IVO ANDRIĆ „Čistilište“ za velikana

Piše Srba Ignjatović

Delo Ive Andrića nepobitno pripada krugu vrhunskih vrednosti srpske književnosti i kulture. Andrić je klasik čije ostvarenje obasjava dodatna aura Nobelove nagrade. Da li to znači i da je vrednosno-kulturološka predstava o njemu definitivno stabilizovana?

Pojedini uticajni sociolozi kulture – Rene Velek, na primer – predočili su shemu shodno kojoj prvi krug vrednosnog preispitivanja književnog dela sledi petnaestak godina posle autorove smrti. Pravo „čistilište“ odvija se nakon tri decenije. Potom je opšta predstava o autoru i delu oformljena: izdvojeno je ono univerzalno i trajno, skrajnuto, ili i zaboravljeno sve što je „margina“. Igrajući na kartu relativne večnosti (13. marta se navršila 35 godišnjica smrti našeg nobelovca), današnji Andrićev čitalac izvesno neće zaobići „Na Drini ćupriju“ i „Travničku hroniku“, veliki broj pripovedaka, počev od najranijih i, naravno „Prokletu avliju“. Nije to malo ako se prisetimo, makar da primer nije najadekvatniji, da je od jednog Laze Kostića, kao stabilizovana vrednost, u tom najširem pamćenju ostalo tek nekoliko pesama.
Naravno, danas će se lako naći i oponenata, pre svega u krugu onih kojima je Andrić isuviše „nacionalno obojen“. Učeniji će, povodeći se za Milanom Kunderom, reći kako mali narodi imaju nesrećnu sklonost da sami sputavaju i limitiraju vlastite velikane jer od njih prave, kako Kundera veli, „nacionalne ikone“. To je, po francuskom piscu češkog porekla istinska nesreća. Nacionalni „teg“ vazda nosi prevagu i ometa velikane malih naroda da štedrije budu uvršćeni u riznicu svetske literature.

PISAC KAO „SLEDOVANJE“ ZA KFOROVCE
Ostrašćeni oponenti, mrzitelji srpske kulture, makar da su i sami iz nje ponikli, prisetiće se da su kforovci ili unproforovci u zaraćenoj Bosni u svojim rančevima prtili i prevode Andrića. Dobijali su ih kao „sledovanje“ koje treba da im pomogne da se u lokalnim prilikama, podelama i sučeljenostima snađu. Od ovog zlonamerno interpretiranog podatka do rušenja Andrićevih spomenika, jer je po „učenim bošnjacima“ pisac sukrivac za građanski rat koji se u Bosni zbio, svega je jedan korak.
S druge strane, reformatori srpskog prosvešćenija, nabeđeni popečitelji po receptu eksministra g. Gaše, radosno odstranjuju Andrića iz programa osnovnog obrazovanja u Srbiji ne bi li njegovo odsustvo zamenili, valjda u duhu postmoderne, i podrazumevane dekonstrukcije, krimićima i ljubićima svetske provenijencije. U podtekstu, makar da nisu čitali Kunderu, stoji onaj isti, eventualno drugačije imenovan i artikulisan, otpor prema piscu koji je, između ostalog, i moguća „nacionalna ikona“!
Bilo bi, naravno, besmisleno tvrditi suprotno, tim pre što je Ivo Andrić, za života, dao dovoljno dokaza i iskaza o vlastitom opredeljenju. Ali je isto tako besmisleno i naopako svako vrednovanje Andrićevog dela isključivo izvedeno po tom kriterijumu.
Zanimljivo je da su se još za Andrićevog života, i to u simpozijumskim prilikama, u „velikoj Jugoslaviji“, mogle čuti oštre primedbe na njegov račun motivisane „etničkim“, to jest nacionalno-rasnim „čitanjem“ piščevog dela. Prednjačio je u tome Hasan Mekuli, negodujući da su kod Andrića svi Šiptari prikazani kao negativci.
Jednostavan odgovor da je reč o onima koji su, kao poslušnici turske ordije, obavljali mučiteljske i dželatske poslove, što je istorijski verodostojno, njega nije zanimalo. Sličnog mišljenja bio je i jedan doktor nauka, specijalista i uglednik za romska pitanja (tada i danas), s tim što je istu primedbu locirao na prikazivanje Cigana (Roma). Hasan Mekuli tada, doduše, nije mimoišao ni uvek proverenog Daviča, navodeći kako u prozi vezanoj za vlastito detinjstvo Davičo beleži kako se, biće u Šapcu, probudio iz nemirnog dečjeg sna, u plaču, jer je sanjao „ljuta Arnauta“.
Nekako u to doba, dok smo šetali po Prištini, iznebuha mi je kazao pesnik Bećir Musliju:
„Znaš, ja ne mogu da vas mrzim, jer sve najbolje što znam dobio sam iz srpske književnosti i preko srpskog jezika!“
Današnji radikalni osporitelji – preispitivači, i to na prvom mestu ličnosti, a tek potom dela Ive Andrića, skloni su da mu zamere i  oportunizam: povlačio se u davnu prošlost, tu birao motive, jer je, uz sva priznanja za narativno-estetsku uspelost svojih dela, izbegavao da se izjasni o onome što ga neposredno okružuje, dakle o savremenosti i pogotovo o sistemu.

ĐAVO I BIBLIJA
Nema nikakve sumnje da Andrić ni u primisli nije bio disident, niti „kandidat“ za disidenta. Naprotiv, diplomata od karijere, melanholik i pesimist po prirodi, čitalac Šopenhauera i Ničea u mladosti, u zrelom dobu poklonik stoicizma na način Marka Aurelija, promišljeno i samopregorno je gradio svoje delo i delikatno ostvarivao lični „sistem uspeha“.
Ka svesti o krhkosti ljudskog, prolaznosti sistema i doktrina, a pogotovu ka melanholičnom osećaju života uputilo ga je već rano negativno iskustvo. Treba se setiti, naime, da je tokom Prvog svetskog rata, kao pripadnik Mlade Bosne, Andrić bio konfiniran, utamničen u austrijskom kazamatu, a potom prognan, da bi, kao poluslobodnjak, živeo pod policijskim nadzorom.
Biće da mu je jedna – ta rana revolucionarna avantura bila dovoljna. Iz nje su proistekli „Nemiri“ i „Ex Ponto“, lirske proze čije je reprintovanje Andrić otklanjao za života jer, po svoj prilici, nije želeo da krčmi te odseve mladalačke ranjivosti.
U Andrićevom delu postoje sentence koje, naravno, ne izgovara pisac sâm već njegovi junaci, među kojima valja izdvojiti one „da je svet pun gada, da je u ćutanju sigurnost“ i da je „u bekstvu spas“. Postoje i mnoge druge, nalik na univerzalne iskaze. Istrgnute iz konteksta, izvesno je da ne mogu valjano služiti niti u tumačenju Andrićevog dela, niti u razumevanju njegove ličnosti. Uostalom, davno je rečeno da i đavo u Bibliji – služeći se istom metodom – može da nađe najbolje maksime za svoje nakane.

KAKO TO RADE KOMESARI
Ostrašćeni čitaoci literature, novi komesari, zagovornici političke korektnosti i ini skloni su upravo tom prekršaju – biranju pojedinačnog iskaza namesto uvida u celinu, metodu pars pro toto ili, narodski rečeno, proturanju roga umesto sveće. Takve manipulacije po pravilu osujećuje ono što se zove kritičko izdanje: apsolutno provereni tekst dela, to jest konačni tekst naporedo s kojim se navode i sve dostupne radne varijante. Samo za pisca čije je delo doživelo kritičko izdanje može se reći da je kodifikovan.
Andrićeva pak dela doživela su brojna izdanja o kojima su brinuli štabovi priređivača, ali koliko odgovorno i pouzdano, teško je reći ako se ima na umu da, od izdanja do izdanja, znaju da usfale ne samo čitave rečenice, nego i neki manji pasusi. Čija je to bila volja ili„inspiracija“ ostaje, do daljeg, nepoznato.
O samome Andriću u vremenu samoupravljanja postoji izvrsna anegdota, više nego ilustrativna, kada se razmatra njegov način mišljenja i reagovanja. Reč je, zapravo, o vremenu kada je, pre više godina, tadašnje rukovodstvo lista „Politika“ prvi put odlučilo da novinu „ofarba“, da uvede kolor kao deo svetske mode.
Andrić, biće kao član saveta lista, dovitljivo je izbegavao da se o planiranoj novotariji izjasni. Najzad su ga spopali, pritisli sa svih strana, tako da je morao nešto da kaže.
„Znate kako naš narod veli: Šareno je i budali lijepo“, bio je sav Andrićev komentar.
Istim duhom napojeni su mnogi njegovi junaci; istom lucidnošću i danas zrače bitna Andrićeva dela.