FRANCUSKA Bitka za Jelisejsku palatu

Piše Mira Popović

Posle fijaska desne partije UMP i trijumfa socijalista na regionalnim izborima završenim 21. marta, jasno je da popularnost šefa države Nikole Sarkozija rapidno opada, pre svega na račun Fransoa Fijona. Da li je na pomolu sukob između predsednika i premijera Francuske?

Nema, valjda, nezgodnije stvari za jednog vođu, nego kada je primoran da povuče svoja obećanja, da samog sebe demantuje, da pređe sa dela na reči. Upravo to dogodilo se, i događa se, francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju posle fijaska njegove desne partije UMP i trijumfa socijalista na regionalnim izborima završenim 21. marta. Shvativši rezultate tih izbora kao odgovor birača na njegovu politiku (a drugačije nije ni mogao jer su regionalni izbori bili poslednji izborni „test“ pre predsedničkih izbora 2012. godine), pokušao je, što je brže i bolje mogao, da popravi svoju sliku i podseti sunarodnike da je on glavni gazda u kući. Priliku je iskoristio sredinom protekle nedelje u desetominutnom televizijskom obraćanju naciji, koje je imalo za cilj i da se ponovo nametne kao šef sopstvenog političkog tabora. Tabora čiji se pojedini pripadnici ne libe da ga krive za debakl UMP na regionalnim izborima i u kojem ga naročito „žulja“ popularnost njegovog prvog ministra Fransoe Fijona.

PRVA SARKOZIJEVA ŽRTVA
U neku ruku, Fijon je bio prva „žrtva“ Sarkozijevog pokušaja doterivanja sopstvene slike. Jer, pre nego što se obratio Francuzima, on je od svog premijera zatražio da otkaže mesecima ranije za isti datum zakazan televizijski intervju i to, da paradoks bude veći, intervju koji je bio zakazan na njegov, Sarkozijev nagovor. Članovi vlade koji su videli Sarkozija i Fijona nakon što je prvi u „četiri oka“ zatražio od drugog da otkaže svoj televizijski nastup, svedoče o „ledenoj atmosferi“ među njima. Ta svedočenja pojavila su se u štampi, ali su, zbog mira u kući, ostala anonimna kao i druga, poput izjave jednog sarkoziste koju citira dnevnik „Figaro“ da je „Nikolu Sarkozija strefila kriza kada je video kako poslanici UMP stojeći, ovacijama pozdravljaju Fijona četiri puta“ u Nacionalnoj skupštini prethodnog dana.
Razmetljiv, nestalan i samoljubljiv Nikola Sarkozi pao je na najniže grane u pogledu poverenja koje njegovoj politici ukazuju podanici Pete republike. Prema poslednjem ispitivanjima javnog mnjenja, on uživa samo 30 odsto poverenja Francuza, za razliku od srdačnog, postojanog i odmerenog Fijona u čiju akciju ima poverenja blizu 50 odsto Francuza. Uz to, merenja razpoloženja birača pokazuju da Francuzi daju upadljivo veću prednost Fijonu kao eventualnom predsedničkom kandidatu UMP na izborima za dve godine, nego sadašnjem šefu države.

„Da se Vlasi ne dosete“, Jelisejska palata je posle rečenog otkazivanja Fijonovog TV intervjua izdala saopštenje u kojem se objašnjava da „nema potrebe da predsednik i premijer budu jedan drugom za petama“, dok je sam Fransoa Fijon u više navrata tokom proteklog vikenda demantovao da između njega i šefa države postoji rivalitet. Od drugog kruga regionalnih izbora „izmišljaju se priče o tome da smo Nikola Sarkozi i ja jedan protiv drugog, sve da bi se oslabila izvršna vlast. S obzirom na moju političku etiku, ja sam lojalan i ostaću lojalan Nikoli Sarkoziju“, ustvrdio je Fijon u intervjuu sa listom „Žurnal di dimanš“. U istom intervjuu objavljenom poslednje nedelje Fijon je rekao da neće tražiti glasanje o poverenju vladi posle mini-rekonstrukcije ministarske ekipe koja je usledila teškom porazu UMP na regionalnim izborima. Druga je stvar što je u toj rekonstrukciji Sarkozi Fijonu nametnuo ličnosti bliske bivšem predsedniku Žaku Širaku, ili svom političkom neprijatelju, bivšem premijeru Domeniku de Vilpenu, uglavnom sledeći svoju oprobanu kalkulaciju pridobijanja pravih ili potencijalnih protivnika. Dokle će Fijon izdržati Sarkozijev autokratski pritisak, teško je reći. Izvori iz palate Matinjon kažu da bi to moglo biti – najduže šest meseci.
U obraćanju Francuzima posle regionalnih izbora, na kojima je njegova desnica pobedila u samo jednom (Alzas) od 22 francuska regiona (ne računajući prekomorske teritorije), Sarkozi je poručio da će nastaviti započete reforme u oblasti poljoprivrede, penzijskog sistema, zdravstva i bezbednosti. „Izabrali ste me da bih zemlju izvukao iz nepokretnosti koja sprečava preduzimanje neophodnih reformi“, rekao je brinući da ispravi jednu izjavu tokom njegovog nedavnog intervjua sa nedeljnikom „Figaro Magazin“, koja je protumačena kao namera da, počevši od kraja ove godine, napravi pauzu u sprovođenju reformi.

RETORIČKA RAZMAHANOST
Jedna od tih reformi, ona koja se tiče penzijskog sistema, zajedno sa drugim socijalnim razlozima kao što su nezaposlenost od preko 10 odsto, niske plate i visoki životni troškovi, mobilisala je blizu milion ljudi tokom generalnog štrajka u Francuskoj prošle nedelje, nedelje koja se u mnogo čemu pokazala crnom za Nikolu Sarkozija.
Ali, možda najveći udarac u ovom kratkom periodu posle regionalnih izbora, francuski predsednik zadao je sam sebi odustajanjem od ekološkog poreza. Na stranu što je prepustio premijeru Fijonu da saopšti da je Francuska za sada napustila plan za jednostrano uvođenje poreza na emisiju ugljendioksida (CO2), koji se smatra glavnim krivcem za klimatsko zagrevanje, svi znaju da ta odluka nosi njegov pečat. Zvanično, Francuska ne želi da nametne svojoj industriji omču preko vrata, dok istovremeno dopušta da njeno tržište preplave proizvodi uvezeni iz zemalja koje ne poštuju nikakva pravila iz oblasti zaštite ljudske okoline i traži da sve zemlje EU udruženo rade na smanjenju emisija CO2. Nezvanično, Sarkoziju je od globalne klime važnija klima u njegovoj vladajućoj desnici, gde se na eventualno uvođenje ekološkog poreza nije blagonaklono gledalo.

Nikola Sarkozi izvesno nije ni prvi, niti poslednji šef francuske (a i ni bilo koje druge) države koji se ne drži obećanja. Ali, u ovom slučaju nevolja je u tome što je on ekološki porez najavio kao neku vrstu svog zaveta, spomenika koji je želeo sebi da podigne za mandata. U retoričkoj razmahanosti, krajem prošle godine, taj porez od kojeg je sada odustao uvrstio je u „velike reforme kao što su dekolonizacija, izbor predsednika republike opštim pravom glasa, ukidanje smrtne kazne i legalizovanje prekida trudnoće“. Ako je odustajanjem i učinio ustupak svom političkom taboru i krupnoj industriji, opozicionoj levici pružio je obraz za šamar. Dobio ga je od vođe socijalista Martin Obri na skupu socijalista povodom pobede na regionalnim izborima, koji je održan proteklog vikenda u Parizu. Podsetivši na Sarkozijevu zakletvu da će istrajati na ekološkom porezu, citirala je njegove reči: „…To je pitanje časti, ako to ne učinimo, nismo časni“, da bi ironično poručila: „To ste vi rekli, Gospodine predsedniče.“
Rezultati istraživanja raspoloženja birača u pogledu predsedničkih izbora 2012. godine kažu da bi, u zamišljenom duelu sa Sarkozijem, Martin Obri odnela u drugom krugu pobedu sa osvojenih 52 odsto glasova. Imajući na umu takva predviđanja, svoju opštu nepopularnost i veliku popularnost premijera Fijona, šefu francuske države sigurno nije lako. U naredne dve godine, koliko mu je ostalo do kraja mandata, on bi morao akcijom, a ne rečima, da dotera svoju sliku i uveri sunarodnike da je valjani kandidat za sopstvenog naslednika u Jelisejskoj palati.