Почетна / Свет / Nemačka: Duga senka mercedesove zvezde

Nemačka: Duga senka mercedesove zvezde

Piše Miroslav Stojanović

Kako je nastala nemačko-američka afera s „Dajmlerom“ koja je potresla dvadeset dve zemlje, od Obale Slonovače do Kine, čiji zatureni tragovi vode i do – Beograda

Najnovija vest s nemačko-američkog „fronta“ pristigla između prošlog i ovog broja „Pečata“ glasi: nemački koncern „Dajmler“ pristao je da Amerikancima plati 185 miliona dolara kako bi zaustavio sudski proces s one strane Atlantika, iako se SAD nije našao na spisku zemalja (22), od Obale Slonovače do Indonezije i Kine, u kojima je nemački džin pri prodaji svojih proizvoda izdašno praktikovao podmićivanje uticajnih ličnosti.
Možda bismo i mi mogli da se malo ovajdimo, ako bismo tužili „Mercedes“, ponadao se jedan naš čovek, u elektronskoj prepisci s medijima, i to s više razloga: Srbija je, uz Crnu Goru i Hrvatsku, spomenuta u izveštaju američkih istražnih organa. S „Dajmlerovih“ tajnih računa za „specijalne (korisne) namene“ nekom, ili nekima u Beogradu je, prema nemačkim medijima („Fokus“), isplaćeno (bar) milion evra.
Srpski zvaničnici su u celom slučaju, i po običaju, delovali zatečeno i – neobavešteno. Premijer je požurio da saopšti, s olakšanjem, kako u vladinom voznom parku nema mercedesa (!), a nadležnim ministrima nije stigao nikakav „dopisa“ o tome iz Vašingtona i Berlina. Nisu se, očigledno, za divno čudo, javili ni oni koji su (eventualno) primili mito, što, zaista, nema smisla.
U Zagrebu su bar priznali da su 2003. godine za 85 miliona evra kupili 210 specijalnih vatrogasnih kamiona pod mercedesovom zvezdom (kakvi se, inače, mogu videti i na beogradskim ulicama), ali (još) nisu otkrili kud su, i kome, otišli 4, 7 miliona, suma kojom je, kako tvrdi američka istraga, „podmazan“ ovaj posao.

LOV NA „DAJMLERA“
U svakom slučaju, Amerikanci su utvrdili da „Dajmler“ od 1998. do 2008, u periodu koji je obuhvatila njihova istraga, na oko dve stotine tajnih računa širom sveta, s najmanje pedeset miliona dolara mita pospešio svoje poslove. Upornost s kojom su utvrđivali ove činjenice, manje, međutim, govori o Amerikancima kao nepotkupljivim borcima za čistotu poslovnog morala: u pitanju je, očigledno, žestoka i nemilosrdna bitka na globalizovanom tržištu za poslove i prestiž dva ljuta rivala, SAD-a i Nemačke, koji se godinama bore za primat u izvozu.
Pokretanjem velike afere koja govori da je najveći nemački koncern godinama kršio propise i međunarodne norme potkupljujući uticajne funkcionere, ministre i premijere u dvadeset dve zemlje, trebalo je, očigledno, pokazati i dokazati da nemački šampionski tron u izvozu počiva na – korupciji!
U prilog toj tezi išle su korupcionaške afere, finansijski teže od ove „Dajmlerove“ – u pitanju su daleko skuplji proizvodi (nuklearke, podmornice) – koje su potresale, i potresaju, druge nemačke industrijske džinove, „Simens“, „MAN“, „Feroštal“, o čemu nešto kasnije.
U pokretanju afere u čijem središtu se našao „Dajmler“ inicijalnu ulogu odigrala je – osveta. Zamajac je, naime, 2004. pokrenuo izvesni Dejvid Baceta. Radio je najpre kao interni revizor u američkom „Krajsleru, potom, posle njegove fuzije s nemačkim „Dajmlerom“, u novoj firmi, iz koje je te godine, iz nekih razloga, izbačen. Pojavio se kao „insajder“ u američkoj komisiji za berze i hartije od vrednosti. Otkrio je tom prilikom da se nemački džin, u čijem okrilju se našao američki „Krajsler“ – ovaj „brak“ koji je tadašnji šef „Dajmlera“ Jirgen Šremp 1998. označio kao „nebesku svadbu“, raspao se 2007. – bavi podmićivanjem, čime krši stroga američka berzanska pravila.
Do 1998. godine nemački propisi, međutim, nisu zabranjivali isplatu „provizija“. Naprotiv. Ovdašnje firme su novac potrošen za „specijalne namene“, dakle podmićivanje, mogle da nadoknade kroz poreske olakšice. Na snažan američki pritisak, vlada u Berlinu je bila prinuđena na radikalan zaokret: podmićivanje je označeno kao nedopustivo i kažnjivo. Nemačke firme, među kojima i „Dajmler“, koji se posle „braka“ s „Krajslerom“ našao na američkoj berzi – otud i pravni osnov za vođenje američke istrage o poslovanom ponašanju nemačkog koncerna – su, i posle ovog zaokreta, nastavile sa starom praksom.
Na „mig“ insajdera Bacete, američke berzanske vlasti su dale nalog moćnoj advokatskoj kancelariji „Skaden“ da stavi pod lupu poslovanje „Dajmlera“. Rukovodstvo nemačkog koncerna je, da bi izbeglo javni skandal i sumnjičenja za korupciju, očigledno još ne shvatajući dokle stvari mogu da odu, dalo sva ovlašćenja istražiteljima „Skadena“. Oni su se, konstatuje „Špigl“, potom ponašali kao vlast u „Dajmleru“. Pravili su racije, zaplene dokumenata, čak su tako zaplenili i lap top prvog čoveka „Dajmlera“, Šrempa, ali u njegovoj elektronskoj pošti i prepisci nisu, navodno, otkrili ništa sumnjivo.

Srpski zvaničnici su u celom slučaju, i po običaju, delovali zatečeno i – neobavešteno. Premijer je požurio da saopšti, s olakšanjem, kako u vladinom voznom parku nema mercedesa (!)

SAMOUBISTVO MENADŽERA
Prvi veći „ulov“ napravili su u Mercedesovom predstavništvu u Istanbulu. U tamošnjem sefu su zatekli tri knjige s tajnim računima i isplatama. Nemački automobilski koncern proizvodi u Turskoj autobuse za tržišta u Rusiji, Rumuniji, Bugarskoj, Letoniji i Severnoj Koreji.
Istraga se potom širila i u nekim slučajevima poprimala dramatične obrte. „Špigl“ spominje slučaj „Dajmlerovog“ menadžera koji je bio angažovan u Nigeriji. Američki advokati su ga danima ispitivali. Porodici je ispričao da su se prema njemu ponašali kao prema kriminalcu. Nije izdržao taj pritisak. Izvršio je samoubistvo.
Izveštaj istražitelja, sročen na sedamdeset šest strana, spominje da je, na primer, neimenovanom predstavniku ruske vlade, u više navrata, isplaćeno tri miliona dolara, kako bi „pogurao“ prodaju Mercedesovih automobila. Kineskim zvaničnicima poklonjena su četiri miliona za isporuku dostavnih vozila tamošnjem kupcima. Članu vlade u Turkmenistanu poklonjena je, za rođendan, blindirana Mercedesova limuzina vredna preko 300.000 evra.
Spisak osumnjičenih menadžera se širio i rukovodstvo koncerna je bilo prinuđeno da s njih četrdeset pet raskine ugovor. Za imenovanje novih, tražena je saglasnost Amerikanaca!
Novac plaćen u vidu vansudskog poravnanja, onih 185 miliona dolara, čime je 1. aprila obustavljen postupak protiv „Dajmlera“, dobrim delom će otići na pokrivanje troškova istrage, na račun advokatske kancelarije „Skaden“. Računa se, inače, da će, ne računajući na štete koje je afera nanela ugledu najmoćnijeg nemačkog koncerna, „Dajmler“, u celoj ovoj zavrzlami, biti „kratak“ za oko pola milijardi evra.
To je, ipak, znatno manje od ceha koji je platio „Simens“. Ovaj nemački koncern, takođe svetskih razmera, bio je znatno darežljiviji u podmićivanju. Da bi prodao svoje turbine i nuklearke – veoma skupa roba – na tajne račune i uticajne glave otišlo je milijardu i trista miliona evra. Za nagodbu sa nemačkim i američkim vlastima, posle otkrivanja velike korupcionaške afere, od koje se koncern još nije oporavio, „Simens“ je morao dodatno da plati, za kaznu, milijardu evra!
Mrvice od te astronomske sume koncern je uspeo da naplati od nekoliko njegovih vodećih menadžera, među kojima se našao dugogodišnji i neprikosnoveni bivši „gazda u kući“ Hajnrih fon Pirer (u tom času nalazio se na položaju glavnog savetnika Angele Merkel za industriju i novatorstvo) i njegov naslednik Klaus Klajnfeld, čiju strelovitu karijeru je naprasno presekla ova afera. Skinut je s trona posle samo dve godine vladavine.

SPRETNI POČASNI KONZUL
Vansudskim poravnanjem i okončanjem afere s „Dajmlerom“, u Nemačkoj je upravo lansirana nova, očigledno takođe teška afera, s još nepredvidivim posledicama, s „Faroštalom“ iz Esena.
Hapšenje prvog čoveka ovog koncerna, Klausa Leskera, afera dobija samo dramatično ubrzanje, ali ne i epilog. Nemački mediji javljaju, naime, da je vrh ovog koncerna razvio čitav sistem korupcije: bavio se, uz dobru naknadu, podmićivanjem i za druge firme.
I klijentela „Feroštala“ bila je (veoma) zvučna: na spisku „privilegovanih“, i dobro nagrađenih iz tajnih fondova koncerna, preko kojih su otvarana vrata za velike poslove našli su se, prema „Špiglu“, indonežanski predsednik Baharudin Jusuf Habibie i klan bivšeg nigerijskog vlastodršca Sanija Abahe. U njihove džepove, na račun izgradnje jednog metalskog kompleksa, otišlo je čak 460 miliona maraka mita.
U viziri nemačke istrage našli su se pet projekata „teških“ milijardu evra, a ljudi koji se bave istragom veruju da je to samo „vrh ledenog brega“. Važni i optužujući papiri pali su im u ruke još prošle godine, kad je pretraživana, takođe zbog korupcije, dokumentacija koncerna „MAN“, čija „kći“ je upravo „Feroštal.“ Usledila je odmah potom racija u njegovoj esenskoj centrali zbog sumnjive prodaje specijalnih lađa – šlepera jednom hamburškom brodovlasniku.
Kad je reč o mutnim posredničkim poslovima za druge firme, spominje se „usluga“ koju je „Faroštal“ učinio jednoj firmi za proizvodnju mašina za štampanje novčanica i sistema za njihovo uništavanje kupcu u Indoneziji. Posao vredan više miliona evra.
U papirima tužilaštva koje se bavi slučajem „Faroštal“ figurira i jedna firma iz Bremena, za čiji račun je „Farpštal“ obezbedio prodaju specijalne čamce za obalsku stražu mornarici kolumbije. Vrednost posla: 28 miliona evra. Da bi se obezbedio ovaj posao, preko „Feroštala“ je nadležnim osobama u mornarici i ministarstvu Kolumbije isplaćeno je 840.000 kao mito. I ova usluga je donela firmi šestocifreni iznos. Poslovi u sličnoj ravni obavljeni su, opet za firmu iz Bremena, sa argentinskom mornaricom. Za sve te, inače i po nemačkim propisima posle 1998. godine kažnjive poslove, znao je, iako ne baš svaki detalj, prvi čovek „Feroštala“, koji je odnedavno iza brave.
U središtu istrage našla se, inače, isporuka dve podmornice Portugalu, koje je „Feroštal“ proizveo zajedno sa firmama HDV i Tisen. Tužilaštvo je uvereno da je veliki posao, vredan 880 miliona evra, „podmazan“ debelim mitom.
U papirima tužilaštva, kao važan igrač u ovom dilu pominje se i jedan portugalski počasni konzul. Da bi pokazao svoj uticaj, aranžirao je 2005. rukovodećim ljudima „Feroštala“ susret sa tadašnjim portugalskim premijerom Barozom. Konzul je za svoje usluge bogato nagrađen sa milion i šest stotina hiljada evra.
„Feroštal“ se u ovom poslu nije oslonio samo na spretnog konzula, kome bi, kako stvari stoje, krupan zalogaj mogao da zastane u grlu. U igri je bio i jedan portugalski kontraadmiral. Ni on, po svemu sudeći, nije loše prošao: nemački mediji spominju da je njegov honorar iznosio milion evra.
Menadžeri velikih nemačkih firmi, koje za sada ne potresaju korupcionaške afere, strahuju da bi sav ovaj mutljag, od kojeg su mnogi profitirali, mogao da se sruči, kao bumerang, na celu nemačku industriju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *