„Otpor“ udario i na Putina

Piše Bogdan Đurović

Za mesec i po ruska opozicija preko interneta prikupila 37 hiljada potpisa za smenu premijera Vladimira Putina, ali se pokazalo da je svaki šesti „otporaš“ stanovnik SAD-a, Novog Zelanda, Izraela, Kanade…

Za deset godina Vladimira Putina na vrhu državne vlasti, u Rusiji je srušeno sve što je moglo da se sruši, izgubljena je cela decenija i sada se zemlja voljom vladajuće vrhuške našla na istorijskom slepom koloseku. Upravo ovim rečima započinje proglas kojim ruska „nesistemska opozicija“ agituje na svom sajtu za prikupljanje internet-potpisa za smenu ruskog premijera. Čak i među Putinovim protivnicima ove reči morale bi da izazovu nedoumicu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da je on po svim empirijskim pokazateljima u najmanju ruku udvostručio moć Rusije tokom svoje vladavine, vrativši je u sam centar svetske političke i privredne arene. Tako ga je, između ostalog, i uticajni britanski „Tajms“ proglasio za svetsku ličnost 2008. godine, mada se njegovi čitaoci ni u kom slučaju ne mogu uvrstiti u fanove ruskog premijera.

UČVRŠĆIVANJE BEZBEDNOSTI SAD-a
Zbog toga ne čudi da je internet-anketa, iza koje stoji na Zapadu neštedimice reklamirani opozicioni pokret „Solidarnost“ (čije je borbeno krilo „Oborona“, ruska verzija „Otpora“), za skoro mesec i po dana prikupila tek nešto manje od 37 hiljada potpisa. I da nije ekonomske krize, to bi bio poražavajući rezultat u zemlji od preko 140 miliona stanovnika. A, kako se pokazalo, svaki šesti potpisnik je stranac! I ne samo to – Putina pokušavaju da sruše koristeći simboliku (stisnutu pesnicu) i koncept (uvezenu revoluciju) koji su prvi put viđeni u Srbiji 2000, a potom i u Gruziji i Ukrajini četiri godine kasnije.
Ali, ko su ti ljudi koje zapadni analitičari predstavljaju kao „jedinu demokratsku alternativu Putinovom režimu“ i „liberalni pokret čvrsto opredeljen za reforme“? Njihov vođa je nekadašnji svetski šahovski šampion Gari Kasparov, koga je naša javnost upamtila i po vatrenoj antisrpskoj retorici i podršci Tuđmanovoj Hrvatskoj tokom građanskog rata u Jugoslaviji. Možda je na to uticalo i priznanje „Čuvar plamena“, koje je još 1991. dobio od Centra politike bezbednosti SAD-a, za „doprinos trijumfu demokratije u Rusiji“ i „učvršćivanju bezbednosti SAD-a“. Još od 2003, Kasparov je član Konsultativnog Saveta ove organizacije (zajedno sa veteranima Pentagona i CIA), koja „razrađuje strategije i akcije za zaštitu bezbednosti SAD-a“, a finansira se iz američkog federalnog budžeta.
U beskompromisnoj borbi protiv „čekiste Putina“, uz rame Kasparovu je i Eduard Limonov, nekada talentovani pisac koji je u autobiografskoj knjizi „To sam ja, Edička“ opisao i svoj pasivni homoseksualni odnos sa Afroamerikancem u Njujorku. Edička je devedesetih, promovišući svoju politiku na tuđoj muci, nakratko posetio i „srpsku stranu barikade“, ali je potom nestao. Posvetio se razvoju ideje ruskog nacional-boljševizma, svojevrsnog fašizma, zbog čega je njegova partija stavljena van zakona. Danas, dok se bori protiv Putina, na Zapadu ga predstavljaju kao političkog disidenta i umerenog ruskog nacionalistu.

SVI PUTINOVI GRESI
Pored ove dvojice „disidenata“, u vrhu „Solidarnosti“ (odnosno pokreta Druga Rusija), nalaze se i bivši visoki državni funkcioneri Mihail Kasjanov i Boris Njemcov. Kasjanov je četiri godine bio premijer Rusije (tokom prvog Putinovog predsedničkog mandata), i za to vreme je među političkim protivnicima, ali i u narodu, zaradio nadimak „Miša deset posto“. Sve dok ga Putin nije smenio sa premijerskog položaja (posle afere „Jukos“, kada umalo najvrednija ruska nalazišta nafte nisu predata u ruke američkim kompanijama), Kasjanov nije primećivao da „zemlja ide pogrešnim putem“, ka „restauraciji sovjetskog sistema sa elementima državnog kapitalizma“, kako se naknadno prosvetlio. Kada ga je Putin najurio, najednom se pretvara u „radikalnog demokratu“, što je, izražavajući sumnje u Mišine moralne kvalitete, primetila i njegova saborkinja iz Druge Rusije Valerija Novodvorskaja.
Da bi slika ovog drugoruskog četverca bila potpuna, treba predstaviti još jednog veslača – Borisa Njemcova. On nikada nije oprostio Putinu što Boris Jeljcin nije, kako se nadao, izabrao baš njega za svog naslednika. A imao je sve „kvalitete“ za to mesto. Kao uzoran „čikaški maljčik“ (sledbenik ekonomske „čikaške škole“, zajedno sa Jegorom Gajdarom i Anatolijem Čubajsom), kruna njegove političke karijere bio je 17. avgust 1998. – koji je dočekao na funkciji zamenika premijera Sergeja Kirijenka, gde je bio zadužen za sprovođenje reformi i ekonomski rast – kada je ruska valuta u jednom danu izgubila 400 odsto vrednosti, a država proglasila bankrot. Posle toga se privremeno povukao iz visoke politike, da bi se vratio kao savetnik propalog ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka, čija se vladavina okončala isto kao i Jeljcinova – ekonomskom katastrofom. Sada Njemcov sa punom ozbiljnošću kritikuje Putinovu vladu i zahteva da mu se ponovo u ruke daju dizgini državne vlasti. (Za njega opet ima reformskog posla).
No, ruski narod nije zaboravio rane radove ovih neumornih delatnika. Iako su na svom sajtu objavili pozamašan spisak „svih Putinovih greha“ – rat na Kavkazu, potonuće podmornice „Kursk“, terorističke akte u Beslanu i pozorištu Dubrovka, „desetine ubijenih novinara, NVO aktivista, političkih protivnika i žrtava sadističkog policijskog iživljavanja“, pa čak i svetsku finansijsku krizu – u ispravnost svojih tvrdnji nisu uspeli da ubede ni svakog trihiljaditog Rusa. „Zaokret zemlje u tok demokratskog razvoja može početi tek posle lišavanja Putina svih poluga upravljanja državom i društvom“, pišu ruske demokrate-otporaši. Ali, kako proizlazi iz Kasparovljevih reči, volju naroda ne treba proveravati na izborima, jer opozicija i bez toga zna šta je Rusiji potrebno: „Izbori – to je prevara. Opozicija mora sama da traži mogućnosti promene situacije u zemlji“. Kako se navodi u programskom dokumentu „Solidarnosti“, „mi možemo i moramo da stanemo na čelo građanskog otpora avanturističkoj politici korumpirane, neprofesionalne, nelegitimne vlasti“ i zato drugorusi svoju šansu vide u „narastajućem nezadovoljstvu stanovništva“.
Ali, očekivanog masovnog nezadovoljstva Putinovom vladavinom i dalje nema. Zato ga ima među stanovnicima SAD-a, Novog Zelanda, Izraela, Kanade, Ukrajine, baltičkih republika – odakle je stiglo 6.000 potpisa za smenu ruskog premijera. Iz toga proizlazi da je svaki šesti ruski opozicionar – stranac! A i da su svi potpisnici rođeni Moskovljani, suviše je to mali broj, čak i na nivou 10-milionske ruske prestonice. Putin za sada može da odahne: mlitava je ta pesnica koja mu preti. Uprkos tome što je podržavana i finansirana iz inostranstva.

________________________

Razumevanje za teroriste
Simptomatična je i reakcija Druge Rusije na nedavne terorističke akte u moskovskom metrou. Opazivši u ovoj tragediji za sebe šansu da još jednom ukažu na pogubnu politiku državnog vrha, zbog koje ginu nevini građani, vodeći predstavnici „Solidarnosti“ i prozapadnog NVO sektora pohitali su da pred kamerama polože cveće na peronu stanice „Park kulture“. Jedan od „zaštitnika ljudskih prava“, Sergej Kovaljov, pozvao je javnost da „razume teroriste“, koji su „prinuđeni da deluju tako surovo“. A član Upravnog odbora međunarodne organizacije „Memorijal“ Aleksandar Čerkasov bio je još direktniji. Po njegovom mišljenju, nedavno likvidirani terorista Said Burjatski, koji je obučavao (samo)ubice iz moskovskog metroa, je „pre svega propovednik“! „Dozvoljavam sebi da ga nazovem stručnjakom za trening i motivaciju. U svom poslu bio je veoma talentovan i u određenom smislu on je nesumnjivo živ. Svi su se odjednom veoma uplašili smrti. Ja ne razumem zašto. Možda veruju da će večito živeti? Sada im se pružila prilika da preispitaju smisao svog života“, ustvrdio je Čerkasov.
Istraga je pokazala da je jedna od teroristkinja bila 28-godišnja Marjam Šaripova iz ruske kavkaske republike Dagestan. Njeno telo je prepoznao otac Rasul Magomedov, bivši učitelj ruskog jezika. Ispostavilo se da su još dvojica njegovih sinova, Anvar i Ilijas, na federalnoj poternici. A da je sam Rasul član nevladine organizacije dirljivog imena „Majke Dagestana za ljudska prava“. I to nije čudno – nije Rasul jedini muškarac u „Majkama Dagestana“. Takođe, jedna od njihovih aktivistkinja, Dinara Budtajeva zvana Asma, uhapšena je prošle godine i kod nje su pronađeni ručna bomba i dve šipke dinamita od po 200 grama, stotinak metaka različitog kalibra, prigušivač za „kalašnjikov“, tri mobilna telefona i sedam SIM-kartica…