Почетна / Интервју / SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ Genocid nad Srbima još uvek traje!

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ Genocid nad Srbima još uvek traje!

Razgovarala Biljana Živković

„Otvorena je sonda veličine 6×2,5 m označena bušenjem kao grobna jama br. 112 B na zemljištu ‘Čalinka’, zemljište Vukič (uz nasip). Pet radnika je radilo na iskopavanju. U dubini od 20 cm nađeni su sitni komadići kreča, a na dubini od 46 cm bilo je više većih komada kreča. Na dubini od 74 cm našli smo komad stakla, a na dubini od 90 cm našli smo jedan ključ, perle i dugmad. U severoistočnom delu sonde, na dubini od 92 cm nađen je veći broj predmeta koji su pripadali žrtvama i koji su bili, kako smo kasnije utvrdili, nabacani preko žrtava posle njihovog bacanja u raku… Kopajući dalje, broj nađenih predmeta jako se povećavao od navedene dubine do 1,2 m. Karakteristično je da je nađeno mnogo kišobrana, mnogo tekstila po čijem tkanju se vidi da predstavljaju narodnu radinost, uglavnom crne boje, šalovi štrikani od vune, dosta obuće, naročito dečje od broja 33 i manje i dečje opanke…“
Tako je daleke 1964. godine, 22. juna, izgledao prvi izveštaj, prvog radnog dana ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica u Gradini kod Jasenovca. Ekipa antropologa, u to titoističko vreme, veoma hrabrih naučnika bila je mala, ali odabrana – Vida Brodar, Anton Pogačnik i dr Srboljub Živanović. Ovo i mnogo više od toga objavila je Srpska knjiga pre dve godine u delu „Jasenovac“ za koje je nedavno dr Srboljub Živanović dobio Nagradu „Rastko Petrović“ za autorsko delo od nacionalnog značaja, koje dodeljuje Matice iseljenika Srbije.
Istine radi, a uoči velikog pritiska na Srbiju da izglasa rezoluciju o Srebrnici,  pre samog razgovora sa uvaženim akademikom Živanovićem citiraćemo delove izveštaja o užasu srpske istorije, našoj nacionalnoj tragediji, najvećem srpskom stratištu svih vremena. Da shvatimo zašto „mora“ da nam se desi Srebrnica.
„Skelet br. 9 – Pol ženski. Životno doba oko 20 godina. Vidi se prelom lobanje u ocipitalnom predelu. Leži u dubini od 1,40 m. Skelet br. 10 – Leži na dubini od 1,50 m. Pol ženski, životno doba oko 20 godina. Lobanja povređena u desnom ocipitalnom predelu. Skelet br. 11 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 12 – Skelet ženskog pola, životnog doba oko 20 godina. Očuvane svetlo smeđe pletenice. Lobanja nije povređena. Mozak je sačuvan. Ceo skelet je bio prekriven krečom… nižu se potresni izveštaji. Užas koji ni posle sedam decenija ljudski um ne može da shvati! „Skelet br. 15 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 16 – dečji skelet životnog doba između četiri i pet godina. Razbijen je desni parietalni predeo… skelet deteta od tri godine!…“
Kada se normalan čovek suoči sa ovakvim tekstom ne može a da se ne zgrozi pred užasom – ljudske mržnje i bezumlja. Ko sme u ime 730.000 nedužnih jasenovačkih seni – da ćuti!? I to baš sada kada se nad čitavim srpskim narodom nadvila pretnja da bude proglašen za genocidan? I to baš u vreme „visoke“ demokratije. Ako je nekada izgovor za ćutanje bio totalitarni soc-titoistički režim koji je širio strah, sada nema i ne sme biti izgovora! Uostalom, ko je pitao dr Živanovića da li se on tokom svog života suočavao sa strahom. I nije tražio izgovor, iako je bilo veoma opasno otisnuti se u neizvesnost, angažujući se u dokazivanju hrvatskog genocida nad Srbima u Jasenovcu mračnih šezdesetih godina! Zbog tog istraživačkog rada, i da bi se spasio, dr Živanović je morao da ode iz otadžbine! Sada se istovremeno bori, ne samo za istinu o Jasenovcu, nego i za istinu o Srebrenici!

Teško je pobrojati sva Vaša zvanja, ali barem da pokušamo: dr medicinskih nauka, profesor anatomije,  antropolog, član više naučnih i stručnih ustanova u više zemalja, jedan od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije, kao i Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena sa sedištem u Londonu, nastavljač tradicije Beogradske anatomske i antropološke škole, koju je utemeljio vaš učitelj, akademik prof. Branko Šljivić. Za redovnog člana Međunarodne Slovenske Akademije Nauka, kulture, obrazovanja i umetnosti i predsednika Odeljenja za Veliku Britaniju i Irsku izabrani ste 1995. godinu. Ipak, utisak je, da niste, u dovoljnoj meri, poznati u matici!

Istovremeno obavljam nekoliko poslova, mada se medicini posvećujem celog života. Oni koji su u mojoj profesiji, struci, sasvim dobro znaju šta i kako radim. Kada doputujem iz Londona u Beograd, ja sam u Institutu anatomskom sa svojim mlađim kolegama i, eto, Bogu hvala, jedan sam od malobrojnih koji je uspeo da iškoluje naslednika. A sad dolaze i naslednici naslednika. To znači da se ova grana nauke neće kod nas ugasiti. Od početka naučno-istraživačkog rada, pored anatomije, bavim se i antropologijom, paleopatologijom i sudskom antropologijom. Nažalost, antropologijom se bavim jedino ja u Srbiji. Kada smo želeli pedesetih godina 20. veka da osnujemo Društvo antropologa Jugoslavije, onda nam je Siniša Stanković, tadašnji predsednik SANU, rekao: „Antropolizi! Pa zar vas nismo sve pobili posle rata?“ Takav je, vidite, bio stav naše  države prema toj vrsti nauke, zbog Hitlera, nacizma, rasizma, koji su vladali u Nemačkoj. Naime, veliki broj antropologa direktno su radili za Hitlera, razrađivali te užasne rasističke teorije. Stoga je i kod nas bilo vladajuće mišljenje da je antropolog nepoželjno zanimanje. Ljudi tada nisu mogli da shvate da je antropologija nešto sasvim drugo. Da pojednostavim, imate, recimo, fabriku cipela, i prilikom kupovine cipela ne možete da nađete vaš broj. To je zbog toga što u našem stanovništvu postoji određen procenat ljudi koji nose istu veličinu, a fabrike, naravno, ne znaju koji je to procenat. To je samo jedna od primenjenih grana antropologije, ali kod nas se to shvatilo kasno. Tu je i moj sudsko-medicinski rad. Sudski medicinari znaju za mene, sasvim dovoljno da drže moje knjige na stolu. Javnost, razume se, ne može sve pobrojane teme i oblasti da prati, jer je to nauka koja nije svakome dostupna.

Rezultati Vaših istraživanja ušli su u svetske udžbenike anatomije i antropologije, a Vaša knjiga „Ancient Diseases“ iz 1982. smatra se osnovnim delom kojim je utemeljena palepatologija kao posebna naučna disciplina.
Da, pomenuto delo objavila je SKZ 1984. godine pod naslovom „Bolesti drevnih ljudi“, dok je drugo dopunjeno izdanje objavila Izdavačka kuća „Pešić i sinovi“. Pamte vas, dakle, ako pronađete neku popularnu stvar. Recimo, ako govorimo o makrobiotici, niko ne zna da je prva doktorska teza iz te oblasti odbranjena u Hajderbergu i da ju je, zapravo, odbranio jedan Srbin. I to pre više od dva veka. Postoji danas u Muzeju srpske medicine u ulici Džordža Vašingtona njegova povelja. Beograđani verovatno ne znaju ni gde se nalazi taj Muzej!

Rođeni ste u Sarajevu 1933. godine. Vaše detinjstvo bilo je burno, vrlo teško, potresno. Ipak, uspeli ste, srećom, da preživite ustaške kame i muslimanske noževe.
Ispričaću vam jedan događa koji se odigrao u Engleskoj, a koji se, naravno, indirektno odnosi na mene i svežijeg je datuma. Naime, jedna muslimanka iz BiH, verovatno pod uticajem zapadnih „prijatelja“, ali i mudžahedina, Silajdžića, i njima sličnih, napisala je „knjigu“, svojevrstan romana, relativno primitivnim stilom. Ona opisuje kako je bila udata za Srbina i kako je njena najveća sreća bila u tome što se od njega razvela. Jer: ,,Ko će da živi sa takvim monstrumom?!“ Pomenuta knjiga prevedena je na engleski jezik. Predstavljena je u Londonu. Na promociju su pozvali i mene, naravno, ne znajući koga zovu. Bili su tada predstavnici ambasada BiH i brojnih zemalja Zapada. Održao sam im, tim povodom,  kratku besedu i predočio im, da ako nisu videli kako izgleda izbeglica iz BiH, da dobro pogledaju mene! „Ja sam izbeglica iz BiH. Proteran sam 1941. godine samo zbog toga što sam se zvao Srboljub; kao sedmogodišnji dečak više od nedelju dana bio sam sakriven u podrumu. Ali i pre 1941. Hrvati i muslimani gađali su me kamenjem kada sam išao u školu, ili se vraćao iz nje. Podsećam vas, to je još uvek bilo vreme Kraljevine Jugoslavije. Tako je bilo tamo u Bosni. Mrzili su Srbe! Uspeo sam da pobegnem od hrvatskog i muslimanskog noža i zato sam sada ovde, među vama.“ Možete zamisliti kakav je to šok bio za sve prisutne. A ja opet, ne mrzim nikoga na svetu!

Autor ste preko 170 radova, više knjiga i udžbenika objavljenih u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD-u. Da se vratimo sada na trenutak kada su vam pre nekoliko dana u  Matici iseljenika uručivali nagradu „Rastko Petrović“ za knjigu „Jasenovac“ koju je 2008.  publikovala „Srpska knjiga“ iz Rume i Beograda.
Držao sam godinama niz predavanja, govora o Jasenovcu, genocidu nad Srbima, bio više puta intervjuisan. Ljudi su se sećali tih predavanja. Eto, nedavno sam posetio našeg patrijarha Irineja, koji mi je rekao da se dobro seća nekog predavanja od pre dve godine. Tražili su, dakle, da sve to ponovo pročitaju, da vide negde sakupljeno, zabeleženo. Na insistiranje brojnih ljudi, među njima i Dobrice Erića, sakupio sam kompletan materijal. Tako da je knjigu „Jasenovac“ objavila „Srpska knjiga“. U knjizi je prvi put odštampan kompletan izveštaj rada komisije koja je 1964. godine iskopavanja u Jasenovcu i Donjoj Gradini. Dakle, tek 2008. uspeli smo da objavimo knjigu, zar to ne govori mnogo! Izveštaj se sastojao iz tri dela, od kojih je jedan bio izgubljen i samo zahvaljujući upornom traganju veoma prilježnih ljudi, nakon dve godine, pronađena je kopija koja je mogla da se objavi. Sve što vidite i pročitate u toj knjizi je strašno, jezivo. Treći deo o Jasenovcu pisao sam, sticajem okolnosti ja, a ne Komisija, jer sam jedini imao medicinsko obrazovanje. U tom delu govori se o efikasnosti ubijanja u Jasenovcu. Pokazalo se, naime, da su u Jasenovcu žrtve uglavnom bacane žive u rake, zato što nisu uspeli da ih dovoljno prikolju da bi na mestu ostali mrtvi, ili ih nisu dovoljno snažno udarili maljem, nego su ih samo ošamutili, pa su se nesrećnici u jami budili. Malo je onih koji su uspeli da se iskobeljaju, a ogroman broj ljudi, žena i dece umirao je u strašnim mukama. Obradio sam tako više od 20 načina ubijanja, mada znamo da je bilo 40 različitih načina na koje su Hrvati u jasenovačkom logoru smrti ubijali nedužne ljude, pre svega, Srbe, Rome i Jevreje. Ti podaci su prvi put objavljeni u pomenutoj knjizi u kojoj su prikazane jezive, mučne scene, dokumentarističke fotografije, slike užasa stradanja ljudi.

Koliko je relevantan podatak koji govori o 700 hiljada jasenovačkih žrtava?
Ja sam jedan od ljudi koji su došli do te „cifre“. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu je to prihvatila, mada je bilo preko 730.000 žrtava. Još jedan podatak nije tačan – Jevreja je stradalo 23.000, a u najcrnjem srpskom stratištu ubijeno je strašno mnogo dece – oko 110.000 mališana. Naredne godine biće održana Peta međunarodna konferencija o istini u Jasenovcu, gde će biti, prvi put, zvanično izneta ta užasna istina. To vam govorim sa sigurnošću, jer se upravo time bavim. Imam vrlo potresnu  dokumentaciju, pogledajte samo ove fotografije stradanja naše dece.

Znači, Jasenovac je najveće srpsko stratište svih vremena?
Tačno tako. Nije to ni KiM, niti ijedno drugo mesto. Ali, Jasenovac nije jedini, imate stotine i stotine jama u koje su bacali Srbe, ljude, starce, žene, decu. Moj uvaženi  kolega iz Londona, nije prvo mogao da poveruje da je toliko ljudi bacano u jame, pa se sa jednom grupom studenata speleologa spustio u jednu jamu u Hercegovini. Kada je video šta se sve u jami nalazi, koliko lobanja, kostiju, došao je zgrožen u London. A ko se od naših ljudi spuštao u jame?! Ali je zato Tito brzo naredio da se jame cementiraju, betoniraju, da niko živi ne zna šta se u njima nalazi!

Ekipa antropologa te 1964. godine u Jasenovcu nije bila brojna.
Komisiju je predvodio dr Zdravko Marić iz Zemaljskog muzeja u Sarajevu, koji je kasnije zbog toga imao strašnih problema. Bio je arheolog. Arheolozi su jedini sposobni da valjano organizuju terensko istraživanje, pronađu geometre, radnike, da njima rukovode. Mi smo stručnjaci druge vrste. U ekipi se nalazilo i dvoje Slovenaca, Vida Brodar, stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani, i Anton Pogačnik, asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta, takođe iz Ljubljane. I ja, tada kao asistent novosadskog Medicinskog fakulteta. Niko više od tadašnjih profesora nije pristao da bude deo naše ekipe, nije hteo sa nama na teren, svi su se plašili za svoju glavu, strahovali da ne završe u Požarevcu, Lepoglavi. Čak nijedan Srbin od starije generacije nije hteo da nam se pridruži. Slovenci su u to vreme jedini imali Institut za antropologiju, i odgovarajuću laboratoriju.

Posle vrlo napornog rada u Komisiji morali ste da napustite otadžbinu. Zašto?
Kada sam u to vreme dao intervju za „Politiku“, i primetio da nije objavljen, pitao sam u čemu je problem. „To si pitao sada i nikada više!“, odgovorio mi je Moma Stefanović,  moj dobar prijatelj, sada pokojni, čuveni novinar „Politike“. Tada mi je ozbiljno skrenuo pažnju da mogu biti u velikoj opasnosti. Morao sam da napustim zemlju da ne bih završio u nekom od Titovih kazamata zbog istine o Jasenovcu.

Međutim, priča o Jasenovcu nije još uvek završena.
Nije završena i ne može da bude zbog toga što genocid nad Srbima nije počeo sa Jasenovcem i nije završen sa Jasenovcem! Kako to često figurativno kažem, počeo je još za vreme Stefana Prvog mađarskog. Kada je postao kralj i dobio krunu, u 13. veku, tada je papa mađarskom kralju napisao pismo u kojem mu je predočio da u njegovoj zemlji ima 42 pravoslavna manastira, a nijedan katolički! Naravno, od tada nam katolici stalno „nešto“ čine. Zemlje zapadne Evrope, pogotovo katoličke, još za vreme „krstaša“ nisu išli u Jerusalim, Carigrad da bi oslobodili Hristov grob, nego da bi srušili pravoslavnu Vizantiju! I kada su prolazili srpskim  zemljama bili su pravi pljačkaši. Nas su uništavali upravo ti „krstaši“ – navodno hrišćanski borci. Iz tih dana, možda vam nije poznato, potiče i reč bitange. Jer kada su nemački „krstaši“ pljačkali naše seljake govorili su „bite“ i „dank“. Naši seljaci su te dve reči  spojili – u bitange!

Zašto su zapadne sile oduvek vodile genocidnu politiku prema Srbima?
Zbog toga što se mi ne uklapamo u strategiju tih velikih sila koje su želele da se šire na Istok. Pre svega, rimski papa je želeo da preuzme vlast i kontrolu na ovom našem terenu! A mi smo tu od pamtiveka! Podsećam vas, imamo dragoceno nalazište u Viminacijumu iz prvih vekova hrišćanstva, gde se nalaze naše freske! Srbi su primili hrišćanstvo prvi put još 57. godine od Sv. Pavla. To mnogi ne znaju! Jer naša zvanična oktroisana istorijska nauka govori da smo se mi Sloveni doselili u 6. veku – što je glupost svoje vrste, neodrživo! I apostol Andreja je nekoliko puta prolazio našim zemljama, išao čak u Vojvodinu. O tome se, naravno, kod nas ne govori. Mi navodno postojimo tek od Nemanjića, a pre toga nas uopšte nije bilo, što je takođe opet  glupost. Za vreme Prvog srpskog ustanka, verovatno je i to nepoznato javnosti, Francuzi su  poslali svoje najobučenije trupe preko Dubrovnika, da se pridruže Turcima, da se uguši srpski ustanak. Isto su uradili i za vreme Hercegovačkog ustanka. Uvek su nastojali da nas pokore, unište. A mi Srbi smo nekakav žilav narod, pa opstajemo, održavamo se, koliko znam, od desetog milenijuma pre Hrista do danas. Mi smo na svom terenu, i ma šta nam činili, ne mogu da nas uklone ni u narednih deset milenijuma. Međutim, komunistička vlast Jugoslavije, što mnogi ne znaju, na osnovu sporazuma koji je potpisao Moša Pijade u ime Kominterne i KPJ i Mile Budak, jedan od glavnih rukovodilaca ustaškog pokreta, trebalo je da se zajednički bori za uništenje Srba. Sprovodilo se to  posle Drugog svetskog rata. Navodim vam još jedan primer. Na osnovu sačuvanog pisma koje je pisala kraljica Viktorija u svoje vreme „Srbe treba zadržati u granicama pašaluka, ne dozvoliti im da se šire i treba ih genetski oslabiti“. Dakle,   da ne budemo genetski, teritorijalno ni ekonomski jači od okolnih naroda. To se sprovodi i danas. Dugoročna je to i opasna strategija. A u Srbiji se, nažalost, uvek mislilo kratkoročno – od juče – do danas, a nikako od danas, pa nadalje.

Vi mislite da mi to ne pratimo i ne shvatamo…
Kada bismo to istinski i pažljivo pratili i razumeli, mi bismo se kao narod sasvim drugačije postavljali u različitim periodima i teškim vremenima. Recimo, posle Drugog svetskog rata nasilno je preseljavano srpsko stanovništvo iz Like, Krajine,  BiH, Korduna, Dalmacije i drugih pravoslavnih krajeva u Vojvodinu. Dakle, gde god je još bilo„puno“ Srba trebalo ih je „izvući“. Jeste da je Vojvodina time dobila „svežu krv“ i to je bilo korisno za Vojvodinu. Ali ono stanovništvo koje se graniči sa Hrvatima time je izgubilo mnogo svojih sunarodnika, kao i sopstvenu zaštitu. Dakle, ono što nisu pobili u Drugom svetskom ratu, po komandi su preselili. I to sistematski. Sada je to dokrajčeno nedavnim građanskim ratom. Srba je sada u Hrvatskoj oko četiri odsto, a bilo nas je 50 odsto – i to iskonskog stanovništva. Evo šta se sada dešava u Republici Srpskoj, postali su ekonomski razvijeniji, čak i od Srbije. Stali na svoje noge. I sad bi „neko“ sve da im oduzme!

Slučaj Srebrnica sve više se zahuktava. Srpska  javnost ne ćuti. Postala je vrlo osetljiva. Svest i savest prema budućim pokolenjima bude se, reaguju brojne  organizacije, ljudi iz matice, rasejanja. Niko nije ravnodušan na pokušaj da nas kao narod proglase zločincima.
U Srebrnici nije bilo genocida, ali i izveštaji Međunarodne komisije, od kojih je jedna bila isključivo muslimanska, kao i precizna snimanja terena, nisu potvrdila postojanje masovnih grobnica i genocidnog ubijanja. Zato je to Međunarodni Tribunal u Hagu stavio pod embargo i neće biti objavljivano narednih 50 godina. Za to vreme će zapadni mediji bez zazora i dalje vršiti pritisak na Srbiju i širiti priču da smo mi Srbi počinili genocid. Političari Zapada i NVO finansirane iz inostranstva vrše i dalje pritisak na državno rukovodstvo Srbije da se donese Rezoluciju, kojom bi se Srbi izvinili za navodno počinjen genocid u Srebrnici, koji nikada nije dokazan! Sa  druge strane, zaboravlja se da Srebrnica nije u Srbiji, da je na Drini postojala granica, da su tada bile sankcije i zabrana izvoza oružja u Bosnu. Ni srpska vojska niti tzv. dobrovoljci nisu učestvovali u ratu u Srebrnici. A mi još treba da se izvinjavamo! Dobro je što čitav niz organizacija vrši pritisak na našu vladu da do te rezolucije ne dođe. Izabran sam, tim povodom, za predsednika Fonda za istraživanje genocida sa sedištem u Beogradu. Napisao sam i pismo Borisu Tadiću i Slavici Đukić-Dejanović da se nikako ne donose rezolucija o Srebrnici, koja bi bila pogubna za naš narod i generacije koje dolaze.

Šta bi se desilo ukoliko bi taj fatalni gest donošenja rezolucije o Srebrnici neko učinio?
Ukoliko se ta rezolucija izglasa, onda srpski narod priznaje da je genocidan, da želi da istrebi ljude koji nisu Srbi, da uništi njihovu kulturu i živote. Da ne preza od toga da ubija decu u kolevkama, da čini  sve „ono“ što su zapravo uradili Hrvati i muslimani Srbima u Jasenovcu. Ali i sva stradanja u Prvom i Drugom svetskom ratu. Vrlo podmukla zamena „teza“. Kako se može izjednačiti nekoliko hiljada Hrvata i muslimana u građanskom ratu sa skoro dva i više miliona ubijenih Srba, Jevreja, Roma na teritoriji NDH ili, pak, sa stotinama hiljada Srba proteranih sa svojih vekovnih ognjišta iz Hrvatske i BiH  u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ . Kada se bolje razmisli, sve to treba da posluži SAD-u i zapadnim silama, čiji su tzv. „penzionisani“ oficiri obučavali Tuđmanovu vojsku. Naoružane, obučene hrvatske nacionaliste, hrvatsku vojsku, oni su predvodili tokom „Bljeska“ i „Oluje“. NATO je iz vazduha pružao logističku podršku, istovremeno bombardujući srpske snage i civile. Prema tome, NATO-u je potrebno neko opravdanje za svoje postupke u BiH, Hrvatskoj prema nama Srbima. Ubijeno je tri hiljade muslimana, i to u borbama na raznim frontovima, i na razne načine, i svi su na isto mesto doneti i sahranjeni. Ali mnogo je više srpskih žena, dece, staraca ubijeno od strane muslimanskih koljača, a međunarodna zajednica je mirne savesti posmatrala ubijanje, klanje Srba!

2 коментара

  1. Горан Јевтовић

    Браво професоре! А ми имамо САНУ?! И за овог човека нема места?
    Четитке за интерју госпођи Живковић. Дивно.




    0



    0
  2. Budući da nas je sve manje ne smemo da verujemo hrvatima i muslimanima nikad i nigde više. I, tako doveka.
    Svako od nas voli svoju majku i oca, braću i sestre. Ne smemo da dozvolimo da nam dovode hrvatske muzičare i da nas ponovo bratime, jer kad jednom prihvatimo bratstvo onda smo u stanju za to bratstvo i da poginemo. Takvi smo! Verni i odani. Na to i računaju…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *