Albanci – hvala do neba!

Piše Marko Marković

U Tirani, Švabe su izvukle samo 1 bod, pa jeto omogućilo izabranicima selektora Rajka Mitića i trenera Branka Stankovića da odu, na završni turnir, u Italiju

U kvalifikacijama za Kup nacija/sada je to prvenstvo Evrope, mi smo sa Francuzima igrali ,u Marseju nerešeno 1:1/strelac Musemi/, u Beogradu je bilo 5:1 za nas /briljatna partija Ilije Petkovića, trostrukog golgetera/, onda smo savladali dva puta Albaniju – 4:0 i 2:0. Sa Nemcima poraz – 1:3 i pobeda, u Beogradu, 1:0 /Skoblar/.
Sve je izgledalo izgubljeno, dok se nije dogodila senzacija!
U Tirani, Švabe su izvukle samo 1 bod, pa jeto omogućilo izabranicima selektora Rajka Mitića i trenera Branka Stankovića da odu, na završni turnir, u Italiju.
Ta utakmica, Albanija – Nemačka, po mnogo čemu, ostaje u sećanju i mi, koji smo je pratili, u glavnom gradu Albanije, uverili smo se kako nemoguće postaje moguće!
Nemci su stigli, specijalnim avionom novootvorene čarter – kompanije „Kondor“, što je za tamošnje žitelje, predstavljalo čudo neviđeno!
Tih dana žitelji Tirane, išli na aerodrom, da se uvere, da je zaista, u njihov grad, sletela ČUDOVIŠNA PTICA!
Nikada, do tada, tako nešto nije se dogodilo!
Za strance postojao je samo jedan hotel – DAITI, koji su
svojevremeno podigli Italijani. S obzirom na čvrst režim ENVERA HODŽE ništa se nije prepuštalo slučaju. Svaki gost imao je pratioca. Nije mogao stranac ni korak da makne, a da ne bude pod strogom kontrolom sresijalne policije.
Lepe stjuardese, članovi vodstva puta reprezentacije Nemačke i još neki iz posade, te dve noći, u Tirani, sumornoj i tužnoj, provodili su u hotelskom baru. I, između ostalog, pošto su poneli kasetofon – opet nešto, što niko nije video, u Tirani – forsirali su pesmu „Lili Marlen“! Valjda da podsete Komunistički režim kakvu su oni predstavljali moć, dok je Hitler vladao.
A poseta Muzeju revolucije je predstavljala vrhunac neočekivanih iznenađenja.
Na nekoliko izbledelih fotografija, u sredini je Enver Hodža, a oko njega najbliži saradnici iz rata, ali sa retuširanim glavama!? Lepo se vide njihova tela, no, samo od ramena do nogu.
Razlog?
Jednostavan! Oni koji nisu slušali Velikog vođu bili su likvidiran. I ostao je samo on, kao simbol slobode, prosperiteta, izgradnje socijalizma.
Sama utakmica donela je neviđenu borbu i dogodilo se to što se dogodilo! Autsajder je uspeo da izvuče nerešen ishod – 0:0, pa su tako Nemci, kada se činilo, da sigurno idu na završnicu Kupa nacija, to mesto prepustili Jugoslaviji.

DŽAJIĆEV VELEMAJSTORSKI POTEZ
U polufinalu rival nam je bila Engleska. Meč je održan na stadionu Komunale, u Firemci. Dobili smo ga sa 1:0.
Savladali smo, tada, zvaničnog šampiona sveta, a naš as Dragan Džajić je u 36. minutu nadmudrio, fenomenalnim driblingom, kapitena Bobija Mura i pogodio mrežu.
Naš izabrani tim nastupio je u sastavu:
Pantelić – Fazlagič, Damjanović – Pavlović, Paunović, Holcer – Petković, Trivić, Musemić, Aćimović, Džajić.
Ušli smo u finale velikog takmičenja. Drugi put, od kada se održava. Jer, taj isti domet imali smo i 1960. U Parizu, u odlučujućem okršaju, za titulu prvaka kontinenta, u produžetku savladala nas je selekcija Sovjetskog saveza sa 2:1.
Dakle, stvorila se šansa da u duelu sa domaćinom takmičenja – Italijom, stignemo i do mesta na počasnom tronu.

SUDIJA DINST 12. IGRAČ AZURA
Na Olimpijskom stadionu, u Rimu, pred tačno 68.817 gledalaca, 8. juna 1968. na teren su izašle reprezentacije Jugoslavije i Italije,  predvođene Gotvridom Dinstom.
Igrali smo sjajno. Ređale su se akcije, a domaćin je kapitulirao u 39. minutu. Strelac Džajić. Onda je, između ostalih Musemić propustio sjajnu priliku, da bi Domengin, 10 minuta pre kraja izjednačio.
A Švajcarac Dinst je toliko navijao za Azure, da su čak i tamošnji mediji jednodušno ocenili, da je takva arbitraža skandalozna!
Ali, to se sve brzo zaboravilo.
Pošto je prva utakmica završena bez pobednika, tadašnja pravila nalagala su novi susret. Dva dana kasnije, na istom stadionu.
Ovog puta Italijani su delovali mnogo ubedljivije, nego u prvom susretu. Nisu dozvolili nikakvo iznenađenje. Savladali su nas sa 2:0 golovima Rive i Anastazija i pripao im je pehar i titula šampiona Evrope.
Utisak je, bez obzira na ranije i kasnije domete naše fudbalske reprezentacije, da smo pre nešto više od četiri decenije, bili možda i najbliži osvajanju jednog izuzetnog trofeja.
Da Azuri nisu imali u deliocu nepravde – Dinstu 12. igrača, uvereni smo, sve bi se završilo već na prvoj utakmici.
Zaista, u tom okršaju bilo smo mnogo bolji.
Sreća i sudija okrenuli su nam leđa…