji ilustruje primarnu okolnost da ona ocenjuje stvari sa hrvatskog tribalističkog stanovišta: „nije reč ni o čijem hrvatskom poreklu, kao što nije reč o Hrvaticama i Hrvatima uopšte, već o jednoj sasvim konkretnoj Hrvatici, Alidi Bremer, koja uprkos svakoj logici i uprkos nekim elementarnim činjenicama, nastoji da sve Srbe pretvori u usijane nacionaliste, sasvim u duhu one poslovice koja kaže da su u noći – u noći nacionalističkih predrasuda – sve krave crne.“6 Da je njegovo nastojanje bilo baš takvo, da se intelektualnom stavu priključio i osoben lični moral, stvarajući dalekosežan primer filozofskog ethos-a, pokazuje nam saznanje o tome da je u vreme „kad je Šešeljeva vlast bespravno oduzela stan hrvatskoj porodici Barbalić“, Nikola Milošević „bio među onim malobrojnim učesnicima protesta pred domom Barbalića u Zemunu“ i da je „pri tom držao i govor protiv tog varvarskog čina“.7

Peta neistina nalazi se u retrospektivnom prećutkivanju: u želji da uverljivo ocrta srpsku kulturnu i političku scenu kao unisonu, kao scenu na kojoj svi uzvikuju „ono obvezno ’who the fuck’“, Alida Bremer ne naglašava da je ona – na toj istoj sceni, u tom istom gradu, u istim novinama, u isto vreme – ne samo optužila Nikolu Miloševića nego mu i uzvratila polemičkim odgovorom.8 Broj njenih i njegovih tekstova bio je izjednačen. Ona, dakle, nije bila ni na koji način uskraćena da kaže svoju reč. To znači da su – iako to više nije ista država – njena prava poštovana na autentično demokratski način. U istoj državi, titoističkoj Jugoslaviji, ta prava nisu bila poštovana na taj način, pa je u zagrebačkom Oku, 1983. godine, Nikoli Miloševiću uskraćena mogućnost da obrazloži prirodu svoje kritike lenjinizma: redakcija Oka odbila je da objavi njegov odgovor na optužbe.

Štand srpskih izlagača na sajmu knjiga u Lajpcigu

PRIVRŽENOST HRVATSKOJ KULTURNOJ POLITICI

Nije samo zanimljivo nego je i znakovito da o ovom uskraćivanju Alida Bremer ništa ne kaže svojim nemačkim čitaocima kada pominje Miloševića kao protivnika „vlastoljubivih komunista od Moskve pa sve do Beograda“.9 Ostaje upečatljivo da ona prostiranje vlastoljubivih komunista okončava baš u Beogradu. Jer, to je u najvećoj saglasnosti sa hrvatskom kulturnom politikom koja 1992. godine učestvuje u oblikovanju međunarodne svesti o hrvatsko-hrišćanskom „ratu protiv srpskog komunizma“.10 Toj ideji ona prilagođava činjenice iz prošlosti, pa prostiranje vlastoljubivih komunista okončava baš u Beogradu, iako su vlasti u Zagrebu – a ne u Beogradu – onemogućile da se pojavi Miloševićeva kritika lenjinizma.

Odlučujuće je pitanje, međutim, zašto Alida Bremer uopšte krivotvori sadržaj svoje polemike sa Nikolom Miloševićem? Zato što želi da sebe legitimiše u očima svojih hrvatskih neistomišljenika. U njenoj sugestiji nalazi se pretpostavka: da su oni znali kako je bila optuživana u Beogradu, dali bi joj orden. Kada im u godini 2006. to saopštava, ona ih posredno podseća na svoju istrajnu privrženost onome što joj oni negiraju: to je privrženost hrvatskoj kulturnoj politici. Neistinitim prikazom prošlih događaja, ona stvara sugestiju o svojoj hrvatskoj pravovernosti. To je preporučuje za kuratora Hrvatske na Lajpciškom sajmu 2008. godine. Naglašavanjem svog nepovoljnog položaja u hrvatskoj sredini, ona stvara uslove da – kao zatočnik titoističkog jugoslovenstva – postane arbitar u srpskim poslovima: da hrvatsku kulturnu politiku produži drugim sredstvima. To je kvalifikuje za kuratora u nastupu Srbije na Lajpciškom sajmu 2011. godine. Na delu je dvostruka strategija: dok u hrvatskom prostoru osvedočeno zagovara hrvatsko stanovište, dotle u srpskom prostoru to stanovište prikazuje kao jugoslovensko.

Prihvativši da ovakav arbitar oblikuje lik srpske kulture i književnosti na Lajpciškom sajmu, srpska državna i kulturna politika 2010. godine svesno prianja uz hrvatsko tribalističko stanovište koje je oblikovalo lik naše književnosti još 1992. godine. Sama ta činjenica više govori o kolonijalizovanoj prirodi naše kulturne politike kao elementu državne politike identiteta od bilo kakvih grafikona, preračunavanja i dokazivanja. Jer, ona otkriva odlučujuće nastojanje: potrebno je da se od sužnja pretvorimo u sluge. Ima Jovan Dučić, međutim, pravi stih o tome: Pre svačiji sužnji neg ičije sluge. Kako razumeti politički i nacionalni smisao ovog stiha? Sužanj je čovek koji radi ono što mora. Sluga, pak, ono što mora ne radi samo zato što mora nego prevashodno zato što voli: ponekad bi on mogao i nešto drugo u životu raditi. Sluga sebe poistovećuje sa svojom ulogom: sužanj ima svest o svom sužanjstvu. Jer, sužanj zna šta jeste: sluga od sebe krije ono što postaje. Sapienti sat.

________________

Napomene

1 „Buđenje ranog proleća, u Lajpcigu“, Politika, Beograd, subota 13. mart 2010. godine, kulturni dodatak, 4.

2 Alida Bremer, „Nacija u prozi“, NIN, Beograd, broj 2174, 28. avgust 1992. godine, 36–38.

3 „Alida Bremer: Joyce nikada ovo nije radio“, www.mvinfo.hr.

4 Nikola Milošević, „Hrvatski tribalizam gospođe Bremer“, NIN, Beograd, broj 2175, 4. septembar 1992. godine, 37.

5 Nikola Milošević, Šta Lukač duguje Ničeu, II, Slovo ljubve, Beograd, 1979, 182, 198.

6 Nikola Milošević, „Predrasude Alide Bremer“, NIN, Beograd, broj 2178, 25. septembar 1992. godine, 41–42.

7 Nikola Milošević, Politički spomenar od Broza do DOS-a, Informatika, Beograd, 2006, 60.

8 Alida Bremer, „Srpski tribalizam gospodina Miloševića“, NIN, Beograd, broj 2177, 18. septembar 1992. godine, 40–41.

9 Alida Bremer, „Nacija u prozi“, 37.

10 Semjuel Hantington, Sukob civilizacija, preveo Branimir Gligorić, CID – Podgorica, Romanov – Banja Luka, 2000, 313.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *