DANIJEL CVJETIĆANIN Rezolucija o zločinima protiv privrede

Pre desetak dana, na sednici predsedništva Saveza ekonomista Srbije, predložio sam da SES donese rezoluciju kojom bi se osudili zločini vlasti protiv privrede i građana. Smatrao sam da su nepočinstva, izvršena u ime ekonomske struke, nanela privredi i društvu udarce od kojih će se teško oporaviti u nekom doglednom periodu, pa je zato potrebno da se naša strukovna organizacija izvini učesnicima u privrednom životu i ukaže na činjenicu da nije uticala, kao što nije mogla ni da spreči, brojne monstruozne mere vlasti.
Predlog je bio gotovo jednoglasno odbijen, a jedan kolega mi je, posle sastanka, objasnio da bi takva rezolucija samo izazvala vlast na nove, još mračnije poteze, koji bi možda dokusurili privredu (ali i SES). Takođe mi je skrenuo pažnju i na to da je nelogično izvinjavati se u tuđe ime (a za svoj račun), te sam ja pokajnički  priznao da sam bio ponesen trenutnom modom i parlamentarnom praksom u Srbiji.

REZOLUCIJA I NJENE NAMERE
A kada sam već počeo da razmišljam o mučnim uticajima ove mode, zapitao sam se, kao i mnogi moji sugrađani, zašto je Skupština Srbije donosila rezoluciju o Srebrenici? Zar nije morala znati da takva rezolucija može samo da povredi stare rane i, na žalost, uzburka strasti. Predstavnike srpskih nacionalnih stranaka rezolucija je podstakla da (uz mnoštvo primera) podsete na genocidne akcije protiv svog naroda u prošlosti, kao i na nemilosrdnu diskriminaciju (razdvajanje) žrtava ratnih zločina i nedosledna merila u njihovoj oceni i kažnjavanju.
S druge strane, diskusije bošnjačkih, muslimanskih i mađarskih predstavnika pokazale su otvoreno nezadovoljstvo tekstom rezolucije, od koje su, kao pobednici u građanskim ratovima na tlu SFRJ, očekivali mnogo više. Najzad, izglasavanje rezolucije tesnom većinom (i uz uvek prisutne pretnje blanko potpisanim poslaničkim ostavkama) moglo se protumačiti kao otvorena uvreda i bagatelisanje srebreničkih žrtava, nezavisno od toga koliki je bio njihov broj. Ako tome dodate i implicitni argument vladajuće (evroatlantske) većine da je usvajanje rezolucije neophodan stepenik u približavanju EU, lako će vam biti da razumete zašto su se i srpska i bošnjačka strana osećale izigrane i ozlojeđene.
Sklon sam uverenju da je podsticanje te ozlojeđenosti i podjarivanje nacionalnih napetosti u Srbiji i u BiH – istinski cilj donošenja (po savetu EA-saveznika) ove rezolucije, i to baš na ovakav način. Evroatlantski mentori ne kriju zadovoljstvo što mogu da izraze svoje nezadovoljstvo rezolucijom, a to se naročito očituje u tekstu M. Derete („Politika“, 1. april) koji nam, otvorenije od diplomata i političara evroatlantskih sila, prenosi njihovo razočaranje, istinske stavove i očekivanja.

PROŠLOST I BUDUĆNOST
Niko ne želi da „zaboravom“ nagradi zločine iz prošlosti. Ali jedno je kažnjavati zločince, a drugo donositi pokajničke rezolucije i kajati se u tuđe ime. Naročito u trenutku kada se prošlost i budućnost bolno prepliću, a nad Balkan se ponovo nadvijaju tamni oblaci. Kako videti budućnost? Evroatlantska zajednica koleba se oko izručenja Ejuba Ganića (ipak je on ubijao samo Srbe), dok je lagano i bez ijednog glasa protesta slušala pretnje Harisa Silajdžića srpskom narodu da će, ako zaželi neki oblik „razdruživanja“, biti trenutno aktiviran model Pavelića, Tuđmana i Izetbegovića o progonu Srba iz BiH. „Mogu slobodno izaći i ponijeti onoliko zemlje koliko se zaljepi na njihove opanke“. U takvu evroatlantsku budućnost nije baš prijatno gledati.
Pitam se da li bi, na sličnim pretnjama, drug Tito mogao da izgradi budućnost jedinstvene Jugoslavije, koja je ipak trajala 45 godina? Ili da se osloni, na primer 1960. godine, na rezolucije i izvinjenja hrvatskog Sabora zbog ustaških zločina nad Srbima učinjenih u ime hrvatskog naroda? Da li bi, u takvim uslovima, bila moguća industrijalizacija, elektrifikacija i demografska tranzicija u periodu 1945-1970 (po mnogima, viktorijanski period jugoslovenskog  privrednog razvoja)?
U ovom trenutku, vlast bi morala da se izvini narodu zbog gušenja ekonomske slobode i  generisanja nezaposlenosti i siromaštva (kao posledice). Morala bi da se izvini zbog pogrešne ekonomske politike, oslonjene na podsticanje zaduživanja, potrošnje i prodaje resursa. Vlast nije obezbedila čvrst pravni poredak i prostorni red. Nije obezbedila sigurnost svojine i zaštitu ugovora. A očekuje da neko, iz zemlje ili inostranstva, investira, što u takvim uslovima nije moguće bez oslonca na političke stranke i njihove funkcionere – koji se moraju „ispoštovati“. Takođe, morala bi da se izvini za katastrofalne posledice privatizacije, za NIP i druge promašene programe subvencionisanja (koji su ojadili poreske obveznike). A šta reći o politici kursa i sistematskog podrivanja konkurentnosti zemlje? Ništa, osim zahteva za izvinjenje! Ali vlast odlično zna da lažna izvinjenja samo podjaruju narodni gnev. Zato se izvinjava tamo gde smatra da od tog gneva može imati koristi.

Један коментар

  1. Avatar

    Свака вам част на Храбрости господине Цвјетићанину. Ваш предлог је одличан и са мером, да се разлуче ствари , да се економисти ограде од ове деструктивне економске политике! Нажалост пола вашиих садашњих колега су класични конформисти, улизице, очигледно нису храбри, туњави. Што слично рече једном г.Капор, “пола њиих ће кад све пукне, моментално да окрене страну(прелетачи) и да критикују ове којима се сада улизују”, нека им је на част. И већина чланова Савез економиста се нажалост понаша као Академици САНУ,полтронски, али нека, доћи ће ваљда све на своје место, једном.
    Вама још једном , Свака част, Подршка!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *