Da ne bude opet: Vidimo se u sledećem ratu!

Piše Dr Žika Bujuklić

Moramo se osećati pomalo postiđeni kada nas eminentni pripadnik jevrejske zajednice opominje da se moraju odbaciti bilo kakvi trenutni politički interesi i da državni organi Republike Srbije i njena intelektualna elita moraju više pažnje posvetiti Jasenovačkom holokaustu

Zapadni političari često imaju potrebu da nas starateljskim tonom  podučavaju kako smo mi na Balkanu opsednuti istorijom i da se strasno bavimo nečim što je daleka prošlost, pa nas to sputava da krenemo dalje ka modernim svetskim tokovima. Slušali smo slične floskule nekada i od komunističkih mudraca, po kojima je tzv. istoricizam predstavljao prepreku izgradnji nove društvene svesti, „razvijanju bratstva i jedinstva“ i „hoda ka svetlijoj budućnosti“. Ipak, i dalje nas ta budućnost željno iščekuje, ali nju više ne simbolizuje crvena zvezda petokraka, nego mnoštvo žutih zvezdica na plavoj podlozi, uz onu Nato-severnjaču pod čijim stegom nas je „Milosrdni anđeo“ nemilosrdno zasipao bombama.
A mi, eto, kako kažu, nikako da se opametimo, pa i dalje „guslamo“ o tome što je negda bilo, pišemo o vremenima koja su već iscurela kroz peščanik, prekopavamo grobove, prebrojavamo leševe, vodimo ratove koji su već okončani, slavimo čak i naše poraze. Ali sve je to deo epskog bića ljudi sa ovog podneblja, karakterno obeležje naroda koji je svoju kuću podigao „nasred druma“. Ima u tome i preterivanja, mitomanije, istorijskih neistina; međutim, pravi problem nastaje tek onda kada prošlost ostane da živi u svesti ljudi jedino kao epska priča, mit, i ništa više od toga. Ukoliko istorijska istina ostaje prikrivena, zaptivena u tajnim arhivama, daleko od objektivnog naučničkog proučavanja, uvek zarad nekih viših ciljeva, postaje opasno sredstvo manipulacije i zloupotreba sa tragičnim posledicama. Iskustvo koje smo svi mi na ovim prostorima proživljavali poslednjih decenija to najbolje potvrđuje.

JASENOVAČKI HOLOKAUST
Jedna od takvih bolnih istina, koju je oficijelna politika svesno žrtvovala zarad prividnog mira u kući, svakako je jasenovački holokaust. Da to nije tako, ne bi bilo potrebe da se i posle sedam decenija objavljuju knjige koje nas surovo opominju da smo i te kako ostali dužnici prema žrtvama zločinačkog režima u ustaškoj NDH. O pravim razmerama počinjenih zverstava iscrpno svedoči nedavno objavljena knjiga Jaše Almulija „Jevreji i Srbi u Jasenovcu“ (Službeni glasnik, 2009), autora koji je i sam preživeo holokaust i strahote Drugog svetskog rata (rođen 1918. godine) i koji je jedno vreme (1989-1992) bio na čelu Jevrejske opštine u Beogradu. Ovaj doajen srpskog novinarstva je sa začuđujućom istrajnošću decenijama prikupljao svedočanstva neposrednih svedoka i u ovu knjigu uneo ispovesti devet jevrejskih i šest srpskih  preživelih logoraša koji su uspeli da pobegnu ili su se probili iz Jasenovca 22. aprila 1945. godine. Da to nije učinio on, ne bi imao ko drugi, jer u trenutku objavljivanja knjige nijedan od svedoka nije više među živima. Začuđuje da ovaj posao nisu obavili naši specijalizovani istorijski instituti o trošku države, nego je to rezultat pojedinačnog pregnuća jednog profesionalnog novinara, uz finansijsku pomoć američkih jevrejskih fondacija.
Sa dubokim osećajem mučnine čitamo te potresne ispovesti, i ma koliko psihički bili pripremljeni na raznovrsne bestijalnosti  koje su nam, tu negde u svesti, bile poznate iz knjiga i filmova o nacističkim konc-logorima, ipak ostajemo nemi i zgranuti. Odzvanjaju nam u ušima udarci maljeva kojima se razbijaju dečije lobanje pred zajedničkom rakom, pucanj ustaškog komandanta koji obesno isprobava novu mašinku po telima logoraša u prolazu, krkljanje čoveka kome je stražar zabio nož u vrat i po gašenju cigarete dovršio njegovo klanje, krike majki kojima su otimali bebe i nabijali na bajonet, ciku dece u samrtnom ropcu kojima su časne sestre premazale usta otrovom, jecaj svezanih logoraša koje su zimi polivali vodom dok se ne pretvore u komade leda…  Zaprepašćeni čitalac se pita, gde li su granice ljudske bestijalnosti?

Logoraši u Jasenovcu

GORI OD AUŠVICA
Upravo na osnovu ovih svedočenja, kao i drugih saznanja do kojih je došao, Jaša Almuli zaključuje da je Jasenovac bio gore stratište od Aušvica. Dok su Nemci ubijali na organizovan industrijski način u gasnim komorama i to sprovodili germanski disciplinovano, uglavnom bez prethodne torture, u Jasenovcu je svaki ustaša mogao da se iživljava i ubija po svojoj volji, a batinjanje i premlaćivanje je bila svakodnevna praksa. Ustaše su svoje žrtve satirale sadističkim metodama, iznalazeći najmonstruoznija oruđa i uživajući u svojoj svireposti. Ideološka podloga za to se nalazila ne samo u mržnji prema „rasnoj gamadi“ već i u klerofašističkoj ideologiji zagrebačkog Kaptola. Autor smatra da se po počinjenim zverstvima, ustaška Hrvatska u okupiranoj Evropi „uzdiže kao oštra hrid u moru krvi“ i da predstavlja „veliku crnu mrlju“ na savesti čovečanstva. To autor argumentuje na primeru uništavanja jevrejske, ali i srpske i romske zajednice u NDH, kroz poglavlja u kojima daje odgovore na pitanja: Gde – na sopstvenom tlu, Kada – prva u Evropi i Kako – kao niko drugi!
Mnoge će začuditi podatak da nijedna od država saveznica Hitlerove Nemačke i fašističke Italije (Slovačka, Rumunija, Mađarska, Bugarska) nije svoje Jevreje tako masovno i sistematski ubijala na sopstvenom tlu kao što je to činila NDH. Od 39.000 Jevreja svega pet hiljada je predato Nemcima kako bi ih dokrajčili u konc-logorima na istoku Evrope, dok je 76 odsto našlo smrt u Pavelićevoj državi, od toga preko 20.000 u Jasenovcu. Autor navodi i procenu Centra „Simon Vizental“ i „Enciklopedije holokausta“ memorijalnog muzeja Jad Vašem, da je od ukupno dva miliona Srba preko pola miliona pobijeno, oko dvesta pedest hiljada proterano a isto toliko prevedeno u katoličanstvo, što znači da je polovina srpskog stanovništva stradala od ustaškog terora. Autor ističe da je NDH donela antiarijevske zakone samo 20 dana od svog osnivanja, a već posle 76 dana je poglavnik Pavelić oformio prve logore.

UDARNA ŠAKA VATIKANA
Autor navodi mnoštvo upečatljivih dokumenata o karakteru tog režima, poput izveštaja Vrhovnoj komandi generala fon Horstenaua, predstavnika nemačke armije u Zagrebu, koji je smatrao da se ustaše moraju obuzdati u masovnom istrebljenju Srba, jer to „izaziva oružani otpor i štetu prestižu nemačke armije“. Pri tom, general navodi da je samo do avgusta 1941. godine preko dvesta hiljada Srba palo kao žrtva „životinjskog instinkta“ ustaških vođa i zalaže se da se vojnom intervencijom taj pogrom obuzda.
Autor knjige pokušao je da analizira ideološko poreklo ovog zla i pronalazi ga u rasističkim i antisemitskim korenima učenja „oca otadžbine“ Ante Starčevića, stavovima biskupa Štrosmajera i Katoličke crkve. U posebnom poglavlju Almuli govori o učešću sveštenika u ustaškim zločinima, o gresima pape Pija XII i nadbiskupa Stepinca. Dobro je što je autor uneo u knjigu i integralni prevod članka pokojnog Menahema Šelaha, profesora iz Tel Aviva, rodom iz Zagreba, u kome se o ovim pitanjima iznose stavovi koji se donekle razlikuju od uobičajenih tvrdnji koje nailazimo u našoj istoriografiji. Eksperti bi svakako neke od njih mogli da ospore, ali se upravo kroz ozbiljni naučni dijalog jedino i možemo približiti pravoj istorijskoj oceni uloge pomenutih istorijskih ličnosti, koje se i dalje u jednoj sredini glorifikuju, a u drugoj satanizuju. Za Jašu Almulija je, međutim, nesporno da su ustaše bile „udarna šaka“ Katoličke crkve u NDH, a da su mnogi sveštenici ne samo propovedali versku i nacionalnu mržnju, već su učestvovali u ubijanju i klanju, a da visoki kler nije javno digao glas protiv tih zverstava. Najmračnija uloga Vatikana je u organizovanju tzv. pacovskih kanala, kojima su se ustaške vođe i njihovi bojovnici, zajedno sa plenom, uspešno domogli slobode, a da je u tome sramnu ulogu odigrala i američka vojno-obaveštajna služba (afera Draganović).
Autor knjige je s pravom ustao i protiv nekritičkog objavljivanja dokumenata koji daju krajnje negativnu sliku o jevrejskim zatočenicima u Jasenovcu, zasnovanu na izjavama Srba koji su pod čudnim okolnostima pušteni da se vrate u Nedićevu državu. Ove optužbe su bez odgovarajuće istoriografske kritičke analize unete u knjige Milana Bulajića o ustaškom genocidu, pa čak i u publikacijama Srpske pravoslavne crkve. Posle ličnog obraćanja Jaše Almulija patrijarhu Pavlu, došlo je do zvaničnog ograđivanja ove institucije od takvog postupka i do odbacivanja antijevrejskih kleveta iznetih u tim dokumentima. Ta prepiska je integralno objavljena u knjizi, ali i na zvaničnom sajtu SPC.

Ciglana u Jasenovcu

ANALIZA GENOCIDA
Mada se knjiga Jaše Almulija prvenstveno odnosi na Jasenovac, što je i u naslovu istaknuto, autor u suštini daje sveobuhvatnu, dobro dokumentovanu analizu ustaškog genocida i pokazuje da se taj pojam ovde s punim opravdanjem može koristiti. On je u NDH počinjen na celokupnoj njenoj teritoriji, obuhvatajući u potpunosti populaciju obeleženu različitom rasom ili verom, bez obzira na pol ili uzrast, uključujući i decu, sa svesnom namerom njenog potpunog istrebljenja.
Upravo završne stranice ove knjige su zloslutna opomena da duh ustaštva ne samo da nije doživeo konačnu istorijsku osudu, nego da je u njegovom vaskrsavanju našla čvrsto utemeljenje i novouspostavljena Tuđmanova Hrvatska. Podrška ustaške emigracije nije bila samo ideološkog karaktera, već autor navodi svedočenja obaveštajaca po kojima su franjevci preko Vatikanske banke „oprali“ ratni plen opljačkan od žrtava genocida i koristili ga za dolazak Tuđmana na vlast i ilegalno naoružavanje njegovih paravojnih jedinica. Pominje se afera sa dijamantima vrednim pet miliona dolara koje je prisvojio general Zagorac, kao i uloga kardinala Kuharića u svemu tome.
Sumornu sliku autor okončava opisom sadašnjeg stanja muzejske postavke u Jasenovcu, koja je naišla na oštru osudu predstavnika Srba, Jevreja, Roma, hrvatskih antifašista, kao i dela stručne javnosti. U njemu nema više imena i slika krvnika, uklonjena su oruđa kojima se vršio masakr, a žrtve su predstavljene bez isticanja njihovog nacionalnog i verskog obeležja.
Memorijalni centar je uređen tako „da bi se sviđao i ustašama“, zaključuje Almuli, dodajući da se tuđmanovsko licitiranje o broju pobijenih logoraša i dalje nastavlja, uz njihovo stalno smanjivanje, pa čak i od strane nekih istoričara iz jevrejske zajednice u Zagrebu (Slavko i Ivo Goldštajn).

ISTORIJSKI KONTINUITET
Kada se ima u  vidu da je upravo ovakva politika dovela do masovnog etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske i da se njihov tragični egzoduz opravdava jedino odbranom od velikosrpske agresije, onda se teško možemo oteti utisku istorijskog kontinuiteta, u kome se žrtve opet proglašavaju za krivce. U mladoj hrvatskoj demokraciji tuđmanovskog tipa, koju prvo priznadoše Vatikan i Nemačka, pravaškim ideolozima diče se neke parlamentarne stranke, a njihova imena se daju ulicama i trgovima, Srbi postadoše nacionalna manjina, zabranjuje im se ćirilica, iznova se uspostavlja zloglasna Hrvatska pravoslavna crkva, a kardinal Stepinac je već beatifikovan, još malo pa će postati svetac. Sve je to već viđeno! Nije ni čudno da na Jelačić placu zagrebačka mladež nedavno zdušno peva proustaške pesme nekakvog Tompsona i kliče „Ubi, ubi Srbina!“ a da tog istog pevača i njegovu obitelj potom prima papa u privatnu audijenciju. Ne začuđuje ni to da je prethodni hrvatski predsednik Mesić abolirao neke ratne zločince, a da je novi učestvovao u pisanju optužnice protiv Srbije zbog genocida nad Hrvatima tokom tzv. „domovinskog rata“. O tempora, o mores! Podigosmo i mi kontratužbu, neka se nađe, pa ćemo se dogovoriti da ih zarad žutih zvezdica obostrano povučemo, kao što smo zarad bratstva i jedinstva i zvezde petokrake pristali da se zataškaju jasenovačke i mnoge druge žrtve. I tada je napravljeno istorijsko poravnanje: oni su imali ustaše, a mi četnike – i jednako smo krivi. Međutim, genocid koji nije okončao Pavelić, završio je etničkim čišćenjem Tuđman – ali smo opet krivi mi. Zato u Beogradu imamo nevladine organizacije za denacifikaciju i dekontaminaciju Srba, a u Zagrebu to nije potrebno. Otuda Mesić tamo i nije imao kome da da odlikovanje, pa ih dodelio našim izbaviteljima (tačnije izbaviteljkama) srpskih duša.

ZABORAVLJANJE MRTVIH
Nije sporno da su se i kod nas pojavili bolesnici koji sebe titulišu „firer“, ćelavci koji premlaćuju decu tamne puti ili oni koji se po zidovima oglašavaju antisemitskim porukama, ali njima treba da se bavi policija ili psihijatrija. Srbija je poslednje mesto gde bi ovakvi postupci mogli naći javnu podršku. Možda bi kao terapiju onima koji misle drugačije trebalo prepisati čitanje knjiga poput ove, pa bi se svakako brzo prizvali pameti.
Treba poslušati mudre savete Jaše Almulija, ne samo zbog njegovih poznih godina, već i zbog stravičnog životnog iskustva koje je imao. Zaista se moramo osećati pomalo postiđeni kada nas eminentni pripadnik jevrejske zajednice opominje da se moraju odbaciti bilo kakvi trenutni politički interesi i da državni organi Republike Srbije i njena intelektualna elita moraju više pažnje posvetiti Jasenovačkom holokaustu, a da žrtvama ustaškog genocida treba odati dostojnu poštu, jer „zaboraviti mrtve znači njihovu drugu smrt“.
I otuda, bilo bi lepo da se s ovom knjigom u ruci predsednik Tadić susretne sa svojim hrvatskim kolegom Josipovićem, ne u Titovim vilama na brdu kod Kranja ili na sunčanoj opatijskoj rivijeri, nego ispod Jasenovačkog cveta i da mu tada pokloni ovo surovo i opominjuće svedočanstvo, a da zauzvrat dobije „ispriku“ u ime hrvatskog naroda žrtvama ustaškog pokolja. Drug Tito nikada nije posetio Jasenovac, papa ga je takođe zaobišao prilikom posete Hrvatskoj, a Tadić je bar za sada stigao do stratišta u Donjoj Gradini na bosanskoj strani. Tamo je izjavio da „uprkos strašnom iskustvu treba pronaći poruku za suživot!“. Ona se upravo nalazi u knjizi Jaše Almulija, da zločin ne sme ostati nekažnjen, kako se ne bi obistinila kletva sadržana u naslovu izvanrednog antiratnog filma Živojina Pavlovića: „Vidimo se u sledećem ratu!“.

3 коментара

  1. Avatar

    ”moraju odbaciti bilo kakvi trenutni politički interesi i da državni organi Republike Srbije i njena intelektualna elita moraju više pažnje posvetiti Jasenovačkom holokaustu”- органи републике Србије ”интелектуална елита”,која се појављује у јавном животу, су преполављени лобистима који заступају интересе земаља у чијим је директном интересу да се Јасеновац и слични злочини искриве и сакрију.

  2. Avatar

    Nesporno i sigurno potrebno Gorane, ali samo u sklopu resenja *konacnog pitanja*..povratak i obrstecenje RSK i njenih gradjana !

  3. Avatar

    Da nebude opet..*VIDI PRSTE* !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *