Ideal pobegao u stvarnost

Istorijski je jedinstveno i osobeno naše doba. U njemu je iščezla napetost između ideala i stvarnosti, između stvarnog i mogućeg. Vlada harmonični sklad između propovedanih ideala i stvarnosti. Sve što je ideološki propovedano se ostvarilo. Ova stvarnost je jedina moguća stvarnost koja je mogla i morala nastati iz već dve decenije proklamovanih ideala. Prvo je to kao sreću tranzicije ispovedala opozicija koja je u poslednjoj deceniji postala neprikosnovena vlast. Srpska stvarnost danas je prava slika baš tog ostvarenog ideala. Između u Srbiji proklamovanih ciljeva i ostvarenja nema više nikakvog polja napetosti. Kriza ne nosi sobom pouke i mogućnosti izlaska iz nje, preokreta ili spasa.
Naš svet se raspolutio na svet golih činjenice i propagandnu političku i medijsku laž. Učestvujemo kao svedoci ili saučesnici u svojevrsnoj šizofreniji. Narod živi u stvarnosti nepobitnih činjenica, a režim u svetu lažnih obećanja i sve zaludnijih skupih projekata. Što su činjenice nepobitnije režim je sve produktivniji u njihovom nepriznavanju i daljoj hiperprodukciji lagarija i medijskih obmana. Pošto su činjenice tvrdoglave oni ništa ne menjaju nego zaključuju da je to gore po činjenice. Raskinuta je veza između stvarnog i mogućeg – sve je stvarno.
Na prvim stranicama ili u naslovima televizijskih dnevnika na strogo kontrolisanim i tabloidnim medijima objavljuju se izjave najviših ekonomskih predstavnika režima iz kojih proizlazi da sve cveta i napreduje. Obrnemo li dva lista novina od nešto niže rangiranih predstavnika režima i njihovih eksperata možemo pročitati: „Raste armija siromašnih“, „Vlast vodi državu u bankrot“, „Četvrtina Srba su alkoholičari“, „Brat nožem ubio brata na Vaskrs“, „Firme u zagrljaju srpske hobotnice“, „Hrana pojela platu“, „Kupovali firme da bi ih upropašćavali“, „Srbija prezadužena država“, „Obala Slonovače više izvozi od Srbije“…
Niko iz režima i ne pokušava da ospori ovakve zvanične podatke i činjenice. Zašto bi bilo šta dokazivao ili bilo šta menjao u svojoj politici. Oni su u svom svetu, svet činjenica njih ne dotiče i ne zanima. Sve što se u tom svetu dešava oni su i hteli i proizveli. To je, baš to je cilj ekonomske i političke ideologije koju ispovedaju. Činjenice su takve jer su oni nedosledni i nedovoljno brzi u sprovođenju svojih reformi. Tek kada sve svoje naume dovedu do krajnjih konsekvenci, kada od države ne ostane ni kamen na kamenu pojaviće se spas u vidu Velikog bleska.
Ono što je drukčije i bolje u Srbiji se može pojaviti, kako stvari stoje, samo kao čudo ili kao politička i socijalno-kulturna alternativa koje danas nema. Rezervoari narodne srdžbe i besa su prepunjeni ali se uludo razlivaju. Opozicione partije sakupe milion potpisa građana koji traže vanredne izbore i predaju ih predsedniku vlade Srbije ali onda njihovi lideri ulete u zamku pravljenja nesmotrenih i neuljudnih incidenata koji medijski potpuno zaklone tako važnu akciju i činjenicu. Ode milion potpisa u nepriznati svet činjenica.
Činjenica je da je izuzetno teško i složeno boriti se za očuvanje Kosmeta na međunarodnom planu. Nema nikoga, sem onih najgorih koji ne poštuju Ustav Srbije i kojima je dalek čak i pojam „ustavnog patriotizma“, ko to ne zna i ko ne poštuje one koji se za to zalažu. I onda sami predstavnici našeg režima, dokazujući da ne poštuju činjenice, od toga poput mađioničara naprave neko lako pitanje. Predsednik Tadić, s pravom i iz puno razloga ne ode na sastanak predstavnika država regiona na Brdo kod Kranja, a svi oni koji mu se najviše ulaguju previde suštinske razloge toga neodlaska i prevedu ga u nekakvo puko tehničko pitanje.
Činjenica je da je teško uskladiti politiku borbe za Kosovo sa politikom za integraciju sa Evropskom unijom i da je to za političare koji vode Srbiju i te kako složen posao i problem. Taman se narod uživi u taj problem i s poštovanjem gleda na one koji treba da ga rešavaju kad stigne politički i medijsko-propagandni odgovor da je tu reč o nekakvim lažnim dilema, da tu nikakvih problema nema i da je sve to lako da lakše ne može biti!
Znamo, naravno, da je reč o teškoj laži, ali malo nas čudi ne to što je laž uzela toliko maha, nego što toliko lažu čak i na svoju štetu. Njima je važno biti dosledan u ideologiji laži. To je važnije čak i od toga kome je to trenutno na štetu, a kome na korist. Omakne li im se jednom da ne slažu može biti opasno. Možda ih istinoljubivost zarazi. Važno je da vlada ideologija nepriznavanja činjenica. Tu kolebanja ne sme i ne može biti.
Ali u čitavom ovom suočavanju sa stvarnošću i iščekivanju nemogućeg ili čuda odigra se i ponešto što nas razveseli i razonodi.
Na naše zadovoljstvo mi svake nedelje uveče možemo pratiti dogodovštine i karijeru Srećka Šojića. Uspešan susret dva velika umetnička dara, književnika Siniše Pavića i glumca Laneta Gutovića omogućava nam da prepoznamo politički život u Srbiji. Nemoguće je u liku Šojića prepoznati nekog pojedinačnog političara jer u njemu prepoznajemo sve njih. Političari na našu sreću, pošto ne haju za činjenice, se ne prepoznaju ili odbijaju da se prepoznaju u Šojićevom liku.
Ali ne samo to, Šojićeva karijera je njima ideal koji slede i koji se trude da dosegnu. Oni pažljivo gledaju Šojića jer su negde pročitali da umetnost često iskorači ispred života. I mora se priznati da našim političarima dobro ide – prate ga u stopu, sustižu ga iz dana u dan i sve su mu bliži i bliži.