Почетна / Интервју / ERIKO SALERNO Mosad baza Italija

ERIKO SALERNO Mosad baza Italija

Razgovarala Milica Ostojić

Više od šezdeset godina agenti izraelske specijalne službe Mosad, čija je baza na Apeninskom poluostrvu, isplanirali su i izveli veliki broj akcija, kako širom Italije, tako i van njene teritorije. To su činili čak i u savezništvu sa Vladom u Rimu! Ilegalno prevoženje imigracije Jevreja koji su preživeli Holokaust, međunarodni promet oružja za stvaranje samostalne države Izrael, sabotaža brodova, izazivanje avionskih katastrofa, oružane akcije protiv italijanske industrije koja je snabdevala Arape, ubistva i kidnapovanja, osveta zbog masakra u Minhenu na Olimpijadi – samo su neke od mnogobrojnih aktivnosti „italijanskog“ Mosada.
Samo jednu akciju Mosad sa bazom u Rimu nikada nije sproveo: hvatanje ustaša i Anta Pavelića, koji su u svet pošli iz Večnog grada. Svedočanstva o tome nudi nam knjiga „Mosad baza Italija“, uglednog publiciste Erika Salerna (autor više knjiga o Bliskom istoku), koji više decenija piše za „Il Mesađero“, a živi između Jerusalima i Rima.
Ekskluzivno za „Pečat“ Salerno priča o svojim višegodišnjim istraživanjima po arhivima sveta, o traganju za najbitnijim preživelim svedokom, o neophodnosti suptilnog istraživanja radi maksimalne autentičnosti u stvaranju knjige-živopisa. Njegova priča istinski je uznemirujuća i fascinirajuća, bazirana, kako na dokumentima, tako i na svedočenju Mike Hararija, jednog od najčuvenijih jevrejskih špijuna, koji se vratio na mesto početka svoje karijere, u čuvenu rimsku Via Veneto, gde je, kao dvadesetogodišnjak, 1947. godine obavio svoj prvi zadatak.

Zašto je Mosad odabrao baš Italiju kao svoju glavnu bazu i kojom je aktivnošću započeo akcije koje su umnogome doprinele današnjem statusu Izraela?
Glavni razlog je geostrateški položaj Italije. Za izbeglice Jevreje, koji su preživeli Holokaust, prolaz do Palestine preko Italije bio je najlakši. Takođe, Mosad je igrao na osećaj krivice Italijana. Jer, iako su Italijani mnogo pomogli Jevrejima za vreme Drugog svetskog rata, skrivajući ih, čak žrtvujući sopstveni život, zna se i to da su Musolini i njegovi sledbenici počinili užasne zločine, ako ne istovetne onima koje su počinili Nemci, svakako veoma teške u odnosu prema Jevrejima. Trebalo je dokazati da Italijani nisu više fašisti, dakle trebalo je prati savest i pokazati koliko su prijatelji Jevrejima. U Italiju se vratila iz Palestine Ada Sereni, italijanska Jevrejka (posle pogibije muža), jedna veoma jaka žena, iz veoma značajne italijanske porodice (njen je svekar bio kraljev lekar, a posle proglašenja države Izrael 1948. godine ona je postala prvi šef Mosada u Italiji). Ona odlazi kod tadašnjeg predsednika Vlade De Gasperia i traži da italijanska Vlada „zatvori jedno oko, ako je moguće i oba, pred aktivnostima u Italiji“. Odgovor je bio: „da“. De Gasperia joj omogućuje kontakte sa zvaničnicima mornarice, šefovima italijanskih tajnih službi, sa svim osobama gde je ona, odnosno Mosad, imao potrebe.
U tri godine u Palestinu je poslato, legalno ili ilegalno, najmanje 26.000 Jevreja (broj koji su odredili Englezi bio je zanemarljiv). Najveći broj njih pristigao je iz Austrije. Stizali su u severni deo Italije, bilo je kampova za izbeglice posvuda, potom su se premeštali ka južnim zonama odakle je bilo lakše otići brodovima, koje su obezbeđivali agenti Mosada preko Italijana, ka Palestini. U nekim od ovih kampova, o kojima su vodili računa isključivo Jevreji, bili su vojno obučavani mladi Jevreji, pristigli iz Evrope. Obučavani su sa oružjem ili bez njega, kako bi jednom, kada stignu u Palestinu, mogli da se bore protiv Arapa. Odlazili su sa dvadesetak brodova, kupovanih i u inostranstvu, ili datih na prepravku i na raspolaganje agentima Mosada. Izbeglicama je u svemu veoma pomogla italijanska Mornarica.

Kažete da je pranje savesti bio jedini razlog što je Rim tako zdušno pomagao Mosad?
U Italiji je krajem Drugog svetskog rata vladao pravi haos. Uporedo sa kampovima razvijao se različit oblik šverca. Depoziti oružja saveznika bivali su pražnjeni, legalno ili ilegalno. Snabdevani su borci u Italiji, i sa leve i sa desne strane, u Grčkoj, ali je snabdevan i arapski i jevrejski svet na Bliskom istoku. Kriminalne bande stizale su tamo gde nije uspevala nova država. Bilo je dovoljno imati koju paru u džepu, a Jevreji su ih imali uvek. Bilo je dovoljno imati malo mašte i već se moglo odneti u Palestinu ono što su tražila odeljenja Mosada, jer Italija nije bila sa tom državom u ratu. Poznato je i to da nije volela Engleze. Kompletno prebacivanje izbeglica završeno je samo nešto pre zvaničnog odvajanja dela Palestine i samoproklamovanja države Izrael, operacije koju je godinama pripremao Ben Gurion. Kako mu više nisu bile potrebne izbeglice već oružje, počeo je još ranije da ga kupuje, ne samo u bazama u Italiji, već i u bazama u Latinskoj Americi, SAD-u. Oružje je brodovima stizalo u Palestinu. Država Izrael jednostrano je proklamovana 14. maja, a dva dana pre toga Ben Gurion, „otac domovine“, izjavio je: „imamo mnogo oružja ali se ne nalazi ovde“. On je tri godine pre tog maja boravio u SAD-u kako bi ubedio jednu grupu jevrejskih milijardera da mu pomognu. Kupljeni su brodovi, avioni, topovi, municija.

Italija se nije plašila Arapa?
Kada je proglašena država Izrael, niko više nije hteo slobodno da prenosi oružje Jevrejima, jer nije želeo da stvara neprijatelje među Arapima. Tako su, na primer, italijanski brodovi imali papire da kreću za Nikaragvu, a zapravo su išli ka Palestini.
Te 1948. godine zastajao ti je dah samo ako vidiš koja je sila arapski svet. Na centimetar zemlje Jevreja dolazilo je 100 kilometara arapske teritorije. Ali rat se pobeđuje i zahvaljujući propagandi, filtriranim vestima. 28. aprila 1948. godine na prvoj stranici rimskog dnevnog lista „Il Mesađero“, dopisnik iz Tel Aviva zaključuje: „Jevreji su snažniji od Arapa, brojniji su, bolje naoružani, bolje obučeni i disciplinovaniji“. Drugim rečima, situacija je takva da je arapska ofanziva kojom žele da izbace Jevreje iz Palestine osuđena na senzacionalni neuspeh.
Italija ima odlučujuću ulogu i u stvaranju izraelske avijacije, posebno rimski aerodrom Urbe. Škola iz koje je izašlo u samo devet meseci oko 60 pilota, upravo je ona na aerodromu Urbe. Zvanično, škola je bila civilna, a zapravo je bila kolevka izraelske avijacije, jer je jevrejska Palestina imala potrebu za vojnom snagom, sposobnom da se susretne sa arapskom silom. Avioni su kupovani na tržištu, već iskorišćeni. Italijanski instruktori bili su samo pokriće za Jevreje pristigle iz raznih delova sveta, pre toga se već boreći u raznim uniformama, kao što su one američke, kanadske i južnoafričke. Dakle, Rim je bio mesto obuke i mesto odakle su kretali avioni za borbu Jevreja iz Palestine. Italijanske tajne službe nadgledale su agente Mosada, da bi ih zatim po naredbi svojih starešina ostavljali da neometano rade.
Ipak, rat ne znači samo nabaviti oružje, već i zaustaviti dotok oružja protivničkoj strani. Mosad tako sabotira brodove krcate oružjem koje je kupila Vlada iz Damaska. Poznat je slučaj broda „Lina“ koji su kupili Sirijci, a koji je na putu za Bejrut potonuo. U trag tom brodu ušla je Ada Sereni, protagonista te akcije smislila je jednu dezinformaciju koje su objavile novine. Sačekalo se da brod stigne do Barija (kojeg je inače kontrolisala britanska fregata) ali u mraku se sve može – mina ispod i brod sa dragocenim tovarom tone.

Čuveni izraelski obaveštajac Majkl, Mike Harare

Italija se znači ipak zamerala Arapima?
Da ne bi urušili dobre odnose sa Arapima, Vlada iz Rima nudi da Italija pokupi oružje iz potonulog broda. To i čini, ali je oružje veoma teško oštećeno. Italija je na taj način želela da pokaže kako nema nikakve veze se ovom akcijom. Posle toga jedan rođak tadašnjeg ministra Odbrane iz Damaska ponovo kupuje brod u Bariju, i to od istog vlasnika prethodnog broda (inače saradnika Mosada), međutim i taj brod se kvari, „otkazuju mu motori“. U pomoć stiže mali ribarski brod, preuzima komandu i oružje se u izraelskim vodama prekrcava na druga dva broda, stari brod se potapa, i isporuka stiže u Izrael.
Međutim, postoji još jedna zanimljivost. Italija je, naime, oduvek prodavala oružje raznim stranama, tako da je Mosad morao da krene u akciju sabotaža protiv italijanske industrije. Prodaja oružja inače nije moralno pitanje nigde u svetu, i sam Izrael na taj način trguje. Mosad se ne bavi direktno prometom oružja, ali taj promet olakšava, jer njegovi agenti putuju čak i u arapske zemlje gde se, koliko ja znam, nalazi i oružje iz Izraela. Trgovina je trgovina. Italijani su prodavali borbene avione kako Izraelu tako i Egiptu, samo što su ovi poslednji završavali u moru. Da su to bile akcije jevrejskog terorizma bilo je jasno svima. Ruka Mosada prostirala se posvuda. Ona je bombardovala Englesku ambasadu u Rimu, ona je po naredbi Golde Meir „osvetila“ izraelske sportiste izmasakrirane od strane palestinske organizacije na Olimpijadi u Minhenu. Upravo je Golde Meir dala nalog Mike Harariju da izvrši operacije gde god hoće, na Bliskom istoku, u Evropi. Ubijani su svi odgovorni za masakr u Minhenu, od izvršioca do nalogodavaca. Mosad je počeo akcije u Italiji jer je tu bilo najlakše, budući da su postojale minimalne kontrole. Mnogo ljudi ubijeno je greškom. Napravljena je serija neoprostivih grešaka za organizaciju koja je dobro obučena, pa u Norveškoj dobar deo grupe biva uhapšen. Mosad je tako u poslednji čas sprečio ubistvo Golde Meir u Rimu.

U vašoj knjizi pominjete da je Mosad sarađivao i sa bivšim nacistima, visokim prelatima Vatikana.
Pre formiranja države Izrael Mosad je u Italiji morao da kontaktira i sarađuje sa mnogim „čudnim ljudima“. Bilo je to veoma neobično vreme. Vodio se Hladni rat između Istoka i Zapada, odnosno Sovjetskog Saveza i SAD-a. Zato su se i događale neverovatne kombinacije. Na primer, bivši nacisti prvo su uhapšeni, a potom regrutovani u Mosad, pa poslati u Siriju da vide šta spremaju tamošnje vojne snage. Jednog nacistu Mosad je poslao u Egipat. Mosadu su bili potrebni svi ti ljudi, naučnici, stručnjaci sa bogatim iskustvom u raznim oblastima, a njih je bilo mnogo među nacistima. Neki od njih čak su obučavali i izraelsku Vojnu mornaricu.
Još jedna stvar je od izuzetnog značaja. Zbog svih ovih dešavanja, posle rata u Italiji nije suđeno nikome za ratne zločine, za sve ono što se desilo i na Balkanu, ili u Grčkoj, ili u Italiji, ili na nekom drugom mestu. Nije bilo nijednog procesa ni protiv vojnika niti protiv osoba koje su počinile ratne zločine.
Sa druge strane, postojala je i jedna mala grupa Jevreja koja je, nakon što je sarađivala sa nacistima, započela sopstvene ilegalne poslove. Ljudi Mosada uspeli su da uđu u trag izvesnim sumama nacističkog falsifikovanog novca.
No, najprivilegovanija saradnja Mosada bila je ona sa CIA-om. U svakom slučaju Mosad je sarađivao sa „različitim pojedincima“, a sve u cilju da se suprotstavi svom glavnom neprijatelju – Velikoj Britaniji.

Vaš svedok Harari ispričao vam je i nešto o čemu se malo ili ništa u javnosti nije znalo: novembra 1968. godine 560 buradi (ukupno 200 tona oksid-uranijuma), onoga koje se obično koristi za petrolej, izašlo je iz jedne belgijske fabrike, i tako je započeo dugi ilegalni, kontrolisani put ovog tereta prema nuklearnoj centrali u Dimoni (Negev). Možete li nam pojasniti suštinu ove operacije?
Izrael je započeo izgradnju postrojenja u pustinji, i imao je potrebu za uranijumom kako bi snabdeo svoj arsenal atomskim i nuklearnim oruđem. Agenti Mosada napravili su sporazum sa jednom milanskom firmom, „La Saika“, koja se bavila proizvodnjom i prodajom farbi za tekstil. Dakle, ona je služila kao pokriće za neku drugu robu na granici. Sistemom pretovarivanja sa jednog broda na drugi, sve je stiglo u Tel Aviv. Izrael je želeo svoju atomsku bombu i uspeo je da nabavi svoje atomsko oružje, ali je i sve učinio, i u Italiji, da to isto ne stigne u ruke drugih. Šimon Peres, u to vreme predsednik Vlade od kojeg je direktno zavisio Mosad, nije nikada nosio uniformu, ali je uspeo da svojoj Zemlji nabavi najpotentnije oružje i stoga se smatra „ocem izraelske nuklearke“. Mordećai Vanunu, naučnik, čovek koji je radio u Dimoni, u trenutku psihičke krize, snimio je više fotografija srca nuklearke i napustio Izrael, stigavši najpre u Australiju. Tamo je ispričao istoriju nuklearke magnatu tamošnje štampe, Maksvelu. Štampa to iapk ne objavljuje. Maksvel je, naravno, radio za Mosad, te odmah obaveštava tu organizaciju o nameri Vanunua, koji potom stiže u London i priča storiju novinaru lista „Sandej Tajms“. Međutim, 30. septembra „Sandej Miror“ (tabliod tog istog Maksvela), dosufliran od Mosada, objavljuje priču i fotografiju Vanunua. Priča je skrojena tako da govori o „lažnom obelodanjivanju o izraelskoj nukleraki“. Mosad šalje „slučajnu turistkinju“ u London, koja ga zavodi. Polaze u Rim „kod njene sestre“. Čim su tamo ušli, tri agenta Mosada ga kidnapuju. Osuđen je na 18 godina robije, koju je odležao. U zatvoru, iz kojeg je prebačen furgonom na sud, uspeo je da napiše na dlanu da je kidnapovan u Rimu. Prislanja dlan na staklo furgona na ulici, fotografi to slikaju, a ta dramatična fotografija obilazi svet.

Da li ste ikada pročitali u izraelskoj štampi da Izrael ima atomsko naoružanje?
Naravno da ne, postoji jedna igra koju sprovodi izraelska štampa, tipa „po onom što piše strana štampa mi imamo 200 nuklearnih glava“, jer Izrael ne može da priča o vojnim tajnama. Italija je 1978. godine potpisala Sporazum sa Sadamom Huseinom – 50 miliona dolara za nabavku neophodnih tehnologija za funkcionisanje četiri laboratorije koje su konstruisale u Iraku „Snija Tećint“ i „Ansaldo Mečanika Nukleare“ iz Đenove. „Centar Itrek“ iz Rondinele, iz Bazilikata, počeo je da radi na obučavanju osoblja, ponajviše iračkih i pakistanskih inženjera. Posle nekoliko meseci dvojica italijanskih tehničara doživljava pretnje od Mosada. Bili su primorani da rade uz nadzor policije. U noći između 7. i 8. jula 1980. godine eksplodirala su dve bombe u Rimu, u prostorijama „Snija Tećint“, i u stanu generalnog direktora ove firme. Zna se naravno ko je to izveo, a Sadam Husein nikada nije uspeo da realizuje svoj nuklearni projekat: centralu Osirak uništili su izraelski bombarderi.

Posebno poglavlje vaše knjige posvećeno je ustašama, Paveliću i Vatikanu u ulozi njegovog zaštitnika.
Postoji jedno poglavlje o kojem bi tek trebalo pisati. Reći ću vam jednu stvar, koje nema u ovoj knjizi, jer je izašla na svetlost dana tek ovih dana. Nije reč o Mosadu, već o Izraelu, o Jevrejima. Evo o čemu je reč. Adolfa Ajhmana kidnapovao je Mosad kada je već stigao u Argentinu. Godinama izraelski istraživači pokušavaju da shvate kako to da je on stigao mirno u Argentinu. Nemci ne žele da otvore arhive. Postoji sumnja da je Ajhman prošao, kao i toliki ratni kriminalci i nacisti, preko mreže koju su uspostavili kardinal Đuzepe Siri u Đenovi i Vatikan. Jedan kanal koristile su ustaše, koje nisu prolazile preko Đenove, već direktno preko Rima, odatle odlazeći ili u Đenovu, ili u Napulj, a odatle bežali iz Italije. Dakle, Vatikan je zaista pomogao hiljadama nemačkih nacističkih kriminalaca da pobegnu preko Italije, i to sa formalnim obrazloženjem da su svi „antikomunisti“.
Siri je 1989. godine potvrdio da je pomogao „nekoliko hiljada osoba da napuste Italiju preko Đenove, i da su tamo nacistima pomagali katolički velikodostojnici“. Po izveštaju iz 1947. godine agenta Američke tajne službe OSH (kasnije CIA), koji je došao u Italiju da bi saznao da li se među izbeglicama možda nalazi i neki komunista, ili ruski agent, Siri je upravljao „međunarodnom organizacijom koja je imala za cilj pripremu emigracije antikomunista za Latinsku Ameriku“. Ta etiketa antikomunista pokrivala je sve osobe koje su bili politički protivnici komunizma, posebno fašiste, ustaše i druge slične grupe. Siri je imao veoma tesne kontakte sa pukovnikom Volterom Rufom, izumiteljem smrtonosnog „furgona na gas“, prethodnice gasne komore i sa hrvatskim sveštenikom Karlom Petranovićem, bivšim rukovodiocem hrvatskih ustaša. Oni su se zajedno bavili pitanjima organizacije njihovog bekstva, i zajedno koordinirali prijem ratnih kriminalaca u nekim zemljama Latinske Amerike i Južne Afrike.
U tom kontekstu ratni plen je prelazio iz ruke u ruku. 1999. godine, u jednom američkom sudu, vatikanska banka „IOR“ optužena je da je inkasirala dobra koja su prokrijumčarile ustaše. Kako i zašto, objasnio je sudija Vilijam Goen, bivši agent CIC (Counter Intelligence Corps) svojevremeno na službi u Rimu. Najvažniji detalj iz njegove deponovane izjave glasi: „ispitivao sam lično Draganovića koji mi je rekao kako je zavisio direktno od kardinala Montinija“. Montini (budući papa Pavle VI) obavešten je direktno od šefa rimske OŠ, Džejmsa Angletona o istrazi koju je sproveo Goen. Optužio je ovog agenta CIC-a i njegove nadležne za „nepropisno uplitanje u poslove Svete Stolice i kršenje imuniteta Vatikana“, čime je i blokirana njegova aktivnost. Goen je tvrdio na sudu da je ustanovio kako je „blago ustaša zaplenila vatikanska Banka i koristila ga za održavanje ‘retlajna’ (Sporazum „RatLine“ koji je omogućavao brojnim gerarhijskim nacistima da pobegnu pred pravosuđem, a operaciju su omogućili istoimenim sporazumom maja 1944. papa Pio XII i komandant u Italiji Karl Volf). Jedan deo novca išao je za finansiranje religijske aktivnosti. Destinacija onih koji su uživali retlajn bila je Peronova Argentina, zemlja od koje je biskup Hudal tražio i dobio ulazak za „5.000 boraca antikomunista“.
U Rimu u Ulici Tomaćeli postoji hrvatski manastir Sveti Jeronim, koji je poslužio kao utočište diktatoru Antu Paveliću u iščekivanju da pođe za Latinsku Ameriku. Mosad se nije pozabavio tim slučajem…
Pavelića je postavio za šefa lično Hitler u marionetskoj nezavisnoj Hrvatskoj, i on je tu i čekao da pođe sa brojnim svojim ustašama . „Pred očima Vatikana“, piše u jednom izveštaju tajne službe iz Vašingtona. „Pavelić, militantni katolik, čovek koji je pogrešio, ali koji se bori za katolicizam. I iz tog razloga uživa zaštitu Vatikana.“ Goen je bio zaustavljen od svojih nadležnih u trenutku kada je bio u tački otkrivanja rimskog skrovišta za tu zmiju. Ponašanje, kako američke tajne službe, tako i Vatikana, osuđeno je u jednom veoma širokom izveštaju Komisije za istragu koju je vodio državni američki podsekretar Stjuart Ejzenštat, a objavljen je 2. juna 1998. godine. On u izveštaju kaže da „iako nema dokaza o direktnoj upletenosti Pape i njegovih savetnika, čini se neverovatnim da su sve to što se događalo ignorisali. Vatikanske vlasti su izjavile da nisu našle bilo kakav dokumenat koji bi rasvetlio pitanje ustaškog zlata“. Vatikan odgovara iz usta portparola Navaro Valsa: „Sekretar instituta San Jerolimo, u to vreme Krunoslav Draganović, možda je koristio to zlato samo po sopstvenom nalogu, bez autorizacije Instituta, i bez saznanja Vatikana“. Praktično, „blagom uzetim od Jevreja na kraju Drugog svetskog rata ustaše i hrvatski fašisti finansirali su sopstveno bekstvo u Latinsku Ameriku, kao i ratne kriminalce naciste, kao što je Klaus Barbi, uz pomoć Papskog saveta hrvatskog instituta San Jerolimo u Rimu“.
Po izveštaju, ustaše su „1941. internirali 40.000 Jevreja u koncentracione logore, i 1942. i 1943. dostavili su sve preostale Nemcima. Pokradeno je hrvatskim Jevrejima 80 miliona dolara u zlatnim predmetima koje su delom dostavili u Švajcarsku, odakle je povraćeno Vladi Broza Tita“, „35 miliona dolara međutim poneo je Pavelić u Rim gde se ovaj ratni kriminalac skrivao od 1946. do 1948.“, „bez da su tajne službe Engleske i SAD-a učinile ni najmanji napor da ga uhapse“.
London i Vašington naoružavali su se od strane nacista kako bi se borili u Hladnom ratu protiv Moskve. A ustaška zmija Ante Pavelić, odgovoran za smrt hiljade lica, bio je na crnoj listi izraelske tajne službe, na spisku Simona Vizentala i tzv. lovaca na naciste. Ipak, agenti Mosada koji su radili u Italiji i Americi, imali su neke druge prioritete.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *