Почетна / Друштво / Promišljanje Evrope

Promišljanje Evrope

Piše: Prof. dr Vuk Ognjanović

Jedino, projekat stvaranja ekonomski i demokratski moderno uređene evropske države, nema alternativu. Taj cilj podrazumeva donošenje i brižljivu realizaciju srednjoročnog programa održivog razvoja privrede motivisanog izvozom, kao i svrsishodne koncepcije demokratske emancipacije i socijalno uravnoteženih reformi

Živimo u vremenima opšte krize identiteta pojedinaca, privrednih jedinica, nacija, država. Dakle, krize i sopstvenog i evropskog identiteta. U tim uslovima, svaki ozbiljan nacionalni projekat, podrazumeva multidisciplinarna analitička razmatranja i ubedljive projekcije celine društvenog i moralnog razvoja.

STARE EVROPSKE NADMENOSTI
Ozbiljno promišljanje Evrope, potrebno je iz najmanje dva razloga.
Pre svega, ideja Evropa je još uvek otvoreno pitanje. Evidentan je i jasno vidljiv umor projekta njenog daljeg ne samo širenja, već i ukupnog razvoja. Više je otvorenih pitanja i kontroverzi : ustav EU, monetarna unija, spoljna politika EU-e, odnos prema Rusiji, sistem odbrane. Zbog toga je, očigledno, teško identifikovati šta ko pod politikom i razvojem EU podrazumeva, i šta ko, u stvari, namerava i hoće.
U takvom kontekstu evropskih „nerazumevanja“, povodom „Evrope“ i „u Evropi“, izbor domaćih društvenih, ekonomskih i moralnih prioriteta, ne može biti ni lak, ni jednostavan. Otuda i više ozbiljnih i uzbudljivih pitanja.
Šta je Evropa danas? Šta su pravi intelektualni i moralni izazovi u latentne protivurečnosti koje pojam Evrope sadrži? Zašto se i danas, kao i uvek, tako lako prepoznaju stare evropske nadmenosti? Da li Evropa danas povezuje više kroz pomodnu privlačnost, nego kroz ponudu iskrenog partnerstva? Da li je moguće da Evropska unija veruje da njena politika podsticanja fragmentacije služi dugoročnim ciljevima evropske integracije? Zašto globalizovana Evropa tako snažno podstiče pokretanje (sopstvenog) kapitala, a dramatično drži kočnice na prožimanje kultura i tradicionalnih vrednosti nacija Evrope? Da li je u stvari, za nas, Evropa bila i ostala koncepcija koja obmanjuje?
Zapravo, možemo li napraviti prirodni redosled bitnih i racionalnih elemenata u našim promišljanjima na ta pitanja? Kako danas i ovde, zbog nas samih, zbog naše dece i naše budućnosti, početkom očigledno kontraverznog, opasnog i neizvesnog 21. veka, treba misliti Evropu? Kako i koliko sebe ostvariti u njoj? Sa njom? Odnosno u njenoj netolerantnoj koncepciji  ekonomske  integracije?  Gde smo zapravo sada? Koliki put smo prešli i dokle smo stigli sa našom tranzicijom u evropski kapitalizam? Koji model evropskog kapitalizma hoćemo? Da li se krećemo pravim smerom? Šta sanjamo, a šta nam se stvarno događa?

SKRIVENI DNEVNI RED
Tim tragom, tim povodom, neophodna su neka bitna razgraničenja.
1. Naša zemlja je u Evropi. Bila je tu uvek. I tu će ostati. Pravi Evropljani znaju i za neke njene vrednosti koje mnoge druge evropske zemlje nemaju (recimo: posvećenost principima i idealima ljudske slobode i pravde, komplementarni privredni resursi, najsavršenije pismo na svetu). Zbog toga, zaista promašeno, cinično, maliciozno, pa i plitko i primitivno, zvuče svakodnevni, bučni i različito motivisani „pokliči“ jednog (najvećeg!) broja aktuelnih političara: „idemo u Evropu“,  ovo je vagon „za put u Evropu“, EU je naša „jedina alternativa“…
Taj kontekst nije ni sporedna, ni bezazlena epizoda u scenariju kandidovanja za članstvo u bilo koju regionalnu ili multilateralnu integraciju. Objektivno, takav pristup neposredno slabi međunarodnu poziciju zemlje. Reč je o važnom sadržaju odnosa koji su od značaja  za našu polaznu poziciju u bilo kojim pregovaranjima, a i za ponašanje drugih prema nama. I još više, za moralnu sadržinu  projekta građenja društva po logici i filozofiji savremeno uređene evropske države. Jednostavno, nije isti rejting, nije ista cena ulaznice u bilo koje ekonomsko udruženje, jedne evropske i jedne vanevropske zemlje. To bi moralo biti jasno i činovnicima i ministrima srpske vlade.
2. Partije (ili koalicije) na vlasti, donele su odluke, a u „svojim“ Parlamentima i Rezolucije o „pridruživanju“ zemlje EU. Radi se o dobroj nameri da se uđe u jedno ugledno i moćno ekonomsko udruženje, tj. u ekonomsku integraciju koju danas čine dvadeset pet, odnosno  u monetarnu uniju kojoj su pristupile (samo) dvanaest članica EU.
U vezi s tim, zanimljive i kontroverzne  su najmanje dve stvari.
O toj neobično važnoj odluci, nije prethodilo izjašnjavanja građana i privrednih jedinica.
U demokratskim društvima, kada su u pitanju tako značajne odluke, ta vrsta izjašnjavanja, uz pošteno predočavanje i koristi i gubitaka, bi bila uobičajena i nezaobilazna procedura. U stvari, ovu odluku prati i ekonomski i politički, potpuno iracionalan i nerazumljiv stav: ne pita se za cenu ulaznice!? I istovremeno, još i problematičnija, ružna i destruktivna teza, koja bez ikakve argumentacije nameće brutalan stav da „učlanjenje u EU nema alternative“!?
U evropskoj, dakle i našoj tradiciji, kao glavni sistem vrednosti, te ljudskog i nacionalnog  dostojanstva, već dugo  živi i opstaje uverenje, da ljudi moraju imati slobodu da ostvare moralni izbor u bilo kojoj sferi svog bivstvovanja. Samo u diktaturi i u smrti, nema za ljude i narode slobodnog  izbora, „nema alternative“.
3. Na ovom kompleksnom području, ne sme biti „skrivenog dnevnog reda“. A  neće ga biti, ako se jasno i pošteno identifikuju interesi i namere partnera u pregovaranju. Pri tome, ne sme se zaboraviti da „narodi nemaju prijatelje, već samo interese“.

Članstvo u EU ne može, niti sme biti naša „jedina alternativa“. Integracije „usisivači“ ne donose celishodna i racionalna rešenja. Održive su i prosperitetne samo one integracije, koje jačaju međunarodni sadržaj nacionalne produkcije, i koje na principima tolerancije različitosti, unapređuju privrednu, socijalnu i kulturnu koheziju građanskih država

ALTERNATIVNE INTEGRACIJE
EU je, pre svega, uspešno i moćno ekonomsko udruženje. Imalo je, i ima, doduše sve manje, uticajnih pojedinaca u Evropi, a i članica Unije, sa ambicijama da ova integracija preraste u  Sjedinjene države Evrope.
No, ne ide sve kako se očekivalo. Više događanja, pa i potresa to jasno potvrđuje. Neke evropske zemlje neće ni u ekonomsku, ni u političku, ni u monetarnu evropsku integraciju.   U Francuskoj, zemlji duboke, pa možda i glavne evropske filozofije i kulture, glatko je odbijen predlog ustava EU. U Evropskom parlamentu je ozbiljno uzdrmana, i praktično propala srednjoročna koncepcija finansiranja Budžeta EU. Engleska – postojbina centralnog bankarstva, definitivno je odbacila glavni cilj i političkog i ekonomskog evropskog udruživanja, tj. model monetarne integracije. Glavni evropski politički i ekonomski partner – SAD, ima strategiju da ometa jačanje evra i evropske ekonomske integracije. U Nemačkoj, zemlji glavne energije evropske ekonomske i monetarne emancipacije, već se javljaju otpori američkom mešanju u evropske poslove. Sasvim je vidljiv i evidentan umor EU od „političkog proširenja“ i nejasnog daljeg razvoja…
Jednostavno, sve je više problematičnih, pa i tvrdih kontroverznih zaseda u procesu razvoja i proširenja EU-e. Upravo, postaje sve problematičnija politička filozofija i struktura cene kandidovanja i ulaznice u Evropsku ekonomsku integraciju?!
Vratimo se sada pravom pitanju: šta je ovde čiji interes?
EU, kao ekonomsko udruženje, ima svoj glavni interes u tome, da širi tržište za svoje proizvode, opremu, usluge, kapital. Druge ljubavi prema zemljama i narodima tu nema. I to je čist i prirodan refleks dobro organizovanog ekonomskog udruženja. Proširiti tržište za oko 100 miliona novih potrošača, nije ni mali ni beznačajan projekat (Srbija, Crna Gora, Hrvatska, BiH, Makedonija, Albanija, Turska). Naravno, tu su i oni drugi, tzv. nekomercijalni – politički interesi, koji realno i dodatno samo komplikuju položaj kandidata za ulazak u integraciju.
A šta bi, uz načelno opredeljenje da se uđe u tu ekonomsku integraciju, mogao i morao biti interes naše zemlje?
I u našem slučaju, interes mora biti prirodan i jednostavan. A to znači: stvoriti pretpostavke i uslove da se sa svojim proizvodima i uslugama, te intelektualnom snagom, umećem i znanjem, izađe i bivstvuje na međunarodnom tržištu, tj. u konkretnom povodu, na tržištu EU.
Taj kontekst odnosa, povlači sobom jasne konsekvence. Ako zemlja nema vlastite produkcije za tržište dotične integracije, to znači da nije vreme za ulazak u integraciju. Odnosno, ako zemlja ima produkciju za strana tržišta, a dotična integracija je iz različitih razloga ne prima, ili je nekorektno tretira, takva integracija ne treba da nas zanima. Tada treba tražiti druge integracije koje primaju i koje bolje tretiraju naše robe, naše usluge, naše ljude.
Alternativa ima. Recimo: neke integracione celine zemalja u razvoju, Afrička ekonomska zajednica, zemlje grupisane oko Ruske federacije, tržišta prosperitetnih zemalja Kine, Indije, Brazila, te i neke druge opcije. Alternativa je i u tome, da se određeno vreme, dok se ne steknu pravi i potrebni uslovi, bude van ekonomskih integracija.

KONCEPCIJA ODRŽIVOG RAZVOJA
Očigledno, Srbiji je, ne radi bilo koje integracije, već zbog sopstvene sudbine u budućnosti, neophodan program razvoja, koji zemlju na srednji rok identifikuje kao razvijenu evropsku ekonomiju i socijalno održivu demokratsku strukturu. U temeljima tog projekta, morao bi biti efikasno organizovan i politički posredovan program izvoza, tj program međunarodno konkurentnih kontingenata domaće produkcije za strana tržišta, odnosno za ozdravljenje platno-deviznog bilansa i stabilizacije zdravog novca, tj. zdrave politike kursa dinara.
Takav program Srbija danas nema !? Otuda i mnogi njeni teški  problemi : problemi rasta, nezaposlenost, siromaštvo, korupcija, inflacija, prezaduženost, socijalne napetosti. Otuda i hitna potreba, da se utemelji efikasno organizovan i politički posredovan program izvoza, tj. proizvodnja međunarodno konkurentnih roba i usluga domaće produkcije za strana tržišta (o resursima Srbije za održiv razvoj izvozne produkcije drugi put).
Jednostavno, treba naučiti neke lekcije iz tuđih iskustava na području internacionalizacije domaće ekonomije. Ne sme se dozvoliti, a takvih  dešavanja je već previše u istoriji zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji, da se uđe u određenu integraciju, a zatim se na tržištu ovih zemalja pojave isključivo proizvodi i usluge iz razvijenih članica integracije. Proizvodnja i izvoz domaćih proizvoda su prošlost. Potpuno nestaje identitet domaće ekonomije, produkcije i kulture.
Neke misli i neki zaključci se prosto nameću.
Potpuna i bezuslovna ekonomska i demokratska emancipacija, tj. projekat stvaranja ekonomski i demokratski moderno uređene evropske države Srbije, nije i neće nikad biti ni osporavan, ni sporan. On ima najširu i postojanu iskrenu podršku i privredne, i političke, i građanske javnosti Srbije.
Taj projekat, međutim, podrazumeva da zdrava koncepcija učlanjenja u evropsku ekonomsku, ili bilo koju drugu integraciju, ne može biti ideja „priključenja“ (kakva ružna reč!?), već ideja demokratskog i ekonomski održivog razvoja, koji, između ostalog, obezbeđuje prisustvo domaće produkcije, nacionalne kulture i domaćeg sistema vrednosti, na tom širem i integrisanom tržištu. Glavni cilj je biti u igri. Bivstvovati na sceni. Ne dozvoliti  da se  nađete u gledalištu.     Nije ovde reč o protivljenju učlanjenja u evropsku, ili bilo koju drugu ekonomsku integraciju. Pravo pitanje je: kako učestvovati u procesima evropske globalizacije, tj. kako u novim međunarodnim ekonomskim i političkim konsideracijama i uslovima globalnih vetrova, racionalno upravljati sopstvenim resursima i sopstvenim razvojem.
I razumeti dobro lekciju koja glasi: razvoj domaće ekonomije se ne uvozi. Već se, racionalno i efikasno, i uz podršku međunarodnih javnih potpora, organizuje  u sopstvenoj kući.

brika
SRBIJA

Naslov
Promišljanje Evrope

Podnaslov
Jedino, projekat stvaranja ekonomski i demokratski moderno uređene evropske države, nema alternativu. Taj cilj podrazumeva donošenje i brižljivu realizaciju srednjoročnog programa održivog razvoja privrede motivisanog izvozom, kao i svrsishodne koncepcije demokratske emancipacije i socijalno uravnoteženih reformi

Piše: Prof. dr VUK OGNJANOVIĆ

Izvod 1
Članstvo u EU ne može, niti sme biti naša „jedina alternativa“. Integracije „usisivači“ ne donose celishodna i racionalna rešenja. Održive su i prosperitetne  samo one integracije, koje jačaju međunarodni sadržaj nacionalne produkcije, i koje na principima tolerancije različitosti, unapređuju privrednu, socijalnu i kulturnu koheziju građanskih država

Izvod 2
Zdrava koncepcija učlanjenja u evropsku ekonomsku, ili bilo koju drugu integraciju, ne može biti ideja „priključenja“, već ideja demokratskog i ekonomski održivog razvoja, koji, između ostalog, obezbeđuje prisustvo domaće produkcije, nacionalne kulture i domaćeg sistema vrednosti, na tom širem i integrisanom tržištu

Živimo u vremenima opšte krize identiteta pojedinaca, privrednih jedinica, nacija, država. Dakle, krize i sopstvenog i evropskog identiteta. U tim uslovima, svaki ozbiljan nacionalni projekat, podrazumeva multidisciplinarna analitička razmatranja i ubedljive projekcije celine društvenog i moralnog razvoja.

STARE EVROPSKE NADMENOSTI
Ozbiljno promišljanje Evrope, potrebno je iz najmanje dva razloga.
Pre svega, ideja Evropa je još uvek otvoreno pitanje. Evidentan je i jasno vidljiv umor projekta njenog daljeg ne samo širenja, već i ukupnog razvoja. Više je otvorenih pitanja i kontroverzi : ustav EU, monetarna unija, spoljna politika EU-e, odnos prema Rusiji, sistem odbrane. Zbog toga je, očigledno, teško identifikovati šta ko pod politikom i razvojem EU podrazumeva, i šta ko, u stvari, namerava i hoće.
U takvom kontekstu evropskih „nerazumevanja“, povodom „Evrope“ i „u Evropi“, izbor domaćih društvenih, ekonomskih i moralnih prioriteta, ne može biti ni lak, ni jednostavan. Otuda i više ozbiljnih i uzbudljivih pitanja.
Šta je Evropa danas? Šta su pravi intelektualni i moralni izazovi u latentne protivurečnosti koje pojam Evrope sadrži? Zašto se i danas, kao i uvek, tako lako prepoznaju stare evropske nadmenosti? Da li Evropa danas povezuje više kroz pomodnu privlačnost, nego kroz ponudu iskrenog partnerstva? Da li je moguće da Evropska unija veruje da njena politika podsticanja fragmentacije služi dugoročnim ciljevima evropske integracije? Zašto globalizovana Evropa tako snažno podstiče pokretanje (sopstvenog) kapitala, a dramatično drži kočnice na prožimanje kultura i tradicionalnih vrednosti nacija Evrope? Da li je u stvari, za nas, Evropa bila i ostala koncepcija koja obmanjuje?
Zapravo, možemo li napraviti prirodni redosled bitnih i racionalnih elemenata u našim promišljanjima na ta pitanja? Kako danas i ovde, zbog nas samih, zbog naše dece i naše budućnosti, početkom očigledno kontraverznog, opasnog i neizvesnog 21. veka, treba misliti Evropu? Kako i koliko sebe ostvariti u njoj? Sa njom? Odnosno u njenoj netolerantnoj koncepciji  ekonomske  integracije?  Gde smo zapravo sada? Koliki put smo prešli i dokle smo stigli sa našom tranzicijom u evropski kapitalizam? Koji model evropskog kapitalizma hoćemo? Da li se krećemo pravim smerom? Šta sanjamo, a šta nam se stvarno događa?

SKRIVENI DNEVNI RED
Tim tragom, tim povodom, neophodna su neka bitna razgraničenja.
1. Naša zemlja je u Evropi. Bila je tu uvek. I tu će ostati. Pravi Evropljani znaju i za neke njene vrednosti koje mnoge druge evropske zemlje nemaju (recimo: posvećenost principima i idealima ljudske slobode i pravde, komplementarni privredni resursi, najsavršenije pismo na svetu). Zbog toga, zaista promašeno, cinično, maliciozno, pa i plitko i primitivno, zvuče svakodnevni, bučni i različito motivisani „pokliči“ jednog (najvećeg!) broja aktuelnih političara: „idemo u Evropu“,  ovo je vagon „za put u Evropu“, EU je naša „jedina alternativa“…
Taj kontekst nije ni sporedna, ni bezazlena epizoda u scenariju kandidovanja za članstvo u bilo koju regionalnu ili multilateralnu integraciju. Objektivno, takav pristup neposredno slabi međunarodnu poziciju zemlje. Reč je o važnom sadržaju odnosa koji su od značaja  za našu polaznu poziciju u bilo kojim pregovaranjima, a i za ponašanje drugih prema nama. I još više, za moralnu sadržinu  projekta građenja društva po logici i filozofiji savremeno uređene evropske države. Jednostavno, nije isti rejting, nije ista cena ulaznice u bilo koje ekonomsko udruženje, jedne evropske i jedne vanevropske zemlje. To bi moralo biti jasno i činovnicima i ministrima srpske vlade.
2. Partije (ili koalicije) na vlasti, donele su odluke, a u „svojim“ Parlamentima i Rezolucije o „pridruživanju“ zemlje EU. Radi se o dobroj nameri da se uđe u jedno ugledno i moćno ekonomsko udruženje, tj. u ekonomsku integraciju koju danas čine dvadeset pet, odnosno  u monetarnu uniju kojoj su pristupile (samo) dvanaest članica EU.
U vezi s tim, zanimljive i kontroverzne  su najmanje dve stvari.
O toj neobično važnoj odluci, nije prethodilo izjašnjavanja građana i privrednih jedinica.
U demokratskim društvima, kada su u pitanju tako značajne odluke, ta vrsta izjašnjavanja, uz pošteno predočavanje i koristi i gubitaka, bi bila uobičajena i nezaobilazna procedura. U stvari, ovu odluku prati i ekonomski i politički, potpuno iracionalan i nerazumljiv stav: ne pita se za cenu ulaznice!? I istovremeno, još i problematičnija, ružna i destruktivna teza, koja bez ikakve argumentacije nameće brutalan stav da „učlanjenje u EU nema alternative“!?
U evropskoj, dakle i našoj tradiciji, kao glavni sistem vrednosti, te ljudskog i nacionalnog  dostojanstva, već dugo  živi i opstaje uverenje, da ljudi moraju imati slobodu da ostvare moralni izbor u bilo kojoj sferi svog bivstvovanja. Samo u diktaturi i u smrti, nema za ljude i narode slobodnog  izbora, „nema alternative“.
3. Na ovom kompleksnom području, ne sme biti „skrivenog dnevnog reda“. A  neće ga biti, ako se jasno i pošteno identifikuju interesi i namere partnera u pregovaranju. Pri tome, ne sme se zaboraviti da „narodi nemaju prijatelje, već samo interese“.

ALTERNATIVNE INTEGRACIJE
EU je, pre svega, uspešno i moćno ekonomsko udruženje. Imalo je, i ima, doduše sve manje, uticajnih pojedinaca u Evropi, a i članica Unije, sa ambicijama da ova integracija preraste u  Sjedinjene države Evrope.
No, ne ide sve kako se očekivalo. Više događanja, pa i potresa to jasno potvrđuje. Neke evropske zemlje neće ni u ekonomsku, ni u političku, ni u monetarnu evropsku integraciju.   U Francuskoj, zemlji duboke, pa možda i glavne evropske filozofije i kulture, glatko je odbijen predlog ustava EU. U Evropskom parlamentu je ozbiljno uzdrmana, i praktično propala srednjoročna koncepcija finansiranja Budžeta EU. Engleska – postojbina centralnog bankarstva, definitivno je odbacila glavni cilj i političkog i ekonomskog evropskog udruživanja, tj. model monetarne integracije. Glavni evropski politički i ekonomski partner – SAD, ima strategiju da ometa jačanje evra i evropske ekonomske integracije. U Nemačkoj, zemlji glavne energije evropske ekonomske i monetarne emancipacije, već se javljaju otpori američkom mešanju u evropske poslove. Sasvim je vidljiv i evidentan umor EU od „političkog proširenja“ i nejasnog daljeg razvoja…
Jednostavno, sve je više problematičnih, pa i tvrdih kontroverznih zaseda u procesu razvoja i proširenja EU-e. Upravo, postaje sve problematičnija politička filozofija i struktura cene kandidovanja i ulaznice u Evropsku ekonomsku integraciju?!
Vratimo se sada pravom pitanju: šta je ovde čiji interes?
EU, kao ekonomsko udruženje, ima svoj glavni interes u tome, da širi tržište za svoje proizvode, opremu, usluge, kapital. Druge ljubavi prema zemljama i narodima tu nema. I to je čist i prirodan refleks dobro organizovanog ekonomskog udruženja. Proširiti tržište za oko 100 miliona novih potrošača, nije ni mali ni beznačajan projekat (Srbija, Crna Gora, Hrvatska, BiH, Makedonija, Albanija, Turska). Naravno, tu su i oni drugi, tzv. nekomercijalni – politički interesi, koji realno i dodatno samo komplikuju položaj kandidata za ulazak u integraciju.
A šta bi, uz načelno opredeljenje da se uđe u tu ekonomsku integraciju, mogao i morao biti interes naše zemlje?
I u našem slučaju, interes mora biti prirodan i jednostavan. A to znači: stvoriti pretpostavke i uslove da se sa svojim proizvodima i uslugama, te intelektualnom snagom, umećem i znanjem, izađe i bivstvuje na međunarodnom tržištu, tj. u konkretnom povodu, na tržištu EU.
Taj kontekst odnosa, povlači sobom jasne konsekvence. Ako zemlja nema vlastite produkcije za tržište dotične integracije, to znači da nije vreme za ulazak u integraciju. Odnosno, ako zemlja ima produkciju za strana tržišta, a dotična integracija je iz različitih razloga ne prima, ili je nekorektno tretira, takva integracija ne treba da nas zanima. Tada treba tražiti druge integracije koje primaju i koje bolje tretiraju naše robe, naše usluge, naše ljude.
Alternativa ima. Recimo: neke integracione celine zemalja u razvoju, Afrička ekonomska zajednica, zemlje grupisane oko Ruske federacije, tržišta prosperitetnih zemalja Kine, Indije, Brazila, te i neke druge opcije. Alternativa je i u tome, da se određeno vreme, dok se ne steknu pravi i potrebni uslovi, bude van ekonomskih integracija.

KONCEPCIJA ODRŽIVOG RAZVOJA
Očigledno, Srbiji je, ne radi bilo koje integracije, već zbog sopstvene sudbine u budućnosti, neophodan program razvoja, koji zemlju na srednji rok identifikuje kao razvijenu evropsku ekonomiju i socijalno održivu demokratsku strukturu. U temeljima tog projekta, morao bi biti efikasno organizovan i politički posredovan program izvoza, tj program međunarodno konkurentnih kontingenata domaće produkcije za strana tržišta, odnosno za ozdravljenje platno-deviznog bilansa i stabilizacije zdravog novca, tj. zdrave politike kursa dinara.
Takav program Srbija danas nema !? Otuda i mnogi njeni teški  problemi : problemi rasta, nezaposlenost, siromaštvo, korupcija, inflacija, prezaduženost, socijalne napetosti. Otuda i hitna potreba, da se utemelji efikasno organizovan i politički posredovan program izvoza, tj. proizvodnja međunarodno konkurentnih roba i usluga domaće produkcije za strana tržišta (o resursima Srbije za održiv razvoj izvozne produkcije drugi put).
Jednostavno, treba naučiti neke lekcije iz tuđih iskustava na području internacionalizacije domaće ekonomije. Ne sme se dozvoliti, a takvih  dešavanja je već previše u istoriji zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji, da se uđe u određenu integraciju, a zatim se na tržištu ovih zemalja pojave isključivo proizvodi i usluge iz razvijenih članica integracije. Proizvodnja i izvoz domaćih proizvoda su prošlost. Potpuno nestaje identitet domaće ekonomije, produkcije i kulture.
Neke misli i neki zaključci se prosto nameću.
Potpuna i bezuslovna ekonomska i demokratska emancipacija, tj. projekat stvaranja ekonomski i demokratski moderno uređene evropske države Srbije, nije i neće nikad biti ni osporavan, ni sporan. On ima najširu i postojanu iskrenu podršku i privredne, i političke, i građanske javnosti Srbije.
Taj projekat, međutim, podrazumeva da zdrava koncepcija učlanjenja u evropsku ekonomsku, ili bilo koju drugu integraciju, ne može biti ideja „priključenja“ (kakva ružna reč!?), već ideja demokratskog i ekonomski održivog razvoja, koji, između ostalog, obezbeđuje prisustvo domaće produkcije, nacionalne kulture i domaćeg sistema vrednosti, na tom širem i integrisanom tržištu. Glavni cilj je biti u igri. Bivstvovati na sceni. Ne dozvoliti  da se  nađete u gledalištu.
Nije ovde reč o protivljenju učlanjenja u evropsku, ili bilo koju drugu ekonomsku integraciju. Pravo pitanje je: kako učestvovati u procesima evropske globalizacije, tj. kako u novim međunarodnim ekonomskim i političkim konsideracijama i uslovima globalnih vetrova, racionalno upravljati sopstvenim resursima i sopstvenim razvojem.
I razumeti dobro lekciju koja glasi: razvoj domaće ekonomije se ne uvozi. Već se, racionalno i efikasno, i uz podršku međunarodnih javnih potpora, organizuje  u sopstvenoj kući.

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *